Desna Misao

Ћирилица

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 01:06

 Пише: Владимир Пудар

 

     Ретко који народ може да се похвали како има савршено писмо. Срби су један од тих народа, са својим писмом, ћирилицом. Ретко који светски језик је тако једноставан за писање као српски. Један глас - једно слово. Ни више ни мање. Једно слово - један симбол. Ни више ни мање. И уместо да негујемо и чувамо наше писмо ми покушавамо што више да га маргинализујемо и да уместо ћирилице користимо латиницу. Шта су разлози овој појави? Вероватно је основни разлог то што се још нисмо сасвим опоравили од комунистичке диктатуре и југословенства. За тих педесетак година прогањано је све што се може описати придевом српски. Једна од тих ствари је и српска ћирилица. Потребно је да прође још неко време да би се бивши комунисти освестили и прихватили ћирилицу као своје писмо.

Али нису једино бивши комунисти ти који пишу латиницу. Латиница је данас распрострањена у средњим школама, професори често на табли пишу латиницом. Распрострањена је и на универзитетима. Узмите индекс и погледајте колико се професора потписује којим писмом. Чак и национално оријентисани професори се потписују латиницом. Да би се оваквој пракси стало у крај, потребно је да се од почетка образовно-васпитног процеса инсистира на ћирилици и да се деца од малих ногу уче да се Српски језик пише ћирилицом, а Енглески, Француски, Италијански латиницом.

Интересантно је да и део политичке елите се залаже за што ширу употребу латинице. Имамо пример предлога Статута АП Војводине, који поред тога што је написан тако да створи услове једног дана за Републику Војводину, уводи у службену употребу и латиницу. Кажу да је то због националних мањина, али националне мањине имају своје језике и своја писма која су у службеној употреби. Због чега то право не би имао и већински народ. Ја као Србин желим да ми покрајинска администрација изда управни акт на мом језику, писан мојим писмом. Ћирилицом.

Они који се залажу за употребу латинице покушавају те своје ставове да поткрепе неким аргументима. Мој омиљени је бојазан да ће странци који дођу у Србију имати проблем са читањем ћирилице. Када се барем мало размисли тај аргумент пада у воду. Шта је странцу јасније када види - Dobrodošli или Добродошли? Подједнако му је нејасно јер нема појма шта ова реч значи.

Следећи неубедљиви аргумент је да ако желимо у ЕУ боље је да користимо латиницу. Довољно је погледати новчаницу валуте Европске монетарне уније и сетити се Грчке. Слика говори као 100 речи...

      Грчка не само да није морала да се одрекне свог писма, чак је и на новчаницама реч Евро написана и грчким писмом.

Са друге стране аргументи за коришћење ћирилице су више него јаки. Ћирилица је писмо које више одговара Српском језику него латиница. Ако узмемо да је основни постулат Српског језика ''Пиши како говориш - читај како пише'' латиница не може да одговори на тај захтев. Узмимо за пример реч инјекција. Латиницом написана она се чита као ињекција - што је неправилно.

Одговор на питање да ли ће ћирилица преживети или не, зависи само од нас. Да ли ћемо успети да наметнемо као систем вредности очување традиције и љубав према свом народу, култури, језику питање је на које ће наредне деценије дати одговор.


Забелешке о филозофији неаутентичности

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 14:00

Пише: Душан Вучковић

 


     Слободан Антонић је једном приликом духовито приметио да се не дешава само да се нека лоша књига прочује преко похвалне критике, већ да има и случајева у којима се преко неповољне и неуке критике чује за добру или солидну књигу.
 Управо је то случај са књигом Игора Ивановића Култура и идентитет – поглед здесна, и критике штоје на њен рачун изнео овдашњи филозоф и антрополог Иван Миленковић у часопису Време, 898. броју. Критички осврт на једну књигу, коме је у Времену посвећено пуне три стране, искористио је Миленковић и за изношење и одбрану тзв.филозофије неаутентичности, којој, прилика је, припада и срцем и душом.
     А „теоријску синапсу“ која повезује критику једне десничарске књиге са филозофијом неаутентичности, пронашао је Иван Миленковић у, наводно, сасвим очигледној чињеници да је Ивановићева књига парадигматичан израз десне мисли у Србији. Помешао је том приликом Миленковић критику штива које се пред њим нашло са квалификацијама интелектуалних способности ауторових, огрешивши се тако о кључни либерални принцип – критиковати становиште аутора, а не његову личност. Већ овакав лак однос према методологији довољно говори о Миленковићевим стварним политичким погледима.
 Наиме, као лоше стране Ивановићеве, а друге он не види, Миленковић наводи, између осталог, „претенциозно полуобразовање“, „лоше познавање језика“, „полуобавештеност“, „недостатак осећаја за теоријски говор“. „Управо због тога“, а не упркос, пише Миленковић, Ивановићева књига је парадигматична десничарска књига у Србији. Тог ради, све што Миленковић говори о књизи Култура и идентитет, требало би да се односи и на све остале у Србији који себе сматрају десничарима.
 Теоријску подлогу за своју критику налази Миленковић у неким идејама тзв.филозофа моћи, Маркса и Фукоа у првом реду. Мора се, при том, рећи да Миленковић исправно запажа како је иделани, метатеоријски, приступ духовним феноменима немогућ, без обзира на чврсту решеност неких аутора да буду сасвим објективни. У ту сврху, наводи Миленковић Фукоову констатацију по којој „ниједно знање није идеолошки невино док не докаже супротно.“ И ево одмах једног логичког проблема са којим се морају суочити оба ова филозофа. Ако, наиме, ниједно знање није ослобођено мањег или већег терета неке идеологије, и уколико је свака присутност неке идеологије аутоматски негативна, како онда извести подухват деидеологизације о којем Фуко говори? Неким антиидеолошким резом, који је као такав, такође и неизбежно идеолошки, или на неки други, слабим десничарским умовима, недокучив начин? Питање без правог одговора. 
 Стидљиво и готово неприметно, признаје ову околност и Миленковић. И због тога управо, приморан је он да прихвати два стара критеријума ваљаности неког филозофског текста, а то су добро разрађен теоријски апарат, или једноставније речено, познавање идеја старијих аутора који су се датом проблематиком бавили,и/или сила саморефлексије. За Миленковића овај други критеријум, којег можемо посматрати и као снагу убедљивости неког аутора, значајнији је од оног првог.
 Ивановићево познавање теорије, никакво је по Миленковићу, а и његова моћ саморефлексије којом би овај дефект могао колико – толико замаскирати, такође није ни на мало завидном нивоу. Завидан је само идеолошки учинак књиге, што Ивановићу као заговорнику, али само – заговорнику, „отвореног друштва“ јако смета. Разлог за овакво стање Ивановићевог духа, Миленковић даје по већ разрађеном шематизму. Писац Културе и идентитета себе сматра српским десничарем, па је његова наводна полуобразованост и недостатак смисла за логику готово природна последица његовог десничарства. С друге стране, управо је оно што је узрок истовремено и последица, па је Ивановић десничар због свог слабо развијеног духа.
 У оваквој Миленковићевој оцени лако можемо препознати ју - верзију извесног дијалектичко – материјалистичког манира, тако својственом расуђивањима многих савремених левичарских мислиоца, Радомиру Константиновићу, првенствено. Утолико, Миленковићева критика Ивановићеве књиге више је него добар кандидат за сиже, међу титоистички настројеним мислиоцима у Србији веома цењене, Константиновићеве књиге из шездесетих година Филозофија паланке.
То што овакав манир не може да се подржи никаквим логичким аргументом, за Миленковића је, као и за његовог претходника, по свему судећи, последица логике коју намеће српски културни колективитет, Ивановићева књига као њен репрезент и Нова Српка Политичка Мисао као каква задруга конзервативних интелектуалаца која овакве књиге мимо икаквих „добрих издавачких обичаја“ објављује у својој посебној едицији. Не забрињава Миленковића ни то што су о овој књизи похвалне оцене изрекли неки виђенији интелектуалци, попут професора Леона Којена и књижевника Душана Ковачевића, чија је борба за ствар политичке демократије у Србији далеко дужа и принципијелнија од његове.  

 

Са истом неубедљивошћу са којом је његовом образовању и интелигенцији замерао, Миленковић замера Ивановићу и његове ставове о Ничеу и Карлу Шмиту. Слабо познавање Ничеове мисли, по речима овог критичара, разлог је због којег га Ивановић сматра десничарским филозофом. Логика нам говори да овако интониран Миленковићев „аргумент“ значи да је он, насупрот десничару Ивановићу, добар или изузетан познавалац Ничеове филозофије, те да је из такве обавештености проистекао његов, прећутани, суд о Ничеу као левичару. Ни једном пак реченицом није Миленковић објаснио због чега је Ивановићево сврставање Ничеа у рубрику десничара погрешно. Као остали судови и пресуде у његовој критици изречене, тако и ова о Ничеу, остају у равни чисте спекулације.
Може се, разуме се, и помислити да Миленковић држи да Ниче није ни левичар ни десничар, поготову не у идеалтипском облику. Но ова околност ни у ком случају за Миленковићево расуђивање не може бити олакшавајућа, јер се он већ на самом почетку своје критике заложио за афирмацију разлике левица –десница, искључујући, притом, као теоријски, а имплицитно и политички, ирелевантно свако разликовање по неком другом критерију.
У нимало друкчијем тону, критикује Миленковић и умерено позитиван став Ивановићев о Карлу Шмиту. Није, заправо, по Миленковићу коректно, што Ивановић „ламентира“ над Шмитовим америчким заточеништвом , јер је Шмит један од аутора „Нирнбершких закона“, који је у смрт хиљаде Јевреја отерао. Нису, међутим, за њега овакве симпатије Ивановићеве према немачком филозофу, ни најмање зачуђујуће, јер је, Шмитова супруга била Српкиња, и јер је антисемитизам за српске десничаре „интринсично“ својство.
На прилично лукав начин, покушаће одмах потом Миленковић да овај свој радикални суд ублажи, па каже да је „Јевреј само име за нежељеног Другог“. Ако је, међутим, по среди само ова језичка особеност, која није само српском језику својствена, како онда можемо говорити о аутентичном српском антисемитизму и тврдити да је он српским десничарима не само близак, већ и интринсичан, дакле конститутиван? Такође, још једно питање на које уважени критичар нема логичан одговор.
Како, пак, Миленковић своју позицију сматра логички утемељеном, остаје нејасно зашто оно што замера Шмиту, не замера, рецимо Лењину, чија је конститутивна улога у стварању Чеке и концентрационих логора, несумњиво већа од улоге коју је Шмит имао при изради поменутог нацистичког закона. Још је већа упитаност да ли је логично, да се замерка упућена Ивановићу, не упућује, рецимо Шувару из чије је одушевљености лењинистичком теоријом, а и праксом, настала Бијела књига, без сумње заслужна за репресије над стотинама становника некадашње „лијепе наше“. Бојим се да је одговор над овим питањем једноставан – колико је Миленковићева политичка нетрпељивост према свима који не стоје на његовој правоверној линији снажна, толико је слабачак пламен логике који његове опсервације обасјава.
Управо оваква логика левичарске правоверности, доследна у својој самодовољности, као би то Макинтајер рекао, водила је Миленковића и према закључку „да би се било десничарем у Србији, мора се мислити у колективним категоријама.“ Они, пак, који мисле у колективним категоријама, по Миленковићу, највећи су противници либералне идеје сувереног појединца, која се могла јавити „само са почетком слабљења народног и државног суверенитета.“ Ивановић и сви остали српски десничари су „супстанцијалисти“ и филозофи „аутентичности“, јер су, вели Миленковић, „аутентични Срби“, па самим тим ваљда и највећи антилиберали на кугли земаљској.
Насупрот филозофији аутентичности и колективизма, афирмише Миленковић једну другу филозофију – суптилну и софистицирану филозофију неаутентичности, и потпуни индивидуализам - „игру облика“ - како епопеично он описује своје филозофско становиште. Таква филозофија донела би признавање грађанских права овдашњим хомосексуалцима, и због тога управо хетеросексуални српски десничари „беже од ње, к'о ђаво од крста.“ Миленковићу изгледа потпуно невероватно да могу постојати и оне индивидуе које се осећају и као Срби и као хомосексуалци, а и када би постојале, морале би у његовом друштву афирмисане неаутентичности, да бирају између једног од ова два осећаја.
Кроз призму Ивановићеве наводне хомофобије, коментарише знаменити филозоф неаутентичности и однос ауторов према феномену културе. Алудирајући на разликовање цивилизације и културе у клаасичним радовима Освалда Шпенглера, Миленковић оптужује Ивановића за измишљање топле воде. Са којим и каквим правом питамо се, као да је филозофија неаутентичности какав оригиналан и, до сад, невиђен изум нашег критичара, први такав у историји идеја. Довљно је, међутим, навести само двојицу домаћих Миленковићевих претходника: већ споменутог Радомира Константиновића у књижевној критици и Ивана Фохта у естетици, да би био јасан његов интелектуални домет.
Елем, Миленковић сматра да је Ивановићев наводни културолошки универзализам у несагласности са његовим нехотичним партикуларизмом. Универзалистом Миленковић сматра писца Културе и идентитета јер држи да је Ивановић мишљења да култура, која је тог имена достојна, мора у себи да носити универзалне учинке. Међутим, ако је нека култура неким својим достигнућем остварила какав универзални учинак, рецимо грчка својом политичком филозофијом, то не значи да је она тиме аутоматски универзална и једина. У некој другој култури, арапској на пример, постигнут је универзални учинак на пољу алгебре, и та њена заслуга одиста је довољна је да је не сматрамо „пуком партикуларистичком творевином“ , али није ни изблиза довољна да је сматрамо универзалном, како би се то Миленковићу допало. Једном речи – неки учинак одређене културе, који се по важности показао универзалним, није исто што и универзална култура. Образован је и уман Миленковић човек, али оваква његова „игра облика“ доказ је да ни образовање ни интелект нису довољно јемство за уочавање неких очигледних бесмислености.
Атрибут нехотичног партикуларисте, заслужио је Ивановић јер је – и овде опет имамо шематизам нашег неаутентичног филозофа – заговорник аутентичности српске културе, кроз њен језик и обичаје, као „неупитне константе“. Како је пак Ивановић неспособан да се упита о тим константама, он, наводно, врло негативно конотира мултикултурализам, сматра Миленковић, и постаје ратоборни партикулариста када говори о његовој „агресивности “. Хало ефекат за који је ова критика књишки пример, оно је што Миленковић безуспешно покушава да приговори Ивановићу, а чему је сам заправо више него склон. Једно је агресивна и монокултурна пропаганда наших НВО и њима блиској ЛДП о потреби за афирмацијом мултикултурализма, и због тога је Ивановић огорчен, а нешто сасвим друго феномен мултикултурализма. Веровати да делатност таквих ударничких првоборкиња, каква је Борка Павићевић, иде у смеру равноправног развоја свих култура ових простора, исто је веровати као да Шувар био борац за људска права. Но изгледа да Миленковић у то ипак верује када изједначава мултикултурализам и аггресивност којом се њен овдашњи модалитет жели наметнути.
Вероватно је, имајући у виду неке јавне делатнике сличне Ивану Миленковићу, Сартр ингениозно приметио да су идеологије слобода када се стварају, а тлачење када се успостављају и одржавају.
Миленковић са извесним призвуком помирљивости, сматра да за Ивановићево стање духа, а самим тим и за стање духа свих оних који себе сматрају српским десничарима лека нема. Сви су српски десничари, а ту писац ових редова и себе скромно убраја, наиме, верници у аутентичност и деконструкција њиховог становишта је немогућа, јер би силом саморефлексије, сама аутентичност била сведена на пуке конструкте без икакве општости. 
Но није он први који говори о немогућности деконструкције неке идеологије, писали су о томе и Хајдегер, Лакан, и, у скорије време, наш теоретичар књижевности Радоман Кордић. Није, међутим јасно,зашто Миленковић, када већ прихвата Фукоову тезу о извесној идеолошкој кривици сваког знања онда када говори о српским десничарима и њиховим гледиштима, исту нема намеру да примени на своју филозофију неаутентичности? И зашто, уколико је већ немогуће сачувати језгро неке идеологије, након њене теоријске деконструкције, ову методологију Миленковић примењује само на десичарске, не и на левичарске идеологије? Одговор исти као и у претходним питањима самодовољна логика правоверности, која у овом случају не познаје границе у својој „игри облика“.
Колико су Миленковићу заправо својствени манихејски поглед на свет и идеолошки начин размишљања, уверљиво нам показује последња у низу његових замерки књизи Култура и идентитет, уједно и најнаивнија и најопаснија. Наводни агресивни антикомунизам Ивановићев,вели нам Миленковић, потире борбу антифашизма. Теза безброј пута изречена од стране оне политичке групације у Србији, чији су следбеници склони да епопеично и патетично себе да називају „Другом Србијом“. Такав пак радикални антикомунизам Ивановићев, „служи за“, уверава нас Миленковић „премештање предмета критике на титоизам и титоистичко наслеђе“, уместо на рецимо Слободана Милошевића као „могућег“ узрочника стања у коме се налазимо.
За Миленковића је, изгледа, свака критика комунизма и Броза агресивна, и једина пожељна критика друштва била би она која би терористичку организацију КПЈ и њеног предводника приказивала у најповољнијем могућем светлу. Каже нам то Миленковић и директно у својој оцени духовног стања у Србији у последњих двадесет лета: „Зло баналности: произвољан, неодговоран, на фанатизму утемељен дискурс који драшка примитивне пориве колективитета, утерујући га у тор глупости, безнађа и бесмисла.“ 
У пристојној мери, Миленковићево запажање је тачно, тј. било би то када би у тај биланс безнађа урачунао и педесет година комунистичке диктатуре, у којој су постојали колективизација, као кључни антипод филозофије неаутентичности, Голи оток, Свети Гргур и законска одредница „морално – политичка подобност“, а у којој нису постојали приватно власништво, самосталне издавачке куће и вишепартијски систем политичке демократије, којем Миленковић тако стрмоглаво тежи. 
 Културно стање нашег друштва у којем, пак, бивше комунисткиње и титоисткиње, попут Латинке Перовић и Борке Павићевић, себе врло успешно представљају као вечне баштионике идеје политичке демократије, довољно сведочи колико је наш филозоф неаутентичности у нечему одиста у праву - баналност зла, то је доминантна слика Србије, али оне „Друге Србије“, која је овде већ годинама медијски прва.
А како они који две гореспоменуте револуционарке у пензији промовишу у борце, шта кажем борце – витезе људских права и идеје либералног друштва, Ивана Миленковића сматрају хуманистом просветитељског ранга, усуђујем се да господину Миленковићу поставим једно питање, ако се некада сусретнемо.
Отприлике овако:
Господине Миленковићу, Џорџ Орвел је будућност видео као чизму која гази људско лице – вечно. Уколико је могуће да изузмемо то да Орвела можда сматрате српским десничаром, мислите ли да ће људско лице које та чизма гази, мање болети, уколико чизма себе сматра најоданијим следбеником филозофије неаутентичности? 


ЕВРОПСКЕ ВРЕДНОСТИ ВОЈВОДИНЕ

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 00:46
 

Пише: Милан Дамјанац

 

     Писати о српској политичкој сцени изискује извесну дозу неозбиљности. Под тим подразумевам превладавање ироније која, сама по себи, већ представља покушај уозбиљавања неозбиљности, њеног упристојења. Дакле, свака анализа мора превладати иронију да би успела; она самим тим бива отрежњујућа. Моменат неозбиљности се овде односи на њен извор и потребу која би у сваком другом иоле нормалном друштву и држави била излишна. Налазим озбиљност у чињеници да би тишина представљала злочин према себи и српском народу у целини. Грех према нашим потомцима. У овом тексту ћу се бавити кратком анализом војвођанског питања данас.

     Заокупљени разним проблемима и опијени евроентузијазмом до граница фанатизма, не видимо велику претњу опстанку српске државе и народа. У пређашњем тексту, о српском националном идентитету, размотрио сам, у основним цртама, неке од узрока националних пораза. Изнова нам прети понављање историјског градива. Предлогом  новог Статута Војводине, којим се северној српској покрајини дају прерогативи државности, Србија и њена политичка елита призива већ виђене несреће , како се већ саопштењем изјаснила  једна од опозиционих партија. Прети нам ситуација настала доношењем злокобног Устава из 1974 године, којим су постављени темељи за разградњу СФРЈ на шест република, а Србије на три дела. Ваља говорити на време, ваља предупредити узроке, како се потом не бисмо жалили на последице и тражили кривце у другима а не у нама самима.

 

Напросто је невероватна апатија, инертност са којом се приступа овом проблему. Чини се да је питање Војводине скрајнуто из сфере интересовања наших медија. Стравичне деобе у српском националном корпусу напредују и уколико у најскорије време не прогледамо, касније ће, бојим се, бити касно.  Стварање новог, сепаратног идентитета је обично иреверзибилан процес, те му стога не треба пружити и институционални оквир за деловање. Мора се имати у виду да последице могу бити далекосежне и вероватно неотклоњиве. Оснивање тзв. војвођанске академије наука и уметности може условити дефинисање новог културног и националног идентитета који би се афирмисао кроз медије и нову, војвођанску елиту .

Војвођански идентитет може настати искључиво на превредновању већег дела српског националног корпуса у војвођански. Треба рећи да се може прогнозирати успех оваквом процесу уколико имамо у виду да паразитира на наслеђеном концепту комунистичке Југославије- фрази о тзв. братству и јединству под којом се крио шовинизам према српском националном бићу и српској култури.  Једино Србин који би одрицао да јесте Србин и негирао српске интересе био је погодан за високе позиције у комунистичком друштву. Данас, такве Србе називамо политичком елитом, а ради се искључиво о медиокритетима. У Војводини бивши комунисти данас пропагирају тзв. европске вредности и право на аутономију која подразумева судску, законодавну и извршну власт. Самим тим, није тешко увидети да није аутономија циљ којем се тежи већ искључиво независност. Морамо имати у виду да не постоје рационални разлози за постојање аутономије, пошто је аутономија већинског народа од себе самог потпуни нонсенс.

Аутономија Војводине настала је у време Аустро- Угарске монархије, чији је била део и у којој су Срби били мањина. Кроз аутономију, добили су право да, у извесној мери, испољавају своју културу, веру и обичаје. Тадашње име Војводине било је Војводство Србија и тамишки Банат. Каснији и данас актуелни термин настао је из термина војводство, односно ознаке за територијалну јединицу. Након прикључења Србији употреба овог имена престаје, престаје потреба самом аутономијом, пошто тамошњи Срби не могу бити национална мањина у Србији. У периоду од 1945 до данас, вешто се спроводила идеја афирмације непостојећег војвођанског идентитета. Наиме, по обрасцу деловања политичке елите СФРЈ, опстанак Југославије и њена снага зависиле су од слабости Срба и Србије, којих је било највише у Југославији. Уставом из 1974, Срби не само што су подељени у шест република, чиме је постављена основа за дезинтеграцију Југославије, већ је и сама Република Србија административно подељена на три дела, чиме је постављен основ и за дезинтеграцију саме Србије. Видели смо шта се догодило на примеру Космета.

Да би се изградио, нови идентитет мора поседовати и компоненту негације. У случају Војводине, слично случају Црне Горе, моменат самоодређења почива на уверењу да им сво зло долази из Београда и сматрају да их Београд краде . Војводини је уставом Србије већ загарантован степен економске аутономије, тако да није јасно чему даљи захтеви за проширењем исте?

 Аутономашки покрети износе читав низ паушалних оцена о остатку Србије, које се свакако не могу назвати толерантним већ искључиво шовинистичким. Обратимо пажњу на тврдњу коју стално износе и аргумент којим је поткрепљују, а чије је улога да истакне културну супериорност Војводине.

Тврдња да је Војводина спремнија за чланство у ЕУ од остатка Србије темељи се на истицању да се у њој поштују све европске вредности. Ова тврдња пада у воду када чујемо аргумент који је поткрепљује. Истиче се да је Војводина била под  прогресивним европским утицајем , док је остатак Србије био под ретроградним азијским утицајем што условљава  заосталост остатка Србије и неразумевање  европских вредности , те се стога, Војводина мора посматрати   као засебно културно подручје и истиче се да ће Војводина изнети европски пут Србије са њом или без ње .

Сада, када уочимо овај аргумент, бива нам јасно које се то европске вредности и у коликој мери поштују у аутономашким покретима. Размотримо укратко ове вредности.   

 

Осврт на историјат културне   супериорности

 

        Чињеница је да је данашња територија Војводине некада била у саставу Аустро- Угарске монархије која је била културно развијена земља и ништа више од тога. Међутим, тврдња да је то разлог  културне супериорности Војводине је апсолутан историјски фалсификат. У Мађарској се , на пример, Панчево звало  Варош на крају света, а територија јужне Угарске је била напола војни логор све до укидања Војне Крајине. Током револуције 1848 године, простор данашње Војводине је страховито опустошен. Том приликом је потпуно уништен Нови Сад. Стварни феудални односи никад нису укинути те је на простору Војводине одувек било много сиромашних чиме се такође демистификује тврдња да је Србија уназадила Војводину након уједињења . Не само што је овај аргумент, као што смо видели, лажан, већ и имплицира нешто друго. Само позивање на супериорност и инфериорност упућује на идеју која је била популарна у Европи средином двадесетог века и која се темељила на  културној и расној супериорности Немаца .  Толико о поштовању  европских вредности .

Толеранција и  мултикултуралност

         Помињање   заосталости у контексту величања своје  прогресивности сложићете се, не представља никакву европску вредност, већ искључиво ниподаштавање туђе културе и вид нетолеранције. Овакве изјаве су, у најмању руку, увредљиве, неукусне и непристојне. Мора се признати да, доиста, подсећају на речник извесног нацистичког вође из времена Другог Светског рата.

 

Суверенитет међународно признате државе

        Посебна прича је аргумент да, пошто Војводина баштини европске вредности, мора бити део ЕУ са или без Србије. Аргумент не може бити нешто што се може окарактерисати једино као претња уставноправном поретку једне међународно признате земље. Тешко да то спада у европске вредности, сем ако ствар не посматрамо из угла тзв. независности Косова.

Поједине војвођанске странке су се у свом програму залагале за   Војводину републику и штампале војвођанске пасоше, те се и захтев за аутономијом која подразумева законодавну, судску и извршну власт, представништва у иностранству, војвођанску академију наука и уметности, главни град, соптвени буџет и полицију морају посматрати из угла кршења међународног права и хелсиншке повеље. Сецесија је озбиљно кривично дело у било којој озбиљној држави. Свака претња демократски изабраној и легитимној власти у Србији као и уставно-правном поретку државе Србије јесте сепаратистичка и ништа мање.

     Мултикултуралност и толеранција на коју се војвођански политичари позивају мора се посматрати из угла комунистичке флоскуле о  братству и јединству различитих народа и народности. За сваку је похвалу мирољубива коегзистенција различитих етничких група на простору АП Војводина, међутим, уколико се заиста ради о правој мултикултуралности, не видим разлог постојања аутономије Срба и осталих националних заједница од остатка Србије. Уколико се сва права националних заједница поштују, чему онда аутономија и за 65% Срба који у Војводини живе? Стално се истиче да   војвођани желе аутономију. Да ли то значи да грађане Србије који живе на територији аутономне покрајине Војводина не смемо звати Србима, зато што то нису, и зато што бисмо им тиме кршили основна људска права, али их смемо и морамо звати  војвођанима . Видели смо да се у овом термину не крије само назив за грађане који живе на том простору већ и одређени културни образац којим се истичу непомирљиве разлике АП Војводине у односу на остатак Србије. Сада је већ уобичајено рећи да  војвођани траже... , војвођани очекују..., чиме се на мала врата уводи нов национални идентитет који почива на миту о европским културним вредностима које, наводно, Војводина поседује. Утврдили смо да их поседује и остатак Србије. Војвођански идентитет се, дакле, представља као европски идентитет у малом, док се иза тога крије југословенски идентитет са јаком антисрпском идеолоигијом.

 

 

        Утврдили смо, дакле, да тврдња о европском карактеру  Војводине није тачна, већ такав европски карактер поседује цела држава Србија у којој су законом заштићена сва људска права њених грађана. Војвођани су грађани државе Србије која је чланица Уједињених Нација, демократског уређења и у којој грађани на изборима слободном вољом бирају своје представнике. То је земља у којој је забрањено правити разлику између   грађана првог и другог реда, пошто су сви грађани једнаки пред законом.

Аутономна Покрајина Војводина може помоћи Србији, уколико буде уважавала ставове званичног Београда и буде координисала своје деловање са њим. Србија има разумевања за интерес свих њених грађана, те управо због тога постоје избори на којима се свако одлучује за ону политику коју сматра најцелисходнијом, а све у интересу мира и напретка свих њених грађана.   

 

 

 


ПРОБЛЕМ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА ( други део )

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 15:21
Пише: Милан Дамјанац

 

Проблем националног идентитета. Анализа тренутне ситуације.

 

 

       Можемо са сигурношћу рећи да национална елита која је водила Србију након Првог Светског рата није успела да испуни националне циљеве. Она није дорасла времену, историјском тренутку у коме се нашла и није се руководила националним интересима. Данас се за политичку елиту издају бивши комунисти и поштоваоци комунистичке идеје која је учинила највише на разградњи српства. Десила се прекомпозиција политичке мисли. У основи она се руководи идентичним принципима и средствима, док начелно заступа другачије циљеве.

Неопходно је одредити националне циљеве, национални програм, образовање, очувати сопствени језик, културу, веру и обичаје.

Да би се исправно разумели данашњи проблеми Србије, мора се разумети на који начин Срби виде Европску Унију и зашто је доживљавају као једини циљ. Наиме, ствар је у афирмацији антисрпства као националне идеје. Национална идеја постаје самонегирајућа. У том смислу, свака већа заједница, била то Југославија или Европска Унија за Србију добија статус вредности по себи, светог грала, нечег за чим се безуспешно трага. То нешто је самонегирање, одрицање од себе и разумевање самонегирања као услова за пријем у ЕУ која представља решење свих проблема, те тако ЕУ постаје изговор за сопствени нерад, непредузимљивост, ишчекивање. Део политичке елите ову околност маркетиншки одлично користи и захваљујући њој годинама паразитира на политичкој сцени. Политичка елита и тзв. невладине организације константно говоре о некаквим "европским вредностима". Размотримо наше разумевање истих.

Мултикултуралност се схвата потпуно погрешно. Уместо да представља мирну коегзистенцију различитих култура, у Србији представља одрицање од сопствене. У ту сврху, занемарује се национална култура и пропагира туђа. Занемарује се српски језик и дозвољава се увођење страних речи и израза, а ћирилицу, званично српско писмо не треба ни спомињати. Оно је готово потпуно протерано из Србије. Док се Французи, на пример, својски труде да сачувају свој језик и писмо, Срби га се добровољно одричу и стиде. Мултикултуралност није акултуралност.

Толеранција се схвата као гушење себе како се не би угрожавала права Другог иако у теорији подразумева трпељивост, прихватање различитости, које изискује афирмацију и Себе и Другог. Тек тада може доћи до толеранције. Толеранција није насиље над собом зарад Другог. Постојање две културе, две нације, два система вредности који не врше насиље један над другим јесте толеранција. У супротном звала би се асимилација.

Прогрес се схвата као нерад. За време комунизма срспки народ је испољио бројне слабости а једна од њих је нерад. На прелазу у капитализам народ и даље верује да ће, када једном постане члан Европске Уније, бити ослобођен рада. Стога за све неуспехе на личном плану криви се држава. Лична одговорност и осећај према сопственој држави не постоји.

 Појам жртве се узима за релевантан само када су жртве припадници другог народа. Срби одбијају статус жртве који би морали да афирмишу. Народ који је у два светска рата претрпео стравичне губитке и преживео геноцид од стране НДХ назива њихов исход победом иако је у оба случаја остао без државе и великог дела становништва. Питање српских жртава заслужује посебну пажњу, но овде га само узгредно спомињем у другом контексту. Национална елита је избегавала ово питање као и многа друга отворена питања.

Управо због оваквог самообмањивања настаје превелика сервилност наше политичке елите према спољном фактору. Данашња српска елита је углавном антисрпска. На тој основи она гради позиције у друштву и статус у политичком и научном свету. Она није либерална, већ у великој мери, бољшевистичка. Она нема садржај. Она је једно велико Ништа.

 

 

Проблем националног идентитета. Перспективе.

 

        Српски национални идентитет се мора афирмисати кроз истицање позитивних вредности српског народа у свим сферама деловања. Србија мора улагати у образовање и у младе стручњаке, што представља основ изградње националне елите.  Најважнија министарства морају постати министарства за образовање и културу. Србији је потребан културни национализам.

Српство се мора градити на постојећим основама. Као што развој личности подразумева задржавање суштинског, тако и развој националне идеје подразумева ослањање на пређашња искуства, на сопствену историју, традицију, културу али и константан развој, себеосмишљавање.

Идентитет се мора изнова задобити као поново осмишљен, он се мора сагледати, сада када обитавамо ван њега, мора се афирмисати кроз своје позитивне стране и опет постати актуелан.

Он мора садржати специфичне вредности и циљеве. Варирајући чувену Сартрову мисао, да биће није оно што јесте и јесте оно што није, можемо рећи да је идентитет, као и идеја, увек више од оног што реално јесте, он је замисао, тежња да се доврши ониме што није присутно а желели бисмо да јесте, а пошто је тај недостатак немогуће надоместити у потпуности, уместо целине и циља, имаћемо пројекцију остварености и пројекцију целине која је неопходна у развитку нације. Имагинарна допуна онога што јесте реално. Свест о националним циљевима је свест о недостатку.

Једино нација која живи историју јесте покретач развитка човечанства. Тек у том превазилажењу и самопревазилажењу, нације задобијају прогрес, чиме човечанство остварује прогрес. Тек у том односу пријатељ - непријатељ прогрес се задобија кроз самопревазилажење. Управо зато, на културном плану, човечанство добија услед борби култура да надмаше једна другу. У том изобиљу различитости показује се исконска људска вредност и потреба. Обитавање изван контекста културе и нације је немогуће. Оно може бити само као обитавање у култури безвремене садашњости коју Срби морају да превазиђу да би постали народ који обитава у историјском смислу. Срби морају константно себе изграђивати изнова, чувајући сећања о ономе што је прошло и што више није; српство није стање. Оно што је прошло не може бити целокупно одређење већ део процеса. Нација је процес, кретање.

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

 

      Српска национална идеја мора да обухвати своје одређење кроз афирмацију свега што је била и што ће бити. Она мора превазићи самонегирање, које јој може донети само аутошовинизам, међусобне деобе и сукобе. Непостојање свести о једниству данашњих Срба је више него очигледно иако су исте вероисповести(поделе на Војвођане, Шумадинце, Косовце, Босанце, Крајишнике, Београђане и тд). Управо непостојање националног идентитета условљава овај феномен. Овакве деобе се морају превазићи пошто оне неће задуго остати само политичке и културне природе, већ могу довести и до крвавих грађанских ратова, што би значило дефинитивну пропаст и истребљење српске нације, рат Нас против Нас.

 Наднационална форма мора поћи од националне, па тако и наша. Проблем је што наша елита негира национално, негира државу, народ, као нешто архаично и превазиђено. Узгред буди речено, иста елита захтева сарадњу са Хашким судом због "чисте савести и нашег отклона од злочина". Контрадикција. Уколико ти исти који нас опомињу негирају нацију, државу одакле им онда право да спомињу било какву колективну одговорност?
 

Европска Унија као опредељење, стога, не сме бити још једна шанса за пут у самонегацију, већ шанса за афирмацију сопствене културе и националног идентитета.  Можда ћемо тада израз Србин користити често и са поносом, а не са осећањем кривице и понижености.


ПРОБЛЕМ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА ( први део )

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 15:20
Пише: Милан Дамјанац

      

       Разматрање националне катастрофе српког народа у двадесетом веку нипошто није лак задатак. У овом разматрању ћу поље интересовања ограничити на грешке самих Срба за данашњу ситуацију, док ћу спољашње интересе намерно избећи или их само споменути тамо где буде неопходно. Узрок кључних проблема Србије и српског народа на унутрашњем плану данас се може сврстати у две групе:  проблем идентитета и биолошки опстанак. Уколико претпоставимо да нацију чини одређени скуп људи који имају заједничку историју, традицију и културу схватићемо да је, пре свега, нација схваћена као носилац једне културе, система вредности, те самим тим, једног начина живота. Срби, као нација која је изборила право на сопствену државу, имају заиста величанствену културу, која је опстала упркос искушењима кроз које је овај народ пролазио од самог настанка.

Проблем идентитета. Континуитет или дисконтинуитет?

        Нестанак српске државе се догодио у време њеног највећег процвата ( културног, политичког, војног), а након дугог периода проведеног у саставу Отоманске империје, уследило је ослобођење. Након поновног задобијања сопствене државе, српски народ није изнова задобио себе и није успео изградити задовољавајући национални идентитет. Посматрано у контексту вероисповести и језика, српски народ је претрпео значајне промене, које су затим условиле даље перспективе развитка Срба у стабилан народ а Србије у стабилну државу. Током турске владавине на овим просторима српски народ су умногоме одржали очувани пагански обичаји и српска православна црква која је делила судбину народа, чиме је стекла статус народне цркве, симбола страдања, вере, патње али и наде у обнову државе. Тако посматрано, црква добија статус стожера српског националног бића. Важно је истаћи да је на овакав развој ситуације утицало народно предање о часном поразу и заметку велике будуће победе на Косову Пољу, чиме су преци добили статус недостижних митских бића, статус симбола српства и заметак његове коначне победе. Они представљају подстрек и оптерећење, разлог патњи и страдања али и наде. У ту сврху, народ је произвео своје митске хероје и издајнике. Косовски мит носи снагу опстанка и обнове. Захваљујући неисцрпној жељи за слободом и правдом, српски народ преноси своју истину, своју историју усменим путем, а улога приповедача се препушта гусларима који постају носиоци животне снаге српске нације. Нада у ослобођење, вера у себе, идеализоване претке и у Божанску правду Србе никада није напустила. Средњовековна Србија добија статус, како би Ниче рекао, ишчезавајућег мита, а славни преци, пре свих Лазар и Милош статус трагичних хероја који жртвују све на олтар слободе отаџбине. 

Стога није чудно да се национални идентитет у првим годинама након ослобођења градио кроз поуке које су нам, по предању, оставили славни преци. Њихов пример страдања на Косову служио је као образац вере, части, јунаштва, непокорности. Дисконтинуитет националне идеје се огледа у дисконтинуитету српске државности, након чега је било изузетно тешко направити везу између средњовековне и обновљене српске државе. Период у коме је српска држава обновљена био је период процвата националних држава широм Европе, те је и српска национална елита покушала да обнови нарушени културни идентитет ( пре свега се мисли на Србе који су насељавали подручје данашње Војводине ) и припреми народ и државу за што брже укључивање у ток развоја модерне европске мисли. 

     Неписмен и углавном културно подјармљен народ захтевао је изузетну интелектуалну и политичку елиту (слично је и данас). Значајна културна баштина која говори о вишевековном трајању српке културе је, сада младој, српској нацији представљало веће оптерећење него компаративну предност у односу на друге нације. У колективну свест урезани митови донели су обавезу будућег понашања, предодређеност националног кретања државе, њен однос према самој себи. Жеља за достизањем идеала славних предака донела је својеврсну жељу за доказивањем, која се претворила у национални циљ који би, када једном буде остварен довео до престанка националне борбе. Овај циљ се састојао од ослобођења српских крајева и Срба који су још увек у ропству и коначне победе над Турцима чиме би испунили завет славних предака. 

Сматрам да се српска национална идеја градила у односу на страдања преживљена од стране турске нације, она се профилисала у односу на доживљај Турака као оличења Зла. У том смислу, Они представљају зло, несреће, нечовечност, злочине, окрутност, ропство а српство подразумева слободу, херојство, част, доброту. Могло би се рећи да су Срби имали за циљ достизање савршеног обрасца живота који представља митолошки опис живота њихових предака. Дакле, ми смо све што Они нису, захваљујући чему Ми јесмо Ми а Они- Други. Ми смо различити од других и диференцирамо се у односу на њих. Тежња ка својим прецима представља тежњу ка себи, тежњу ка својој суштини. Након Балканских ратова, национална идеја запада у велику кризу. Процес изградње националне идеје није био довршен, а искоришђени модус испољавања исте изгубио је сврху. Она опстаје само док постоји моменат угрожености, у односу на који се ми профилишемо. Ово је кључни разлог посртања српског народа, а самим тим и државе, у ситуацијама неугрожености. Српски народ постаје нација и профилише се као нација искључиво у условима угрожености и ратног стања. У периодима мира, противник постајемо ми сами, што је довело до појаве познате под именом аутошовинизам.  Могуће је да су основе на којима је почивало уверење да се може трајно изградити српски национални идентитет на континуитету дисконтинуитета био јако погрешан.

Једноставно, српска национална идеја је углавном паразитирала на експлоатацији славне српске прошлости, без идеје како ту прошлост модификовати и употребити, како профилисати себе да би се кренуло ка новим циљевима.  Српски идентитет је неповратно задобио религијски карактер, што ће умногоме утицати на даља дешавања у оквиру његовог националног бића. Неспремни да се суоче са својим сународницима друкчије вероисповести, етнички Срби се деле и стварају посебне идентитете. Посебни идентитети довели су до међусобне конфронтације, чији је узрок осећај издајства са једне и осећај одбачености са друге стране и потискивање обостраних страхова који су довели до мржње и крвавих братоубилачких ратова. Истини за вољу, мржња која се рађала у нацијама проистеклим из српског националног корпуса достигла је застрашујуће размере пошто је идентитет у односу на кога су створени нови идентитети изазивао страх и осећај кривице који доводе до несигурности и мржње, односно до негације и жеље за потпуним истребљењем Првог. 

 

Проблем националног идентитета. Питање националне елите.

 

 

 

       Кључна карика сваке успешне државе јесте њена национална елита. Колико је српска елита, част изузецима, била успешна и далековида, види се по тренутном стању нације. Можемо слободно рећи да је српски народ протраћио скоро цео двадесети век на једну промашену идеју коју је једини прихватао, из разлога горе наведених. Након завршетка Првог Светског рата у коме је Србија претрпела страховите губитке, српска национална елита прави фаталну грешку улажући изборену ратну победу Србије у афирмацију нове државе, а самим тим и идентитета, који је требао да функционише на основу сличности, јединства и равноправности три народа. Имајући у виду да су Срби, који су једини државотворни народ, одлучили да ступе у нову заједницу са два недржавотворна народа говори о потреби Срба да нестану као народ, што се потврђивало лаком асимилацијом Срба и указивало на неизграђену националну идеју. Могло би се рећи да је након победе над Турцима и након ослобођења свих српских територија српска национална идеја запала у дубоку кризу. Ово такође указује на погрешну предтсаву Срба и измештање тежње о слободи са сопственог корпуса на слободу као појам коју су дужни да спроводе. То је још један од разлога жеље за "ослобођењем" нација које су биле под "ропством" Аустроугарске монархије. 

За ову кризу и овакве одлуке најодговорнија је национална елита. Док је хрватска културна елита градила сопствену културу асимилујући туђе и прилагођавајући их сопственим потребама,  дотле је српска радила на афирмацији тзв. југословенске културе.

 За разлику од Срба, Хрвати и Словенци су доживљавали Југославију само као успутну станицу ка коначној дестинацији, а то је независност. Стога су чинили напоре ка афирмацији сопствених идентитета. Не улазећи дубље у проблематику хрватског питања, могло би се рећи да су сматрани за народ кроз који је могуће остварити утицај Ватикана на Балкан, док су Срби одувек сматрани као народ кроз који се врши руски утицај. Хрвати успевају да успешно асимилују велики део српског националног корпуса католичке вероисповести, који је дуго био под аустроугарским утицајем, а чији припадници касније чине зверства према народу из ког потичу. Овакво понашање следи из потребе да се свој идентитет гради на негацији Другог, но имајући у виду да је тај други био Први, Не-Срби желе да се афирмишу као Хрвати негирајући српство, не до победе, већ до истребљења истог. Тек када би истребљење уследило њихов осећај страха би постао излишан, а осећај страха је катализатор мржње.

Слична се ствар десила са Србима исламске вероисповести. Тзв. бошњачка нација се гради на основу негације припадности српском националном корпусу. У односу на хрватски случај, разлика је у подухвату који захтева асимилацију самих себе, превредновање самих себе, поновно самоизграђивање.  Односно, не постоји неки основ за асимилацију као што у хрватском случају постоји историјски основ у виду постојања  хрватског народа. Бошњачка нација нема историјског ни етничког основа. Она је продукт негирања српске нације. Не треба занемарити ни моменат одношења ка себи, моменат посредовања, моменат самоизграђивања. Такав моменат представља страдање муслимана у Сребреници. Сребреница постаје мотив страдања, патње и освете. Бошњачка национална идеја се гради на темељу Жртве која страда од стране Зла, које представљају Срби. На тој основи се гради колективни идентитет.

На сличан начин се одвија стварање црногорске нације, мада је процес знатно отежан због идентичне вероисповести, која у овом контексту, бива главним узрочником подела и сукоба. У ту сврху, ствара се тзв. црногорска православна црква која бива главни афирмишући фактор црногорског идентитета. Такође, гради се мит о Жртви. Црногорци бивају жртве српске политике и у тој одбрани од Зла они се самоизграђују.

 

У овом контексту, вредно је истаћи да је постојање српске нације предуслов за наставак постојања нација које су из ње произашле. Пошто се све афирмишу кроз негацију српске, српска нација постаје неопходан услов њиховог постојања, јер би нестанком српства нестала потреба за афирмацијом антисрпства. Иза њих не стоји никакав основ сем антисрпства , не постоји основ у историји и традицији. Треба напоменути да се слична ствар може десити са Војводином и изградњом посебног, војвођанског идентитета. Такође, интересантно је напоменути да све нове нације произашле из српског националног корпуса говоре српским језиком који називају именом новостворене нације.

 Историјски контекст проблема нам указује на то да су се овакви порази десили у време СФРЈ када се са остацима српске националне елите комунистички режим сурово обрачунао. СФРЈ се темељила на антисрпству, пошто се сматрало да само слаба Србија значи јаку Југославију. Непостојање националне елите у периоду од 1945 до данас условило је национални суноврат Срба.


Powered by blog.rs