Desna Misao

Пише: Драган Марковић

Повод за анализу низа поступака којим се урушава демократски поредак у Србији је усвајање новог Закона о Агенцији за борбу против корупције, којим се омогућава дуплирање функција и који је упркос протестима потписао и председник Тадић. Настојаћу да покажем континуитет одлука власти које крше извесна демократска начела, попут слободе медија, раздвајања власти и непоштовања независних контролних институција.

Медији се у демократским друштвима због значаја називају и четвртом граном власти и они имају функцију контролора власти. Одмах после освајања власти извршена је „реформа“ медија. Прво је смењено руководство у Политици, чија уређивачка политика није следила политику да ЕУ нема алтернативу, већ је критички сагледавала и ту идеју, док је НИН приватизовао Рингијер, који је овај недељник променио до непрепознатљивости. Већина преосталих водећих медија је већ била на политичким позицијама актуелне власти, уз изузетак једног политичког таблоида, који је у међувремену „дисциплинован“. Процес контроле медијског простора се остварује и много софистициранијим методама, пре свега кроз финансијску зависност медија од оглашивача и компанија које тргују рекламним простором. Те компаније су углавном у рукама људи блиских власти и председнику Тадићу, па се благонаклон став према власти, посебно електронских медија, може разумети и бригом медија за сопствену егзистенцију. Процес гушења слободе медија је вршен и институционално доношењем репресивног Закона о информисању. Најшира јавност је жестоко критиковала предлог закона, али закон је ипак усвојен. Поједине одредбе Закона је недавно оспорио Уставни суд, али се због тога нико из власти не осећа одговорним.



За демократску владавину, још од Монтескјеа, кључна је подела власти на три гране: на извршну, судску и законодавну. У Србији апсолутну доминацију има извршна власт, али не Влада, већ председник Тадић, а та позиција је додатно ојачана урушавањем парламента и независног судства. Законодавна власт оличена у Народној скупштини је маргинализована, сведена на гласачку машину и усвајање закона по хитном поступку које предлаже Влада, усвојен је нови пословник којим се скраћује време расправе и додатно маргинализује опозиција. Против Народне скупштине се воде и медијске кампање са циљем скретања пажње са других тема, али и као оправдање за концентрисање апсолутне власти у кабинету председника Тадића. О катастрофалној „реформи“ судства, као трећој грани власти, писао је велики број струковних удружења, стручњака и аналитичара са различитих позиција, али су сви сагласни да је она спроведена без јасних и јавних критеријума, нестручно и под великим утицајем политике. Многобројне примедбе изнела је и Европска комисија на сам поступак и непостојање појединачних образложења због чега судије нису изабране, што комплетира слику да је квалитет судства на најнижој могућој мери и да није у стању да обавља своју уставну функцију.

Демократску власт карактерише и јавност у раду и расправе око кључних националних питања. Ову власт карактерише недостатак јавности у вођењу политике, а посебно је тајност уочљива на питању Косова и Метохије. Народна скупштина, стручна и шира јавност није учествовала у расправи да ли треба поднети иницијативу којом се захтева мишљење Међународног суда правде, нити како ће гласити постављено питање. Расправе није било ни да ли је паметније усвојити неку алтернативну стратегију, попут подношења тужбе против неке појединачне државе. Јавност и Народна скупштина су тек укључени у рад након великог пораза, али више како би поделили кривицу за пораз, а мање како би донели неке алтернативне одлуке и разматрали консеквенце политике која је доживела крах. Тајност се наставља и брзоплетим подношењем резолуције Генералној скупштини УН, без озбиљнијих консултација на унутрашњем(и међународном) плану .

Однос према независним институцијама и стручној јавности важан је индикатор демократичности власти. Усвојен је Закон о Агенцији за борбу против корупције, који омогућава да многи који су били на дуплим функцијама то могу и да остану, чему су се Агенција и Савет за борбу против корупције жестоко противили. Недавно је усвојен и Закон о електронским комуникацијама, који угрожава право на приватност комуникације упркос противљењу Заштитника грађана и Повереника за информације од јавног значаја.

Заједничко за све наведене примере је игнорисање опозиције, стручњака, независних институција и најшире јавности од стране власти. Власт не одговара ни парламенту, нити за грешке и противуставне законе неко сноси одговорност. Остаје нада да ће политичку одговорност сносити пред грађанима на изборима.

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/08/02/dragan-markovic-nedemokratski-karakter-aktuelne-vlasti/