Desna Misao

Пише: Милан Дамјанац

          Навршио се још један 17 март. Овог 17-тог одгледао сам целокупан чешки документарац о стању на Косову и Метохији. Одличан документарац, уколико смем да додам. Све чешће добијам утисак да говорим са самим собом. Да самоме себи понављам утешне речи. Да самога себе бодрим.

Страшно је, тужно, болно, гледати Србе данас. Српска омладина нема храбрости, воље, жеље да се ухвати у коштац са нагомиланим проблемима. Србија пропада духовно, територијално, биолошки, економски. Србија доживљава општи колапс. Нестајемо. Нестаћемо попут Хазара. Сведочиће историја о нама; шта ће рећи? Да смо издржали најгоре, оно што готово ниједан народ на свету не би поднео, посебно тако мали народ, толика страдања, толике боли, да бисмо, на крају, дигли руке од себе, одлучили да нестанемо.

Етнички очишћени са Космета, Крајине, Херцеговине, Македоније, Црне Горе.  Тамо где нисмо у потпуности, процес је у току. Данас нас протерују са југа централне Србије, има нас све мање у пределу Рашке области и у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа. На северу Србије, у најсевернијим општинама не можете купити ни комад хлеба уколико исти не затражите на мађарском.  У Војводини су увелико припреме у току за раскид са српским наслеђем и традицијама. За то време, држава не чини ништа сем што машта о светлој будућности, евроинтеграцијама и НАТО пакту.

Економија је у колапсу. Све веће српске фирме и брендови покуповане су од стране наших суседа- Хрвата и Словенаца, тако да смо у специфичном економском ропству. Распродали смо све. Ускоро ће влада заиста бити сервис грађана и то не у оном позитивном смислу, већ у смислу посредника између грађана и мултинационалних компанија. Чиста администрација без икакве власти. Тешко да ће иједна већа компанија или ресурс остати под контролом државе. Настављамо да се задужујемо. Питање је шта ће преостати нашим унуцима, уколико ишта преостане.

Рађа се све мање деце а мртвих је сваким даном све више. Они који су живи у великом делу не желе више да живе овде или пак не желе да се називају Србима. Лакше је данас бити неко други.

 Усваја се статут Војводине који прави државу у држави. Срби ћуте. Чанак слави годишњицу усвајања статута из 1974 који је био увод у крваве ратове деведесетих и погром Срба на Космету. Срби ћуте. Духовно пропадамо, исмева нам се традиција, вера, историја, култура, језик. Намећу нам осећај кривице зато што постојимо. На медијима гледамо наступе разних србомрзачких организација, аутошовинистичке изјаве од којих је последња у низу била изјава Биљане Ковачевић- Вучо, да „у себи нема ни једно српско крвно зрнце“. Срби ћуте. 

Убеђују нас да смо „геноцидан народ“. Ваљда зато нестајемо, а других народа има све више.

Пишу нашу историју уместо нас, преправљају прошлост, оправдавају садашњост, креирају будућност.

Народ је апатичан, измучен. Немоћан. Омладина углавном незаинтересована, размишља само како ће и где, што пре отићи из ове земље. Никога више не занима Србија, сем пар занесењака и непоправљивих оптимиста.

На унутрашњем плану, све се врти око борбе за власт ради власти и партијским ратовима. Циљ је само имати праву партијску књижицу у тренутку док је та партија на власти. У супротном,  у опасности си да изгубиш посао. На спољнополитичком плану без ауторитета, конфузни. Министар је обавезан да спроводи политику владе која је потпуно нејасна. Нема јасног циља. Живи се од данас до сутра. Срби нису политички народ. То се мора јасно рећи. Ми политику не можемо трезвено да водимо. Међутим, некада смо поседовали националну елиту која је била понос читавог народа. Данас се подсмевамо људима који је чине.

Немамо никакав национални програм око којег би све странке и елита постигле консензус. Последњи такав програм имали смо за време Илије Гaрашанина. Да није тужно, свакако би било смешно. Такав програм немамо, нити га можемо имати, пошто мрзимо једни друге до самоиуништења и готово је немогуће да постигнемо било какав консензус око горућих питања. Стога, било какав компромис је тренутно, на нашу велику жалост, немогућ.

Полако али сигурно, садашња ситуација ствара две групације у српском националном корпусу. Прву, аутошовинистичку, која се одавно одрекла свега што је српско, идолопоклоничка, послушничка, такозвана елита „Друге Србије“. Друга групација су Срби који заузимају екстремне политичке позиције. Морамо их разумети. Када вас по цео дан медији и обожавана нам Европа бомбардује хашком правдом, ЕУЛЕКС-овом правдом, америчком правдом, тешко да народу преостаје ишта друго него да се повинује или да их замрзи. Таман када смо помислили да је доста лоших вести стигло у року од само недељу дана, имали смо прилику да на делу видимо правду ЕУЛЕКС-а. Албанац који је осуђен од стране УНМИК правосуђа на 40 година затвора због подметања експлозива под аутобус “Ниш Експреса“ када је погинуло 12, а рањено 22 људи српске националости ослобођен је.

Како онда да не схватимо људе којима је доста свега? Који више не могу све ово да поднесу? А ко може ово мирно да поднесе, питам ја Вас, у којој то земљи, у којем то временском раздобљу? Уколико човек и након свега овога остане прибран, ту су три препаметне даме које се боре за људска права свих сем Срба, који ваљда не спадају у људски род, које ће вас својим говорима сигурно довести до граница здравог разума.

Услед медијског мрака сатанизују се опозиција и црква, а глорификује владајућа „каста изабраних“. Стога нису зачуђујући резултати истраживања који показују да владајућа већина има све више присталица.

Србима ће бити боље онда када сами буду схватили да будућност зависи искључиво од њих. Када сами будемо планирали сопствену будућност. Политика садашње власти, „од данас до сутра“, нам може врло брзо донети потпуни крах и окончати наше постојање као државотворног народа. Скончаћемо као амерички индијанци.

Аутор ових редова често прима претње поштом због својих текстова. Често се запитам- уколико мени прете, што преко електронске поште, што преко фејсбука и телефона, како ли је људима који се јавно боре за српске интересе?

Примере аутошовинистиких изјава имам у свом поштанском сандучету на претек. Писали су их Срби. У већем делу писама изричу шовинистичке поруке које се тичу моје националне припадности, као да сами нису Срби. То се може догодити само у Србији.

Приказ српске идолатрије је најбоље дао Ђорђе Вукадиновић у свом последњем тескту у коме је навео завршне речи победничке беседе Бранислава Стојановића из Параћина упућене Европској Унији, освајача првог места на националном такмичењу младих „У Зоранову част“, у организацији ДС-а и Фонда „Др Зоран Ђинђић“. Послушајте те речи: „А до тада, ја ћу остати та мала рупа на твојој блузи због које ће ти увек бити хладно! А ти не желиш ту језу крај свог великог срца. Чини те леденијом него што си. Зато, не бежи више, чекај ме и ја ћу сигурно доћи, моја Европо! Воли те твоја Србија!“

Мислим да је сваки комeнтар сувишан. Још само одговарајућа декорација у жуто- плавој варијанти са звездицама, па да ствар буде комплетна.

Нико се неће борити за  српске интересе ако се не изборимо ми сами. Проблем Србије нису ни земље Европске Уније, ни Сједињене Америчке Државе, ни НАТО, ни окружење. Проблем Срба је апатија и идолопоклонство.

Не пробудимо ли се ускоро, бојим се да никада и нећемо.