Desna Misao

ČESTITKA

Kolumna — Аутор desnamisao @ 14:47

Piše: Miloš Ilić

  

 

      Ukoliko zelite duhovno okupirati neku zemlju morate joj uništiti stare vrednosti, morate pokolebati veru njenih gradjana u sopstvene bogove i sopstvenu snagu. Morate duh jedne nacije očistiti od njenih specifičnih vrednosti, njenog identiteta, morate slomiti bogove njenih praotaca. Morate potom njen duh poput balona ispuniti šarenim lažama, svaštarijama a u stvari ništarijama, morate potom pumpati balon duha jedne zajednice nesnosnom prazninom, prazninom koja boli, do bezumlja; do nesnošljivog straha a potom ako želite naciju srećnih robova dati malo igre na svoj način.

Tek tada, ukoliko ste dobro izvršili prethodne zadatke, dakle ako ste joj izvukli tlo po kojem je nekada gazila, što su njene vrednosti, kultura i njena duhovnost, tada možete nastaviti ubistvenom propagandnom mašinerijom. Njen poslednji vapaj tada morate umiriti totalnom pasivizacijom. Njen otpor, proistekao iz slobodoumnosti, slobodoljublja i zdravog razuma istom načiniti smešnom i retrogardnom. Do stupnja potpune idiotizacije njenju volju, kolektivizam i svest uništiti atomizacijom i polarizacijom, čoveka morate učiniti neprijateljem sopstvene zemlje. Njegovu solidarnost pretvoriti u smešni tradicionalizam, u nešto vulgarno i nazadno; jednostavno čovek mora da se oseca otudjeno kako od sebe samog, tako i od drugog čoveka. On se mora osloboditi bremena i zadataka koje mu daje sopstvena nacija da bi lakše mogao ispunjavati one koje mu zadaje druga, ali i sam njegov duh mora biti očišćen ili kako se to već kaže "dekontaminiran", ali uvek, tj.nikad ne možete biti sigurni.

Zato morate da je unizite, otklonite potencijalne lidere, nikako ne smete dopustiti da mediji, ti bogovi današnjice koji su u stanju da izmene prošlost, za stoosamdeset stepeni preokrenu sadašnjost i nametnu sliku budućnosti, budu nezavisni, oni moraju biti u vašim rukama. O ne, ne smete dopustiti da se uvidi masovna nezaposlenost- u horu pevajte o dvesta hiljada radnih mesta. O, ne nikako ne smete dopustiti da se na licu ukaže samilost i sažaljenje prema onima koji su ostali kako bez radnog mesta, tako i bez parčeta hleba te tako bivaju primorani da prose a takvih je svakim danom sve više, morate horski pevati o perspektivama Evropske Unije po svaku cenu. O ne, ne smete dopustiti da narod primeti koliko je ponižen i ugnjetavan, da mu se otima deo po deo teritorije, da je pitanje koliki deo države će uopšte ući, ako ikada uđe, u EU. Horski zapevajte o velikoj pobedi. Ali, šta, čini mi se da čujem jedan bas koji je (bar po ovom pitanju) započeo neku čudnu, vama stranu ariju, iskače iz tonaliteta, uh, to se ne sme dopustiti. Morate javnosti jasno reći da je on evroskeptik, da ne želi Srbiju u Evropskoj Uniiji, da nas taj bas svadja sa susedima; morate ga ućutkati, morate pozvati svoje miljenike da ga smene, jer zaboga horsko pevanje podrazumeva harmoniju.

 

 

Na svojim svemoćnim medijima, morate proglasiti zdrav razum za bezumlje; napor za odbranu teritorijalnog integriteta za ludost, ukazivanje na realne opasnosti od širenja separatizma za paranoju. Vi za protivustavno delovanje(umesto primerene reakcije policije, tužilaštva i sudstva) morate dati nekakva kisela i ne baš sasvim jasna objašnjenja ili ne, još bolje ne, nemojte reći ništa, možda vas neki argumentovani glas opozicionara ućutka pa ispadnete smešni, a nikako ne smete ispasti smešni. Vi u horu za nedostatak gasa morate optuživati bilo koju prethodnu vladu jer zašto biste dok sedite u istoj uradili išta po pitanju sanacije zatečenog stanja. Vi morate graditi, mesto toga, imaginarne mostove i metroe. Vi morate za 6km asfaltiranog puta prirediti spektakl. Ukoliko vas načelnik generalštaba javno opomene da ne postoji strategija za odbranu države vi ga morate smeniti da ne uzrujava vaš mirno zaspali narod, narod veselih robova. Vi morate umesto obrazovnih i vaspitnih emisija davati kojekakve reality show-e. Umesto podsticanja na vraćanje tradicionalnim vrednostima poput porodice, iskrenog prijateljstva i ljubavi u prvi plan morate istaći vrednosti poput sponzorstva, licemerja i poltronstva. Umesto efektivne borbe protiv porasta nasilja u vaše studije pozovite kojekave eksperte koji će nam lepo objasniti šta je to nasilje, a usput pustite još i koju scenu eksplicitnog nasilja. Umesto argumentovane borbe protiv "opozicije" morate jednima ponuditi novac a drugima funkcije te ih tako ućutkati po sistemu lepo nama-lepo vama, a sve u cilju da se ne budi narod "srećnih robova".
Dakle, veliki je zadatak pred vama, treba izgraditi potpuno nov govor, jedan novogovor. Zaista, veliki je posao pred vama. Moram reći da Vam i ja moram odati priznanje.Na tom ste putu daleko dogurali.

Na dobrom ste putu.


Српска бајка

Kolumna — Аутор desnamisao @ 20:19
  Пише: Душан Новаковић


     

 

  

           На самом почетку, немојмо се заваравати да се некада у овој земљи живело лепо и срећно. Постојали су периоди када се живело боље и када се живело лошије, али добро се у овој земљи никада није живело. Било је доста избора од деведесете на овамо и обећавало се много тога, сећамо се сви или бар многи од нас брзих железница, еурополиса, зајма за препород, уласка у ЕУ до 2004, бољег живота, стандарда као Швајцарска, здравства, пензионог осигурања...све је то било и прошло, а од свега тога нисмо видели ништа. Зато хајде да се осврнемо макар на последње изборе када нам је обећано толико тога, а самим тим и да се подсетимо конкретних изјава неких који нашу државу данас воде (а где је воде не знају ни сами, једно је сигурно, а то је да се крава бику води, а државом да се управља).

Пре само шест месеци данашња власт обећавала нам је бољи живот, веће плате, неколико стотина хиљада нових радних места, 1000 евра најмање од продатих акција до краја 2008. године,  одбрану Косова и Метохије у саставу Србије.....много тога, а од тога? Подсетимо се само предавања једног просечног дипломираног психолога и шта је рекао студентима економије на једном од београдских приватних факултета на тему светске економске кризе. Рекао је да ће Србија профитирати од финансијског потреса у свету и економске кризе, као да Србија није део овог света и део ове Европе! Да ли је могуће да нам до јуче говоре да ми треба да уђемо у Европску Унију а данас нам говоре да је можда и добро што нисмо део ЕУ јер би криза била већа?

 

 

Овакве констатације примећује и човек који нема завршену основну школу, а камоли неко ко је ишао у још неки разред средње школе након тога. До свега овога долази услед нестручног вођења свега за шта су се данашњи властодршци ухватили, па тако: Аеродром Београд води човек који је једва завршио средњу школу, а након тога завршио курс у Лондону на тему „шадо“ економије, а данас се хвали како је Аеродром процветао, а како и не би када су таксе на београдском аеродрому највеће у Европи (то су ти ЕУ стандарди ваљда); предавања на тему светске економске кризе на Мегатренд факултету држи човек који је дипломирани психолог и објашњава будућим економистима о економском стању и кризи у свету (вероватно је и он о томе слушао од некога па је мислио да је и нешто научио); једно од најважнијих министарстава води човек који је као председник омладине своје странке пре много година добио стан од много квадрата у Београду, који иза себе има аферу с неким Нинџа корњачама са коферчетом.

 

 

 

Данашња политика, доласком оних старих опет се своди на то да се око оних главешина који се за све питају ставе глупљи и неспособнији како свог претпостављеног никада не би срушили. Сетимо се само Мирка Марјановића који је око себе имао све најнеспособније сараднике како би он изгледао као најпаметнији и најспособнији. Проблем који је пратио Мирка и неке данашње функционере јесте што су они тада, а и ови данас, знали јако мало, па самим тим сви испод њих нису знали ништа. На конкурсима се примају синови, деца, снаје, таште, рођаци...па тако данас имамо неколико генерација једне исте породице у градским и републичким властима. За сада распознајемо династије Кркобабића и Јовановића. Неки су нам чак предочили да ће се залагати за систем департизације власти а несумњиви разлог томе је сигурно тај што партија која се залаже за тако нешто нема ни чланова, а камоли кадра за било какав озбиљан посао.

Како је та департизација урађена, видимо по следећем: у систем градске и републичке власти, као и покрајинске, уведен је нови систем “фамилијаризације“ власти што је до сада незапамћено на овим нашим трусним подручјима.

Фамилијаризације власти није било ни за време Друга, а ни касније за време другова. Очигледно да су нам они који тврде да Европа нема алтернативу сервирали нешто што је ваљда у Европи уобичајена пракса.

 

 


Живети у овој земљи, дакле, захтева дозу предострожности. Пречесто смо испадали наивни и лаковерни. Пречесто су нас лагали. Стиче се утисак да имамо обичај да брзо заборављамо, те зато тако и пролазимо. Следећег пута, немојмо се поводити за медијском пропагандом коју контролише власт, већ погледајмо колика нам је држава, од чега ће сутра живети наша деца и немојмо наседати на бајке о бољем животу које пропагирају они који не умеју ништа друго но да се баве демагогијом. Немојмо да после поново испадне да је вук појео баку- и ником ништа. Другови су дошли, друговe ћемо и отерати, а све због тога да би Србија живела, јер СРБИЈА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ!

 

Живела Србија!

 


Демократски тоталитаризам: Обрачун код О. К. корала

Kolumna — Аутор desnamisao @ 20:19

   Пише: Милан Дамјанац

 

 

          Већ пар месеци из наших топлих домова пратимо српску латиноамеричку сапуницу влада Србије. У овој епизоди, за љубав председника се боре министар војни и начелник генералштаба. Водећи се познатом изреком, да онај ко не зна слушати, не зна ни заповедати, друг Министар са великим искуством пажљивог ученика долази у позицију непажљивог наредбодавца. Војска трпи само челичну руку. И то једну. Обрачун код О. К. Корала завршио се лоше по начелника. Како и не би. Млад али искусан начелник, који се калио на Counter Strike-у сваке недеље, уздао се у своју униформу и  симпатије доживотног председника. Невоља је у томе што је и друг Министар рачунао на то исто. Мора да је кравата пресудила.

Уочи одлуке, друг Председник је уверавао грађанство да нема места бризи, да је борбена готовост наше војске на максимуму и да је држава сигурна. Слажем се. Није прецизирао само о којој се држави ради. На ову изјаву, поједини генерали су, прича се, дали духовиту опаску да ако је ово стање задовољавајуће, не би било згорег размислити о монтажним војним објектима који би се изградили уз границу. Исплатљивије је у случају тактичког повлачења. Ваља све изместити у Београд. Ту ћемо границу ваљда одбранити.

За то време, у духу бриге, разумевања и државничког односа према грађанима, друг Председник је поручио да грађани по сваку цену у предстојећој години морају сачувати радна места. Не зна се само да ли мисли на подизање барикада или има на уму нешто друго.

 

Можда мисли на то да ће држава обезбедити нова радна места. Спекулише се да ће бити доста слободних места у самој влади, уколико друг ПДВ изађе. Скочиле су цене министарских места. Сада се након ступања на дужност мора певати и пригодна песмица другу Председнику на увце. Певала би се и премијеру али кажу да он још увек није обавештен да је премијер. Дајмо му времена. Песмица се зове- Све за Европу, Европу низашта у оригиналном извођењу Ненада Чанка. Ваља га надмашити. Часове певања му је давао Ђоле Балашевић. Додуше, ваља прво научити тај хрватски језик, нећемо ваљда певати његовом исквареном варијантом?

 

Садашњи министри се не предају, а нови би, колико данас, да ускоче у европски воз без дневног реда. Сви желе да буду покрај друга Председника и сапуњаве владе. Господин Градитељ Мостова, господин Пендрек, друг Наоштрено Перо, друг ПДВ и слични живописни ликови под вођством друга Фикуса. Додуше, у периоду ових празника делује да се претворио у Деда Мраза. Много обећава, али је изгледа финансијска криза захватила и Северни Пол.

Изгледа да министри имају проблема да се сложе чак и око најосновнијих ствари. Сем око употребе пендрека. Ту делују јединствено и одлучно. Пре свега искусно. Европски пут се мора одбранити по сваку цену од мрачњака и изолациониста. Замислите, такви су нас уочи избора убеђивали да нема ништа од ССП-а, од беле шенген листе, гомиле стипендија...како их није срам! Европска влада је доказала да су предизборни снови били истинити. Бар тако кажу на телевизији, зар не?

Шта тек рећи о јадиковкама!

 

Друг Наоштрено Пенкало се јада јавности да нико не поштује његове пророчке способности! Ех, шта је све друг Наоштрено Пенкало алијас Пророк предвидео! Разгалио нам је срца у овим хладним данима, угрејао душе (а и стомаке кад смо код тога) својим говорима о рајској земљи у којој Сунце никад не залази и која само што није постала стварност. Треба само искрено веровати. Доиста, достојно Јовановог Откровења. Чак даје и датуме!

Предлажем му, од срца, да оснује своју религију, Пенкализам, пошто сам прилично убеђен да би имао доста верника у земљи Србији. Прави пример је удружење младих грађана Србије симпатизера ЛДП-а, Европа нема алтернативу. Погледајте само ту верност, ту оданост, ту покорност! Чак и ако ЕУ икада пропадне они ће и даље веровати и прогнозирати њен повратак. Она је ту, у нашим срцима. Треба само искрено веровати и надати се.

У Пенкализму, следбеници би имали обавезу да макар једном недељно потписују папире са ЕУ без претходног читања. Нема везе што друга страна неће потписати. Треба веровати.

Друг ПДВ, за то време, не верује Русима на реч али верује Италијанима на поглед. Постало је модерно да се не верује Русима. Не верује док не види написмено, да ће која копејка и њему завршити у џепу. За Италијане може и на црту, али за Русе- неће моћи!

 

"Спречићемо те лопове да украду оно што је наше, нећемо руски НИС" одреда поручују сви Пенкалисти и други истомишљеници министра ПДВ-а. Како патриотски, како државнички наступа друг ПДВ. Бриљантно. Он доследно брани своју позицију. Допустиће да се посао заврши и остаће у влади али нека се зна да је он био против тога. Ха! А ви видите шта ћете. Да су којим случајем Аустријанци хтели онда бисмо се те бескорисне реликвије социјализма одрекли за један евро. И то кад му Народна Банка дотера курс, чим се исплате новци од улагања у жирафу.

 

Не бојте се грађани, преживећемо и ову финансијску кризу. Са кризама бар имамо искуства.

 


 


СРБИЈА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ

Kolumna — Аутор desnamisao @ 05:17

Пише: Милан Дамјанац

 

     Волети своју земљу и свој народ јесте једно од основних људских осећања; волети себе, своју породицу, своје пријатеље. Волети свако парче своје земље, њене реке, потоке, планине, шуме, језера. Волети свако село и град и бринути о неговим мештанима. Поносити се сваким груменом земље, а више од свега, поносити се својим прецима и својом историјом, својим начином живота.

     Србе веже заједничка историја, језик, обичаји, менталитет. Инат. Везује их љубав ка слободи, за коју су спремни да поднесу и највеће жртве. Везују их заједнички митови и наде. Везују их огромне жртве предака за слободу отаџбине и њену афирмацију. Везују их нерођени потомци који се прецима морају поносити, прецима који никада туђе нису ни хтели ни отимали, но су увек бранили онај грумен земље на којој су гробови њихових очева и породичне куће која мора нерођеног сина да дочека.

     Учинимо и ми своје потомке поноснима, дајмо им на старање победе, а не поразе. Сачувајмо сећање на нас тако што ћемо учинити све да помогнемо отаџбини, тако што ћемо опстати ради њих колико и нас самих, који данас јесмо а сутра нисмо; а шта је људски живот него сећање, обитавање у историјском смислу, и шта је живот животиње него бесмислени заборав?

     Бити народ, значи уважавати прошло, сећати се. Опстати као народ значи имати у виду да нас се неко мора сетити по добру, по заслугама. Помоћи своме народу у историјским тешкоћама као и у колективним заблудама. Схватити народ као велику породицу која неће опстати уколико нема међусобне љубави и обостраног труда. Схватити себе као наду, као плод борбе наших предака од настанка српске нације до данас. Не сме се изгубити нада у спасење и срећнији живот наших потомака.

     Краљевства су пропадала, империје нестајале, републике урушавале. Србија је опстајала. Упркос вишеструко јачим непријатељима. Упркос логици. Немојмо је ми данас одбацити. Немојмо одбацити толики труд и одрицања, толику борбу и вечиту наду.

Говорили су да Отоманска Империја нема алтернативу.

Србија је опстала.

Говорили су да Аустро-Угарска монархија нема алтернативу.

Србија је опстала.

Говорили су да нацистичка Немачка и њен савезник НДХ-а немају алтернативу.

Србија је опстала.

Говорили су да Југославија, у којој су нам постепено одузимана сва права, нема алтернативу.

Србија је опстала.

Данас нам говоре да Европска Унија нема алтернативу.

Србија ће опстати.

Она мора опстати.

      Опстаће уколико буде бринула пре свега о сопственим националним интересима. Уколико буде бринула о сопственим грађанима. Уколико буде бринула о сопственој уметности, историји, образовању, књижевности, науци. Уколико буде бринула о својој територији.

      Многи наши преци дали су животе за отаџбину; неки на бојном пољу а неки на другим, не мање значајним. Када погледамо иза себе, видећемо велике ратнике и хероје, попут Обилића, Лазара, Карађорђа, Милоша. Видећемо и велике писце попут Нушића, Андрића, Селимовића. Видећемо великог филозофа, владику Његоша. Видећемо велике песнике, попут Шантића, Дучића, Ракића. Видећемо велике научнике попут Тесле, Пупина, Миланковића. Сви они нама служе на част.

      Када погледамо испред себе, видимо само своје дело. Како будемо чинили, тако ће и нашим потомцима бити. Колико будемо успешни, толико ће нас и они по добру спомињати. Немојмо их изневерити.

Зато кажемо: само Србија нема алтернативу!

Упамтите: Србија је вечна док су јој деца верна!   


Порука нашег пријатеља

Kolumna — Аутор desnamisao @ 14:09

 Пише: Душан Вучковић

 

 

 

     Један од многобројних наших пријатеља у свету, а притом и известилац управо за овај наш тамни вилајет при Савету Европе, господин Јелко Кацин, недавно је изјавио – боље рећи поручио - да ће „гласање о статуту Војводине бити прави тест демократије и европског карактера Србије.“ 
Какав просечни српски грађанин, а у то онај који ово пише помало јеретички убраја и оне који у Војводини живе, помислиће да српски парламентарци добијају још једну велику шансу да одговоре на европски изазов и коначно, након шест деценија наставе да граде демократску и правну државу, по узору на оне велике, европске у којима наши угледни пријатељи столују.
Шта би друго, уосталом, и могао помислити када овде све полуге власти, укључујући и ону медијску, држе они који се издају за правоверне и несумњиве Европејце и еропеизаторе? Почевши од јавног сервиса Европске Србије,преко Б 92, Фокса, Студија Б и осталих, сваког сата бивамо бомбардовани мноштвом порука са свакојаких места да је пут ка ЕУ онај који нема алтернативу, и да смо на њему, управо њима захваљујући, већ подоста одмакли.
  А усвајање новог војвођанског Статута, по речима горе споменутог нам пријатеља и ментора, представља један од најкрупнијих наших корака ка европском царству Божјем на земљи.
Нешто, ипак, изазива велику сумњу у благотворне последице које ће уследити након чина скупштинског изгласавања овога акта. Наиме, изван Нове Српске Политичке Мисли, није ова тема ни у једном писаном или електронском гласилу завредила већу пажњу. О њој се, истина, ту и тамо, понешто у домаћим „европским“ медијима и каже, али ни издалека није то у оној мери у којој, ако је веровати господину Кацину, то она заслужује. 
Признаћете, тешко је, барем у нашем случају, претпоставити да се творци овако једног важног документа скромно одричу својих заслуга и почасти, па изгледа да се иза свега крије само још једна подвала епских размера, судбински слична оној из 1974.године.
Верујем да многим читаоцима Десне Мисли већ и сам спомен ове године, буди неке суморне асоцијације. Болног потсећања ради, била је то година у којој је донет нови Устав СФРЈ, којим су Косову и Метохији и Војводини дати готово па прерогативи државности, а Скупштини Србије забрањено да било какве одлуке доноси без сагласности Скупштина ових двеју Аутономних покрајина. Онако, узгред, том приликом, десило се и проглашење Јосипа Броза за доживотног председника „лијепе наше.“
Званични разлози који су ондашње уставотворце покретали неодољиво потсећају на разлоге који се данас, додуше много стидљивије него онда, јер неког привида демократије и овде има, пред српску јавност бацају. И тада је Војводина била „драгуљ наших народа и народности“, која ће новим Уставом постати „покретачки мотор привредног напретка земље“и „леп пример још лепшег суживота различитих народа и конфесија“.

 
Последице октроисаног Устава биле су, ево још једног болног потсећања, конфедерализација, па потом крвави распад СФРЈ, слабљење Србије, јавно жигосање оних патриотски настројених српских интелектуалаца, који су прозрели намере југословенских комуниста, и на крају, проглашење независности Косова (и Метохије). Но да ли је баш са косовским случајем уништавање државе Србије коначно застало, и да ли је то била последња последица кобног Брозовог Устава?
Одговор на ово питање, да Срби много не замарају мозак, дао је, можда и нехотице, дугогодишњи власник идеје Војводина – Република, а притом и ватрени обожавалац лика и дела друга Старог, господин Ненад Чанак. На последњем Конгресу Лиге Социјалдемократа Војводине, којом он још од њеног оснивања председава - сасвим у духу свог идола - пожалио се господин Чанак да је од распада СФРЈ само још питање Војводине остало „нерешено“, и тога ради, упутио захтев Републици Србији да Војводина добије „законодавну, судску и извршну власт.“

 
Какво је тренутно „стање на табели“ у српском парламенту, биће дугогодишње жеље господина Чанка испуњене, отприлике негде око Православне Нове Године. Смирени и самозадовољни тон господина сепаратисте док је своје новогодишње жеље казивао, казује нам да га овај пут деда Мраз са Дедиња и патуљци из Српских владара неће издати, и да ће нови Статут, који ће велики део његових жеља испунити, бити изгласан.
Законодавна, судска, извршна власт, глави град, химна и застава, сопствени буџет, Влада и дводомни парламент, Академија Наука и Уметности, претставништва у иностранству – новине су које нови Статут доноси. И како га онда друкчије окарактерисати него онако како га је господин Ђорђе Вукадиновић окарактерисао – полуустав за полудржаву.
Помислиће онај наш просечни грађанин са почетка овог чланка да су овакви покрајински статути, по природи ствари, могући и пожељни и у Европској Унији, ако нас већ овај наш, војвођански, такав какав је, њој судбоносно приближава.
Није, међутим, тако. Примери нерегионализованих европских земаља попут Француске, Шпаније, Мађарске, то нам говоре. Тамо где се пак у европским земљама уставни поредак мењао, било је то увек транспарентно, уз референдумску одлуку, не само становника покрајине које се то директно тиче, већ грађана целе државе.
 Границе и уставна уређења су се, након II светског рата, на овакав недемократски и нереферендумски начин какав српски парламенарци намеравају да примене, без икакве јавне расправе, мењале само у земљама азијских деспотија и негдашњих тзв.народних демократија под чврстом војном, политичком и економском управом бољшевика из Кремља. А ми Европској Унији тежимо, макар се тако оном који ово пише чини, управо из опредељености за један потпуно друкчији начин политичког живота, од оног комунистичког, који нас је и довео овде где смо сада, а где, ту ћемо се сви сложити, није баш најлепше.

Треба рећи и неугодну чињеницу да постизање политичких и економских стандарда европских земаља захтева тешку, упорну и дугу демократску и националну борбу, а она је у нашем случају додатно отежана тиме што повлашћени медијски статус европеизатора имају највећим делом бивши жестоки комунисти и титоисти, као и њихови острашћени ученици и следбеници. Уколико тако остане – а надајмо се да неће – демократска земља никада нећемо постати. Јер, има ли ичег од тога бесмисленијег, него да нас осведочени пиромани, који се поносе тим што су били и што и даље јесу, уче ватрогасним вештинама? Са таквима на челу можемо само дубље потонути од места на којем тренутно јесмо, и заиста постати и остати црна рупа на Балкану, којом нас стално плаше, а која ће бити у границама не већим од граница негдашњег Београдског пашалука.
Уважени наш пријатељ, господин Јелко Кацин, одиста је, дакле, у праву. 
Изгласавање новог Статута Војводине биће више него добар тест „демократије и Европског карактера Србије.“
Пријатељски му хвала што нам је на то на време добронамерно скренуо пажњу.
   
  На Светог Николу, 2008.  


demokratski totalitarizam: srpska Kasandra

Kolumna — Аутор desnamisao @ 15:18

 Пише: Милан Дамјанац

 

Politicke prilike i sam zivot u Srbiji doista imaju neke elemente lose latinoamericke sapunice. Sam pogled na stranke koje cine vladajucu vecinu podseca na klasican i nikad prevazidjen rasplet jedne duge i otuzne price koja je oduvek pretila da ce imati ovako patetican kraj.
Posle niza godina bespostedne mrznje, prozivki i najbezocnijih uvreda, pa cak i medjusobnih optuzbi za ubistva, dve zavadjene strane postizu dogovor uprkos "brojnim nesuglasicama u proslosti" i kao u svakoj losoj melodrami , odluce da provedu ostatak zivota zajedno. Svekrva i snaha hitaju jedna ka drugoj srecne, razdragane vec zaboravivsi brojne pakosti koje su jedna drugoj ucinile. Otac mladica konacno prihvata jadnu i siromasnu devojku i blagosiljajuci taj brak, uvodi je u drustvo dostojnih i plemenitih, gotovo, dama.
Govorim, naravno, o braku Demokratske stranke (sa dodacima) i Socijalisticke partije Srbije. Jedino ostaje nejasan identitet maticara.
Ovo svecano i dugo iscekivano veselje dogodilo se nakon prevremenih parlamentarnih izbora u maju, kada je mladozenja, besno porucivsi ostalim pretendentima da je mlada njemu obecana, ozvanicio zaruke sa SPS-om, pri tom obecavsi da se mladin miraz vise nece uzimati u obzir, i da je SPS sada clan humanitarnog udruzenja "demokratske i proevropske stranke", sediste Njujork, Ulica Sorosevih zrtava br. 17.
Razume se da je gospodin Dacic ponudu oberucke prihvatio. Ne postaje se svaki dan od druga- gospodin. Narocito ako si imao tako istaknutog ideoloskog oca. Naravno, drugi razlog je Dacicev strah da ne zavrsi kao usedelica i ne seta tudje macke. U tom nastojanju je svakako uspeo. Doista, tesko da iko vise spominje mladinog gresnog oca. Stice se utisak da je i sam Ivica prosao kroz takav duhovni i mentalni preobrazaj da se svog bivseg predsednika nikako ne moze setiti. Kazu da ni fotografije ne pomazu, uvek se razbesni iz nepoznatih razloga. Mora da je u pitanju razdrazljivost usled podsecanja na veliki gubitak.


Zaista, Daciceva amnezija je postala skoro ozbiljna koliko i Tadiceva. Zamislite, kada su cuveni Slobin kofer doneli iz Haga, Dacic nije zeleo ni da ga doidirne. Imao je, kazu, losa iskustva sa koferima jos od "afere Kofer". Uvek se ispostavi da jadnik mora da objasnjava da je kofer zamenio sa lokalnim tajkunom na putu ka aerodromu. Desava se i to. Elem, bol i tugu za pokojnim predsednikom utapa u redovnom druzenju sa sadasnjim predsednikom. Obojica, kazu, cesto vezbaju okretne igre. Jos kazu da drug Predsednik moze naglo da promeni stranu pa pocne da igra nalevo. Ili nadesno, vec po potrebi. Vazno je samo da se vrti. Sada je, kazu, na levoj nozi, desni oslonac u vidu ministra inostranih poslova polako popusta.
Neverovatna druzina, doista. U retkim trenucima ovi vrhunski drzavnici cak nalaze vremena i za opustanje igrajuci basket "jedan na jedan". Negde izmedju prebijanja na smrt Ranka Panica i presude dvadesetogodisnjem "huliganu" na 10 godina robije zbog napada na policajca u civilu. Mada, moraju se uzeti u obzir i olaksavajuce okolnosti- bas u trenucima u kojima je Daciceva policija uz podrsku tzv. "sedme sile" prebijala neduzne demonstrante i bivse ratne dobrovoljce, drug Predsednik je bio zauzet vaznom posetom Darku Rundeku koji je doziveo veliku neprijatnost u Beogradu. Zamislite, neko mu je dobacio ruzne reci u prolazu! Srpska posla. Da smo vise poput Hrvata, bilo bi nam bolje, pomisli drug Predsednik. Ako nista drugo bar je tekst koji izgovara kada ugleda Hrvata naucio napamet. Pocinje sa "izvinjavam se u ime..." a odgovor uvredjenih Hrvata pocinje sa "i mi se ispisav...ispricavamo za sve sto se mozda dogodilo kao reakcija na vasu agresiju..."
Kasnije je vladajuca vecina bila zauzeta pretnjama novinarima, urednicima dnevnih listova i kontrolom direktora televizija, cistkom univerzitetskih profesora pred penzijom. Nista ne sme ugroziti srpski put ka EU. Onog momenta kada tamo udjemo cak ce prestati na teritoriji Srbije i globalno zagrevanje. Dakle, da predsednik nije bio zauzet sigurno bi preduzeo nesto. Mozda bi cak i izjavio saucesce porodici preminulog.


Da se sa odlucnoscu gospodina Dacica uvek mora racunati, shvatio je i dr. Dragan David Dabic alijas Radovan Karadzic. Dacic, poznat po umecu egzorcizma, uspeo je da Radovana istera iz Dragana. I ne samo to. Namenio mu je sudbinu svog pokojnog predsednika. Dacic ovde pokazuje i svoju dalekovidost ne dozvolivsi doktoru da sa sobom ponese svoje knjige, bibliju, ikonu Isusa Hrista, niti fotografiju svoje porodice. Tamo gde ga salju, zna gospodin Dacic, svi bi ga ovi predmeti bespotrebno opterecivali. Sudije bi se, moze biti, prepoznale u nekom biblijskom stihu, te bi jadnik izgubio pravo da se sam brani, a svi znamo kako Dacic brine o tudjim pravima. Za ovu uslugu i egzorcizam, Dacic skromno odbija zasluge.
Ova koalicija zacudjuje svojim postovanjem demokratskih nacela. I ne samo to, ova koalicija obajvljuje- departizaciju na gradskom nivou! Za sva upraznjena mesta direktora javnih preduzeca, Demokratska stranka (i ostali) plus LDP organizuje javne konkurse za sve clanove stranaka vladajuce koalicije i njihove simpatizere. Kako bi sve proteklo u demokratskom duhu, liste sa imenima izabranih kandidata su sacinjene pre konkursa. Ne bismo da se gradjanstvo uznemirava velikom odgovornoscu i procedurom, "ima ko ce o tome da misli".
Ovaj oproban recept im se, izgleda, osladio, te su isto ucinili i sa pisanim medijima. U demokratskom duhu, upravni odbor dnevnog lista "Politika" raspisuje konkurs za mesto glavnog i odgovornog urednika tog lista. Ovime Demokratska stranka pokazuje svoju privrzenost nacelima "departizacije" i postovanja zakona. Upravni odbor dnevnog lista "Politika" koji imenuje vlada,nema ovlascenja da smeni glavnog urednika. Upravni odbor samo raspisuje konkurs za novog iako stari jos nije smenjen; a ko, zaboga, brani gospodji Smajlovic da se kandiduje ponovo? Ipak je ovo demokratija.


Nekako bas u danima novih politickih parola, koje mozemo nazvati- varijacije na staru temu- culi smo izjavu gospodina Dacica, da "policiju niko ne sme da bije". Dobro, sada je na tragu svom bivsem predsedniku. Samo neka nastavi sa dobrim radom, pre ili kasnije ce pogoditi.
Dok vojvodjanska akademija nauka i umetnosti zapocinje svoj mukotrpan rad na stvaranju vojvodjanske nacije i vojvodjanskog jezika, dotle u Beogradu neki simpatizeri i clanovi nevladine parlamentarne stranke LDP likuju nad navodnom informacijom da je dvadesetogodisnji "huligan" silovan u zatvoru. Kada izadje, bice zdrav u glavi i u- kako kazu- "fazonu: siri dalje!".
Dakle, "evropska Srbija ", svakako! Iako trenutno vise podseca na jednu ozloglasenu azijsku zemlju. U toj zemlji, kazu, postoji samo jedan televizijski program koji kontrolise drzavna vlast. Kazu, postoje spiskovi nepozeljnih, nimalo nalik sabranim delima "Biseri Sonje Biserko". Kazu da ljudi gube posao, da im se preti i da ih uhode zbog verbalnog delikta. Kazu, dok gradjani zive u bedi i siromastvu, mediji ih ubedjuju u suprotno.
Srecom, sve drukcije od nase situacije.
Dobro dosli u Pjongjang, prestonicu Republike Nevojvodine. Njegova svetost, gospodin drug Predsednik prima ponedeljkom i sredom. Zakazati kod Palme cim se vrati sa Betovenovog koncerta. Preostalim danima je na basketu, igra sam protiv sebe. Uvek dobija. Kazu, da kada bas dugo ne moze da pogodi kos, predstavnici medija i njegovi licni savetnici obruc pomere bas koliko treba da drug Predsednik pogodi. Nema zime za Srbe.
Keep up with good work, mister President!

Powered by blog.rs