Desna Misao

03 ÐÐ, 2010

Успостављање етичких начела-Кантов категорички императив

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 15:26

Пише: Катарина Анђелковић

 

 

 

 

 

Деонтолошка етика је синоним за Кантову етику. Пошто реч "деонтос" на грчком значи "дужност", ова етика се назива и етиком дужности. Заснована је на појму "треба", па је њено централно питање: "Шта (не) треба да чинимо?". Као и у својој метафизици, Кант у етици не уводи тврђење о моралној стварности која превазилази наше искуство, нити приписује моралну тежину актуелним уверењима. Он нам даје на располагање морални закон, који није алогаритам за наше морално поступање, већ нам каже шта не треба да чинимо да бисмо били моралне личности. Кант полази од питања: које основне принципе поступања могу да усвоје сви људи, без усвајања било чега другог што би било специфично за њихове жеље или друштвене односе? Они принципи који не могу служити људима, морају се одбацити; дакле, ништа не би могло да постане морални принцип, ако то не може важити за све људе.  Морал почиње одбацивањем свега онога што се не може учинити универзалним. Ову идеју Кант је формулисао као захтев који је назвао "категорички императив" или општије, морални закон. Најпознатија верзија овог закона гласи:

"Поступај тако да максима твоје воље увек може истовремено важити као принцип свеопштег законодавства" (Кант, Имануел, "Критика практичног ума", БИГЗ, Београд, 1979, стр.53). Категорички императив је врло јасан; он нам ништа не наређује, оставља нам пуну слободу у одлучивању, али ипак каже шта не треба да чинимо. Не треба чинити оно што је у супротности са моралним законом; односно, не треба чинити оно што је немогуће да се универзализује. Захваљујући томе, Кантова етика је објективна, у смислу да је непроизвољна – категорички императив захтева поштовање моралног закона без обзира шта бисмо ми желели. Ова етика је истовремено и субјективна, јер подразумева да извор важења моралног закона произилази из нас самих. Та субјективност је представљена кроз аутономију личности, а не кроз хетерономију.

Хетерономија је извор који нас гура да нешто радимо, а долази споља. Постоје три извора хетерономије, и то су друштво, религија и дескрипција "добра". Кант сматра да наши разлози за поступање не треба да иду ка томе да се допаднемо другима или Богу. Разлог мора да дође из нас самих, из нашег хтења, воље. Међутим, како онда схватити дужност? Дужност је ипак нешто што нас детерминише, њу не чинимо спонтано. Она уноси елемент нужности тамо где нужности не би требало да буде, у пољу слободе. Кант је појам дужности и наше воље (којом одлучујемо шта ћемо учинити) спојио рекавши да је дужност нужност неке радње из поштовања према моралном закону.

Одлука из дужности је потпуно слободна. Нема ту никакве присиле, осим сопствене. Ако се питамо - зар не би било боље да дужност делује природно, Кант би рекао да је то немогуће. То би значило да поступамо аутоматски; имали бисмо свету вољу (а не добру вољу), а то значи поступати исправно и не моћи другачије. Али, код нас није тако. Не бисмо поседовали живот или срећу, не бисмо деловали у времену да имамо свету вољу. Не бисмо били људи, који су погрешиви.

Да бисмо знали када је неки наш поступак морално исправан морамо, као што је већ горе речено, да га подвргнете тесту универзализације. Постоје две врсте универзализације: логичка и практичка. У првој, испитује се да ли је универзализација уопште могућа. Узмимо за пример - шта би било кад би сви лагали? Кад би се лагање универзализовало, онда би оно само постало истина, и не би више постојала могућност лагања. Зато је дужност да се не лаже, тзв. савршена дужност. У другој, практичкој врсти универзализације, испитује се да ли је могуће универзално хтети неку максиму. Принцип да се не помаже другом у невољи пролази тест универзализације, али је зато немогуће универзално хтети овај принцип, и то из два разлога: прво, не можемо то унапред хтети, јер не можемо бити сигурни да нам некада, у будућности, неће затребати нечија помоћ; друго, не можемо нешто хтети и за друге људе, јер тиме нарушавамо њихову аутономију. Ако нама није потребна помоћ, не значи да неком другом неће бити потребна. Зато је помагање другима у невољи неодређена, а самим тим и несавршена дужност. Импликације овог објашњења дужности су најпотпуније развијене у Кантово делу "Метафизика морала", чији се први део бави принципима праведности, који су садржај савршених дужности, а други део истражује принципе врлине, који су садржај несавршених дужности.
Категорички императив је формулисан у више верзија, а
о "најстрожој" смо већ расправљали. Међутим, формулација која је имала већи утицај од прве, јесте тзв. "формула циља по себи" која каже следеће:

Поступај тако да човештво као у твојој личности тако и у личности сваког другог, увек узимаш као циљ, а никада само као средство" (Кант, Имануел, "Критика практичног ума", БИГЗ, Београд, 1979, стр. 105). Ова максима захтева поштовање личности; јер, употребити другог значи поступати према њему као према ствари или алатки, а не као према индивидуи, човеку. Поново употребити другог није само учинити нешто што други не жели и на шта не пристаје, него учинити нешто на шта други не може да пристане. На пример, варалице онемогућавају жртвама да пристану на њихов поступак према њима. Поступати према другима као према циљевима, значи да једни друге подржавамо у својим слабим способностима деловања, усвајања максима и унапређивања њихових основних циљева.


Закључак


На основу наших склоности, ми постављамо себи различите циљеве. Постављање циљева, код Канта, јесте рад разума. Који год да су циљеви, срећа је дефинисана као реализација тих циљева. Ми потенцијално можемо имати склоности и хтети све што нам је доступно (што је у домену простора и времена). Део тога ће доћи у сукоб са категоричким императивом, који ће то, на један формалан начин, ограничити. Дужност ће ступити на сцену када се склоности и морални закон суоче. Ум ће покушати да спречи реализацију неморалног дела, али на крају сам човек мораће да се определи између моралног и неморалног поступка. Неизвесно је шта ће победити, али без те слободе избора, нема ни моралне
одговорности.

 


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs