Desna Misao

19 ÐÐ, 2009

СМЕХОМ ДО СУЗА

Politički život — Аутор desnamisao @ 04:37

Пише: Душан Вучковић

 

 

 

„Оно што је Милошевићева „победа“ над НАТО пактом, то је Динкићева „колатерална корист“ од СЕКЕ.“

Уколико постоји каква антрополошка сличност између  Енглеза и Срба, то је свакако склоност ка црном хумору, слабо разумљивом и бизарном осталим народима.  Присећајући се неких изјава наших политичара, чини ми се као да се, уствари, присећам неког од коментара јунака фамозних Мућки. Из мора таквих изјава узмимо само две такве, по много чему парадигматичне.

Аутор прве је  Слободан Милошевић. Након прекида НАТО бомбардовања, када је испред камина народу честитао мир, обзнанио је овај шаљивџија „победу Србије“ над најмоћнијом војном силом.

Дуго времена сам мислио да ће ова изјава покојног шефа државе бити најупечатљивији пример српског црног хумора. Преварио сам се. Постоји једна друга, ако не више, а онда макар једнако упечатљива. Чули смо је баш негде с почетка „светске економске кризе“, а њен аутор је знаменити министар економије Млађан Динкић. На забринуто питање једне новинарке како ће наша, и онако зависна и економски слаба земља успети да се избори са овим колективним бауком, дао је господин министар више него оригиналан одговор. Србија ће наиме, за разлику од развијенијих земаља, од светске економске кризе извући „колатералну корист“, јер ће инвеститори схватити да је Србија у овим одсудним тренуцима више него повољна земља за улагање, а пре свих, схватио је то, по министру, потпредседник Фијата.

Црни хумор, међутим, поред шаљиве, има и другу, мрачну страну.

Убрзо након те своје „шале“,5. октобра 2000. Слободан Милошевић је извојевао сличну „победу“, а и остало је нејасно како овај „победник“ над НАТО пактом није ангажован од стране неких љутих противника Запада, Кубе или Венецуеле, рецимо? Уместо тога, Косово и Метохија су окупирани, а поред све политичке и медијске моћи, Слободан Милошевић је изгубио на изборима и окончао у Хашком казамату.

 Исто тако, време које јо непосредно након оног хумористичког бисера министра Динкића дошло, донело је непотписивање општег колетивног уговора, галопирајући раст курса евра, рестриктивни буџет,повећање цене свих намирница и услуга, а стављање личних доходака „под лед“.

 

 

Када би желели да нађемо неку сличност између ове двојице, готово по свему различита политичара, то би свакако била присуство јаке уверености да народ могу обмањивати до бесвести, и одсуство било каквог, тим положајима доликујућем, осећају за одговорност. Оно што је Милошевићева „победа“ над НАТО пактом, то је Динкићева „колатерална корист“ од СЕКЕ.

Хана Арент се једном приликом питала „да ли је права суштина истине у њеној немоћи, а права суштина моћи у подмуклости?“ Питање, разуме се, чисто реторско. Свака власт има моћ, а то укључује и скривање истине у појединим моментима, јер би њено тренутно откривање угрозило безбедност земље. Отуда и постоји институција „државне тајне“, примењивана у свакој држави. Но, на овој сличности, темељи се, како нас Арентова поучава, и један принцип разлике између  друштвених уређења. Уколико је политичка моћ добијена на поштеним изборима,  уколико се користи за постизање добробити те већине, и уколико долази до мирног одрицања исте након могућег пораза на изборима – реч је о демократској држави. Уколико се пак она користи само за задобијање, увећање и останак на власти, реч је о тоталитарном државном уређењу, полицијској, репресивној држави.

Бојим се да овде она сличност између Енглеза и нас почиње да бледи. Црни хумор у Енглеској углавном прaктикују глумци, а код нас председници република и министри финансија. Оно што се на нашим медијима прилично бенигно представља као црни хумор неких јавних делатника, у уређеним земљама схвата се као неопростива неозбиљност. А неозбиљност при тако важним државним и националним питањима знак је нечије ароганције и уверења да је недодирљив.   

Као што знамо, Милошевића више нема, али неодговорности нових политичара има на претек. Оно што не знамо је докле ће је бити. Одговор зависи од тога колико смо сви спремни да понесемо бреме одговорности које демократија доноси, и да на наредним изборима, ма кад их председник Републике заказао, покажемо немирење са ароганцијом и неозбиљношћу.

Како ствари сада стоје, овакве изјаве наших политичара, јавност је спремна да гледа као на неки виц. У суморној стварности остаје нам само да се смехом бранимо. За време убрзаног пропадања Римског царства, један посматрач са стране је, посматрајући опуштене Латине, иронично запазио Moritur et ridet.

Смеју се, а пропадају.

Уколико, пак,  и код нас све на смеху остане, брзо ће нас сустићи сузе.

Оне горке.

 

Субота, 18.јануар 2009.

 


Коментари

  1. Текст је објаснио.

    Аутор Ђорђе — 19 ÐÐ 2009, 12:18


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs