Desna Misao

10 ÐÐ, 2011

Многа питања и један одговор

Kolumna — Аутор desnamisao @ 12:10

Пише: Драгана Трифковић

 

 

Мртвило, летаргија, меланхонија, посрнуће....речи које ми се јављају у мислима ....а размишљам о
садашњости.

Та садашњост дешава се у Србији, мојој Србији. Истој оној земљи која је изнедрила једног
Обилића, земљи јунака, земљи ратника.

ДА- ми смо ти наследници јунака што давно некад рекоше НЕ турској војсци и сукобише се са
њима на Косову Пољу.

Ми смо поносни праунуци оних великана што прегазише Албанију, прегазише Солун. Што их је
мука отерала са огњишта а слава на крилима вратила.

Само да ли се ми поносимо уопште? Да ли се ми сећамо још тога, или упорно покушавамо да
заборавимо.

Многи нас и подстичу да заборавимо, а можда су успели и да нас убеде, да нисмо то ми него неки
други.

Ако и јесмо то МИ, не препознајем НАС. Видим само уморна лица око себе, која слежу раменима
и ломе руке. Видим равнодушне људе, видим безнађе.

А памтим ја и своје деде и прадеде и претке и јунаке и великане. Уби ме то памћење. Саму себе
понекад мрзим што памтим, што не заборавим ко други.

Памтим и деведесете, буре, превирања, војсковође и коловође.

Дуго нисмо хтели да поверујемо у оно што јесте, оклевали смо и тонули. Па када смо потонули,
када нисмо имали куда даље, онда смо се скупили једног дана, да нешто променимо.

И променили смо.

Сменили смо једног лошег диктатора који нас је уништио својом лошом политиком.

Помислили смо: добро је, прошло је. А сада? Сада уместо једног лошег имамо двадесет још
лошијих.

И шта сада?

Сада не смемо више да дигнемо глас, садa гледамо у своје двориште, у свој тањир у свој
телевизор. Трују нас, трујемо се, дозвољавамо да нас лажу и газе. Све то нам је, мање-више и
познато од раније. Сценарио је сличан, само сада има више глумаца на сцени.
И када смо то уствари престали да будемо људи? Када смо почели да ходамо четвороношке?

Размишљам у чему је проблем?

Наше прадеде, наши преци су имали ВОЂУ и јунаке. Имали су кнеза Лазара, имали су краља
Петра, имали су Обилића, Синђелића, па Мишића, Путника, Бојовића, имали су, није да нису.

Ја лично волим вође и јунаке, уосталом ко њих не воли? Можда само они који их мрзе због
њихове величине. Нису им по мери.

А кога ми данас имамо? Ко данас нас води?

Е па кад је тако, онда боље нек нас бију, нек нас деру, нек нас трују, нек нас разапну на крст.

А зар смо ми још гори од њих, да им ћутећи све то дозволимо?

Зар немамо више ни трунку достојанства?

И где је онај наш урођени Српски инат?

Што не кажемо: докле БРЕ? НЕЋУ! НЕ ДАМ!!!

Па што и да кажемо, кад је овде већ све речено. Овде је реч одавно изгубила значење и вредност.
Овде свако може свашта да каже и ником ништа. А многи само причају а ништа не кажу. Највећи
проблем је што је мало оних који нешто раде, а тек оних који нешто паметно и корисно раде, да
не помињем.

И шта нам онда преостаје?

Да вриснемо из све снаге?

Нема помоћи, ни врисци ни претње, ништа више не помаже.

Све је то већ испробано, и лонци и шерпе и зарђале кашике и бомбе и терасе и балкони, и багери
и камиони, па опет смо ту где смо.

Нема више борбе.

Сад дај да пробамо да ћутимо и савијамо кичму још више, да дозволимо да нас газе до
изнемоглости. Ма нек нам кичму сломе. Можда ће ћутање и одобравање све да промене?
Можда.

А када ће нам бити боље?

Одговор је један.

Онда када МИ постанемо бољи, када опет будемо људи, када исправимо кичму, када дигнемо глас.


Коментари

  1. Možda, možda nekad, kada opet osetimo da je MI daleko važnije od Ja. I kada shvatimo da ne možemo uspeti, negiranjem i potiranjem sopstvenog identiteta. Nadam se da će ovakvih postova biti sve više, pa će nam i šanse biti veće. Pozdrav

    Аутор Janakis — 10 ÐÐ 2011, 16:27

  2. СРБски народ има прилику да створи једно ново хумано друштво, које нам доноси оно што немамо: РАД-РЕД-МИР. Хумано друштво је резултат радикалних: културних-привредних и политичких промена. Ново хумано друштво је заједничко дело грађана Србије, матице и расејања, који су свесни својих моралних-духовних-душевних и патриотских обавеза. Прошло је време брбљања, дошло време ДЕЛОВАЊА. Хумано друштво створили ли смо ,,МИ", удружени и умрежени грађани Србије. Будућност се ствара делима, не речима. Пређимо са речи на дела, времена за губљење, заиста нема. У име оца и сина и светога духа. Амин!!!

    Аутор Вера — 29 ÐÐ 2014, 10:14


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs