Desna Misao

Пише: Милан Дамјанац
 

Данас смо били сведоци сумрака модерне цивилизације и крају међународног права, онаквог каквог га познајемо. Након што је покрајини Србије дато право на отцепљење, јасно је да је и званично установљен принцип социјал дарвинизма. Од данас и званично у свету важи право јачега.

Најтеже пада сазнање да смо сами исекли грану на којој смо седели. Српска државна политика је доживела катастрофу, а одлука да се затражи мишљење међународног суда правде може се упоредити са издајом српских националих интереса, посебно ако се има у виду да смо знали да већина судија долази из земаља које су признале независно Косово и да се кршење међународног права на штету Србије не догађа први пут. Подсећам да је деведесетих година право република на самоопредељење било важније од суверености СФРЈ. Након тога није признат покушај самоопредељења српског народа на простору већ отцепљених држава пошто је Бадинтерова комисија утврдила да је самоопредељење могуће само у оквирима унутрашњих, републичких граница СФРЈ, а да даље цепање већ отцепљених република није у складу са међународним правом. У случају Космета, предност је дата покрајинским границама на уштрб суверенитета и територијалног интегритета Србије, што је преседан у цивилизованом свету. 

Правда?

У данашњем излагању, суверенитет Србије готово да није ни споменут, Косово се третирало као посебан случај а историјат његовог статуса на моменте упоређивао са правом бивших колонија на самоопредељење. Имајући у виду да није било правних аргумената за давање позитивног мишљења о сецесији, суд се определио да третира Косово као посебан, издвојен случај, и да постављено питање третира у уским техничким границама језичког значења. Између редова се види да суд сматра да је на Косову постојала хуманитарна катастрофа, те да је самим тим албански народ имао право на моралну сатисфакцију, као и свака друга експлоатисана колонија. Тиме је суд погазио основно начело међународног поретка, начело суверенитета међународно признатих држава, које је засновано Вестфалским миром 1648. године. Након Другог светског рата, принцип заштите суверенитета држава као темеља међународног права је обновљен. Никада више стране државе не би смеле да се мешају у интересе суверене државе. 

Овом пресудом у корист албанских власти на Космету поништена је Хелсиншка повеља. Принцип коме је суд дао предност јесте принцип заштите људских права и права на самоопредељење народа без обзира на суверенитет државе. Први који је овакву тезу заступао у пракси након Вестфалског мира био је Адолф Хитлер, рекавши да „ људска права крше државно право“ и самим тим немачкој држави дао за право да изврши агресију на своје суседе како би, тобоже, заштитила људска права немачког народа у окружењу.

Кршење постулата неповредивости граница и угрожавање светског мира била је главна оптужба против немачке државе на процесу у Нирнбергу. Кршење људских права се третирао као злочин другога реда. Већ из изложеног може се наслутити разлог политичког неуспеха српске државне политике- једноставно, Србија није била на страни јачега. Међународно право је одавно постало талац међународне политике.

Амерички неоконзервативац Ледин, говорећи о америчким спољним непријатељима каже: „...Ако се то деси, рат против тероризма мораћемо да наставимо далеко ван граница Средњег истока, у срцу Европе. А тамо, као и на Средњем истоку, наше најоштрије оружје је политичко: јавно испољена жеља за слободом народа оних држава које нам се супротстављају“[1].

Из приложеног се јасно види да се САД води паролом „завади па владај“. Док са једне стране подржава суверенитет и централизацију Босне и Херцеговине и независног Космета, дотле Србију цепа на неколико делова и захтева регионализацију и успостављање нових аутономних области. Позивајући се на глобализацију као неопходан политички, економски и културни процес, САД и њени савезници стварају безброј малих, контролисаних државица од непослушних држава на које не могу да се ослоне у геополитичком смислу. Ради се о политици двоструких стандарда, коју је први јасно формулисао бивши саветник Тонија Блера, Роберт Купер: „ Изазов за постмодерни свет лежи у томе да се прилагођава стандардима двоструких аршина. Европљани би требало међусобно да сарађују на темељу права и заједничке сигурности. Али изван Европе ваљало би да примењују суровије методе из претходних времена- силу, превентивне нападе, превару и шта год да је још потребно“. [2]

На делу је, разуме се, нови империјализам који гази међународно право и достојанство људи и држава које нису по укусу најмоћније светске силе. Из образложења судске одлуке, посебно збуњује део у коме се каже да се резолуцијом УН 1244 не допушта али ни забрањује проглашење независности. Суд је овако закључио иако се у резолуцији УН 1244 експлицитно наводи да ће две стране преговарати о будућем статусу не излазећи ван Уставног оквира Србије, као правне наследнице СРЈ. Овај судски аргумент у пракси значи да је, на пример, дозвољено гажење пешака у једносмерној улици, пошто у предлогу закона о једносмерним улицама није речено ни да је то дозвољено, али ни да је експлицитно забрањено. Уколико бисмо применили аналогију, суд би могао, као и у случају Косова рећи да је „могуће да је гажење пешака противно закону, али посао овога суда није општа расправа о томе, већ само одговор на постављено ускодефинисано питање.“

Реперкусије овакве одлуке ће се убрзо видети, како по питању Космета, тако и у ширим, светским размерама. Иако смо утврдили да овакав преседан неће донети независност свакој сепаратистичкој творевини на свету (услед тога што нема свака таква творевина овако моћног савезника), оваква одлука ће охрабрити сепаратисте у свим земљама и довешће до поплаве тероризма као начина за остваривање независности. Такође, Русија је јасан добитник оваквог развоја ситуације, пошто је добила нови аргумент за отцепљење Абхазије и Јужне Осетије. Но, вратимо се разматрању наше ситуације.

Последице овакве пресуде биће јаче условљавање Србије од стране Европске Уније да успостави добросуседску сарадњу и да призна независну државу Косово. Такође, произвеће нови талас признања јужне српске покрајине, што ће им вероватно донети и међународно признату државност пошто им треба још педесетак признања како би добили столицу у Уједињеним Нацијама. Што је најважније, ова пресуда доводи до бесмисла аргументе Србије против независности. Косово на својој страни сада има и међународно право и голу силу, ма шта наши политичари говорили.

Најтрагичније је што смо сами произвели овакав развој догађаја и, на неки начин, Албанцима поклонили државу. Држава Србија је тражила мишљење међународног суда правде- и добила га је. Тиме је своју позицију значајно, вероватно и неповратно, погоршала.

Политичка елита

Најтеже пада сазнање да ни сада, након потпуног краха српске дипломатије, нико ни не помишља на оставке. Тешко је очекивати да ће влада сазвати бар скупштинску седницу по овом питању. У свакој нормалној држави, политичка елита, на челу са председником Републике и министром иностраних послова, као креаторима спољне политике земље, прихватила би одговорност за неуспех. Ово што наша елита чини од доношења пресуде је чист маркетинг и заваравање народа. Мора се признати да је предизборна парола и обећање „и Косово и ЕУ“ доживела фијаско, те да смо изгубили битку и за једно и за друго. Међутим, наши политичари нас уверавају да пресуда није довољно јасна, да се борба наставља и да ће преломни тренутак бити покушај доношења резолуције у Савету Безбедности у септембру. Не знам на чему наша дипломатија и председник заснивају свој оптимизам. Медији су, верујем, већ добили инструкције да не преносе весеље на улицама Приштине и да пораз прогласе победом.

Било би најморалније да признају сопствену грешку и повуку се са функција. Било би, затим, најмудрије редефинисати спољну политику и престати са давањем паушалних оцена и константним понављањем да Србија подржава суверенитет БиХ. Оваква одлука суда се мора искористити како би се пружила подршка политичкој радикализацији прилика у БиХ и захтеву Републике Српске за широм аутономијом, а у повољном тренутку и референдуму за отцепљење. Нико нам не може сада одузети право да се позивамо на самоопредељење Срба у БиХ и на северу Космета. Уместо што председник Републике понижава и себе и сопствени народ прихватањем многобројних ултиматума и уместо што проводи време у дружењу са председницима других држава које подносе тужбе против Србије и сведоче у корист сепаратистичког Косова, било би боље да се позабави заштитом српских интереса у региону. У најкраћем периоду требало би поново размотрити и смањити администрацију АП Војводина, и евентуално је укинути, како се случај са Косметом не би поновио.

Време је за одлучне и правовремене потезе.

На крају ваља рећи и ово: крајње је време да одговорна места у држави заузму људи од знања и интегритета, људи који себи неће дозволити овакве почетничке грешке. Наш политички кадар је генерално гледано безвредан, а идејни капацитет се троши у међусобним страначким размирицама. Најгоре је што овакво понашање, запошљавање страначких кадрова, додељивање министарских функција људима који за то немају ни основно предзнање није од јуче. Још Арчибалд Рајс, 1928. године пише: „...“Отмено друштво“ тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека...Ако је, пак, немоћна да га у томе спречи прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу. Зато и најзначајнија места у администрацији и другде заузимају медиокритети, чак и људи без икакве вредности. Зато вам је и политички кадар кукаван...биће ваљда и то крај оном лудилу измишљања министара кад...лекар-дентиста (постаје- прим. М.Д.) министар пошта како би лечио зубе изнад вињета на поштанским маркама. Министар саобраћаја ће бити инжењер железнице, министар финансија банкар, пољопривреде- пољопривредни стручњак, а не неки адвокатић који о томе нема појма, али је зато велики странчар“[3].

 

http://www.vidovdan.org/2010-03-28-13-57-42/1498-2010-07-23-21-34-39 

 

[1] Michael Laden, National Review Online, 10.03.2003, интервју са Егертом, стр.157
[2] Robert Cooper, The Breaking of Nations, Лондон 2004
[3] Др Рудолф Арчибалд Рајс, Чујте Срби- чувајте се себе!, Беокњига, Београд, 2008 год., стр. 34, 96

Пише: Стефан Драгојевић

 

 

 

Председник Међународног суда правде Хисаши Овада саопштио је да је став Суда да декларација о независности Косова није прекршила норме међународног јавног права.

Толико хваљена победа Србије из 2008. године је уствари била увод за катастрофу не само за Србију, него и за цео свет, за поредак који је настао после Другог светског рата.

Очекивано, седница је трајала сат и по времена. Очекивано, сам судија је користио такав језик, такву фразеологију да половина гледалаца није успела да схвати чему дотични „професор“ тежи. Тежио је кршењу међународног поретка. 

Судија Хисаши Овада је отворено покушао да упореди Косово као неку колонију која је била под експлоатацијом империјалне Србије. Реченицама као што су „многи угњетавани народи“, „бивше колоније“ и терминима као „агресија“ и „хуманитарна катастрофа“ судија Хисаши Овада је покушао још 45 минута пре коначне одлуке да саопшти крајни резултат. Позивањем на “Lex specialis” по питању Косова, судије Међународног суда правде не само да су успеле да прекрше све норме које су донете последњих педесет година него су успеле и да створе нове теорије о тумачењу норми и правних аката. Првенствено, сви уџбеници „Увода у право“ мораће да се промене пошто од сада „агресија“ могућа и над сопственом територијом и грађана! За господу субије, Косово уствари никада није ни било под јурисдикциом Србије! Какав цинизам!

Сам главни судија је пак нагласио да у уводном делу резолуције 1244 признаје се сувереност СРЈ над Косово, али да пак не постоји норма у резолуцији 1244 која не дозвољава проглашење независности! То је као да се потврђује да је 2+2=4 али да нигде не пише да не може бити и 5!

Данас је Међународни суд успео да поништи сам основ постојања УН, као у само повељу УН и договор у Хелсинкију.

Данашњи дан је последица 50 година вођења лоше политике. Од грешака Слободана Милошевића па све до данас, Србије и српски народ нису имали написано политику према свим питањима, него су је водили како ветар дува. Садашња власт се борила да дође до мишљења суда, Србија је борила за свој пораз. Уместо да користи легитимне правне могућности као што је тужба и тиме покрене опет преговоре за статус, Србија је изабрала пут не сигурности и пораза. Хтели су победу без дипломатске борбе, добили су пораз без дипломатске борбе.

Хисаши је својом одлуком поставио темеље новом светском поретку силе и угњетавања слабијег. Хисаши је донео славље Каталонцима, Баскицима, Ирцима као и Палестинцима а исто тако и њивох бес: какво право имају ти Албанци имигранти и терористи да добију државу а ми староседеоци немамо? Па зар нису они сами покренули оружану побуну? Зар није оружана побуна против државе и поретка норма кривичног права у свим државама? Ако они имају право, зашто немамо и ми?

Хисаши је успео у нечему што ни Хитлер није успео, а то је да дестабилизује свет.

Шта нам остаје да урадимо? Прво да тражимо расписивање избора и да се направи нова влада која ће да води државотворну политику. Сама власт није хтела да се дође до расправе у скупштини! Као да су знали шта ће се десити. Вероватно су и знали. Али сада зна и Србија шта треба да уради.
 

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Данас смо били сведоци сумрака модерне цивилизације и крају међународног права. Након што је покрајини Србије дато право на отцепљење, јасно је да је и званично установљен принцип социјал дарвинизма, односно-права јачег. Од данас и званично, у свету важи право јачег.

Најтеже пада сазнање да смо сами исекли грану на којој смо седели. Српска државна политика је доживела катастрофу, а одлука да се затражи мишљење међународног суда правде може се упоредити са издајом српских националих интереса, посебно ако се има у виду да смо знали да већина судија долази из земаља које су признале независно Косово. Медији су, верујем, већ добили инструкције да не преносе весеље на улицама Приштине и да пораз прогласе победом.

Уколико председник Републике и министар иностраних послова, заједно са остатком неспособне владе немају морала да, колико већ вечерас, поднесу оставке, треба их на тако нешто масовним демонстрацијама приморати.

Јавно захтевам од владе Србије и председника Републике да у најкраћем року поднесу оставке због погубног исхода по државу Србију. Такође, позивам будуће релевантне органе Србије да подрже евентуално отцепљење Републике Српске од Босне и Херцеговине, и да се одмах на дневни ред стави питање укидања аутономије Војводини. У најкраће време треба успоставити суверенитет у српским општинама на северу Космета.

Време је за одлучне и правовремене потезе.  

 

Данас смо били сведоци сумрака модерне цивилизације и крају међународног права. Након што је покрајини Србије дато право на отцепљење, јасно је да је и званично установљен принцип социјал дарвинизма, односно-права јачег. Од данас и званично, у свету важи право јачег. 

Уредништво позива владу Србије и председника Републике да у најкраћем року поднесу оставке због погубног исхода по државу Србију. 

Уредништво часописа позива све будуће релевантне органе Србије да подрже евентуално отцепљење Републике Српске од Босне и Херцеговине, и да се одмах на дневни ред стави питање укидања аутономије Војводини.

У најкраће време треба успоставити суверенитет у српским општинама на северу Космету. 

Време је за одлучне и правовремене потезе.

 

 

http://desnamisao.blog.rs/ 

Пише: Катарина Анђелковић

 

 

 

 

 

Увод

Сви ми тежимо слободи и желели бисмо да будемо слободни, ма шта то значило. То једноставно звучи примамљиво. О слободи се може говорити на безброј начина, али у крајњој линији, само на два: да ли је она универзална категорија или творевина људи, друшва?

Претпоставка да слобода уопште постоји често се узима здраво за готово зато што делује интуитивно. Без те претпоставке нема смисла говорити о данашњим модерним заједницама и о етици, где без слободе нема могућности избора како можемо поступати, па самим тим, нема ни моралне одговорности. Дакле, може се говорити о слободи као универзалној категорији. Али, како то разумети?
На неки начин, то значи да је она метафизички појам, који не зависи од људи; она је људима прирођена од самог почетка, када дођу на овај свет. Пошто не зависи ни од људи нити од било чега другог, може се рећи да има онтолошки примат. Међутим, да ли се о слободи може говорити без људи?
Сматрам да је то немогуће. Слобода без људи је празан појам (или како би се у логици рекло – нема домена на који би се применио). Шелинг сматра да се ниједан појам не може одредити појединачно, а тек му упућивање са целином даје потпуност, тако је и код појма слободе.

Слобода је настала са људима; прецизније, они су је створили  и то онда када су почели да се удружују, да живе заједно. Можда звучи мало паракодсално то што су људи створили слободу, а увек вапе за њом. Она представља идеал, олученје чистоте, где је главни владар наше „ја“ и наш ум. Ипак, она није ништа више до прећутни договор међу људима.

***

Либерали су сматрали да је једно од главних одређења људи њихова слобода, а слободу су узимали као једну од највиших политичких вредности. Сходно томе,  веровали су да се слобода може једино остварити кроз политичку заједницу. Међутим, политички поредак садржи један принудни апарат који називамо државом. Ту наилазимо на проблем – како помирити схватање да смо у суштини слободна бића са схватањем да живимо у политичком поретку који укључује присилу?
Да бисмо разрешили ову потешкоћу, потребно је врло прецизно дефинисати сам појам слободе. Исаија Берлин сматра да је појам слободе дефинитивно споран, и у свом чувеном есеју „Два појма слободе“ констатује да се, и код либералних и код конзервативних схватања, јављају два појма слободе – „негативни“ и „позитивни“ појам. Када долази до забуна и компликација, то је зато што долази до мешања та два појма, каже Берлин. Указујући на ову појмовну дистинкцију, Берлин покушава да разреши извор забуне.

***

Што се тиче појма „негативне“ слободе, Берлин полази од тезе да је човек слободан у оној мери у којој нико не омета његове активности. Ако нам други људи умање подручје слободе испод извесног минимума, ми тада нисмо слободни, већ смо под принудом или поробљени. Дакле, смисао негативног појма слободе је садржан у одређивању оне сфере делања у којој нека особа нешто чини, а притом не долази до уплитања друге особе или особа. Не поставља се овде питање ко управља неком особом, односно ко јој ограничава слободу, већ колико правила ограничава слободу те особе. Са овим се слаже и већина либерално орјентисаних филозофа, који теже што већем сужењ друштвене контроле над индивидуом. Друштвено уплитање у њену приватну сферу требало би да буде што мање. Могло би се ићи још даље и рећи да је једина функција државе само заштита приватне сфере појединца, који би тако имао потпуну слободу.

***

Сличног схватања био је и Џ.С.Мил у свом спису „О слободи“, у коме каже да друштвени склад и напредак не искључује постојање подручја приватних сфера појединаца у које не сме закорачити држава. Ма колико та сфера била мала, прекорачавање њених граница би значио деспотизам. Такође, и ми бисмо требали да минимално сачувамо подручје личне слободе, ако не желимо да се понизимо и изгубимо оно суштинско у нашој људској природи. Милу је најважнија индивидуална слобода човека. По њему, цивилизација не може напредовати ако људима не буде дозвољено да живе како желе; наравно, у области која се тиче само њих. Зато Мил слободу дефинише као тежњу за сопственој добробити. Ипак, Мил сматра да је државни принудни апарат неопходан; пошто правда захтева бар минимум слободе за сваког појединца – а сваки појединац се мора спречити, макар и силом, да другог лиши тог минимума. Закон уствари постоји само због тога.
Оваква одбрана слободе састоји се у једном „негативном“ циљу – одбијању мешања у личне ствари, и у примеру Мила, Берлин проналази пример свог „негативног“ појма слободе.

Међутим, Берлин није задовољан Миловом дефиницијом слободе, јер сматра да он меша „позитивни“ и „негативни“ појам, што је недопустиво. Можемо замислити једног деспота либералног духа, који својим поданицима допушта велику меру личне слободе или демократију која може лишити грађане појединачних слобода. Зато Берлин сматра да индивидуална слобода није нужно повезана са влашћу.Заправо, требамо разликовати одговоре на питања: „Ко мноме влада?“ и „Колико се власт меша у мој живот?“. Управо у тој разлици је садржана супротност између Берлинова два појма слободе. Да би се то боље разумело, потребно је увести други појам слободе.

***

„Позитивна“ слобода (или слобода „за“) је садржана у покушајима да се одреди извор друштвене контроле која одређује шта нека особа треба да чини, односно шта нека особа треба да постане у животу. Код овог појма није битно одређење сфере уплитања, већ чињеница да људи хоће сами да управљају својим животом. Зато је кључно питање појма позитивне слободе: Ко хоће са мном да управља? Овде особа жели да постане свој господар и да се према њој опходе као према индивидуи, личности, а не каопрема предмету. Берлин сматра да се појампозитивне слободе историјски развио на такав начин да је постао дијаметрално супротан негативном појму. Штавише, позитивна слобода је довела до апсурда сам појам слободе, јер се претворио у тзв. „апотезу ауторитета“. Шта то значи?

Од захтева да сваки човек треба сам собом да управља, дели нас мали корак од тврдње да наше постојеће „ја“ није истинско и рационално „ја“ и да нам треба наметнути наше истинско и рационално „ја“. Одавде се може закључити да, пошто људима можемо да наметнемо њихово истинско „ја“, онда имамо право да их натерамо да буду слободни, што је један апсурдан захтев. Да би реализовали слободу морамо покорити рационалности све оно што измиче рационалности „вишег Ја“.

Проблем је што се то „више Ја“ може лако идентификовати са Умом, друштвеном целином, црквом, државом итд. Уколико се нека од ових идентификација легализује, онда би она могла постати основ једног деспотског или тоталитарног друштва.
Такође, и негативна слобода може да доведе до изопаченог захтева за подељеним „ја“; рецимо, у неким доктринама, захтев за укидањем препрека (што је формални захтев негативне слободе)се тумачио као захтев за ослобођењем духовног „ја“. Такво „ја“ се, по Берлину, јавља у протенстанској етици и доктринама појединих јеврејских и хришћанских теолога. Међутим, Берлин наглашава да је негативна слобода врло ретко у историји прелазила у неслободу, што није случај са позитином слободом.

***

Берлин даље каже да не постоји нужна логичка веза између ова два појма слободе. Аргумент за то тврђење је већ горе изложен, али не у експлицитном облику. Дакле, логичка веза не постоји, јер негативна слобода ретко када (скоро никада) доводи до „апотезе ауторитета“, односно до стварања неслободе. 

Постоје аутори који, не само да мисле да постоји логичка веза између позитивне и негативне слободе, већ сматарају да је реч о једном појму са два аспекта. До овог закључка се долази простим испитивањем случајева. На пример, негативна слобода (слобода „од“) ограничења у јавном саопштавању мисли и уверења, може се изразити као позитивна слобода (слобода „да“) да се те мисли и уверења јавно саопштавају. Скоро свака врста слободе се може изразити или преко негативне или преко позитивне слободе, а да се притом не изгуби ништа на значењу.

Zaključak

На почетку смо се питали да ли слобода може постојати као универзална категорија или творевина друштва. Пошли смо од претпоставке да прва теза не може бити тачна, зато што би то био празан појам, а да се смислено о слободи може говорити само када говоримо о заједници људи. Најпознатија дефиниција слободе као два појма јесте Берлинова – негативна и позитивна слобода, где он даје предност негативној слободи, зато што је она донела много мање изопачења кроз историју, него позитивна. Ова два појма Берлин је представио као логички независна, међутим лако се показало да то она нису. И опет смо се вратили да почетак питања о слободи као творевини људи. Једно је сигурно – она се остварује кроз праведан политички поредак, који поштује слободу појединачних људи, и омогућава им, да се, кроз државу, остварују на сопствени начин. С друге стране, мора постојати међусобна толеранција међу људима, тражење у њима циља, а не само средства за остварење сопствених интереса – поштовање онога што је у нама суштинско.

 

 

 

 

Пише: Милан Дамјанац

 

Када је у питању колективна уобразиља, обично је теже проценити ко се њоме служи а ко у њу истински верује. Јасно је да се овај принцип узима како би се размотрила трезвеност политичке и интелектуалне елите. За народ, пак, се одувек знало, он сања. Има тако лепих, слатких снова да се човеку не мили да се буди и устаје из кревета. Некада је, опет, стварност толико тешка и суморна да човек и народ имају итекако рационалних разлога да од тог истог сна не одустају. Међутим, улога елите јесте пробудити народ, објаснити народу. Код нас је изгледа обрнуто, већи проценат народа схвата да је сан недостижан, у односу на елиту која изиграва незаинтересоване посматраче и продавце магле. Модерним речником, политичка елита се користи тешким условима живота обичног народа како би задржала политичку моћ и друштвени утицај. То се код нас назива маркетингом.

Међутим, као и свака шарена лажа, и ова шарена лажа је близу тога да буде препозната као таква. За сада се сви и даље понашамо као народ који отпоздравља главном јунаку приче „Царево ново одело“. Сви се претварамо да је цар обучен, још и прекоревамо себе зашто то исто одело и не видимо. Мора да нешто није у реду са нама.

Реперкусије оваквих политичких злоупотреба је незахвално предвиђати. Усудио бих се, пак, да тврдим да ће обећани а никада дочекани снови коштати политичку елиту бар у делу квалитета презентоване политике. Мораће да понуде више остваривих и реалних политичких и економских садржаја у својим програмима и јавним иступањима.

Сан који Србија сања упорно и дуго, већ десет година, јесте сан о прикључењу Европској Унији. У корист тог, сада је већ јасно, недостижног сна, одрекли смо се мноштва добрих прилика на јави.

Сада је јасно да је спољнополитички циљ „и Европа и Косово“ недостижан. Тачније, не само што нам је даљи европски пут условљен признањем Косова „испод стола“ већ ни то неће бити довољно да уђемо у Европску Унију. Једноставно, сада је јасно да од уласка нема ништа. Пре пар дана чули смо да је Европски парламент усвојио резолуцију о Косову, којом позива све државе чланице и будуће кандидате да признају тзв. државу Косово и помогну јој у изградњи демократског друштва. Дакле, јасно је да Европска Унија више није неутрална по питању независности Косова. Тачније, никада није ни била. Сада је тај став само озваничен. Српској политичкој елити предстоји тежак период у коме ће власт морати да објасни народу како је и зашто политика за коју су гласали доживела крах. Међутим,уколико је веровати нашем премијеру, све је у најбољем реду. Невероватна је истрајност у одржавању овог колективног сна у животу. Прави терапеутски потез би био разбудити народ на време (мада је идеално време већ одавно прошло).

Оно што је сигурно (независно од резолуције о Косову) јесте да је проширење последње о чему владе држава чланица размишљају у овом тренутку. Европска Унија има исувише унутрашњих проблема. Први разлог је, свакако, економски. Није рационално да земље чланице приме у чланство државу која је економски руинирана, која има уништену привредну, пољопровредну и индустријску производњу. Једна Бугарска је била сасвим довољна, такву грешку неће поново направити. Последње што је Европској Унији потребно јесте Србија, у којој цветају корупција и криминал и у којој је изражено сиромаштво.

Други разлог је социолошке природе. Европски народи желе да број имиграната у својим државама сведу на минимум. Проблем са имигрантима има више димензија.

Националну – проблем није етничке природе. Иако се етничка структура становништва мења, већи проблем представља немогућност аутохтоних народа да у у довољној мери наметну сопствену културну политику и обрасце понашања. Овај проблем задире у проблем мањине који ћемо накратко поменути у трећој ставци.

Економску – у време светске економске кризе у којој мноштво људи остаје без посла, додељивање радних емста имигрантима који те послове обављају за мање новца, производи осећај мржње и угрожености који настаје из страха за личну егзистенцију.

Општевредносну – све набројано доприноси увећавању кризе модерног концепта демократског друштва. Мањине (не само у етничком смислу) озбиљно нарушавају концепт једнакости у демократском поретку.Већина се осећа угроженом и злоупотребљеном од стране мањине. Такође, обичан човек се осећа инзневереним, он осећа да је издан од стране националне и политичке елите. Мале групе монополиста држе читаву привреду у својим рукама, уништавајући конкуренцију и мале предузетнике. Позивање на толеранцију и мултикултуралност изазивају подсмех чак и у најразвијенијим западноевропским државама.

Подозрење према Балканским државама – то се посебно односи на Србију. Негативни стереотипи који владају о Србима се неће у скорије време променити. Србија има проблем са границом, са вехабијама у Рашкој области. Милитантни ислам и сиромашни људи у потрази за послом, то је оно што прети прикључивањем нових чланица. Зато тог прикључења неће бити, што се и види по резултатима европских избора.

Трећи разлог је повезан са природом спољнополитичке ситуације у којој се ЕУ нашла. Европска Унија се понаша као експонент америчке спољне политике. Владе европских држава подржавају и помажу интересе и настојања САД, како економске, тако и политичке. Покушаји да се извуку испод „америчког кишобрана“ за сада су неуспешни. Тако нешто највише покушава Немачка. Европске државе су помогле и америчку војну кампању против наше државе у оквиру интервенције агресивног ратног савеза који служи америчкој економско-политичкој машинерији НАТО пакта. Све ово говори о ограниченом суверенитету Европске Уније као целине, да не говоримо о суверенитету самих држава чланица. Такође, мноштво одлука бриселске бирократије ствара јаз између обичног народа и политичких елита. У сваком случају, резултат бомбардовања је каснија сецесија Космета. Сецесија је произвела мноштво проблема унутар саме ЕУ.

Американци су оставили европљанима врућ кромпир са којим сами не могу изаћи на крај. Разуме се, свака администрација САД у догледној будућности, избегаваће да призна сопствену грешку. Колико год сама сецесија била грешка америчке спољне политике, што се и потврдило, када је уочена спрега косовских криминалаца и милитантног ислама, она је послужила за даљу контролу над Европском Унијом. ЕУ нема капацитет да се избори са овим проблемом. Резултат препуштања проблема Космета Европској Унији био је слање мисије ЕУЛЕКС на Косово. Резултат рада на терену био је поражавајућ по европску администрацију. Дошло је до појаве страха од побуне милитантних Албанаца са једне стране, и до поплаве лоби група у корист независности. Космет је постао база за наркооперације и трговину људима у читавој Европи и свету. Отворено стављање на страну независности морало је да уследи раније, пре него касније.

Следећи потез ЕУ јесте да према Србији заузме став који је и до сада дао највише резултата. Притисци ће се појачати а условљавања ће бити постепена. За почетак, мораћемо да преговарамо са тзв.владом Косова и да одустанемо од супротстављања њиховом чланству у међународним организацијама. На самом крају, уследиће и захтев за коначним признањем. Читава стратегија притисака се заснива на неспособности елите да каже „доста“. За све то време, од дела бриселске администрације која се бави проширењем стизаће нам охрабрења и уверавања да ћемо, чим испунимо услове, ући у ЕУ. Проста истина је, да ми нећемо ући у ЕУ па макар испунили све услове којих се владе западних држава сете. Хрватска ће можда и ући, ми нећемо. И зато је најбоље да погледамо једни друге у очи, направимо стратегију и покушамо да је спроведемо, уместо што се протеклих месеци бавимо причама о регионалној сарадњи.

Та прича вероватно треба да послужи као замена за евроинтеграције. Све мирише на стварање нове, окрњене Југославије.

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/kraj-zimskog-sna.html

Пише: Ненад Тодоровић

 

 

 

 

Цветковићев кабинет је напунио две године и на половини је свог мандата. Добро време да се направи пресек стања и види шта је учињено. Набројаћу само нека од обећања владајуће коалиције, да бисмо се задржали на оним темама које највише интересују „обичног човека". Покушаћемо и да се задржимо на оним, лако проверљивим показатељима, који овај текст неће начинити преопширним.

Да се подсетимо, Влада Србије је, између осталог, на почетку свог мандата обећала 200.000 нових радних места, побољшање стандарда грађана, учешће у добитку од приватизације за сваког пунолетног грађанина у вредности од око 1000 евра (или више, како нас је уверавао министар Динкић), побољшање инвестиционе климе, које би резултирало са минимално 2,5 милијарде евра страних инвестиција годишње, а посебно је обећано повећање пензија (треба ли неког подсетити да је управо то био разлог због кога се коалиција СПС-ПУПС-ЈС определила за учешће у оваквој влади). „Посао столећа“ са „Фијатом“, који нам је Влада тада обећала, подразумевао је улагање Италијана од 700 милиона до милијарде евра. Тада је обећано да ће се у 2010. години производити потпуно нови модел аутомобила, као и да ће извоз у 2011. години бити око 200.000 аутомобила годишње.

На примедбе из опозиције и јавности, да је испред нас тешко време због надолазеће кризе и да Влада Србије треба да се фокусира на припрему и примену мера за њено лакше превазилажење, власт је одговарала да је, сада већ чувена, СЕКА „Развојна шанса за Србију“ (председник Тадић), да ће „Србија зарадити на светској финансијској кризи“ (министар Динкић), да „Криза неће утицати на смањење плата и пензија“ (министар Динкић, још једном), као и да „Криза сигурно неће изазвати талас отпуштања“ (државни секретар Илић)
А каква је реалност после две године владања ове власти?

Просечна зарада у Србији је данас око 320 евра, што је пад за око 27% у односу на јул 2008. године, када је износила око 420 евра. Просечна пензија је, такође, мања и износи 210 евра, за разлику од просечне пензије из јула 2008. године када је износила око 240 евра. Неко ће рећи да је то нормално у условима кризе, али поређење са осталим земљама региона каже нешто друго. Док у Србији зараде падају, плате су у Хрватској у просеку око 700 евра, у Босни и Херцеговини нешто више од 410 евра, Црној Гори око 470 евра, док, на пример, становници Словеније у просеку зарађују преко 900 евра месечно. Успели смо да се 2010. године вратимо на само европско зачеље, чак и иза Албаније и Македоније, који имају просечне зараде у висини од 330 евра.

Трошкови живота су, међутим, порасли за око 20%. У многим случајевима, управо су цене под државном контролом највише скочиле. Примера ради, цена нафте је, за ове две године, пала на светском тржишту за око 50%, али је цена нафтних деривата у Србији скочила, искључиво због повећања намета државе кроз акцизе. Илустрације ради, у јулу 2008. године, могли сте за просечну плату добити 302 литре горива, а данас можете добити 286 литара. Килограм јунећег меса је, на дан формирања владе, коштао 400 динара, а данас, две године касније, кошта око 600 динара. Колико су цене у Србији скочиле, говори и податак да земље, као што су Македонија, Румунија, Бугарска и Пољска, имају значајно јефтинију храну и ниже цене безалкохолних пића. Сваки грађанин Србије је данас задужен 200 евра, колико износи државни дуг по глави становника, и то највише због кредита, које је Влада Србије узимала код светских финансијских институција. У периоду трајања ове власти, државни дуг се повећао за 1,7 милијарди евра. Мањак у државном буџету је повећан са 150 милиона евра, колико је износио 2008, на скоро милијарду евра, колико износи данас.

Што се тиче нових радних места, не само да нису створена, него је уместо запошљавања нових 200.000 радника, нешто више од тога отпуштено. Србија је прешла цифру од милион незапослених, чиме је стопа незапослености порасла и сада износи око 20%. Преведено на „народни“ језик – сваки пети радно способан становник Србије је данас незапослен. Поражавајуће је и то да тренутно само 17,8% запослених радника прима плату од послодаваца са плаћеним доприносима. Неко ће рећи да Срби и не воле да раде, али статистика доказује супротно. Примера ради, анкета о радној снази Републичког завода за статистику показује да од 40 до 49 сати недељно, што би потпало у оквире европске директиве о радном времену, ради 1,6 милиона запослених. Од 50 до 59 сати у раду сваке недеље проведе 199.161 радник. У најтежој је ситуацији 219.080 запослених који на послу проводе више од 60 сати недељно. Треба ли напоменути да се прековремени рад не исплаћује, јер радници нису у позицији да тако нешто траже. Ни минималац у Србији није загарантован. Око 19 % послодаваца, дакле скоро петина, исплаћује зараде мање од минималца. Има фирми, које радницима месечно дају по 3.000 динара и то на руке.

Од посла са „Фијатом“ нема готово ништа, јер италијански произвођач још увек није уплатио договорени износ, још увек се производе стари модели „Пунта“, а о извозу 200.000 возила не треба трошити речи. Од обећане исплате од бесплатних акција у износу од 1000 евра, сваком пунолетном грађанину је исплаћено око 20 евра. Што се тиче осталих инвестиција, оне износе укупно 150 милиона годишње, што је далеко од обећаних 2,5 милијарде. Опет ће неко рећи - крива је криза. Индустријска производња је, само примера ради, сада мања него 1998. године, у време Милошевићеве владавине, у време затворених тржишта за Србију, санкција, и тешке кризе у сваком погледу. Зар нас власт не уверава свакодневно да сада имамо добар рејтинг и имиџ у свету?

На крају ћемо се осврнути и на пад вредности динара у односу на евро. Сада за један евро морате да издвојите више од 105 динара. Овај пад највише осете грађани који имају задужења у еврима. Примера ради, они који плаћају рате кредита индексиране у еврима, или они који плаћају кирију за стан. Тако се сада износ месечне рате за кредит од 100 евра повећао са 7.875 на 10.355 динара, а за кирију за стан од 200 евра је сада потребно издвојити 20.700, уместо 15.750 динара. Оно што још више осликава суноврат домаће валуте јесте чињеница да се евро налазио на историјском минимуму вредности у односу на друге валуте у мају 2010. године.

Не верујем да је било ком грађанину Србије потребно убеђивање у чињеницу да данас живи горе него пре две године, када је изабрана Влада Мирка Цветковића. Свако може да изведе закључак за себе, када погледа у свој новчаник. Ипак, поредећи је са осталим Владама Европе, наша Влада има вансеријских успеха у једној области – одржању на власти. Последице незадовољства својих грађана је осетило десетак европских Влада, које су окончале свој мандат пре редовних избора. Оне друге, које се још увек одржавају на власти, суочавају се са таласима штрајкова и протестима својих грађана. Српска Влада не мора да брине о томе, јер грађани Србије, очигледно, нису толико незадовољни. Срби су овакву Владу и заслужили.
 

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

 

Национални интерес сваке озбиљне државе јесте, пре свега, успешна и одговорна културна политика и квалитетно образовање деце. Нема ничег важнијег за будућност српског народа од демографске обнове, заштите културног наслеђа, очување националне свести и историјског памћења. У скорашњем тексту Слободана Антонића „Самомрзитељи“[1], имали смо прилике да прочитамо приказ лика и дела директора Народне библиотеке Сретена Угричића. Не само што је у нашој лепој држави могуће да неко попут Сретена Угричића постане директор једне од најважнијих установа, тиме доказујући да ова земља нема никакву културну нити образовну политику, већ су и уџбеници у служби дневнополитичких дешавања. Као што ћемо имати прилике да видимо, идеолошка злоупотреба младих почиње од основне школе.

Албанци – староседеоци Балкана и дошљаци Срби

Претходних дана, помно сам ишчитавао и бележио занимљивости из уџбеника историја за шести разред основне школе у издању Завода за уџбенике Београд. Аутор овог уџбеника Раде Михаљчић износи неке фрапантне тврдње. Након читања овог уџбеника, нисам више сигуран да познајем српску средњовековну историју. Може бити да само нисам довољно проучавао дела албанских и хрватских историчара. Наиме, у овом уџбенику који се бави историјом средњега века, могао сам да научим да „...подела друштва увек води и стварању државе која штити богати, владајући слој“[2]. Занимљива опаска. Након што сам ову значајну лекцију савладао, упознао сам се са староседеоцима Балкана – Албанцима. Након описа доласка Словена на Балкан и сукоба са староседеоцима аутор каже „...међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаје, језик, и друга народна обележја сачували су Албанци. Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се с њима“.[3] Запањен овом констатацијом, сасвим случајно сам пронашао објашњење у првој проширеној верзији истог уџбеника, у реченици које нема у садашњој: „Албанци воде порекло од староседелаца на Балканском полуострву, највероватније Илира, романизованих у мањој мери. Са њима су се мешали стари Грци, Словени и други народи...“. [4]

После оваквог сазнања, нема смисла приговарати Албанцима на својатању Косова и Метохије, српских манастира и културне баштине. Они су ионако балкански староседеоци, а Срби су узурпатори. Читајте децо, учите српски ђаци, своју историју! Ви сте припадници дошљака и узурпатори албанске земље и све што доживљавате – доживљавате са разлогом. Албанци не узимају српску земљу, већ враћају своју натраг. Ето, и то доживесмо од српског историчара који нашу децу учи средњовековној историји. Тврди човек да су Албанци потомци Илира, и тиме директно помаже њихове освајачке походе и отимачину српске земље. Одавно је утврђено да Албанци немају поморску и рибарску терминологију, чиме нам је немачки лингвиста, академик, проф. др Густав Вајганд (G. Weigand, 1860–1930) доказао да Албанци нису Илири. Ово је један од његових дванаест чувених аргумената који су преведени, објављени и продискутовани (па и усвојени) од стране свих светских признатих истраживача. Штавише, и од самих албанских трезвених научника, лингвиста, историчара и академика, као што су академик, проф. др. Eqrem Çabej (1908-1980), др Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja и пуно других. Без обзира на то што је научни свет прихватио истину о пореклу Албанаца, албанске власти, подржане од стране квазинаучних теорија, настављају да тврде да су пореклом Илири. Тиме су преплавили своју литературу, почев од буквара, који стављају у руке својој деци од првог дана школе, па све до "научних" студија и дисертација. Све то очигледно није довољно појединим српским академицима као што је случај са Радетом Михаљчићем. Кога брига за карту Европе из 814. године на којој се јасно види српска држава на Балкану и албанска која се граничи са Јерменијом и Азербејџаном. Моја непросвећена маленкост, недовољно заражена еврофанатизмом и регионалним духом сарадње и братства, не може да схвати овакву тврдњу у уџбенику за шести разред. Уколико сте помислили да је то све, варате се. Након тога сам проширио своја сазнања научивши да је „ Стефан Немања освојио Косово и крајеве северне Албаније“ [5]. Наравно, писац уџбеника је могао рећи – крајеве данашње Албаније. Ништа од тога. Понадах се, у тренутку, да је у питању случајан превид. Постоји још један случајан превид, који додуше, вероватно није ауторова грешка, али показује стање духа људи који су учествовали у припреми овог уџбеника за штампу. У одељку „Историја и легенда“, српски јунаци Топлица Милан и Косанчић Иван су, сасвим случајно, заменили имена, те се наводи „ ...њима је предање придодало измишљене, неисторијске ликове као што су Југовићи и побратими Милоша Обилића, Иван Топлица и Милан Косанчић“. Као неко ко је одрастао на косовском завету и српским епским песмама, не могу да разумем овакав превид (да не говоримо о сигурности са којом аутор тврди да су ликови измишљени).

Након свега овога, био сам убеђен да читам дело из албанске историографије. Нажалост преварио сам се. Понадам се да ће се аутор исправити у одељку о османлијским освајањима, међутим: „После Маричке и Косовске битке, Турци су све више угрожавали албанске области“[6]. Након тога говори о јунаштву Ђорђа Кастриота Скендербега и ниједном речју не напомиње да је Скендербег пореклом био Србин, нити долазак Албанаца на Балкан након слома арапске Сицилије.

„Македонски Словени“ и њихова национална самобитност

Уколико нисте знали – ваша деца знају.

Македонци су стари европски народ. Некада су се звали „Македонски Словени“ и међу првима су прихватили ћирилицу: „ ...на Балканском полуострву ћирилицу су прихватили Срби, Македонски Словени и Бугари“.[7] Међутим, каже аутор, ћирилицу су, сем Срба, Македонаца и Бугара прихватили и људи који живе у „ Босни и приморским крајевима југоисточно од Сплита“. [8] Ко ли би ти, непознати људи, могли бити? Да ли је разумно претпоставити да су у питању били Срби? Не, не, то нипошто, бошњачки историчари у својим уџбеницима уче децу да у средњем веку у Босни није било Срба. Нећемо ваљда пропагирати великосрпску политику у уџбенику за историју, није европски од нас да исказујемо претензије на суседне и пријатељске нам државе. Зато ћемо, како бисмо изгледали европеизовано и сорошевски, рећи да постоје неки неидентификовани људи, ван границе данашње Србије, који су користили ћирилицу. Та формулација звучи модерно. Аутор је овај маневар искусно извео, и самим тим заслужује награду „Најевропљанин“. Заслужни носилац овог престижног признања је и Ивица Дачић. Аутор даље говори и о патњама и страдању „Македонских Словена“. Наиме, „после слома Бугарске, над Македонским Словенима успостављена је византијска власт. Нова управа изазвала је незадовољство које је прерасло у отпор... “[9]

О патњама „Македонских Словена“ говори и у одељку о српским средњовековним освајањима: „ ... Од Византије краљ Милутин је освојио Македонију, у којој су живели Македонски Словени...“[10]

Такође, Душан Силни је освојио „већи део албанских крајева“[11]. Одмах се види да смо лидери у региону. Председник Тадић решава хрватско – словеначке спорове, а историчар Михаљчић разрешава велику енигму историје и дневнополитичких збивања. Срби и Бугари су вршили претензије на македонску територију тероришући македонски народ (шта би са свим оним Србима у Македонији који су се тако изјашњавали до 1945, они су изгледа, статистичка грешка) а Грци без разлога нападају Македонце за узурпацију грчког имена и злоупотребу историје. Дневнополитичка енигма. Управо је то и суштина овог уџбеника – пропаганда у служби дневнополитичких збивања и потреба, корак напред ка „помирењу у региону“. Научио сам, такође, да је Маричка битка била катастрофа македонске, а не српске државе и народа.[12] Македонија је, каже аутор, „ изгубила самосталност“.

Значи, наши преци су ослобађањем јужних српских крајева 1912 године у ствари извршили агресију на македонски народ. Боже, нисам имао представу да смо ми Срби народ освајача. Што би рекао Брана Црнчевић, „ колико Србија треба да буде мала да не би била велика“.

На овом месту не могу а да не споменем неколико речи Данка Поповића из уста његовог јунака Милутина: „ Заузесмо ми Кајмакчалан, синовче. Прекрисмо га лешевима. Само коња шта је остало да се распада на оним падинама... Добро, благо ујаку, а што ми онда љубисмо земљу?... Имадосмо ли ми нека друга посла него да по Македонији гинемо? Јесу ли, благо ујаку, велим, јесу ли ти чија је земља знали раније да је њина? Ако јесу, што је не освајаше и ослобађаше, како се тек сад сетише чија је?... – смеје ми се у брк... Сви они пишу сад и говоре да смо ми отели Македонију кад смо прешли преко Кајмакчалана. А ја, синовче, видим нас како љубимо земљу кад смо прешли на ову страну Кајмакчалана, па ми криво. Што је нама било потребно да љубимо земљу Кајмакчалана па да се Македонци љуте на нас... Што да Македонија буде за нас три пута гробница, па да нас чак и наши школовани људи кајмакчаланским аветима називају и да нас подругљиво зову Солунцима, ко да је лако бити Солунац. Зашто се заборавља да је и од оне шаке јада што је са Халкидикија пошла као десеткована српска војска до краја изгинуло више од половине... Зашто да испаднемо смешни на крају? “[13]

Закључак

Сваки народ покушава да у својим уџбеницима „улепша“ историјске догађаје и представи себе у бољем светлу, те често претера. Једино је код нас немогуће очекивати бар минимум објективности, бар минимум самопоштовања и поштовања историјске истине. Како изгледа концепција будуће регионалне сарадње у погледу заједничке историје и чињеница у уџбеницима, најбоље можемо видети по публикацији Сорошевог Фонда за отворено друштво Босне и Херцеговине „ Образовање у Босни и Херцеговини – чему учимо дјецу?“ [14]

Ту можемо пронаћи позитивне и негативне уџбеничке примере. Наравно, на основу процене Фонда. На пример, у критици уџбеника из Српског језика и културе изражавања у Источном Сарајеву каже се: „ Већи део наведених примера односи се на имена везана за српску културу и историју, нису присутни примери из културе и традиције других конститутивних народа и не доминирају примери везани за Босну и Херцеговину: „На пример: Улица српских владара, Улица бана Лазаревића, Улица Бранка Ћопића, Улица Немањина, Трг слободе, Трг жртава фашизма; Првомајска улица, Његошева улица ...На пример: Основна школа "Петар Кочић", Филозофски факултет у Бањалуци, Народна библиотека Србије, Грађевинско предузеће "Рад", Општина Требиње ...“ “ [15]

Занимљив је коментар на песму Алексе Шантића: „ Избор ове Шантићеве песме из целокупног песниковог стваралаштва говори о свесној намери аутора уџбеника да кроз наставу књижевности пласира идеолошку поруку, чији је примарни задатак - формирање националног бића. Песма је, с обзиром на контекст, политичка, а будући да је национално јасно одређена, и патриотска:

„МОЈА ОТАЏБИНА ....И свуда гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја, мој дом и моје рођено огњиште. ““[16]

Тако изгледа наша срећна будућност на Балкану.

Да се вратимо на крају уџбенику историје. Сем поменутих тврдњи, на неколико места аутор даје и непотребне и паушалне опаске, које су непримерене за један уџбеник историје (независно од тога да ли су исправни или не). Тако, на пример, каже да је папа Гргур сматрао да су „владари дужни да му љубе ноге“.

Шта бих у закључку могао рећи о овом уџбенику? Лично, плашим се да узмем у руке уџбеник за седми и осми разред основне школе, у којима се говори о модерној српској историји. Из свега приложеног, јасно је закључити у ком се правцу креће тумачење историјских догађаја. Тужно је користити уџбенике за децу у циљу промовисања идеолошких порука и дневне политике. Несрећа је што је овај и овакав уџбеник издао Завод за уџбенике, установа која по правилу служи управо за одбрану ђака од пласирања лажи и полуистина и њиховом исправном образовању. Просто ме обузме туга када се сетим да сам се залагао за детаљну проверу садржаја уџбеника које објављују приватне издавачке куће, када овако изгледа ремек-дело Завода за уџбенике.

Имамо ли права да било шта очекујемо од других када смо сами себи највећи непријатељи? На крају, наградно питање – шта мислите, какве ће ставове о српској држави и народу имати ова деца када порасту?

[1] http://www.nspm.rs/polemike/samomrzitelji.html

[2] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 27

[3] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 42

[4] http://www.ihtus.us/ihtus/viewtopic.php?t=490

[5] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 86

[6] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 125

[7] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53

[8] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53

[9] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 47

[10] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 90

[11] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 92

[12] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 117

[13] Књига о Милутину, Данко Поповић, Књижевне новине, Београд, 1986, стр. 40,41

[14] http://www.soros.org. ba/docs_obrazovanje/2009/ analiza_sadrzaja_uzbenika_nacionalne_grupe_predmeta.pdf

[15] http://www.soros.org.ba /docs_obrazovanje /2009 /analiza_sadrzaja_uzbenika_ nacionalne_grupe_predmeta.pdf

[16] http://www.soros.org.ba /docs_obrazovanje/2009/ analiza_sadrzaja_uzbenika_nacionalne_grupe_predmeta.pdf

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/srpska-istorija-u-udzbeniku-sestog-razreda-osnovne-skole.html

 

Пише: Стефан Драгојевић

 

 

 

Срби су увек имали неко идеолизовано виђење разних идеологија као и политичких0 феномена. Тако је после Првог светског рата настала сваопшта еуфорија ка уједињењу са осталим јужнословенским народима у једну јединствену државну целину. Иако је поприличан део политичке елите као и војне био против тог политичког подухвата до уједињења је ипак дошло.

Живела Краљевина СХС ака Југославија.

После Другог светског рата, Србија постаје социјалистичка република. Комунистичка власт не само да је војно освојила Србију и тиме наметнула своју тоталитарну власт, него је и успела да победи у нечему што ни Османлије нису успеле: да потисне све српске обичаје везане за приватну својину, цркву и породицу.

Тада су Срби постали највећи Југословени, поборници Тита и партије, велики комунисти.

Тада је Србија изгубила не само по територијалном принципу него и по етничком.

Живели наши народи и народности(!)! Живео друг Тито! Живела Југославија.


После петооктобарских промена нова идеологија српских политичара звала се „Европа“. На Европу се гледало као крајни идеал слободе и развитка, као једини начин да се коначно раскине са тамном прошлошћу диктатура и тираније и заувек стави печат демократије над Србијом. Но, и тада су Срби направили грешку коју вероватно један Британац, Француз, Немац или Рус не би икада направили. Срби су се предали сопственој еуфорији према неком идеалу, уместо да хладнокрвно анализирају своју спољну политику и циљеве.

Десет година након политичким промена, ЕУ је индиректно поставила услов Србији да без признавања независне творевине Косова нема усласка у ЕУ.



Однос ЕУ према Србији и Косову.

По први пут у историји сама ЕУ се налази пред великим изазовом звани Косово. Иако је већина држава чланица уније признала независност Косова, постоје такви механизми одлучивања у самој Унији да свака чланица може да стави врсту вета на даље ширење Уније(сви за једног, један за све). Тако се сама ЕУ налази у дилеми како да реши питање Косова, које може потенцијално да угрози односе између самих чланица у Унији. Уместо да Косово постане фактор стабилности на Балкану, како су неки европски политичари као и косовски наглашавали, Косово је постало фактор политичког буре- барута не само за Србију и односе на самом Балканском полуострву, него и за саму ЕУ. Иако ЕУ успева врло вешто да сакрије тај унутрашњи проблем често може да се види и другачије. Тако, после недавне резолуције Европског парламента где се позивају све чланице ЕУ да коначно признају Косово већина парламентараца из Шпаније, Румуније, Словачке и Грчке је отворено стала против те идеје, а на сву запрепашћеност великог "србофила" Дорис Пак и неколико италијанских послоника је гласало против те резолуције.
Познато је да су за Италијане много важнији односи са Србијом него са Косовом, као и што су познате симпатије које Италијани гаје према Србима.

Индиректним условљавањем Србије да призна Косово, ЕУ покушава да покаже да има став према једном спољнополитичком процесу; пак сама ЕУ је свесна неколико чињеница:

1. Део држава ЕУ није признало Косово
2. ЕУ не жели Космет у Унији
3. ЕУ зна да Србија никада неће признати Косово

Сама ЕУ је свесна да је Косово легло корупције и криминала у Европи, и да је Њу-Борн творевина уствари једна велика мафијашка држава где владавина права не постоји. То је сасвим и потврдио извештај Савета Европе за Косово, бивши министар одбране Шведске Бјорн Вон Сидов. 

Условљавањем Србије косовом, ЕУ покуша да заустави даље ширење ка Балкану да би сама решила своја унутрашња питања као и да и сама нађе концензус у виду Косова. Што је делимично успела са ЕУЛЕКСОМ, који данас постоји да би спровео владавину права у име Косовске државе, тиме кршећи међународно јавно право као и резолуцију УН 1244. Србија је, ослепљена европизмом, допустила ЕУЛЕКС-у да уђе у територију Србије и тиме је сама себи задала дипломатски аутогол. Неискуство дипломатског кадра као и државне политике према ЕУ је довео до тога да Србија себи свакодневно задаје аутоголове. За пример може да се узме једнострана примена ССП-а, која у условима кризе доприноси губитку од 300 милиона евра економији Србије.

Србија је имала отворену политику преговарања са ЕУ током владе г. Војислава Коштунице.

Иако га много демонизују данас, основ односа са ЕУ је било разумевање и сарадња, а не једнострана примена директива као и „шлихтањ“ које води данас држава.

Остаје да се види шта ће се десити у будућности, и какав ће однос ЕУ имати према косовском питању.

ЕУ је пак, један леп политички идеал, коме треба приступити, али приступити тиме што ће Србија да штити своје националне интересе и анализирати какву корист може да има од ЕУ. Данас, овако слаба Србија, понижавана од стране саме ЕУ нема ни услова ни снаге да приступи. Тек кад Србија ојача економски да би постала конкурентна на тржишту ЕУ и добије гаранције од ЕУ да је Косово саставни део Србије, тек тада ће моћи да приступи као пуноправни партнер и да води активну улогу у ЕУ и Европи. Каква јој доликује по традицији, историји и храбрости.