Desna Misao

Политички нихилизам и српски национални идентитет

Kolumna — Аутор desnamisao @ 22:59

Пише: Милан Дамјанац




     Покушаћу да размотрим везу између нихилизма као таквог, политичке филозофије и српског националног идентитета. Нихилизам бисмо могли разумети као одсуство смисла; то је поглед на свет и људску егзистенцију као феномен без икакве сврхе, значења или разумљиве истине. 

Лишеност смисла

 

Могло би се рећи да модеран човек болује од бесмисла или претеране слободе да се бира ништа. Слобода се свела на избор понуђених истина лишених сваког садржаја, односно избор понуђеног ништавила, слободе да се између ништавила и ништавила изабере. Оваква слобода произвела је осећање усамљености, депресије, анксиозности. Однос сигурности и слободе су две кључне психолошке константе које ћу узети у разматрање. Потреба за сигурношћу и потреба за слободом могу доћи у отворену колизију. Човек је биће зависности које увек зависи од некога или нечега. Одузети му сигурност у име слободе произвело је подсвесну жељу за одбацивањем исте. Човеков отворени фронт против природе, његова жеља за превазилажењем и самопревазилажењем отворила је ново питање- није ли и човек превазиђен? Није ли и човек нешто што се треба превазићи?

Човек је тиме успео да разори смисао превазилажења. Нихилизам сада захтева превредновање постојећих вредности и самопревазилажење. Сам смисао живота постаје живот сам, пуко преживљавање уз уживање, што производи незајажљиву жељу за успехом, такмичењем и победом. Награда би била лагодан живот који значи одсуство бола. Све већи стрес и депресија представља искључив одговор на страх који се преко медија намеће. Он је двострук- страх да се не осећа физички бол, да се не живи живот лишен уживања, и страх да се не остане сам са собом, пошто би то значило суочавање са сопственим Ја.

Уколико се не прихвате друштвено наметнути услови чека нас сиромаштво, беда, бол. Модеран, западни човек се више боји боли него смрти. Продаја средстава за умирење достигла је рекордну стопу.

Истина је у постмодерни, коначно сахрањена, а остале су само интерпретације. Етички судови су претворени у прах, а религија разобличена.

Нихилизам у политици



Нихилизам је посебне последице оставио на политичком терену. Све модерне идеологије тоталитарног и неототалитарног типа засноване су на интерпретацији света након нихилистичког искуства. Право да се буде друкчији у либералном систему вредности заправо је право да се не буде у праву ни око чега. Ја могу да мислим једно, Ти друго, али у основи обоје имамо право да мислимо, те је и сама истина конструкција. Стога је и сама чињеничка историја ништа друго до конструкција, или опис верзије догађаја о којој смо се договорили. Јасније речено- победници пишу историју. Не постоји објективност као таква, све је увек субјективно, у зависности од многих социјалних, културних предрасуда, утицаја, дилема. Стога, не постоји историјска истина, не постоји религијска истина, не постоји истина као таква.

„О укусима(истини) се не расправља"- то је права идеологија модерног, западног човека. Последица урушавања истине као такве је све већа униформност у мишљењу. Бесмисао је постао смисао. Уместо да нихилизам буде подстицај на самопревазилажење, себеосмишљавање и суочавање са самим собом, како би се истина спасла релативности, претворио се у ништавило из којег нема излаза. Отуд појава масмедија као оружја наметања религиозне догме. Медији играју улогу креатора истина које одговарају њиховим господарима- који се играју конструкције стварности. Слика јесте божанска појава, она представља божанско отелотворење. Медији стога функционишу на потреби људи да верују. Пошто је човеку вера у онострано одузета, нова вера у материјално граби ка његовој души и срцу усађујући му нове системе вредности. Ова религија има предност коју остале нису имале- читав свет на длану, лако доступан за конверзију. Међутим, и јеретици ове нове вере нису малобројни- налазе се на интернету, последњем слободном медију. Стога ће се покушати са казненом политиком која би обухватала и слободу говора на интернету. Ове покушаје видимо свакодневно и углавном се заснивају на жељи тржишних телевизијских и писаних медија да одрже свој утицај.

На сличан начин је Стаљинова владавина у Русији (СССР) показала да је руски народ верујући народ, народ са потребом да верује- пошто се том истом народу врло брзо наметнуо као живо божанство.

Веза нихилистичке идеје која стоји у основи реал политике данас огледа се у ревидирању историјских истина и самим тим, монополу над истином о садашњости и будућности. У основи живимо у нихилистичком свету којим доминира САД, као светска сила која је носилац интерпретације истине и нихилизма под маском демократских вредности.

Као пример, размотрићемо процес о легалности сецесије Косова пред Међународним судом правде. На овом примеру видећемо сву жестину борбе између политичког нихилизма и традиционалног поретка. Аргументи за независност своде се на „реалност на терену", што је друго име за право јачег (врста социјал-дарвинизма), док се аргументи против независности позивају на правне норме и међународни поредак који штити права слабијег. Прва група аргумената се заснива на нихилистичкој представи о релативности свега, па и правних норми, док се друга група аргумената труди да очува претендовање на универзалност и једнака правила као непролазну вредност.



Управо је став да истина као таква постоји, независно од нашег субјективног поимања оно што нихилизам истрајно жели да сузбије. Стога се флоскула „демократске вредности" увек намеће земљама и народима које живе по културном обрасцу за који верују да је истинит ван сваке сумње. Нихилизам тражи сумњу и одбацивање, а не нуди ништа за узрат, те се може поставити питање- откуда право да се намеће мерило истинитости? Није ли и то кршење људских права- право да се обитава у сопственој култури?

У том смислу треба разумети и парадокс нихилизма- нихилизам искључује истину као категорију а опет претендује на истинитост. У основи нихилизам тврди да је истина да истине нема, што је само по себи, логички контрадикторно.

Нихилизам као део српског идентитета





Нихилизам настаје управо на месту где престаје недовршени национални идентитет Срба. Научивши да своје господаре, Турке, виде као оличење Зла, Срби сваки облик државе виде као репресију над сопственом, нихилистички схваћеном, слободом. Стога, не само да народ државу доживљава као искључиво репресивну творевину која постоји да би њему одузела слободу, већ и сами Срби који се домогну власти, доживљавају власт искључиво као извор моћи, а никако као службу сопственом народу- те су над тим народом неретко заводили тиранију гору него турску. Отуд потпуна небрига за државу и потпуно одсуство одговорног политичког мишљења у Срба. Нихилистички српски идентитет је идентитет који се лако може напустити и прећи у други, те је тако значајан број српског корпуса, прихвативши југословенски идентитет радио на урушавању сопствене државности.



Држава- туђа творевина



Државност једног народа је крајњи израз народног страдања и народних жеља- жеља да се територија на којој народ живи омеђи и да се над њом добије власт која би омогућила престанак репресије, побољшање услова живота и обезбеђивање сигурне и мирне будућности.

Срби никада нису успели да државу схвате као нешто своје , нешто добро и позитивно. Срби државу не виде као шансу, већ као проблем. Дубоко је укорењен у нашој свести страх од државе и државног апарата, који је коначну потврду добио у Брозово време, које- може се поуздано рећи- српски народ ментално није напустио. Од државе се очекује све (последица безусловне и бесмислено схваћене слободе) а за узврат не нуди ништа. Срби, као природни бунтовници и противници било каквог поретка, одбацују саму идеју уређене државе, сем уколико им се таква силом не намеће, а тада добијају изговор да се против исте боре. Не постоји никаква врста одговорности за лош рад, никаква иницијатива на личном плану. Од државе се очекује да реши све наше проблеме, као да је држава некакав ентитет одвојен од народа који удељује милост по потреби. Овоме у прилог иду и несрећне историјске околности у којима смо се нашли.

Да би се исправно разумели данашњи проблеми Србије, мора се разумети на који начин Срби виде Европску Унију и зашто је доживљавају као једини циљ. Наиме, ствар је у афирмацији антисрпства као националне идеје. Национална идеја постаје самонегирајућа. У том смислу, свака већа заједница, била то Југославија или Европска Унија за Србију добија статус вредности по себи, светог грала, нечег за чим се безуспешно трага. То нешто је самонегирање, одрицање од себе и разумевање самонегирања као услова за пријем у ЕУ која представља решење свих проблема(покушај напуштања нихилистичког стања), те тако ЕУ постаје изговор за сопствени нерад, непредузимљивост, ишчекивање. Део политичке елите ову околност маркетиншки одлично користи и захваљујући њој годинама паразитира на политичкој сцени. Политичка елита и тзв. невладине организације константно говоре о некаквим "европским вредностима". Размотримо наше разумевање истих.

Мултикултуралност се схвата потпуно погрешно. Уместо да представља мирну коегзистенцију различитих култура, у Србији представља одрицање од сопствене. У ту сврху, занемарује се национална култура и пропагира туђа. Занемарује се српски језик и дозвољава се увођење страних речи и израза, а ћирилицу, званично српско писмо не треба ни спомињати. Оно је готово потпуно протерано из Србије. Док се Французи, на пример, својски труде да сачувају свој језик и писмо, Срби га се добровољно одричу и стиде. Мултикултуралност није акултуралност.

Толеранција се схвата као гушење себе како се не би угрожавала права Другог иако у теорији подразумева трпељивост, прихватање различитости, које изискује афирмацију и Себе и Другог. Тек тада може доћи до толеранције. Толеранција није насиље над собом зарад Другог. Постојање две културе, две нације, два система вредности који не врше насиље један над другим јесте толеранција. У супротном звала би се асимилација.

Прогрес се схвата као нерад. За време комунизма српски народ је испољио бројне слабости а једна од њих је нерад. На прелазу у капитализам народ и даље верује да ће, када једном постане члан Европске Уније, бити ослобођен рада. Стога за све неуспехе на личном плану криви се држава. Лична одговорност и осећај према сопственој држави не постоји.

Стога, Срби државу схватају крајње нихилистички- безсадржајно.





Да и моје село буде главни град



Регионализација код Срба, супротно од оног како се представља, јесте израз паланачког духа- његова директна последица. У Србији се успех не прашта и увек се други криви за сопствени неуспех. Свеукупно незадовољство самима собом и нихилистички поглед на свет је главно обележје српског идентитета. Национална девиза у Србији је- знамо против чега смо, не знамо за шта смо. Наш национални спорт јесте такмичење у лицемерју. Претварамо се да смо већи европејци од самих европејаца, и негирамо своју културу до нивоа бесмисла. Пошто не признајемо никакав ауторитет сем свој (почевши од исправног мишљења сваког Србина о било чему- нпр ко треба да наступи за репрезентацију у фудбалу) логично је да желимо сву власт за себе. Не постоји никаква солидарност за оне сународнике који живе у неразвијенијим срединама. Без обзира на то, тражи се регионализација и сопствени приходи- како би се новац трошио искључиво на пројекте у тој заједници, што је главно обележје паланачког духа. Паланачки дух је везан искључиво за паланку. Не постоји никакав колективни идентитет који би створио осећај солидарности, вере у боље сутра, идентитет на основу кога осећамо блискост са свим својим сународницима. Из незадовољства собом, вере у ништа, проистиче наш егоизам и аутошовинизам, који се најбоље исказује у лакој алимилацији Срба у друге народе.

Српска паланка је она која тражи аутономију.

Стога, регионализација код Срба је други назив за покушај стварања сепаратног идентитета.



Улога медија у одржању нихилизма. Паланачки менталитет.





Сам поглед на програм наших телевизијских станица говори о стању српског идентитета и непостојању културне политике. Упоредимо само хрватске медије са српским и наћи ћемо јако мало сличности. Док се на хрватским медијима слави патриотизам и национални идентитет, на нашим се слави анационалност, те у том контексту имамо и телевизије које се баве искључиво пропагирањем мржње према сопственом народу, док се у исто време боре против нетолеранције.

Да све може бити другачије, показују програми телевизијских мрежа наших сународника из Републике Српске. На овим каналима можемо да пратимо углавном поучне емисије које се баве српском културом, вредностима и обичајима, можемо погледати квалитетне домаће и стране филмове, чути изворну српску музику, епску поезију, чак и гусле. Често ћемо видети српску народну ношњу, трубаче, народне игре.

За то време, на "нашим" телевизијским каналима, гледамо програмске шеме у којима главно место заузима „Гранд продукција", „Фарма", „Велики Брат" и разноразне емисије паланачког карактера попут „Тренутка истине". Овакве емисије су ништа друго до легализовани воајеризам српског паланачког духа, истог оног духа који тражи аутономију Војводине.

Воајеризам и оговарања, кич и примитивизам су званично легализовани. Свачија глад за трачем ће бити задовољена. Омладина Србије препричава доживљаје „укућана"- „да ли ће Маца стварно смувати Тијану...Чанак ушао у кућу...ко ће испасти" и тд. Када се не прича о томе, прича се о „Тренутку истине "- „Не могу да верујем да је варао своју жену са љубавницом док је она била у суседној соби и да је то рекао пред својом децом и њеним родитељима, у сред емисије...какав цар". Треба добро да се запитамо какве то примере дајемо својој деци. И шта нам деца гледају, у крајњем случају.

Некада су се људи згражавали над превеликом љубопитљивошћу комшија, оговарањима и подсмевању. Сматрало се да се то дешава само у мањим срединама, да људима дани споро протичу, да су им животи неиспуњени, те да немају ништа паметније да чине. Данас, то је пожељно понашање. Пропагирамо га на телевизији. Пропагирамо га у шоу програмима (у које треба убројати и скупштину). И на крају, пропагирамо га у кући.
Наметање друшвених вредности у Србији се одвија јако перфидно. Кога, за име Бога, занима ко је у вези са ким, ко је кога преварио и ко о коме лоше мисли? Да ли је могуће да се бавимо оваквим тричаријама?
Узгред буди речено, пада ми на памет чувена „Филозофија паланке" професора Константиновића. Ова студија, која је у многоме узимана за реликт комунизма на овим просторима данас је предмет свакојаких расправа. Узимајући у обзир да тумачи Констатиновића, који за себе кажу да су припадници некакве „Друге Србије", тврде да њихов идол управо ове особине које смо разматрали у досадашњем делу текста приписује искључиво српској паланци и српском менталитету, те стога, кажу они, правилно закључује да је „узрок суштинског неразумевања између остатка цивилизованог света и Србије управо паланачки дух" сматрам да им је овиме дат одговор. Сведоци смо практичног демантија ових тврдњи "другосрба"- све ове емисије које пропагирају споменути „паланачки дух", да се тако изразим, стигле су нам са иностраних, европских телевизија. Биће да смо, овога пута, „паланку"- увезли.

Коначно, то нашу паланку смешта на исту таласну дужину са остатком „цивилизованог света".

„Цивилизовани свет" и српска паланка се одлично разумеју.



А пошто смо утврдили да је нихилизам доминантна вредност данашњег модерног света, ово такође потврђује да су Срби, у суштини- нихилисти. И док се европска интелектулна елита бори против оваквих садржаја, српска грађанска паланка под кодним именом „Друга Србија" их великодушно прихвата, пошто су „дошли са запада".

Нихилизам у музици



Био би ред да се детаљније позабавимо и Гранд продукцијом. Владајуће је мишљење да је стара српска музика, под којом подразумевам и кафанску музику новијег датума, израз "сељачког менталитета". Коришћење израза "сељак" у негативном смислу смо наследили из периода комунизма, када су српски сељаци плански сељени у градове ради индустријализације у претежно пољопривредној земљи. Ова потпуно нерационална одлука довела је до пропасти српског села, а једна од функција борбе против "сељака" је била њихова сатанизација. Тако су они од носилаца српства и државе, они који су захваљујући пољопривреди одшколовали своју децу која су касније чинила политичку елиту Србије, доживели да их називамо руглом народа, неукима, носиоцима српског шовинизма и некултуре. Једино што нису успели да објасне јесте следеће- по чему се, у културном смислу, разликује српски сељак од америчког фармера? Сељак је сељак. Једино у Србији није тако. Кад бисмо заиста били у праву, морали бисмо и већину Швајцараца прозвати "сељацима", само што ти сељаци живе много боље него што ћемо ми икада живети.

Да је овај потез био потпуно нерационалан, видимо на примеру Београда, који данас има два милиона становника, док су села потпуно опустела, и то у земљи која би могла да живи искључиво од пољопривреде. Тако се, они који остају на селу и мањим градовима називају " сељацима" од стране " грађана", такође бивших сељака. Наши "грађани" су стога чинили све како би се разликовали од тих "сељака" или како их једна опозициона партија данас назива, "руралаца". Резултат видимо. На телевизији можемо видети/чути искључиво турбо-фолк и електронску музику. Дакле, Тома Здравковић је оличење сељачке музике, али су зато Тина, Мина, разноразне Африке и сличне, оличење " урбане Србије". Човеку је довољно да преслуша стихове те "модерне српске музике". Полуголе девојке (а некада и голе) без икаквог певачког талента, уз мешавину разноразних музичких праваца, певају о свему и свачему (и то лоше). Вредности које се пропагирају кроз овакву музику су видљиве на улицама наших градова. Полуголе девојчице, које већ од основне школе почињу да личе на своје идоле, младе "спонзоруше" и искусни "спонзори", успешни "бизнисмени" . Негирање морала и пропагирање разврата јесу главна обележја стихова овакве музике. Не зна се шта је смешније- паланачко потајно вредновање овакве музике или јавно одрицање од исте.

Зашто бисмо пропагирали моралне вредности када знамо да морала нема, већ само интерпретације истог, зар не?



Неотитоизам под маском европских вредности





Обележје титоизма јесте прихватање нихилизма у потпуности и допуштање да старе истине изгубе своју вредност. Националност, традиција, историја, религија- све сем визије о „хуманијем свету" остављено је да пропадне. Прихватајући нихилизам несвесно је прихваћено и нихилистичко тумачење сваке истине, те се и идеја о хуманијем свету нашла на удару психолошког механизма по коме нихилизам делује. Како би задржали живу представу своје идеје, направљена је нова врста религије која је имала своје божанство, проповеднике и васпитаче. Васпитачи су свој посао спроводили са великом ревношћу, о чему сведоче исповести са Голог Отока. Овом методом титоизам је изнова уплео себе у замку нихилизма, не успевши да га превазиђе. Могло би се рећи да је титоизам обновио све оно што је порушио, само овога пута стављајући све под своју контролу- контролу силе која увек попушта над идејним недостацима. Религија, догма, обичаји- све је то изнова успостављено, у новом руху, чиме је нихилизму дат нови простор за деловање. Распад титоистичке државе показује да је неке старе истине ипак немогуће до краја угушити и да се ипак и даље може говорити о истини као таквој.

Проблем са Србијом данас јесте што је политичка елита наслеђена из доба титоизма, те она, на једнак начин, грчевито брани постулате титоизма. Неуспешна флоскула о „братству и јединству" је пребачена у „европске вредности", „вербални деликт" у „говор мржње", а „повреда равноправности југословенских народа и народности" у „толеранцију и мултикултуралност".

По истом систему, медији се понашају попут сервиса државне власти која има монопол над истином, а врховни орган „коминтерне" је замењен владајућом партијом. Слабљење српског идентитета је, разуме се, изврсно очувано кроз „суочавање са прошлошћу и денацификацију". Отворено се тврди да је српски народ крив за уништење СФРЈ, у којој смо „одлично живели". „Светска интернационала" је замењена бриселском бирократијом. Остаје отворена дилема да ли мудро очекивати од људи који тврде да говоре „српскохрватским" заштиту српског језика?

Зато је данас отужно и смешно када слушамо о скупу „неофашиста", „клерофашиста", и антифашизму као вредности по себи. У основи фашистичке и комунистичке идеологије је тоталитарни поредак који је кршио људска права. Екстрем је ектрем, био он на левом политичком спектру или на десном. И као такав мора бити изједначен. Поставља се стога питање, зашто антититоизам није вредност по себи? Лично мислим да је смешно било шта те врсте проглашавати за вредност по себи, али метод владавине је једнак. Проблем је што ми меримо само циљеве, а не учинке. Учинци Брозовог режима у Србији су поражавајући и застрашујући. Стога је смешно говорити о борби против наводног српског фашизма који никада у Србији није ни постојао.

Последица неотитоизма је лажно представљање оваквог начина мишљења за либерално и прогон истински либералних идеја.

Стога, мислим да можемо да закључимо да српски идентитет има уграђену нихилистичку компоненту која не дозвољава Србима да изнова постану народ са националном елитом која може правилно да процени- шта су губици а шта добици политичких потеза и (евро) интеграција. Обичан народ мора бити кадар да осети солидарност према својим сународницима и осећај обавезе према држави.




http://www.vidovdan.org/arhiva/article2363.html


Слободна АП Кикинда

Kolumna — Аутор desnamisao @ 03:23

 Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

       Поводом доношења новог статута Војводине, изражавам протест због селективног коришћења права на покрајинску аутономију. Сматрам да грађани и грађанке Кикинде имају свако право да траже аутономну област. Наиме, Кикинда је мултикултурална и толерантна средина која поштује европске вредности, историјска творевина, настала још 12. новембра 1774. године, када аустријска царица Марија Терезија посебним указом формира привилеговани округ, као специфичну феудалну управну јединицу са седиштем у Кикинди. „У саставу округа, поред Кикинде, било је још девет насеља српских граничара у северном и средњем Банату: Српски Крстур, Јозефово (део данашњег Новог Кнежевца), Мокрин, Карлово (део данашњег Новог Милошева), Башаид, Врањево (део данашњег Новог Бечеја), Меленци, Кумане и Тараш. Становници ових места имали су за то време, значајне економске, па и политичке повластице у оквиру аустријске монархије. Диштрикт је функционисао, истина са прекидима, све до 1876. године.“[1]


Данас, на територији Кикинде живе припадници многих народа – Срба, Мађара, Југословена, Рома, Хрвата, Црногораца, Македонаца.[2] Припадници ових народа живе у слози делећи заједнички идентитет и проблеме. Наиме, Кикинда је сиромашно место. Грађани и грађанке Кикинде не желе да плаћају гломазну војвођанску администрацију и да се за сваки проблем обраћају Новом Саду. Новосадизација Војводине је узела маха, те тако обичан грађанин Кикинде мора да се обраћа новосадској администрацији за решење проблема које би далеко ефикасније и брже могла да реши администрација Аутономне покрајине Кикинде.

Подсећам да је регионализација Србије питање од круцијалне важности за наше даље приближавање чланству у Европској унији. Наиме, регионализација је европски стандард. Бојим се да постоји нејасан страх код војвођанске елите од формирања АП Кикинда. Централистичке снаге које заговарају новосадизацију не желе да дозволе грађанима и грађанкама Кикинде да се сами определе за сопствену будућност. Не дозвољавају грађанима и грађанкама Кикинде исто демократско право које они сами поседују – право да се Кикинђани на референдуму изјасне да ли желе аутономију. Право да грађани Кикинде сами одреде своје границе које нико сем њих самих не може мењати.

Оваква аутономија не представља претњу територијалном интегритету европској регији и делу Србије, Војводини. Она не представља жељу за независношћу. Жеља за оваквом аутономијом проистиче из историјског права свих Кикинђана да сами одреде своју будућност. Да сами утичу на своју стварност, сами одлучују у шта ће улагати свој новац, које ће просветне програме користити а које културне садржаје пропагирати.

Грађани и грађанке не желе да плаћају гломазну новосадску бирократију. Само трошкови на плате запосленима у војвођанској администрацији износе више од 2,2 милијарди динара или преко 23 милиона евра годишње.[3]

Стога, захтевамо аутономну област Кикинду. Наши разлози су врло слични разлозима за аутономију Војводине. [4]

Наши разлози:

Статус АП Кикинде

АП Кикинда је аутономна покрајина грађанки и грађана који у њој живе, настала на основу посебних историјских, националних, историјских и других својстава подручја, као вишенационална, вишекултурална и вишеконфесионална европска регија. Аутономна покрајина Кикинда је аутономна територијална заједница у Републици Србији. Кикинда представља део јединственог културног, цивилизацијског, економског и географског простора средње Европе.

Симболи

Симболи Великокикиндскогпривилегованог округа уграђени су у грб Кикинде. Поред грба симбол покрајине је и застава Кикинде.

Главни град

Главни град АП Кикинде је Кикинда. Град Кикинда налази се на простору који је богат траговима старих и ишчезлих култура и цивилизација. Многобројни археолошки налази сведоче да су овде људи живели још у времену од пре седам хиљада година.[5]

Становништво

Према последњем попису из 2002. године општина Кикинда има 67.002 становника. Кикинда има врло хетероген национални састав становништва. Више од половине су Срби – 51.212.

Демографски тренд у Кикинди прати западноевропске трендове демографске транзиције, коју карактерише ниска стопа наталитета и успорен демографски раст. Одговор на ове трендове је активна пронаталитетна политика која се спроводи у Кикинди.

Стога, захтевамо своју владу, дводомну скупштину, КАНУ (Кикиндску Академију наука и уметности), представништва у иностранству и сарадњу са другим европским регијама сличног типа. АП Кикинда неће бити претња никоме, већ област у којој живе мирољубиви грађани средње Европе који више од свега желе да се њихов рад и поштење вреднује.

Грађани и грађанке Кикинде захтевају референдум на коме би се изјаснили – да ли желе аутономију.

Да и Кикинда буде главни град.

[1] http://www.kikinda.rs/default.asp?lang=cir&page=ogradu&option=istorija

[2] http://www.kikinda.rs/default.asp?lang=cir&page=ogradu&option=stanovnistvo

[3] http://www.blic.rs/temadana.php?id=122308

[4] http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=100&Itemid=68

[5] http://www.kikinda.rs/default.asp?lang=cir&page=ogradu&option=istorija

 

 

 

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/slobodna-ap-kikinda.html 


Српски Зевс

Kolumna — Аутор desnamisao @ 20:50
Пише: Душан Вучковић
 
 
 
 
 
Врховни бог старих Грка, Зевс, био је,како митологија говори, неприкосновени владар не само богова и људи Хеладе, већ и васцелог универзума. Са муњом у руци решавао је он самоуверено све што му није по вољи. Једна од молитви овом божанству упућених гласила је: "Са Њим зора свиће,са Њим тама пада".
Како актуелно српско руководство процес "европеизације", ма шта то значило, види као кључно своје посланство, било би право да и ми имамо једног Зевса,кад га је већ колевка Европе имала.Наш Зевс, морао би да успешно изрази хеленску рационалност и племенитост, а у исто време и балканску страст и маркантност. И ето нама Бориса Тадића.
Што се каже да смо га поручили бољег не бисмо добили.

Тако је и писац ових редова добио шансу да, као и сви грађани Србије, види божанство, тако рећи тик до себе. Као и античком Грку и нама дан почиње и завршава се нашим Борисом. Како је од Зевсовог доба прохујало пуно времена, данашњи Зевс у својој служби има и свеукупну технологију, па је тако Његова величанственост још већа.
Од када је освојио други мандат на прсте се једне руке могу набројати вести и дневници РТС - а у којима српски Зевс народу не обзнањује своје мисли, а на прсте обе у којима нека Председникова активност није у првом плану. Макар једном дневно Председник мора проговорити о евроинтеграцијама, или, пак о бројним стубовима своје спољне политике. Ако ниочему другом, Председник ће проговорити макар о неком велелепном, а исто тако и нестварном путу или мосту што га је дворски неимар Мрка енергично започео.
Зевсовски - нема збора.
А као што сваком богу припада, и нашем Борису морају припасти апостоли који ће
неуморно Његовим именом оплемењивати душу народну. И тај дефицит смо, Његовом заслугом, вероватно - а како би друкчије - решили. Српски Зевс има дупло више апостола од Христа - двадесетпет их је на броју, и седе у згради која се зове Влада.
Малих апостолчића има стодвадесетпет, каткад и који више, и они седе у згради
која је некада била Скупштина Србије.
Храм Председников баш је негде на пола пута између ове две зграде, тако да неки апостол, већи или мањи, ако се нађе у каквој дилеми, не мора да разбија главу своју, него може одмах да скокне до председништва и да од Свезнајућег, под условом да није на неком од својих многобројних туристичко-дипломатских путешествија, добије одговор на питање што га мучи. 
Малих, пак, свештеника и проповедника има на претек, и, када не спавају, обично обитавају у новобеоградској ТВ бастиљи Б92. Онда када не спавају, нити су на Б92, тада су обично на РТС-у.
Ето, величина је наш Председник. Исусу је било потребно пуне тридесет и три године, колико је овај свети мученик поживео, да створи једну религију, а нашем Зевсу ни десетак. Но, не лези враже, религија не би била религија да нема своје јеретике и дисиденте који јој се супротстављају.
У ХХI веку дисидената у српском јавном животу скоро и да нема - ето првог доказа свемоћи нашег Зевса. Јеретика, тј. оних који прихватају главнину Његовог учења, а разликују се тек у нијансама, има поприлично, а окупљени су око партије која, без неког нарочитог разлога, себе назива либералном и демократском.
Особеност јеретика ове нове вере је у томе што само мало гласније говоре оно
што Председник мисли, па је много достојније име за њихову организацију ВОП, тј. Владина Опозициона Партија.

Њихови челници кажу да је такво нешто могуће, чак шта више да то служи процесу "демократизације", премда неки зли језици говоре да су такве организације далеко пре део држава у којима владају војне хунте или комунистички деспоти.
Да би се култ ширио, потребно је, то је још Платон препоручивао, да и васпитање младих генерација буде у духу нове доктрине. Тако,баш по Платоновим упутима, треба ситмулисати државном врху одане песнике и реторе. Узор реторства у нашој "идеалној" држави ,је, изгледа, надалеко чувена ода "Чекај ме, моја Европо, и ја ћу ти сигурно доћи!". Култ, такође, треба усађивати и неговати још од најранијих дана, па су, тако, ученици, за сада једне, основне школе писали писмо Председнику.
Ђачићима који су гајили по коју интимнију емоцију према данашњем Зевсу било је омогућено и да се огледају на пољу ликовне уметности, цртајући Председников лик. На тај начин појавили су се и обриси једног новог правца у сликарству, такозвани ЗЕС-реализам.
У природи је свакога бога и то да покушава да делује правично и хармонично. Истина, овом нашем богу правичност није јача страна, а једина хармонија којој каткад тежи јесте она између Његових мантри о Европи и о Косову. Тако, ако у евроидеологији
Председник баш претера, што се свакодневно дешава, увек је ту симпатични госн.Јеремић да јавност мало зачини причом о оданости Србије Косову и међународном праву.
С друге стране, ако се са косовском причом претера, мада није баш јасно да ли се то до сада догодило, Председник у први план гурне министра Чиплића, свог опуномоћеника са специјалним идеолошким овлашћењима. Тек да мало конзервативни део Срба привуче једином исправном, "либералном", тј . зевсовском. Ако се пак ни Чиплић не појави, за сваки случај, ту су увек они наши јеретици, који себе доживљавају, попут свих јеретика, уосталом, као истинске правоверце. На тај начин ова два својеврсна коректива, Јеремић са једне, и Чиплић+"Л""Д"П+"Н"ВО,са друге стране, успевају да одрже наизглед, а и по свој прилици неодрживу Председникову концепцију.
И поред свег овог идиличног стања у нашој држави, изгледа да ту ипак нешто
шкрипи.
Нешто је труло у држави Србији.
Премда вазда будни цензори готово свих јавних гласила могу овакав дефетизам оценити као нечувену богохулност, оно што је у нашој држави труло јесу лажни ауторитети, са Борисом Тадићем на челу.
Наш Зевс ипак није небески, већ земаљски.
Сходно томе, подложан је Он и неким земаљским илузијама којима су иначе сви
земаљски створови подложни.
Преседник, наиме, очигледно много држи до оне холивудске изреке, која каже да не постоји лош публицитет. Ово правило, међутим, безрезервно важи за скандал мајсторе и, рецимо, успешне порно звезде.
За државнике оно важи само делимично, и као такво има бројне изузетке. Највише је оних изузетака који га поричу,а најмање оних која га потврђују.
У изузетке Председникових појављивања у медијима који потврђују правило да не постоји лош публицитет можемо сврстати она појављивања Његовог Превасходства у којима Он ама баш ништа не говори, већ, примера ради, шармантно, ноншалантно прошета поред салонског стичића на којем стоји ваза са цвећем и притом, тобоже ненамерно, окрзне рукавом једну сасвим недужну гранчицу. Или пак кад седа са свој велики сто, откопчава сако, и једнако шармантно као у случају оне гранчице, поправља елегантну кравату. 
Мужевније него што би то учинио и Џорџ Клуни, како нашег Зевса ономад ,од миља, назва италијански први министар.

Изузетке Председникових јавних појављивања која негирају оно правило холивудског света, није потребно посебно наводити. Нека читалац само на трен баци поглед на дневник РТС-а или на Блиц и наћи ће ризницу таквих примера.
Један психолог, колега по ужој струци нашег Председника, препоручивао је скоро оном који ово пише да свој проблем са несаницом може врло лако решити. Треба прочитати само једну страницу Блица. Сан већ сам долази на очи. Скоро, па савршенство досаде.
Друга илузија овог земаљског бога надовезује се на прву: да толики
публицитет уопште не штети здрављу и лепоти, ако већ може бити штетно по
политички рејтинг. Једно скорашње истраживање сврстало је друга
Председника на двадесетшесто место најлепших политичара света. Ако ни због
чега другог, макар би због тога Председник морао да се клони севања
фотографских блицева јер њихова светлост, а то је пак једно друго
итраживање показало, врло лоше утиче на тен. Уколико Председник у то не верује,
само нека пита свој двојац од највећег поверења, Крстића и Шарпера, они то
морају знати. Међутим, уколико овако настави Председник би врло лако могао
изгубити свој вероватно највећи адут.
Трећа,а уз то и највећа илузија нашег Зевса је та што, како се чини, Он доиста верује да је божанско биће. Међутим, ако о многим државним одлукама мора најпре да се консултује са неким амбасадорима, америчким и немачким, пре свих, онда Борис Тадић није бог,посебно не врховни, већ, у најбољем случају, неки мали полубог. На велику жалост, божански атрибути се не стичу аутосугестијом.
Није довољно мислити да си бог, да би то и био.
Док је Олимп у Вашингтону дотле ће у Вашингтону и седети богови. 
У малим вашингтонским намесништвима могу седети само полубогови.
На крају крајева нека не очајава наш мали слађани Зевс због ових великих и
горких истина. И истински Зевс, на крају крајева, није био свемоћан - тасови судбине и о њему су одлучивали.
Нама, обичним смртницима, остаје нада да ће моћ нашег Зевса ишчилети, кад је већ ишчилела многим његовим овдашњим предходницима. Што пре то и боље.

Дакле, кад нам већ зоре са Њим почињу, не дозволимо да нас са Њим и Њега ради тама сустигне.
Европска или антиевропска - сасвим свеједно.
 


ЕУ и Србија -прича о једној несрећној љубави

Kolumna — Аутор desnamisao @ 20:50

 Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

 

Просто је невероватно до које мере је просечан Србин наиван и фасциниран Европском Унијом. Покушаћу да размотрим узроке оваквог стања.

Радио не радио, свира ми радио



Просечан Србин европејац није навикао да сноси одговорност и предано ради свој посао. Просечан Србин европејац је навикао да се посао сам завршава, да се не напредује сопственом заслугом већ добрим везама и познанствима, и да је увек „неко други крив“. Корупција је, мисли просечан Србин европејац, сасвим природна и врло прихватљива када је он вршилац поменуте радње, док је у супротном пошаст против које се морамо борити и коју су нам донели „они, они Срби са стране“.
Разуме се, овакве заблуде вуку корене из времена СФРЈ и омиљеног нам „братства и јединства“, када смо живели на кредитима, чекајући пензију и путовали будзашто по читавом свету.
Просечан Србин европејац доживљава ЕУ као рајски врт, а либерализацију визног режима као рајска врата. Још никада није прошао кроз њих, али је начуо да тамо новац са неба пада, да је храна и већа и лепша. Просечна лубеница је бар тридесет пута већа него она домаћа, а свако за почетак добија стан и модеран аутомобил на поклон. Није важно какви смо, само да се некако, кроз чистилиште, догегамо до рајских вртова. А ако је тамо заиста тако онда нам захтеви у чистилишту и неће деловати толико тешки као сада. Сва национална понижења само су храбри и одлучни кораци напред!
Хоћемо у прошлост, не у будућност! 
Упс, ипак је обратно.

...кад ти кажем, у ЕУ тако раде...


Чим говорник жели да истера своје и убеди саговорника у исправност свога става, он искористи чувени аргумент- „тако се у Јевропи ради“! Након тога, свака расправа престаје. Ко први помене Јевропу у позитивном светлу, однеси победу у расправи.
-Зашто усвајамо нови статут Војводине?
„У Европској Унији је обичај да...“
-Зашто подижемо порезе?
„Званичници Европске Уније су нам рекли...“
-Да ли мислите да лоше радите свој посао?
„Не, савет министара ЕУ ми је поручио...“
Уколико којим случајем доведете у питање било коју опсервацију о Европској Унији, напрасно постајете „изолациониста“, “националиста“, и “назадњак који не баштини европске вредности“.
Гебелс би позавидео нашим медијима.

„Не пишем ћирилицом, ја сам европејац“ или сторија о „Покондиреној тикви“




„Салса“ је лепа, културна европска игра. „Коло“ је рудиментарна, заостала и сељачка. „Ћирилица“ је заостало и сељачко писмо, док је „латиница“ право европско благо и прогресивно писмо. 
„Радован је сељачко име, ја сам свом сину дала име Џон. Џон Мучибабић“- рече пре пар дана жена у аутобусу. 
Просечан Србин европејац никада није био Србин, никада није гласао за Слобу и никада није гласао за Тадића- рећи ће ако му се учини да је Тадић био лош председник. Србин европејац је увек био европејац. Било би још боље када би се упознао са европском културом и, на пример, прочитао понешто од једног Гетеа. Он то не чита. Читање је за мекушце. А за све остале, ту су сабрана дела Латинке Перовић- „Од Голог Отока до Бриселског потока- у четири лаке лекције“.


Зашто волим Тита- тако нешто се не пита!




Друг Тито је био и остао први друг међу друговима и највећи европејац међу другарицама. У његово време били смо велики европски народ. Био је познат по милосрђу- у корену је милосрдно сасецао све облике неевропских елемената.
Голи Оток је био, први, модерни камп за толеранцију, који ће, верујем, поново бити отворен, а вербални деликт европска институција мишљења за борбу против неевропског мишљења.
Борити се за толеранцију захтева некада да будемо и помало нетолерантни.
„Док се земља око Сунца креће...“ рече грађанин.
„Нећемо му ништа“, рече тужилац. „У средњем веку спалили би га на старој ломачи, али ми данас расписујемо тендер за ломаче најфинијег квалитета“.

„Далеко је Сунце“


Када ћемо коначно ући у рајски врт, и зашто ови Ирци затежу толико? Зар не знају колико је у Европској Унији лепо? Зар не знају да тамо новац пада са неба и свако има колико му треба, да се зграде и улице саме граде, а грађани ништа не раде?

Ех, ти Ирци...стварно гаје неевропске вредности... 

Лаку ноћ. Останите на каналу Јавног Сервиса Европске Србије. 
Хвала Вам.


Писмо у име Србина

Kolumna — Аутор desnamisao @ 12:38

Пише: Милан Дамјанац


 

 

 

Часни суде,

 

          Принуђен сам да Вам се обратим овим писмом, пошто је о мени и мојој породици изречено пуно неистина и полуистина. Наиме, није истина да сам злочинац и лопов. Тужилац тврди да моја имовина није моја, да сам злостављао своју браћу и децу те немам права да им се обратим. Тврди и да сам узнемиравао своје бивше комшије.

Имовина,часни суде, је одувек била у власништву моје породице. Поседујем документе који то потврђују, тако да никако не стоји да сам туђу имовину узурпирао. Пре ће бити да је она узурпирана управо након ваше одлуке. У куће и станове на Космету и Хрватској уселиле су се нелегално моје бивше комшије које ми не дозвољавају да се вратим. Кажу да су то одувек биле њихове куће, а да сам их ја њима отео,те да је било праведно да их они од мене одузму. То је лаж, часни суде. Куће су бар осам векова у власништву моје породице, за шта имам јасне доказе. Данас не могу ни да одем на Космет и у Хрватску, пошто ме тамошње бивше комшије мрзе. Покушао сам, како је судско веће и само наложило, да им се извиним иако нисам ништа скривио, али без успеха. Ситуација се није нимало променила на боље. Сада, ти исти људи, који су узурпирали моју имовину купују куће и фабрике по Србији. Ја сам им то дозволио, мислећи да могу да откупим део отете имовине у Хрватској. Они ми ни то нису допустили.

Данас, захваљујући мојој наивности поседују и фабрике у Србији. Замислите, још су ме и тужили! Траже одштету за нанесене боли!

            Верујте да ја своје комшије никада нисам узнемиравао и да смо живели у миру и поштовању;бар је тако било са моје стране. Једно време, часни суде, одрекао сам се и сопствене заставе, химне и културе не бих ли њима угодио. Знате, отац ми је говорио да нас никада нису посебно волели. Међутим, ја сам био убеђен да ћу то исправити. Учинио сам све како бих био добар комшија, а видите шта ми се догодило. Закључио сам да ми се то и догодило због тога што сам покушао да будем добар комшија. Требао сам, попут деде, да гледам у своје двориште и своју породицу и да не улазим превише у комуникацију са комшијама.

            Даље, тужилац тврди да сам злостављао децу и браћу. Лаж је то, часни суде. Брат у Црној Гори је променио презиме пошто не може више да поднесе да буде у мојој кожи. Он је рационално прорачунао- зашто би он подносио све муке заједно са мном које се очигледно неће окончати у неко скорије време. Зато он тврди да никада и нисмо били браћа, исказујући чак и мржњу према мени. Жао ми је што је тако, он је мој брат и ја га волим, али верујте да га ја у сличној ситуацији никада не бих оставио.

Мој други брат из северне Србије, Војводине, није променио презиме, и даље смо у добрим односима, али осећам да је некако хладнији према мени. Прошлог пута ми је тражио сва имања у Војводини на управу. Бојим се, часни суде, да не изгубим и другог брата. Једино ме трећи брат преко Дрине није оставио, али му стално прете да ће остати и без главе и без куће, а ја му никако не могу помоћи.

 

Имам два сина. Један је променио презиме, тврди да сам преварант, лопов и злочинац. Не жели да ме види. Други сматра да сам превише млак и да морам да се борим за оно што ми је отето. Каже да сам кукавица.

 

И како,часни суде, да не полудим?

 

 

Са поштовањем,

Србин

 


Робин Худ и весела дружина

Kolumna — Аутор desnamisao @ 15:24
 

 Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

     „ Узимам од богатих како бих дао сиромашнима“, чувено је гесло још чувенијег енглеског побуњеника Робина Худа. Разуме се, реч је о легенди. По тој легенди, Робин Худ, Мали Џон и остатак „веселе дружине“ боре се за сиромашне, а против бескрупулозних господара који су из дана у дан све богатији, док је обичан народ из дана у дан све сиромашнији.

Отимајући кесе пуне злата од богатих властодржаца и делећи новац сиротињи, Робин Худ је, каже легенда, постао славан. Народ га је, разуме се, волео. Видите, да се закључити да су Робин Худ и његова „весела дружина“ били национално и социјално одговорни. Нешто попут наше социјално одговорне владе.

Додуше, чини се да је у Србији дошло до забуне, те је чувено гесло схваћено обратно. Ситуација је све тежа, а влада је решила да кризу победи тако што ће повећати порезе на зараде. Дакле, узми сиротињи да би дао богатима.

 

 

 

 

 

„Весела дружина“ и „ћораве баке“

 

Иницијатива за промену Устава Републике Србије коју предлаже председник републике заслужује посебну пажњу. Наивни читалац могао би помислити да је једина амбиција оваквог предлога измена броја посланика, тј свођење укупног броја посланика на 150 уместо 250, колико броји садашњи скупштински сазив. Међутим, уколико узмемо за премису да смањење броја посланика служи уштеди народног новца који се немилице троши не можемо а да се не запитамо- зашто се прво не поднесе иницијатива за смањивање највеће европске владе у овој малој и сиромашној земљи? Сигуран сам да би уштеда била много већа уколико би се број министарстава смањио бар на пола. Такав број би био оптималан. Судећи по изјавама несуђених нам министара стиче се утисак да је прави разлог њиховог одбијања да се одрекну неких министарстава неприхватљива економска ситуација у којој би се нашли услед велике економске кризе. Могуће је да њиховим останком влада испуњава предизборно обећање о отварању нових радних места. Као што видимо, њихов останак на позицијама власти има чисто социјални карактер.

Наравно, сваком иоле озбиљном посматрачу јасно је да се иза иницијативе за промену Устава крије жеља за редефинисањем положаја АП Војводине у Србији, како би се противуставни статут ипак некако усвојио, а СПС одобровољио.

Завршетак ове приче жељно ишчекује бивши укућанин Великог Брата, који је „већ виђен“ на месту председника Аутономне Европске Регије Војводине са судском, законодавном и извршном влашћу.

Национално одговорно, нема шта.

 

„...Док по земљи свашта раде, на ТВ-у лимунаде“

 

Имајући у виду упоредни однос стања у коме се Србија данас налази и стања у којем је представљена у медијима, стиче се утисак да владајућа коалиција одлично ради свој посао, а да су за лоше стање у земљи одговорни редом: опозиција, пар независних медија, Српска Православна Црква и Роми. Сведоци смо пропаганде која одавно није виђена на овим просторима; телевизије са националном френквенцијом су објективне колико и CNN, а иоле објективно извештавање одмах добија етикету „ изолационизма“ и „ евроскептицизма“. Све и да је тако- великог ли греха. Нисмо ли се борили за слободу говора?

На медијима се нападају све невладине структуре овог друштва, сем „људскоправашких“ организација. Стога, на медијима гледамо праву параду чланова владе и њених симпатизера. Води се права хајка против свих националних вредности. Језик, писмо, вера, патриотизам, традиција, територија, достојанство, породица, право на слободу говора- забрањене су вредности.

Врхунац ове хајке је подизање тужби за „говор мржње“- прво против Добрице Ћосића а затим и против новинара Зорана Грбића и главног и одговорног уредника часописа Нова српска политичка мисао (НСПМ) Ђорђа Вукадиновића. Дакле, није довољно само укинути слободу говора на медијима, већ  се мора забранити и писана реч. Очигледно, институција „вербалног деликта“ је изнова успостављена.

У међувремену, Косово је примљено у ММФ. Након тога следи пријем у СЕ, те на концу и у Уједињене Нације. Тада нам вероватно неће бити оволико смешно. Могуће је да некоме из владајуће коалиције смета и преамбула Устава у којој се Косово и Метохија спомињу као саставни део Републике Србије , те ће, када већ мењају Устав, променити и преамбулу. Дакле, целокупно стање у медијима и друштву уопште, намеће питање- зашто се оволико мучити, подизати тужбе против политичких неистомишљеника, запошљавати људе по партијској књижици, вршити притисак на медије, односно, зашто просто не укинути изборе уколико је резултат унапред познат а опозиција врши опструкцију добронамерне власти?

Најбоље је увести једнопартизам. Још је боље, стога, објавити да ће запослење добити само чланови владајуће странке.

Демократски и национално?

Тешко. Пре ће бити ни демократски, ни национално.

 

„Село гори а баба се чешља“

 

 

Коначно, српска економска криза је интернационализована, те сад наша влада има изврстан изговор за нерад и лоше резултате. „Светско, а наше“, звучи слоган.

Није више влада одговорна, већ СЕКА.

Штрајкачи, којима је обећано исплаћивање зарада недељама одбијају храну а појединци одсецају себи прсте и прете да ће их појести. Влада им поручује да прекину штрајк пошто им захтеви неће бити испуњени. У преводу, поручује им да додају мало кечапа када их буду јели.

Наравно, пара за ове јаднике има. Међутим, рачуница је и више него јасна- уколико буду помогли овим јадницима и испунили своје обавезе, тако нешто ће морати да учине свима, пошто ће сваки поштени радник помислити да би и он, на сличан начин, могао доћи до новаца које је зарадио и који су му обећани. Био би то лош преседан. А, наравно, први постулат преговарачке политике јесте- „са терористима нема преговора“. То је у реду. Поставља се само питање- да ли је могуће да наша влада сопствене грађане који траже законом загарантована права и корицу хлеба доживљава као терористе? Изгледа да је тако.

У међувремену, влада је поново искамчила нови вишемилионски кредит који ће отплаћивати нека будућа покољења. Уколико их уопште и буде. Важно је преживети данас, а о сутрашњици ћемо мислити када постане данашњица. Зато и јесмо ту где смо.

Предвиђам да ће у Србији будућности постојати искључиво два растућа параметра- број одсечених и поједених прстију и број фиктивних радних места које заузимају чланови владајућих странака.

 Међутим, све то не брине наше министре. Министар Динкић најављује, колико сутра, „излазак из кризе“. Знајући шта је све дотични министар изјављивао протеклих година, не би ме зачудило да из кризе изађемо баш оног дана када нам исплати обећаних хиљаду евра од бесплатних акција.

Надам се да се финансијска ситуација дотичног министра у међувремену поправила од оне коју нам је презентовао у једној популарној телевизијској емисији. 

У супротном, послаћу му чешаљ о сопственом трошку.

 

Пошто смо закључили да ова социјално одговорна влада погрешно разуме концепт социјалне правде, било би неумесно тврдити да се ради о „Робину Худу и веселој дружини “. Пре ће бити да се ради о злогласном шерифу од Нотингема.

Мада, концепт „веселе дружине“ јој свакако одлично пристаје.

 

 

 


Evropske vrednosti (ili kako su Srbi opet postali veći evropljani od evropljana)

Kolumna — Аутор desnamisao @ 20:04

Пише: Стефан Драгојевић

 

 

     Interesantno ми je, od kako sam se vratio u otadžbinu, da slušam konstantne govore o evropskim vrednostima (European values), evropskoj visokoj civilizaciji i ostalim spevovima o evropskoj nepogrešivosti vrlo sličnim katoličkoj dogmi o papinoj superiornosti nad ostalim hrisćanskim svestom.
Zašto je takav fanatizam prisutan kod Srba? Zar Srbi ne mogu biti umereni u nečemu, a naročito u politici? Izgleda da to nije moguće, ne za nas Srbe. Posle više od pedeset godina indoktrinacije pod komunističkim režimom koji je stvorio od većine Srba 'branitelje socializma' indoktrinacija Srba se nije zaustavila ni nakon toga. Ovoga puta Srbi su postali 'branitelji evropeizma'.
Kada bi ste pitali nekog prosečnog evropljanina iz srednje klase, šta su to evropske vrednosti verovatno ne biste dobili odgovor kakav želite. Priča o evropskim vrednostima je nametnuta Srbima odmah posle pada režima Slobodana Miloševića kao i prića o nepogrešivosti zapadne civilizacije i njene superiornosti nad istočnom. Kroz istoriju vrednosti evrope su uvek bile iste, odbrana svog državnog (nacionalnog za Francuze) integriteta i suvereniteta, a ne neke banalne priče o ljudskim pravima i slobodama (samo se setite ona dva rumunska državljanina, državljanina evropske unije, kidnapovana i zapaljena u Rimu pre dva meseca). Nije stran princip odbrane interesa ni danas u Evropskoj Uniji. Uporedimo samo fanatizam očuvanja britanske nacionalne valute, funte (sterling pound) od evra, ili tvrdoglavo neprihvatanje Bolonjskog procesa(Processo di Bologna) od strane Nemačke države. To su sve vidovi odbrane suverenosti od strane pojedinih zemalja Evropske Unije. Da ne zaboravimo razne vojne intervencije od strane evropskih sila radi zaštite njihovih interesa i državljana na stranim teritorijama tokom XIX i XX veka. Ponašanje Srbije je čak i strano za neke ugledne poličare iz zapadne evrope. Tako bivši ministar spoljnih poslova Genšer (Hans-Dietrich Genscher) tokom jednog razgovora za NIN prokomentarisao je kako ne može da shvati Srbe i njihov put ka Briselu- umesto da razgovaraju "o interesima i potrebama Srbije, oni razgovaraju o potrebama i interesima Evrope"!
Da bi stvar bila još gora, čak i susedi Srbije, zemlje sa državnom tradicijom koja jedva da ima pola veka, pokazuju veću državnotvornu i interesnu politiku nego sama Srbija! Tako danas Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija vodi parnicu sa Grčkom, članicom Evropske Unije i NATO saveza oko njenog imena, iako sama zna da Grčka može vrlo lako da joj blokira put ka EU, ili Hrvatska, država koja vodi parnicu sa Slovenijom, koja je članica međunarodnih organizacija kojima sama Hrvatska teži, zbog pedeset metara mora!

Sigurno niko od Hrvata nije ni pomislio da žrtvuje svoje nacionalne interese radi nekog negaratovanog većeg standarda u nekim integracijama.
Vrednosti kao što su ljudska prava, tema u modi kod ‘liberalnih i proevropskih političara’, ne važe danas za pripadnike njihovog (ako su uopšte Srbi) naroda na Kosovu. Tužne slike ljudi bez hrane, slobode misli i kretanja su svakodnevnica kod Srba na Kosovu, i kako bi paradoksalno koristili reći Džoa Stramera ‘You have the right not to be killed, to food money and free speech’ izgleda da te reči, stihovi poznate pesme ‘Know your rights’ nažalost ne važe za Srbe na Kosovu, koju su postali prvi narod u Evropi posle Drugog svetskog rata kojem su osnovna prava garantovana od strane UN zabranjena.

Zaključak svega ovoga je da Srbi nastoje da budu najveći zagovornici nečega što je njima samima strano, od komunizma do evropeizma, od lažnog nacionalizma do neshvaćenog globalizma, od maskiranog liberalizma do isprofanisanog socijalizma. Srbi će, nažalost, ostati podeljeni umesto da budu jedinstveni u onome što i sami jesu- ne liberali, komunisti, nacionalisti, evropljani ili azijati nego samo Srbi.


BiH danas - da li postoji sutra?

Kolumna — Аутор desnamisao @ 19:27

Пише: Зоран Пезер

 

 

         Skoro je prošla šestina veka otkako je u nekada centralnoj republici SFRJ potpisan mirovni sporazum. Doduše, sporazum nije potpisan u samoj BiH, već na "neutralnom" terenu u Daytonu, no, mir je uspostavljen. Onako kako je i započeo rat - silom. No, kako je ovo neutralno pod navodnicima, tako je i sve što se desilo i dešava u Bosni i Hercegovini pod navodnicima. Kako bi grčki filozofi rekli - sve što nastane ima u sebi klicu kvarenja i propadanja, tako da je sve ono što nastane ,ma koliko dobro izgledalo, osuđeno na propast, kad-tad. Ovo bi se moglo primeniti na nastanak daytonske Bosne ,itekako. S jednom razlikom; država koja je nastala ne da nema klicu kvarenja, nego je nastala kvarna, trula, propala i pre nego što je zaživela.
Kuća koja nema jednog gazdu, nije dom ni za koga ko u njoj živi. U Bosni, modernoj verziji Divljeg Zapada, niko nije gazda, a i svi su u isto vreme gospodari. Hara Mafija, korumpirani političari sa primitivnim rečnikom, ratni huškači. Formalno gledano, BiH je ustrojena na principu entiteta, dakle jedinstvena država sa dve autonomne oblasti koje je čine i dva nivoa vlasti. No, za razliku od Republike Srpske, Federacija BiH ima i dalju podelu - na Herceg Bosnu i Bosnu, koja datira od rata 92-95, te se dalje deli na kantone, koji se pak dele na opštine, mesne zajednice, skupštine stanara i tako dalje. I, iako je , zahvaljujući naklonosti međunarodne zajednice i arapskog sveta Federacija bila prosperitetniji deo novonastale države, ovaj sistem podela i ogroman birokratski aparat je na kraju uzeo svoj danak - tako da sada Republika Srpska, jednostavnije ustrojena izgleda primamljivije potencijalnim investitorima. Ukoliko se pri tome doda mudra odluka naizgled grubog i divljeg premijera RS Milorada Dodika da se nasloni na Srbiju i uspostavi sa njom otvoreniju ekonomsku saradnju, a uz to uzme u obzir da svet više ne donira Federaciju kao nekada (Arapi sada grade samo džamije), jasno je kako stoje stvari.
Ovaj rasplet stvari je uzburkao strasti u poslednjih godinu dana.

Pošto je Dodik ponovo pobedio ubedljivo u RS, skriveni napadi na ovaj entitet sada postaju mnogo otvoreniji, i to tako što se direktno napada sam njen predsednik Vlade. Do sada su glasovi koji su stizali iz Sarajeva prevashodno bili usmereni na tobožnju nefunkcionalnost celokupne BiH zbog postojanja entiteta i manjkavosti u birokratiji (čime se prikrivalo sopstveno komplikovano birokratsko utemeljenje), ali sa pokretanjem RS od strane Dodika ti umereni glasovi postaju oštriji, do skoro ratnohuškačke frekvencije. Tako je Dodik optužen pred sudom za korupciju, nameštanje tendera i slične stvari u prethodnom mandatu, te se ,perfidno, loptica sa nacionalnog prebacuje na pravosudno i krivično polje.
No, "šerif iz Laktaša" nije lak zalogaj. Njega optužbe nisu pokolebale u nacionalnoj retorici. On je postao još žešći. Iako su stanovnici RS mislili da je novoprobuđeni zaštitnik nacionalnog ponosa Srba preko Drine to bio samo za potrebe predizborne kampanje, on je pokazao da je to pravac kojim namerava da tera svoje taljige. Tako je pomešao ekonomski i nacionalni koktel, koji dovodi do toga da ga ljudi u Sarajevu u isto vreme i mrze i poštuju, mrze zbog toga što nosi prevagu na Bosanskim terazijama, a poštuju zbog toga što vuče efikasne poteze, nekarakteristične za ovdašnje političare. Iako ne mlad, svojom energijom baca u drugi plan ostale "dinosauruse", političare sa ratnom reputacijom, kao što su Silajdžić i Tihić.

Fleksibilno manevrišući između stane i domaće ekipe koja mu "radi o glavi", Dodik se nametnuo kao apsolutni autoritet u BiH, kao čovek koji ne priča u prazno već udara u srž stvari. U prilog toj tezi je i poslednja izjava koju je dao o sudu za ratne zločine u BiH - "sud za ratne zločine procesuira isključivo Srbe, a masakri, kao onaj u Dobrovoljačkoj ulici na početku rata, ostaju nekažnjeni. U Bosni je u ratu stradalo 97.000 ljudi ,a od toga je bilo 29.000 Srba. Da ih nisu možda pobile humanitarne organizacije ili su izvršili kolektivno samoubistvo?"
No, bilo kako bilo, zaključak je jedan - 15 godina od završetka rata, u Bosni i dalje dominiraju ratne teme. Politička elita je mahom zasnovana na ljudima koji su vodili rat devedesetih (ironično, jedino kod Srba nije!), tako da se sopstveni ekonomski neuspesi pokrivaju nacionalnim temama. U najavi da će strani faktor napustiti Bosnu, i uz okove globalne ekonomske krize, sve one koji svoju budućnost vide u BiH čeka još mnogo neprospavanih noći.


Нове публикације

Kolumna — Аутор desnamisao @ 15:40

Имајући у виду да је прва публикација постигла велики успех, одлучили смо да објавимо и три специјалне публикације. Публикације можете бесплатно скинути на

http://rapidshare.com/users/U8O3IU

Публикација о положају Космета и Војводине

http://rapidshare.com/files/227340015/Desna_Misao_specijalno_izdanje-_Vojvodina_i_Kosmet.pdf

Публикација о десници и српском националном идентитету

http://rapidshare.com/files/227340013/Desna_Misao_specijalno_izdanje-_desnica_i_srpski_nacionalni_identitet.pdf


Публикација која се бави поређењем предизборних обећања и збиље у којој смо

http://rapidshare.com/files/227340014/Desna_Misao_specijalno_izdanje-_obecanja.pdf


И наравно, редовна публикација - најчитанији текстови у периоду март - април


http://rapidshare.com/files/226752181/Desna_Misao_mart-april.pdf




Уколико желите да редовно добијате нове публикације, специјална издања и обавештења на мејл адресу, обавестите нас на

midakg@nadlanu.com




Електронски часопис Десна Мисао и даље можете пратити на адреси http://desnamisao.blog.co.yu/

 

 

Хвала Вам што нас читате!


Ново- шта мислите о публикацији?

Kolumna — Аутор desnamisao @ 17:19

Електронска публикација Десна Мисао излазиће шест пута годишње а чиниће је најчитанији текстови објављени на сајту у двомесечном периоду. Какви су ваши утисци о првој публикацији?

Можете је скинути на

http://rapidshare.com/files/226752181/Desna_Misao_mart-april.pdf

или можете послати своју имејл адресу на

midakg@nadlanu.com


ТИТОИСТИЧКИ РОПАЦ

Kolumna — Аутор desnamisao @ 21:35

Пише: Душан Вучковић

 

 

      Пре неких пар дана причинило се писцу ових редова да је доживео – ни мање ни више – до једно паранормално искуство.
Прелиставајући новине у полумрачном аутобусу видео сам чланак у којем стоји да је извесни комитет поднео кривичну пријаву против Добрице Ћосића. На трен сам помислио да сам се неким чудом нашао у 1968. – ој. Прве асоцијације биле су ми разноразни „цружоци“, „деца цвећа“, анархолиберали и, она антологијска, „друг Тито је рекао: студенти су у праву!“. Осетио сам хладан зној на челу, но био сам довољно присебан да погледам датум на врху странице – 3. април 2009.
Сада је било јасно да у том доживљају нема ничег паранормалног, но, ипак, непријатан осећај није ишчезао. Премда ово није 1968., већ 2009.година и премда знаменитог писца не прогањају чланови централног комитета савеза комуниста Србије, већ Југословенски комитет правника за људска права и Хелсиншки одбор за људска права у Србији. (Узгред буди речено, и „Вечерње новости“ и „Борба“ су изоставиле овај топоним „југословенски“)
За оне који нису упознати, а таквих, верујем, није много, Ћосић је те фамозне 1968. на XIV пленуму савеза комуниста Србије изнео неке забрињавајуће чињенице и суморна предвиђања о судбини српског народа на Косову и Метохији. Био је то први пут да је неко од имена и угледа јавно проговорио о шиптарском иредентизму и шовинизму и о системском потискивању Срба из њихове културне и духовне колевке. Изнео је тада Ћосић и нека друга запажања, нимало уклопива у званичну идиличну слику суживота свих наших народа и народности у Брозовој Југославији.
„Забрињавајуће је антисрпско расположење које се испољава у извесним срединама, нарочито Хрватској и Словенији, а све су те политичке капмање камуфлиране реформским и самоуправним принципима, а да ниједан форум у овој земљи не каже народу пуну истину.“ , само је једна реченица експозеа писца „Времена власти“.
Знамо шта се потом збивало и са српским народом и са Добрицом Ћосићем. Косово је окупирано, а у Хрватској и Словенији постојимо тек у траговима. Од писца јеретика дан након овог његовог говора, дистанцирали су се титоистички правоверци, искључен је из јавног живота, а неки наши посленици, и данас познати по свом антифашистичком уверењу, организовали су широм Србије, попут Хитлер – југенда, спаљивање његових књига.
Јосип Броз умро је пре скоро три,а комунизам се урушио пре скоро две деценије. Добрица Ћосић, међутим, и даље је мета титоистичке хајке.
Сада, четрдесетиједну годину касније, улога гонича, или у њиховом језичком духу речено, гонитељица, припала је председници Југословенског комитета правника за људска права Биљани Ковачевић Вучо, и председници Хелсиншког одбора за људска права Соњи Бисерко. Како у Србији више нема, захваљујмо Господу на томе, Партије, нема ни, у мери у којој би то ове две гонитељице задовољило, довољно ефикасних (читај: преких) судова, па им је једино преостало да се обрате Општинском јавном тужилаштву у Београду. У кривичној пријави коју су срочиле, Ћосић се терети да је извршио кривично дело националне, расне и верске мржње и нетрпељивости.
Наиме,на 211.страни најновијег тома „Пишчевих записа“, који обухвата Ћосићеве дневничке белешке од 1999. – 2000. године, а са симболичним насловом „Време змија“, јеретик резигнирано запажа: „ Тај социјални, политички и морални талог трибалног, варварског Балкана, узима за савезника Америку и Европску Унију, у борби против најдемократскијег, најцивилизованијег и најпросвећенијег балканског народа.“
Ова реченица засметала је вазда будном цензорском оку шиптарских бранитељица, а Ћосићевих, и не само Ћосићевих, гонитељица, па су доконале да је њоме писац повредио 317. и 387. члан Кривичног законика Републике Србије. Гонитељица Вучо каже још и то да ова реченица представља коцентрат свега онога што Ћосић ради и пише. За њу је Ћосић и нешто попут сталне потенцијалне опасности, јер је „он ауторитет за многе Србе и на његову реч нико не сме да има примедбу“. Овај књижевник ноћна је мора госпође Вучо, краће речено.
Нисам намеран да посебно браним оваква Ћосићева гледишта, премда не знам шта би се могло рећи за шиптарске племенске и политичке вође, када су за институцију политичке демокртије дознале тек крајем прошлога века и када им је једина цивилизацијска тежња да на рачун територија других народа направе монолитну националну државу. Такође, није јасно ко, уствари, након 17.марта има расистичке науме.
С друге стране, гонитељице заслужују да им се постави пар питања.
Узевши у обзир да „Пишчеви записи“ нису никакви извештаји, уџбеници, школска лектира или акциони планови, већ књижевно дело које се може и не мора прочитати, ваља гонитељице приупитати да ли су некада чуле за грчког филозофа Аристотела? Живео је овај филозоф нека три века пре Христа, и први је устврдио да за законе књижевности не важе политичка мерила и критеријуми. Уколико нису – требале би – јер овај мислилац важи за једног од највећих интелектуалних отаца Европе, и то још оне западне, у чијем се обоготворењу њих две такмиче.

 

 

 

 

 

Такође, госпођу гонитељицу Бисерко препозна је ли говор мржње и расистичке пориве у неким изјавама друго-Србијанаца. Како у тој неформалној и несразмерно моћној групи госпођа Бисерко ужива статус неке врсте гуруа, најпре два места из њене књиге „Србија на оријенту“
„Прихватање пораза као реалности, уз истовремено признавање одговорности за страдање суседних народа, али и српског, јесу предуслов за повратак у цивилизовану заједницу народа.“ А у том процесу националне катарзе, Србима највише могу помоћи, обавештава нас госпођа Бисерко: „евро – Срби из Војводине и Хрватске.“
Када се неком народу препоручује „повратак у цивилизацију“, то значи да је тај народ већ дуже време варварски и нецивилизован. Како на уму госпођа Бисерко има, сва је прилика, све Србе, изван оних од „еуро“ соја, шта је онда ова њена препорука до израз расизма и, у званичан говор заодевен, језик мржње?
Пажњу завређују и две изјаве проверених „еуро“ Срба.
Гордана Перуновић Фијат: „Становницима крајева јужно од Земуна чудновата је навика Војвођана да уредно плаћају порезе и све остало што је потребно, а нарочито рачуне.“
Гојко Мишковић: „Србија је примордијална творевина коју тек уз много маште и добре воље можемо назвати државом.“
Обе изјаве су из књиге „Мултиетнички идентитет Војводине: изазови у 2007. – 2008.“, објављене у издању, гле чуда, Хелсиншког одбора за људска права у Србији.
Изјаве, колико глупо наивне и безобразно претенциозне, толико, ништа мање, расистичке и фашистичке.
Разлог због којег је, по гонитељицама Бисерко и Ковачевић Вучо, Ћосићево запажање проблематично, а ове изјаве нису, мора бити исти. Сама је то нехотице открила председница ЈУКОМ – а. Добрица Ћосић, опасан је, цитирајмо је још једном, зато што је „он ауторитет за многе Србе“. Не смета, дакле, њима она пишчева реченица, већ његов ауторитет. Ауторитет који ни њих две, ни оно двоје „еуро“ Срба немају, и тешко да ће га икада имати.
Ево и последњег питања Ћосићевим гонитељицама.
Како шанса да су чуле за Аристотела није нарочито велика, а за ону његову поуку још мања, да ли су онда макар чуле за псе гониче?
Ова раса паса годинама верно опслужује свог газду, и увек креће у хајку на оне на које он упре прстом. Деси се пак неретко да газди лов досади, или да нема свог остарелог пса више чиме да храни, јер му је новчаник из неког разлога прилично отањио.
Међутим неки гоничи и поред тога не могу да престану са својом хајком, јер им је она постала насушна потреба, готово па стил живота. Тако и без хране кидишу они помахнитало, не бирајући већ плен и величину залогаја, све док једног дана у хајци не издахну.
Ето и једне поуке за ове наше гонитељице.
Како су САД и ЕУ у кризи невиђеној још од 1929. године, тешко да ће фондови њима двема намењени остати толико издашни, као што су били.
Зато им је боље да мало стану, и предахну.
Иначе – лако се може десити – да титоистичку хајку коју су повеле заврше у титоистичком ропцу.


Нове Деведесете

Kolumna — Аутор desnamisao @ 19:04
Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

      Последњих пар недеља сведоци смо бројних ликвидација на улицама српских градова, економске кризе, синдикалних штрајкова. Интервентна јединица полиције грешком упуцала момка у слепоочницу; убиство на Бежанији, које по свему подсећа на класичне „сачекуше“. Силовања и разна блудничења у порасту. Улице града закрчене, спомиње се солидарни порез по коме би готово свачија плата била опорезована.

 

 

 

Истовремено, на телевизији- шоу. Политички гледано, влада потпуни медијски мрак, те се грађани са правом питају шта ради опозиција све ово време и да ли она чини ишта против ове и овакве владе. Одговор је врло прост- опозиција ради, али је медији игноришу. Реалност је све мрачнијa али је зато телевизијска реалност све лепша, рекао бих. Човек најлакше заборави на изазове садашњице, мале и све мање плате, изневерена обећања, уколико погледа телевизијске програме. Све је дивно, бајно и сјајно, једном речју- проблема нема. Када нам не испирају умове информативним емисијама, од којих свака нова личи на претходну, пуштају нам „Великог Брата“, „Тренутак истине“, „Курсаџије“ и сличне емисије забавног карактера. Свакако, продуценти ових немаштовитих емисија се добро забављају.

Воајеризам и оговарања, кич и примитивизам су званично легализовани. Свачија глад за трачем ће бити задовољена. Омладина Србије препричава доживљаје „укућана“- „да ли ће Маца стварно смувати Тијану...Чанак ушао у кућу...ко ће испасти“ и тд. Када се не прича о томе, прича се о „Тренутку истине “- „Не могу да верујем да је варао своју жену са љубавницом док је она била у суседној соби и да је то рекао пред својом децом и њеним родитељима, у сред емисије...какав цар“. Треба добро да се запитамо какве то примере дајемо својој деци. И шта нам деца гледају, у крајњем случају.

Шта тек рећи о „Курсаџијама“? Изузев пар песама, нисам могао да поверујем да онај шоу треба да насмеје некога. Чак и када бисмо све занемарили, ти су се вицеви причали када сам био дете. Одавно су превазиђени. Мени је, лично, ова емисија све, само не смешна. Жалосна је.

Некада су се људи згражавали над превеликом љубопитљивошћу комшија, оговарањима и подсмевању. Сматрало се да се то дешава само у мањим срединама, да људима дани споро протичу, да су им животи неиспуњени, те да немају ништа паметније да чине. Данас, то је пожељно понашање. Пропагирамо га на телевизији. Пропагирамо га у шоу програмима (у које треба убројати и скупштину). И на крају, пропагирамо га у кући.

Наметање друшвених вредности у Србији се одвија јако перфидно. Кога, за име Бога, занима ко је у вези са ким, ко је кога преварио и ко о коме лоше мисли? Да ли је могуће да се бавимо оваквим тричаријама?

Узгред буди речено, пада ми на памет чувена „Филозофија паланке“ професора Константиновића. Ова студија, која је у многоме узимана за реликт комунизма на овим просторима данас је предмет свакојаких расправа. Узимајући у обзир да тумачи Констатиновића, који за себе кажу да су припадници некакве „друге Србије“, тврде да њихов идол управо ове особине које смо разматрали у досадашњем делу текста приписује српској паланци и српском менталитету, те стога, кажу они, правилно закључује да је „узрок суштинског неразумевања између остатка цивилизованог света и Србије управо паланачки дух“ сматрам да им је овиме дат одговор. Сведоци смо практичног демантија ових тврдњи "другосрба"- све ове емисије које пропагирају споменути „паланачки дух“, да се тако изразим, стигле су нам са иностраних, европских телевизија. Биће да смо, овога пута, „паланку“- увезли.

Коначно, то нас смешта на исту таласну дужину са остатком „цивилизованог света“.

На крају ваља споменути и феномен- „Милан Тарот“. Народ који је апатичан, забринут и слуђен, у моментима безнађа позива овог „надрилекара за све“. Преносим један од позива:

-          Милане, помагај, брат ми се коцка, све је паре изгубио, убиће га.

-          Сваког дана му сервирај кајгану, пршуту и хлеб у облику коцке и престаће да се коцка!

-          Хвала ти Милане као брату! Значи све у коцки? Па да му купим онда и лего коцке?

-          Одлична идеја, обавезно да му купиш! Следећи...

 

Можда бисмо и ми могли да назовемо Милана и да га замолимо за мало памети. Сада кад размислим, та идеја и не звучи толико лоше.

 

Срж кампање коалиције за „Европску Србију“ је био- „уколико не гласате за нас вратићете се у деведесете“. Не знам за Вас, али мене оволике ликвидације, синдикални штрајкови, солидарни порези, медијска слика, отпуштања неподобних и шоу програми јако подсећају на деведесете.

 

На кога ме председник подсећа, боље да не спомињем. Ухапсиће ме.

 


Писма председнику

Kolumna — Аутор desnamisao @ 17:11

Пише: Милан Дамјанац

 

 

Đaci pišu predsedniku

23. mart 2009. | 18:55 | Izvor: B92

Beograd -- Đaci nižih razreda Osnovne škole "Drinka Pavlović" u Beogradu dobili su zadatak da pišu predsedniku Srbije Borisu Tadiću ili da nacrtaju crtež s njegovim likom.

 

 

У светлу овог догађаја решио сам да осмислим пар писама које би председник могао да прими ових дана.

 

 

 Драги председниче,

 

Зовем се Ивица и имам 10 година. Идем у други разред основне школе. Хтео сам да вас питам зашто морам да седим на часу до краја? Мени је у школи досадно и волео бих да одем кући код маме и тате. Да ли можете да укинете школу и пошаљете децу да се играју? Знате, чика председниче, ја много волим да се играм. Јуче смо ја и Јоца играли фудбал испред комшијине куће и ја сам случајно шутнуо лопту право у комшијин бунар. Можете ли, молим Вас, да сиђете доле и дохватите ми лопту? Ви сте тако високи и снажни, то за зас не би био никакав проблем. Морате само да се пазите пацова. Јоцу су једном угризли и од тада ми мама неда да се играм поред те куће. Али, за вас сам чуо да идете главом тамо где други не би ни ногом, па се надам да ћете сићи и дохватити моју лопту. Ви сте велики и храбри и највише вас волим!

 

Много вам хвала!

 

 

Чика председниче,

 

Зовем се Димитрије и имам 9 година. Учитељица је рекла да вам пошељемо писмо. Ја сам хтео да вас замолим да дохватите малог Џимија. Џими је добра маца, знате, и сви у школи је воле и хране. Али она често неће да сиђе са дрвета. Ја сам плакао прошли пут па вас молим да нам помогнете!

Џими је добра маца и ја желим да се играм са њом, иако моја мама увек каже да је то олињала мачкетина и да само упрљам одећу. А Џими није крив што је прљав и стар, он увек лута око школе и свуда по игралишту. Увек је блатњав. Да ли бисте могли да дођете за време великог одмора и помогнете да скинемо Џимија са дрвета? Џими је добра маца и сигурно ће сићи када ви дођете. Прошлог пута сам се растужио а Џими никада неће да сиђе за време великог одмора! Када вас види тако доброћудног сигурно ће сићи и пожелеће да се игра са вама. Немојте да се љутите ако вам испрља тај лепи сако који носите. Помозите ми молим вас!

 

 

 

 

 

Ћао!

 

Зовем се Јанко и идем у трећи разред основне школе. Сва деца ме зезају да сам много низак па сам хтео да питам како да постанем виши. Видим да сте ви баш високи и ја сам хтео да знам да ли ћу и ја бити тако висок кад порастем. Ето, то сам хтео да вас питам.  Још сам хтео да вас питам да ли сте ви волели математику када сте били мали? Ја је не подносим. Стално се свађам са учитељицом. Синоћ сам хтео да вам напишем песмицу али ми је бака рекла да има већ једну готову па само мало да је променим. Пуно вас поздрављам!

 

Друже Борисе, љубичице бела,

Тебе воли омладина цела.

Тебе воли и старо и младо,   

Друже Борисе, ти народно благо.

 

Држе Борисе, љубичице бела,

Са тобом се народи поносе.

Друже Борисе, љубичицо плава,

Ти се бориш за народна права.

 

Друг је Борис издо наређење,

Сви у борбу за ослобођење.

Одазва се наша земља цела,

Дигоше се градови и села.

 

 

 

Кабинет Мирка Цветковића препоручује нову заклетву по ступању на дужност нових министара:

 

Данас, када постајем пионир, дајем часну пионирску реч:

-          Да ћу марљиво учити и бити добар друг;

-          Да ћу волети нашу самоуправну Социјалистичку Републику Србију;

-          Да ћу развијати братство и јединство и идеје за које се борио Тадић

-          Да ћу ценити све људе света који желе слободу и мир!


"Тито и ја"

Kolumna — Аутор desnamisao @ 17:04

Пише: Милан Дамјанац

 

  



Đaci pišu predsedniku

23. mart 2009. | 18:55 | Izvor: B92

Beograd -- Đaci nižih razreda Osnovne škole "Drinka Pavlović" u Beogradu dobili su zadatak da pišu predsedniku Srbije Borisu Tadiću ili da nacrtaju crtež s njegovim likom.

Ovu ideju pokrenule su "Večernje novosti", a stručnjaci tvrde da je reč o zloupotrebi dece u političke svrhe. Ni direktorka škole ni direktor "Novosti" Manojlo Vukotić nisu želeli da komentarišu učeničke zadatke.

"Dragi druže Tito, ja te mnogo volim. Lepo je živeti u Jugoslaviji, a još je lepše biti Tvoj pionir. Dragi druže Tito, stavi našu ljubav i naše želje na svoje rane - to je najbolji melem." Takva pisma, puna brige i ljubavi, pisali su osnovci stare Jugoslavije Josipu Brozu.

Nekoliko decenija kasnije, đaci ponovo imaju priliku da se obrate predsedniku zemlje.

Dok direktorka škole odbija razgovor za medije, uz obrazloženje da je ideja bila dobronamerna, komentari roditelja o školskom zadatku njihove dece su različiti. Nekima je to simpatično, druge podseća na vreme idolopoklonstva iz Titove Jugoslavije.

 

 

 Признајем да се одавно нисам поштеније насмејао. Само погледајте ову вест. Сматрам да је коментар сувишан. Какво идолопоклонство на делу! Не, не верујем. Мора да је у питању снимање другог дела филма „Тито и ја“ о коме нисмо обавештени. Председник Тадић очито глуми Тита, а основци пионире.  Председник је изгледа поверовато да је реинкарнација друга Тита. Почео је да одмахује руком влади и грађанима, чак и нашем несрећном премијеру, док му они пионирски отпоздрављају. Ето, и друг премијер носи машницу, још да обуче белу кошуљицу и пригодну заставицу и- прави Титов пионир.

 

 

Грађанству се даје на знање- најлепша песмица о другу председнику води победника на светли марш од председниковог родног места до Београда. Још само да пронађемо друга Рају.

Ова велика част се указује једном у животу, немојмо је пропустити. Иако нисам члан нижих разреда основне школе, имам необичан порив да председнику пишем о стварима које ме муче и тиште.  Могао бих и да му пошаљем мало кориговану песмицу из филма „Тито и ја“; мислим да је беспотребно писати нову.

pitate me da li volim Borisa
znajte tako nešto se ne pita

njega vole svi ljudi na svetu
podjednako Kinezi, Španci,
Indijanci, Japanci, crnci
svako dete na ovom planetu

na njeg misli vojnik dok maršira
mali pastir dok u frulu svira

njega trava ima u vidu dok raste
i kravice kad po njoj pasu
svuda je on na dobrome glasu
o njemu pevaju čak i prve laste

a kad meni dođu crni časi
kada Sunce počne da se gasi

tužan legnem ja u kasne sate
sklopim oči i mislim na Borisa
rekao bih tada da me neko pita
njega volim više od mame i tate

 

У демократском свету, ово би био недопустив преседан. Како се ово може окарактерисати, него као коришћење деце у политичке сврхе?

У Србији, међутим- све је могуће.

Димитрије Војнов је вероватно одушевљен.

 



 

 

        


"Европска Србија"

Kolumna — Аутор desnamisao @ 16:24

Пише: Милан Дамјанац

   

 

 

          Навршио се још један 17 март. Овог 17-тог одгледао сам целокупан чешки документарац о стању на Косову и Метохији. Одличан документарац, уколико смем да додам. Све чешће добијам утисак да говорим са самим собом. Да самоме себи понављам утешне речи. Да самога себе бодрим.

Страшно је, тужно, болно, гледати Србе данас. Српска омладина нема храбрости, воље, жеље да се ухвати у коштац са нагомиланим проблемима. Србија пропада духовно, територијално, биолошки, економски. Србија доживљава општи колапс. Нестајемо. Нестаћемо попут Хазара. Сведочиће историја о нама; шта ће рећи? Да смо издржали најгоре, оно што готово ниједан народ на свету не би поднео, посебно тако мали народ, толика страдања, толике боли, да бисмо, на крају, дигли руке од себе, одлучили да нестанемо.

Етнички очишћени са Космета, Крајине, Херцеговине, Македоније, Црне Горе.  Тамо где нисмо у потпуности, процес је у току. Данас нас протерују са југа централне Србије, има нас све мање у пределу Рашке области и у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа. На северу Србије, у најсевернијим општинама не можете купити ни комад хлеба уколико исти не затражите на мађарском.  У Војводини су увелико припреме у току за раскид са српским наслеђем и традицијама. За то време, држава не чини ништа сем што машта о светлој будућности, евроинтеграцијама и НАТО пакту.

 

 

 

Економија је у колапсу. Све веће српске фирме и брендови покуповане су од стране наших суседа- Хрвата и Словенаца, тако да смо у специфичном економском ропству. Распродали смо све. Ускоро ће влада заиста бити сервис грађана и то не у оном позитивном смислу, већ у смислу посредника између грађана и мултинационалних компанија. Чиста администрација без икакве власти. Тешко да ће иједна већа компанија или ресурс остати под контролом државе. Настављамо да се задужујемо. Питање је шта ће преостати нашим унуцима, уколико ишта преостане.

Рађа се све мање деце а мртвих је сваким даном све више. Они који су живи у великом делу не желе више да живе овде или пак не желе да се називају Србима. Лакше је данас бити неко други.

 Усваја се статут Војводине који прави државу у држави. Срби ћуте. Чанак слави годишњицу усвајања статута из 1974 који је био увод у крваве ратове деведесетих и погром Срба на Космету. Срби ћуте. Духовно пропадамо, исмева нам се традиција, вера, историја, култура, језик. Намећу нам осећај кривице зато што постојимо. На медијима гледамо наступе разних србомрзачких организација, аутошовинистичке изјаве од којих је последња у низу била изјава Биљане Ковачевић- Вучо, да „у себи нема ни једно српско крвно зрнце“. Срби ћуте. 

Убеђују нас да смо „геноцидан народ“. Ваљда зато нестајемо, а других народа има све више.

Пишу нашу историју уместо нас, преправљају прошлост, оправдавају садашњост, креирају будућност.

Народ је апатичан, измучен. Немоћан. Омладина углавном незаинтересована, размишља само како ће и где, што пре отићи из ове земље. Никога више не занима Србија, сем пар занесењака и непоправљивих оптимиста.

На унутрашњем плану, све се врти око борбе за власт ради власти и партијским ратовима. Циљ је само имати праву партијску књижицу у тренутку док је та партија на власти. У супротном,  у опасности си да изгубиш посао. На спољнополитичком плану без ауторитета, конфузни. Министар је обавезан да спроводи политику владе која је потпуно нејасна. Нема јасног циља. Живи се од данас до сутра. Срби нису политички народ. То се мора јасно рећи. Ми политику не можемо трезвено да водимо. Међутим, некада смо поседовали националну елиту која је била понос читавог народа. Данас се подсмевамо људима који је чине.

Немамо никакав национални програм око којег би све странке и елита постигле консензус. Последњи такав програм имали смо за време Илије Гaрашанина. Да није тужно, свакако би било смешно. Такав програм немамо, нити га можемо имати, пошто мрзимо једни друге до самоиуништења и готово је немогуће да постигнемо било какав консензус око горућих питања. Стога, било какав компромис је тренутно, на нашу велику жалост, немогућ.

Полако али сигурно, садашња ситуација ствара две групације у српском националном корпусу. Прву, аутошовинистичку, која се одавно одрекла свега што је српско, идолопоклоничка, послушничка, такозвана елита „Друге Србије“. Друга групација су Срби који заузимају екстремне политичке позиције. Морамо их разумети. Када вас по цео дан медији и обожавана нам Европа бомбардује хашком правдом, ЕУЛЕКС-овом правдом, америчком правдом, тешко да народу преостаје ишта друго него да се повинује или да их замрзи. Таман када смо помислили да је доста лоших вести стигло у року од само недељу дана, имали смо прилику да на делу видимо правду ЕУЛЕКС-а. Албанац који је осуђен од стране УНМИК правосуђа на 40 година затвора због подметања експлозива под аутобус “Ниш Експреса“ када је погинуло 12, а рањено 22 људи српске националости ослобођен је.

Како онда да не схватимо људе којима је доста свега? Који више не могу све ово да поднесу? А ко може ово мирно да поднесе, питам ја Вас, у којој то земљи, у којем то временском раздобљу? Уколико човек и након свега овога остане прибран, ту су три препаметне даме које се боре за људска права свих сем Срба, који ваљда не спадају у људски род, које ће вас својим говорима сигурно довести до граница здравог разума.

Услед медијског мрака сатанизују се опозиција и црква, а глорификује владајућа „каста изабраних“. Стога нису зачуђујући резултати истраживања који показују да владајућа већина има све више присталица.

Србима ће бити боље онда када сами буду схватили да будућност зависи искључиво од њих. Када сами будемо планирали сопствену будућност. Политика садашње власти, „од данас до сутра“, нам може врло брзо донети потпуни крах и окончати наше постојање као државотворног народа. Скончаћемо као амерички индијанци.

Аутор ових редова често прима претње поштом због својих текстова. Често се запитам- уколико мени прете, што преко електронске поште, што преко фејсбука и телефона, како ли је људима који се јавно боре за српске интересе?

Примере аутошовинистиких изјава имам у свом поштанском сандучету на претек. Писали су их Срби. У већем делу писама изричу шовинистичке поруке које се тичу моје националне припадности, као да сами нису Срби. То се може догодити само у Србији.

Приказ српске идолатрије је најбоље дао Ђорђе Вукадиновић у свом последњем тескту у коме је навео завршне речи победничке беседе Бранислава Стојановића из Параћина упућене Европској Унији, освајача првог места на националном такмичењу младих „У Зоранову част“, у организацији ДС-а и Фонда „Др Зоран Ђинђић“. Послушајте те речи: А до тада, ја ћу остати та мала рупа на твојој блузи због које ће ти увек бити хладно! А ти не желиш ту језу крај свог великог срца. Чини те леденијом него што си. Зато, не бежи више, чекај ме и ја ћу сигурно доћи, моја Европо! Воли те твоја Србија!“

Мислим да је сваки комeнтар сувишан. Још само одговарајућа декорација у жуто- плавој варијанти са звездицама, па да ствар буде комплетна.

Нико се неће борити за  српске интересе ако се не изборимо ми сами. Проблем Србије нису ни земље Европске Уније, ни Сједињене Америчке Државе, ни НАТО, ни окружење. Проблем Срба је апатија и идолопоклонство.

Не пробудимо ли се ускоро, бојим се да никада и нећемо.

 

   

      


Powered by blog.rs