Desna Misao

Искушавање здравог разума

Politički život — Аутор desnamisao @ 04:41

Пише: Милан Дамјанац

 

 

     У Србији се човек лако навикне на кризе. Протеклих дана смо сведоци економске кризе, гасне кризе, кризе владајуће коалиције. Могло би се рећи да је нормално стање у Србији кризно стање. Таква тврдња упућује на закључак да су српски политичари неспособни да се супротставе иједној кризи а да не изазову неку нову. Наши политичари воле да се, на пример, позивају на аргумент дуплих стандарда. Овај аргумент се највише користио у контексту одбране Косова и Метохије у саставу Републике Србије. Позивали смо се на кршење међународног права и политику дуплих стандарда према нама, и то са пуним правом. Када су нас водећи светски политичари и медији проглашавали крволоцима, геноцидним народом,великосрбима, кривцима за избијање ратова 90-тих, наша политичка елита се позивала на дупле стандарде и неправедан третман Срба и Србије, и то са пуним правом. Дакле, било је пуно момената када је Србија доживљавала на својој кожи политику дуплих стандарда, односно лицемеран однос светских моћника и њихово иживљавање над малим народима, само зато што им се може. Последње што би Србија требала да чини јесте да се руководи сличним принципима који могу нанети штету искључиво њој самој.

Конкретно, мислим на гасни споразум са руским Гаспромом око куповине НИС-а и изградње Јужног тока и споразума са италијанским Фијатом око куповине Заставе Крагујевац. На први поглед, рекло би се, два одлична уговора за Србију. Оба ће условити отварање хиљаде нових радних места и утицати позитивно на развој Србије. Међутим, добар део наше политичке елите и медија хорски позива на поништавање уговора са руским Гаспромом, тврдећи да је сам уговор штетан по Србију, да је НИС продат у бесцење, тек за неку копејку, како се изволео изразити један од министара. Исти министар даље тврди да не постоје гаранције за изградњу Јужног тока, да не треба веровати Русима на реч и да смо НИС могли да продамо некој западноевропској компанији која би издвојила знатно више новца.

Уколико упоредимо овај уговор са поимањем уговора о продаји Заставе закључићемо да је уговор о продаји Заставе знатно пожељнији за Србију. Целокупна политичка елита и сви медији, говоре хвалоспеве о овом споразуму. На питање горе споменутом министру, какве су гаранције да ће Фијат заиста уложити средства у Заставу, ако имамо у виду да не постоји потписани аргумент, министар је тврдио да је добио усмена уверавања од председника Фијата и од званичника Италије и да он у њихову одлучност не сумња. Верује им.

Упитајмо се да ли је ово политика дуплих стандарда и да ли је ово пример лицемерја републичке власти.

Са једне стране, Фијат је дао довољно гаранција усменим путем, док са друге стране, Гаспром даје гаранције писмено али необавезујуће. Резултат: Италијанима верујемо а Руси нас лажу. Са једне стране, Фијат је преплатио Заставу, са друге стране, Гаспром је НИС добио на поклон. Резултат: Влада и ресорна министарства улажу све више новца у опоравак Заставе, како би је Италијани откупили, а НИС је откупљен за новац који сад не бисмо могли ни у сну да добијемо, имајући у виду светску финансијску кризу. Са једне стране, уговор са Италијанима је сјајан за Србију, са друге стране, уговор са Русима је штетан по српске интересе. Резултат: уговор са Фијатом је заиста сјајан за Србију уколико буде спроведен, а уговор са Русима је још бољи пошто ће само од транзита гаса Србија имати велику провизију и директан транспорт гаса, чиме би избегла будуће ’’гасне кризе’’.

 

Наравно, оваква политика дуплих стандарда штети искључиво српским интересима и њеним грађанима. Одмах након избијања гасне кризе, Руси одлучују да убрзају изградњу Јужног тока како би имали алтернативни пут снабдевања Европе гасом. Да нисмо прихватили споразум са Русима, убеђују нас, помогле би европске компаније. Које европске компаније- да ли исте оне компаније које не могу да обезбеде снабдевање сопствених држава?

Српски политичари превиђају да цела Европска Унија зависи од дотока руског гаса. Да не спомињемо што су Немци, када су се нашли у сличној ситуацији као данас Србија, без одлагања прихватили сарадњу и споразум са Руском Федерацијом. Овом приликом треба споменути случај ЈАТ, када је, на инсистирање странке истог министра, одбијена понуда руског Аерофлота да купи већински део акција српског авиопревозника. Тада је тај исти министар тврдио да Руси нуде мали новац, те да има гаранције да ће ЈАТ купити какав аустријски авиопревозник. Сувишно је истаћи да Аустријанци никада нису дошли, да је већ неколико тендера за продају ЈАТ-а пропало, а да је руски Аерофлот за исти новац купио италијанског авиопревозника. Нама очигледно руски новац није једнак новцу који пристиже из осталих европских држава. Штета, игледа да остатку Европе руски новац уопште није на одмет.

Данас, Србија је у опасности да остане без авиопревозника. Да је било мудрије политике тако нешто се не би доводило у питање. Хвала Богу те се усвојио споразум са Гаспромњефтом; у супротном, видели бисмо ми још пуно хладних, ледених зима.

 

 


СМЕХОМ ДО СУЗА

Politički život — Аутор desnamisao @ 04:37

Пише: Душан Вучковић

 

 

 

„Оно што је Милошевићева „победа“ над НАТО пактом, то је Динкићева „колатерална корист“ од СЕКЕ.“

Уколико постоји каква антрополошка сличност између  Енглеза и Срба, то је свакако склоност ка црном хумору, слабо разумљивом и бизарном осталим народима.  Присећајући се неких изјава наших политичара, чини ми се као да се, уствари, присећам неког од коментара јунака фамозних Мућки. Из мора таквих изјава узмимо само две такве, по много чему парадигматичне.

Аутор прве је  Слободан Милошевић. Након прекида НАТО бомбардовања, када је испред камина народу честитао мир, обзнанио је овај шаљивџија „победу Србије“ над најмоћнијом војном силом.

Дуго времена сам мислио да ће ова изјава покојног шефа државе бити најупечатљивији пример српског црног хумора. Преварио сам се. Постоји једна друга, ако не више, а онда макар једнако упечатљива. Чули смо је баш негде с почетка „светске економске кризе“, а њен аутор је знаменити министар економије Млађан Динкић. На забринуто питање једне новинарке како ће наша, и онако зависна и економски слаба земља успети да се избори са овим колективним бауком, дао је господин министар више него оригиналан одговор. Србија ће наиме, за разлику од развијенијих земаља, од светске економске кризе извући „колатералну корист“, јер ће инвеститори схватити да је Србија у овим одсудним тренуцима више него повољна земља за улагање, а пре свих, схватио је то, по министру, потпредседник Фијата.

Црни хумор, међутим, поред шаљиве, има и другу, мрачну страну.

Убрзо након те своје „шале“,5. октобра 2000. Слободан Милошевић је извојевао сличну „победу“, а и остало је нејасно како овај „победник“ над НАТО пактом није ангажован од стране неких љутих противника Запада, Кубе или Венецуеле, рецимо? Уместо тога, Косово и Метохија су окупирани, а поред све политичке и медијске моћи, Слободан Милошевић је изгубио на изборима и окончао у Хашком казамату.

 Исто тако, време које јо непосредно након оног хумористичког бисера министра Динкића дошло, донело је непотписивање општег колетивног уговора, галопирајући раст курса евра, рестриктивни буџет,повећање цене свих намирница и услуга, а стављање личних доходака „под лед“.

 

 

Када би желели да нађемо неку сличност између ове двојице, готово по свему различита политичара, то би свакако била присуство јаке уверености да народ могу обмањивати до бесвести, и одсуство било каквог, тим положајима доликујућем, осећају за одговорност. Оно што је Милошевићева „победа“ над НАТО пактом, то је Динкићева „колатерална корист“ од СЕКЕ.

Хана Арент се једном приликом питала „да ли је права суштина истине у њеној немоћи, а права суштина моћи у подмуклости?“ Питање, разуме се, чисто реторско. Свака власт има моћ, а то укључује и скривање истине у појединим моментима, јер би њено тренутно откривање угрозило безбедност земље. Отуда и постоји институција „државне тајне“, примењивана у свакој држави. Но, на овој сличности, темељи се, како нас Арентова поучава, и један принцип разлике између  друштвених уређења. Уколико је политичка моћ добијена на поштеним изборима,  уколико се користи за постизање добробити те већине, и уколико долази до мирног одрицања исте након могућег пораза на изборима – реч је о демократској држави. Уколико се пак она користи само за задобијање, увећање и останак на власти, реч је о тоталитарном државном уређењу, полицијској, репресивној држави.

Бојим се да овде она сличност између Енглеза и нас почиње да бледи. Црни хумор у Енглеској углавном прaктикују глумци, а код нас председници република и министри финансија. Оно што се на нашим медијима прилично бенигно представља као црни хумор неких јавних делатника, у уређеним земљама схвата се као неопростива неозбиљност. А неозбиљност при тако важним државним и националним питањима знак је нечије ароганције и уверења да је недодирљив.   

Као што знамо, Милошевића више нема, али неодговорности нових политичара има на претек. Оно што не знамо је докле ће је бити. Одговор зависи од тога колико смо сви спремни да понесемо бреме одговорности које демократија доноси, и да на наредним изборима, ма кад их председник Републике заказао, покажемо немирење са ароганцијом и неозбиљношћу.

Како ствари сада стоје, овакве изјаве наших политичара, јавност је спремна да гледа као на неки виц. У суморној стварности остаје нам само да се смехом бранимо. За време убрзаног пропадања Римског царства, један посматрач са стране је, посматрајући опуштене Латине, иронично запазио Moritur et ridet.

Смеју се, а пропадају.

Уколико, пак,  и код нас све на смеху остане, брзо ће нас сустићи сузе.

Оне горке.

 

Субота, 18.јануар 2009.

 


Кратак приказ српске дијаспоре

Politički život — Аутор desnamisao @ 03:59

Пише: Стефан Драгојевић

 

 

     Реч дијаспора (расуто семе) грчког је порекла и означава припаднике једног народа који живе одвојено од матице.

 

Слободан Јовановић, Милош Црњански, Род Благојевић, краљ Петар II Карађорђевић, Борислав Пекић, сва су то велика имена српског народа. Шта им је заједничко? Живот вам отаџбине.

 

Историја српског народа је једна историја ратовања, протеривања, миграција, расејања али увек исте љубави према отаџбини и велике носталгије према родном крају и држави:

 

Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија!“

 

Да ли речи једне песме могу да објасне једном странцу шта осећа Србин далеко од своје земље? Могу? Али да ли могу да објасне другом Србину? Не могу!

Нажалост данас се ствара утисак да је наша дијаспора један неактивни колектив који нити осећа нити жели да има икакве везе са матицом. Да данас увек, људи који чују да се неко вратио у Србију, спопадају га питањима „Зашто си се вратио?“, „Шта радиш овде?“, „Ја бих одмах отишао из ове земље!“, итд... . Нажалост тешко је да се објасни појединцу да емоције, носталгија и осећај који неко има док је у иностранству, далеко од своје родбине, породице, пријатеља, земље много тежак и сетан, и да једва чека да се врати у земљу из које је отишао.

 

Наравно мора се шире сагледати питање односа матице и дијаспоре и из свих углова. Први угао је политички, пошто сама политика условљава однос према дијаспори; какво је стање у земљи по свим питањима економије, друштва и живота.

 

 

Да би још боље схватили односе у дијаспори морамо да сагледамо околности које су проузроковале исељавање(силом или милом) као и доба тих догађаја:

 

  1. Средњевековна исељавања и сеобе, попут великих Сеоба Срба у источну и западну Европу;
  2. Старо исељеништво, тј. потомци исељеника који су се отиснули у свет пре Другог светског рата;
  3. Послератна политичка емиграција, тј. Срби и њихови потомци који су били принуђени на одлазак из земље победом комуниста у грађанском рату 1941-1945;
  4. Економска емиграција: радници разних занимања и стручњаци који су отишли у западноевропске и прекоморске земље 1961-1991 у потрази за професионалним и материјалним успехом;
  5. Избеглице од рата и последица рата у бившој Југославији од 1991. наовамо.

 

Прву тачку чине Срби који се налазе на територији АП Војводине, као и Срби у Војној Крајини и Мађарској.

Другу тачку чине Срби у Америци, Енглеској (један од најпознатијих је Чедомиљ Мијатовић) и у осталим западним земљама. Већина њих је асимилована или је изгубила сваки контакт са матицом. Џорџ Војновић и Карл Малден су истакнути представници те групе.

Трећу тачку чине Срби антикомунисти, ројалисти као што су били Слободан Јовановић, Борислав Пекић, Милош Црњански, Момчило Ђујић, краљ Петар II Карађорђевић и тд. Потомци тих Срба данас имају контакт са матицом, свесни су свог порекла и држе значајне позиције у друштву, као што су Род Благојевић.

Четврту чине људи као Бранко Милановић и Наташа Радојчић Кејн.

 

Пету, последњу групу, чине људи који су због ратова и економских неприлика отишли из земље.

 


Powered by blog.rs