Desna Misao

07 ÐÐ, 2010

Пад Крајине - интерес и неспособност крајишких лидера

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:28

Пише: Стефан Драгичевић

 

 

 

 

              Хрватска, 1990. година пролази у тешком радикализму стања у тој, још увјек тада, федералној јединици СФРЈ. На власт ступа ХДЗ на челу са Фрањом Туђманом који је добио апсолутну подршку грађана. 19 маја 1991 године већина бирача од 93% становништва на референдуму биће орјентисана за независну и самосталну државу Хрватску. Хрватска је већ 1992 године примљена у УН тако да је она већ тада постала суверена и самостална држава. Међутим, сукоби који су настали већ увелико 1991 године, прогоном и са једне и са друге стране цивилног становништва, етничког чишћења није се више могло зауставити сем да нека од великих сила каже "доста је". Сваки дан је пролазио у неизвјесности и све је више било жртава, тако да се никако сукоб није могао оквалификовати као "привремени сукоб" како га је некада звао лорд Овен.


На почетку сукоба јединице РСК и ЈНА су далеко биле опремљеније и способније за борбена дејства против хрватске војске и полиције, међутим сукоби који су се дешавали у нашој блиској прошлости, нису се дешавали оружјем или испуњеном мржњом већ политиком. Политика је кумовала процесима који су одавно били знани на западу. И док је ЈНА заједно са војском РСК разрађивала план по којим шавовима треба ударити Хрвате, дотле су се хрватске јединице тако снажно наоружали и опремиле да до Загреба копнено ниси могао прићи. Као први предсједник РСК био је Милан Бабић, човјек који је заједно са Мартић сматрао да РСК може бити саставни дио СР Југославије, иако територија није цијеловита (источна и западна Славонија). Ту врсту авантуре ни сам Милошевић није схватао тако да поједини неспоразуми и нису били неко велико чудо.

Од када је Хрватска прогласила своју самосталност и независност, а послије и 1992 добила међународно признање, српско становништво које се противило отцјепљење Хрватске од СФРЈ, забарикадирао је дјелове око Книна и осталих општина под већинском контролом Срба. Багери, дрвећа, саобраћјни знак "стоп", на наслову општина брисање латинице, а остављање ћириличних слова назива мјеста .. Практично, Книн није имао више никакве везе са Загребом, а недуго затим и Срби у РСК одржавају референдум гдје проглашавају своју независност од Хрватске, са одређеним временским периодом прикључења са Србијом односно СР Југославијом. Интересантно, ту независност нико није прихватао па ни сам Милошевић.


Лидери крајишких Срба евидентно нису доносили своје самосталне одлуке, већ под патронатом Београда Милошевића, Јовице Стаништића, Кадијевића и осталих .. зато је Бабић због непослушности према Милошевићу био смјењен, а на то место постављен је Милан Мартић. И док је одбијен план Лорда Овена од стране крајишких Срба, од тада почиње стезање обруча, а све више јачање војне и свих других видова оперативе и логистике Загреба, који је из дана у дан добијао подршку Ватикана и Вашингтона, а касније и скоро свих западних Земља на челу са Нjемачком.

Прво су оружане снаге Хрватске тукле снажно око Задра гдје је била врло танка спрега сјеверног са јужним дјелом земље, те тако да се постигне повезаност територије. Ту је главну улогу играо генерал Јанко Бобетко који је неизмјенично стално артиљеријском ватром пуцао на положаје војске РСК. После се десио Медачки Џеп, Кордун и сл. све се то десило због неспособности лидера РСК да политичким дјеловањем усмјере свој мозак на преговоре, а не на стално гледање у Београд.

Како је вријеме све више одмицало и радило за Хрватску и њене оружане снаге, а цивилно становништво и једних и других који су се нашли у средишту сукоба евакуисали, тако је свима постајало јасно да РСК губи територијалности и интегритет, као и повјерење званичног Београда и СР Југославије.

 Не треба превише лупати главу и размишљати "како је војска РСК све више слабила" јер главни разлог стоји у старосној години припадника војске РСК која се кретала око 47,5 година што су већ средње године, док је Хрватска на својој страни имала припаднике старосне године 33 године живота. Поред тога, у Хрватску војску су долазили млади добровољци, родољуби који су по сваку цијену жељели да одбране своју државу, а са друге стране имамо Аркана, добровољце СРС, Пуме итд. који су у Хрватску дошли само да би пљачкали и обогаћивала се на туђи рачун и на туђој бједи и неимаштини. Док су паметни интелектуалци у РСК којих је било врло мало, на вријеме спаковали ствари, већ 1993, дотле су пристизали пуни камиони накита и културног блага из Хрватске према Србији. Мартић, Мркшић, Бабић су људи који су немо посматрали цио слијед догађаја и нису доносили кључне одлуке за одбрану српског народа у Хрватској.

 Послије свега, и послије свих догађаја, напада и дефанзиви долази Питер Галбрајт са својим предлогом Контакт групе: САД, Русија, ЕЗ (Европска заједница) и УН. Иначе приједлог је познат по свом називу З-4.

Овај план стварао је од РСК државу у држави са Хрватском, са прешироком аутономијом за један регион или природни ентитет. Грб, застава, председник, премијер, посебан банкарски сектор, полиција, војска ... све су то крајишки лидери одбили само због једне ствари, а која је била немогућа још од 1990 године - "Не прихватамо план, јер планом ми остајемо уједињени са Хрватском усташком и квинслнишком државом". После дан-ноћног размишљања, одласка Мартића код Милошевића, Бабића и његових састанка са Станишићем, Мркшићевим сталним противљењем .. Лидери РСК одбијају З-4.

Хрватска страна, до тада, није знала како да се понаша према плану З-4 јер им је било не схватљиво да ће Срби добити такву аутономију која је била само сан сваке регије у свијету.Када је Галбрајт дошао са приједлогом З-4 код Туђмана, Туђман се сав погубио и зацрвенио у лицу. Он је својим сарадницима само одмахивао руком, као "ви реците своје мишљење, ја не знам шта ћемо сада". И коначна одлука је била да ће Туђман обавјестити за дан-два Галбрајт да ли прихвата или не прихвата план, а до тада широка дејства хрватске оружане акције још увјек траје против РСК. Тадашњи предсједник РСК Милан Мартић је одбио да се састане са Питером Галбрајт још једном, одбио је то и Мркшић, тако да су увалили самом Бабићу да се носи са Галбрајт како зна и умје. На кратко је био прекинут састанак гдје је Бабић тражио консултације. После, када су се вратили у "одаје", Галбрајт је рекао нешто што ови нису схватили нимало озбиљно нити су мислили да Галбрајт то озбиљнo мисли, рекавши "Ако не прихватите план З-4, Србима у Хрватској ће се нешто страшно десити, а ви тога нисте ни свесни. " Наравно, зна се нашта је мислио, егзодус и оно што ће касније уследити: "Бљесак" и "Олуја". На крају, послиједњи пут, Бабић одрично каже "НЕ" Питеру Галбрајт.


Када је то чула Хрватска страна да су Срби из РСК одбили план З-4, добили су подршку САД и западних земаља, а онда је Туђман свом сараднику смјешкајући се рекао "Ништа, припремите се, сутра ујутру крећемо".

Tачно у зору, почиње инвазија Хрватске војске на положаје војске РСК западне Славоније, тачније онај њен почетак од Пакраца. "Бљесак" је почео. По неким подацима Хрватска војска је имала око 20.000 војника и полицајаца у својим редовима, а војска РСК од 9.500 како се процјењивало да је имала од добровољаца, Аркана и остаих спала на 3000.Очајнички покушаји су били када је гранитиран Сисак и Загреб, али "Бљесак" је тотално потопио "почетак Западне Славоније". Пакрац је био тотално опкољен и забаракадиран од стране хрватских снага. Интересатно, док је Пакрац падао војска РС са оне стране Саве су мирно посматрали слијед догађаја, и частили се ракијом и прасадима.

 Из те колоне, ухапшене и касније одведених у притвор био је и Вељко Џакула, човјек који је предвидео "Бљесак". Он је касније први пуштен из затвора на захтијев Кине, а онда брзо отишао до Аустрије гдје је хтио своје сараднике из СРЈ увјерити да РСК потпише и прихвати план З-4. Чак у једном интервју каже да је клечио на кољенима, склопљених дланова и молио представнике СРЈ да увјере Мартића и Бабића да потпишу план З-4.

Након извјесног времена, Контакт група је послала документ у 5 тачака, а кључна је била трећа тачка која говори о плану З-4. Руковдство РСК га је прихватио у цјелости. Међутим, исувише касно. Чак је Бабић брзо сјурио у Београд у америчку амбасаду молећи очајнички Галбрајт да донесе папир, да-да свој потпис на З-4. На крају је и потписао, Галбрајт отишао у Загреб, али једино што је могао да нађе у Загребу јесу "Закључана врата гдје се налазио предсједник Хрватске Фрањо Туђман са својим сарадницима".

Од 4 августа 1995 године у зору, креће акција "Олуја". Са 130.000 војника, 350 тенкова, 800 топова, 30 авиона и хеликоптера на крајњу дестинацију РСК - Книн. Пале су све општине које су се нашле усред удара хрватске војске.

РСК је имала око 30.000 војника, без подршке војске СРЈ, без подршке РС, остављена је да се брани како зна и умје.Додуше, у техници ниси толико одмицали за хрватском страном, али је основни проблем РСК био у недостатку људства. Хрватска војска је већ била освојила у БиХ Босанско Грахово и тако отворила пут Динари гдје је Книн био на дохват руке. Опкољени Книн, гранате падају, тресе се земља како од граната тако и од Хрватске вишенадмоћније војске, а Книн паде. Улазак Хрватске војске у Книн била је задња станица, напуштени град, напуштене руководство, напуштена Крајина.

Више од 250.000 српских избјеглица се повлачило према РС и СРЈ односно Србији, за гориво су се сналазили како знају и умију, од тога по подацима "Веритаса" 2.000 их је изгубило живот приликом евакуације.

Интересантно је било гледати очајнички покушај Мартића да на телефон добије Милошевића, који га је од неких 20 пута колико га је звао добио везу, и то управо с Милошевићем. Пита Мартић Милошевића "да пошаље само мало авиона на Загреб да прелете онако", то се наравно од Слобе одбија, а онда пита Мартић Слобу "А шта ја предсједниче сада да радим", а њему Слобо рече "Убиј се".

И тако, паде Крајина, и тако оде и српски живаљ из ње. Како одлази српски живаљ тако оставља своје порушене куће и своја вјековна огњишта. 


Ко је крив? По мени: дрчност, тврдоглавост, живот у измишљеном свијету, живот у изолацији, живот у заблудама Милана Мартића и Милана Бабића чији се авантуризам са отсјеченим територијама није остварио. Није се остварио не прихватањем на вријеме плана З-4 гдје би и до дан данас живио српски народ у Хрватској, и то у садашњој Крајини под истим тим називом и истим тим историјским наслијеђем. Сада само што од српског становништва имамо у Хрватској то су стари и изнемогли који су на крају свога живота. То је политика интереса и договора Туђмана и Милошевића, а уједно и неспособности Мартића и Бабића да својом главом мисле за добробит српског народа у Крајини.

План З-4 можете детаљно погледати на http://planz4.mojblog.rs/p-plan-z4/27608.html

 


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs