Desna Misao

Пише: Стефан Драгичевић

Рат, окупација, владање и искоришћавање Ирака од стране САД и коалиционих снага трајала је пуних 7 година са масовним убиствима, сукобима, атентатима од оних политичких па до оних вјерских (сукоб Шита и Сунита).

Какав је циљ имао Џорџ Буш, Пентангон и Стејт Департмент да нападне Ирак? Многи аналитичари, војни и цивилни стручњаци сматрају да је то искључиво због природних богатстава Ирака - нафте, а са друге стране имамо коментаре да је инвазија на Ирак извршена због напада терориста и проСадамових људи на свјетске трговинске центре у Њујорку 11. септембра 2001 године. Као повод за напад политика тадашњег предсједника Сједињених Америчких Држава Буша била је "да Ирак посједује оружје за масовно уништење" односно нуклеарно оружје, те да Садам Хусеин свакодневно помаже огранке терориста који ће касније прерасти у велике терористичке организације. Међутим, политика и сукоб који је задесио Ирак од стране западних сила није могло да прође без традиционалног Америчког партнера и савезника В. Британије и тадашњег британског премијера Тонија Блера који је јавно заговарао интервенцију и напад на Ирак због наводне чињенице "да се под Садамовим патронатом крши хуманитарно право због чега је настрадало 400.000 људи ".

Увелико се већ спекулисало о војној интервенцији у УН и поред чињенице да је Ханс Бликс (тадашњи изасланик УМНОВИЦ инспетората) рекао да Ирак одлично сарађује и да је врло конструктиван партнер у издејствовању постојаћег проблема.
Али сила јачег побеђује и међународно право, а чија тежина прелази преко УН и без међународне сагланости. САД и В. Британија су биле толике заговорници напада на Ирак да сама међународна заједница није могла ништа више да учини да би заштитила сувереност те своје чланице па чак ни својом "гуменом" резолуцијом 1441 гдје се ирачка странка обавезивала на разоружање коју је Садам и његов режим дубоко поштовао.

Због неуспјелог покушаја САД и В. Британије да издејствује резолуцију у УН за интервенцију на Ирак они су кренули једностраним методама уцјена, као што је то било 17 марта 2003 године када су упутили ултиматум да Садам Хусеин напусти Ирак у року од 48 сати. Будући да се то није догодило САД и коалиционе снаге крећу у одлучну акцију "поравнања рачуна" са ирачком страном под изговором да се жели ирачки народ "ослободити од диктатуре Садама Хусеина и стабилизује регион".

Инвазија је кренула 20. марта 2003 године и названа је "Операција слобода Ираку". За непуних 8 сати од неиспоштовања Садама Хусеина и утиматума који су му дали амерички и западни савезници, пала је и прва граната у Багдаду од стране коалиционих снага. На почетку инвазије Америка је са савезницима имала око 263.000 војника која је била малобројнија у односу на ирачку која је бројала око 375.000. Али ипак, савременија техника и технологија, сталним ваздушним ударима и бомбардовања Ирака сама ирачка војска није била спремна нити је имала адекватан одговор. Постепено је Америка напредовала освајањем градова Басра, Умм Каср и Нассирииа, а касније 4 априла осваја се аеродром у Багдаду, а сам Багдад је опкољен са свих страна .. убрзо су многи ирачки војници напуштали своје положаје, бјежали, сналазили се како су знали и умијели .. општа је паника звалада у главном граду Ирака. И коначно 10 априла Америка и коалиционе снаге су ушле у Багдад и тиме принудиле Ирак на капитулацију и прихватањем привремене стране власти. У почетним операцијама заузимања Ирака погинуло је око 171 војник коалиције (од тога 138 Американаца, 33 Британаца) те око 2.300 војника у редовима ирачке војске. Из мјесеца у мјесец, године у годину број жртава америчких војника нагло је почео да расте. Од сталних локалних сукоба, преко терористичких и вјерских гинули су и једни и други, тако да је Ирак постао мјесто "животне катастрофе човијека".

У 2006 години је објављен податак да је до октобра исте године погинуло 3.029 војника коалиције (од тога 2.791 америчких, 119 британских, 33 италијанских, 18 украјинских и др) док је број погинулих цивила по неким процјенама аналитичара, око 100.000.

Оно што је важно и карактеристично за период када су коалиционе снаге контролисали цио Ирак, јесте да из дана у дан се све више повећавао број пљачки, крађа историјских богатстава Ирака старе Месопотамије и Вавилона, да је животни стандард грађана и народа Ирака нагло и драстично опао , а да се на све то надовезују присилна давања концесија страним предузећима да експлоатишу нафту односно највеће природно богатство Ирака. То су врло повољне концесије за страна предузећа које је издавала техничка влада у Ираку, а очигледан утицај на то је имала САД и В. Британија.

Од почетка 2009 године страсти су се умногоме смириле очигледно због избора Барака Обаме за предсједника САД, тако да је све мање било инцидената и погинулих. Међутим, ту важи и оно предизборно обећање председника Обаме који је дао назнаку да ће се до половине 2011 године повући све америчке трупе са простора Ирака и да ће давати логистичку подршку влади Ирака као и финансијску уколико то буде неопходно.

Сама чињеница да је јуче (19.08.2010) почело повлачење борбених јединица америчке војске довољно говори да Обама озбиљно размишља да испуни своје предизборно обећање. Јединице које су се повукле јуче из Ирака су са пуном борбеном готовошћу, тако да се предпоставља да то није цјелокупно повлачење Америке из Ирака, јер се сматра да је остало још око 50.000 америчких војника као привремена подршка док се безбједносне снаге Ирака неоспособе да уведу јавни ред и мир.

Интересантне су изјаве америчких војника који су се јуче повукли:

Марк Оми - "Прећи границу са свим својим момцима је невјероватно добар осјећај"

Стивен Бирор - "Најљепше што може да ми се деси - да у овом тренутку дефинитивно одем својој породици и да послије једне епизоде живота у Ираку наставим породични живот"

Тимоти Берен - "Осјећам невјероватно олакшање. После 12 мјесеци проведених у тенку коначно излазим".

Рон Бејзли - "Сваки дан ми је био, некако, неизвјестан. Био сам у страху јер су многи моји другови и саборци погинули поред мене у акцијама. Психолошки, треба ми велики одмор. Прво што ћу урадити, то је да ћу са својом дјевојком отићи на Кубу и покушати заборавити све. "

Америку као државу је скупо коштао рат у Ираку чија цијена превазилази 700 милијарди америчких долара само директних трошкова. Плус што је коштао људством, гдје је погинуло око 4.415 америчких војника.