Desna Misao

Гранд Б92 Србија

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 20:59

Пише: Милан Дамјанац

 

       Гледајући телевизију за време празника, приметио сам велику рaзлику између српске програмске шеме и програмских шема околних, ако хоћете и свих западних земаља. Сам поглед на програм наших телевизијских станица говори о тужном стању српског идентитета и непостојању културне политике. Упоредимо само хрватске медије са српским и наћи ћемо јако мало сличности. Док се на хрватским медијима слави национализам и национални идентитет, на нашим се слави анационалност, те у том контексту имамо и телевизије које се баве искључиво пропагирањем мржње према сопственом народу, док се у исто време боре против нетолеранције.

Да све може бити другачије, показује светао пример телевизијских мрежа наше браће из Републике Српске. На овим каналима могли смо да пратимо углавном поучне емисије које се баве српском културом, вредностима и празничним обичајима, могли смо погледати квалитетне домаће и стране филмове, чути изворну српску музику, епску поезију, чак и гусле. Могли смо видети српску народну ношњу , чути трубаче, уживати у народним играма.

За то време, на нашим каналима, могли смо видети програмске шеме у којима је главно место заузимала Гранд продукција и разноразне емисије потпуно нејасног карактера, попут оне на Б92 која је била посвећена исламу. Далеко од тога да писац ових редова има нешто против ислама и муслимана у целини, али је невероватно да се за време празника који слави велика већина грађана Србије, телевизијски термин посвети обичајима друге верске групације. Уколико сте помислили да је то све, преварили сте се. Уочи празника, на поменутој телевизији, имали смо прилике да одлгедамо филм са хрватским преводом. Замислите шта би се догодило у Хрватској када би на телевизији био приказан филм са српским преводом на ћирилици?  Не треба ни трошити речи о третману српских певача у Хрватској и хрватских у Србији. Ваља само споменути да је у Хрватској тужен један радио медиј пошто је на захтев једног слушаоца пустио песму Мирослава Илића у којој спомиње српско село. Приватна тужба је образложена нанесеним душевним болима које је проузроковала песма српског аутора. А ми само и даље певајмо гас, гас.

На сам дан Божића, на телетексту споменуте телевизије, могли смо прочитати да је данас празник који празнује мањи део хришћана, те да је већи део хришћанског света Божић већ прославио по правом календару . Ова опаска на крају празничне честитке је у току дана исправљена. Писац ових редова не може, а да се не упита по којем основу је примерено да се коментаришу унутрашња питања цркве и обичаји верника? Није ли управо овакво понашање споменуте телевизије пример нетолеранције, није ли ово увреда за православне вернике у Србији, а и шире?

        Сада би био ред да се позабавимо и Гранд продукцијом. Постоји мишљење да је стара српска музика, под којом подразумевам и кафанску музику новијег датума, одраз сељачког менталитета. Коришћење израза сељак у негативном смислу смо наследили из периода комунизма, када су српски сељаци плански сељени у градове ради индустријализације у претежно пољопривредној земљи. Ова потпуно нерационална одлука довела је до пропасти српско село, а једна од функција борбе против сељака је била њихова сатанизација. Тако су они од носилаца српства и државе, који су захваљујући пољопривреди одшколовали своју децу која су касније чинила политичку елиту Србије, доживели да их називамо руглом народа, неукима, носиоцима српског шовинизма и некултуре. Једино што нису успели да објасне јесте следеће- по чему се, у културном смислу, разликује српски сељак од америчког фармера? Сељак је сељак. Једино код Срба није тако. Кад бисмо заиста били у праву, морали бисмо и већину Швајцараца прозвати сељацима, међутим, ти "сељаци" живе много боље него што ћемо ми икада живети.

 

Да је овај потез био потпуно нерационалан, видимо на примеру Београда, који данас има два милиона становника, док су села потпуно опустела, и то у земљи која би могла да живи искључиво од пољопривреде! Тако се они који остају на селу и мањим градовима називају сељацима од стране грађана, такође бивших сељака. Наши грађани  су стога чинили све како би се разликовали од тих сељака или како их једна опозициона партија данас назива, руралаца. Резултат видимо. На телевизији можемо видети/чути искључиво турбо-фолк и електронску музику. Дакле, Тома Здравковић је оличење сељачке музике, али су зато Тина, Мина, разноразне Африке и сличне, оличење урбане Србије. Човеку је довољно да преслуша стихове те модерне српске музике. Полуголе девојке (а некада и голе) без икаквог певачког талента, уз мешавину разноликих музичких праваца, певају о голим грудима, задњицама, преварама и сличном. Вредности које се пропагирају кроз овакву музику су видљиве на улицама наших градова. Полуголе девојчице, које већ од основне школе почињу да личе на своје идоле, младе спонзоруше и искусни спонзори, успешни бизнисмени . Противљење сваком моралу и пропагирање разврата јесу главне поруке ових узвишених стихова.


 

Друга варијанта је да се клатимо  на електронској музици уз неки опијат, чиме бисмо истакли разлику између грађана  и сељака.

Истина је да се нове генерације морају васпитавати у духу српске традиције и моралних вредности. У супротном, немојмо се стално жалити да су други криви за нашу неспособност и за стање у којем је наша омладина.      

 

    


Powered by blog.rs