Desna Misao

Фашизам-антифашизам и Србија

Politički život — Аутор desnamisao @ 02:21

Пише: Никола Цветановић

 

 

 

 

 

 

У последње време сам сведок неких необичних појава. Наиме, у бројним интернет дискусијама са политичким неистомишљеницима, много пута сам доживео да будем назван ''великосрпским и/или православним фашистом'', ''нацошем'' и сличним погрдама. Погледао сам мало и са стране, па сам приметио да и неки условно речено истомишљеници слично пролазе. Запитао сам се зашто је то тако, па сам решио да мало истражујем.

На основу неких претходних знања и онога што сам сазнао као резултат сопственог мини-истраживања, дошао сам до неких закључака.

Пошао сам од онога што ми је најближе, од интернет-енциклопедије-"Википедије".Знам да на том интернет-сајту може да напише ко шта хоће, али сам пошао од ње,зато што су ме они који су ме називали "фашистом" више пута упућивали на баш "Вики-дефиниције" поменутих појмова. Искључиво из тог разлога сам решио да пођем од "Википедије".
Међутим, после онога што сам о фашизму и нацизму прочитао, схватио сам да је то сасвим довољно да схватим да су политички неистомишљеници у криву.

1)УВОДНА ЗАПАЖАЊА

Прво и најважније што ми је запало за око су следеће реченице.

Фашизам:
"У науци фашизам није једнозначно одређен. Посебно историчари наглашавају разлике између покрета у појединим државама и појединим владајућим фашистичким порецима, оспоравају аналитичку исправност појма фашизам.";

и

"Постоји неслагање између историчара и академика политичких наука око природе фашизма.".

Нацизам:
1)"Нацизам није био концизна, теоретски утемељена идеологија јединственог покрета већ се заправо радило о комбинацији различитих идеологија и група..."
2)"...Због тога се састојао од најразличитијих политичких позиција које су осуђивале издају Немачке и њен пораз у Првом светском рату, а које су обухватале анти-парламентаризам, етнички национализам, расизам, колективизам,нацистичку еугенику и антисемитизам насупрот економском и политичком либерализму као и расистичком и завереничком ставу према финансијском капитализму и анти-комунизму."
3)"Историчари се често не слажу око главних циљева нацистичке партије као ни око тога да ли се нацизам може сматрати кохерентном идеологијом."


2)СИМБОЛИ И ИДЕОЛОГИЈА

За фашизам се каже да велича заједницу као услов и облик превладавања кризе,насупрот либералистичком индивидуализму. "Заједница је јединствена,органски рашчлањена држава (италијански фашизам). Јединство заједнице је услов социјалног, политичког и економског препорода. Борба је природни начин опстанка човека. Јединство нације се успоставља крвном чистотом исте. Све разлике (културне, верске, политичке и сл.) треба укинути јер оне доводе у питање темеље заједништва. Терор је легитимно средство за успостављање уједначавања."

За симбол фашизма се каже:

"Фашизам своје име и симболе води из културе и традиције Римског царства. У Старом Риму је постојао обичај да док војска маршира један војник носи испружен свежањ прућа (fascio) у који је забијена секира. Иначе, римски ликтори су такође носили тај свежањ. Значење овог симбола је следеће: један прут/појединац је слаб и безначајан, али ако је везан у сноп/заједницу са осталим прутовима/појединцима, онда сноп/заједница постаје несаломив. Такође,сноп је много јачи него сам збир прутова. Секира у снопу такође има прилично јасно значење. Она делује као да уједињује прутове у тај сноп и ако неки од прутова/појединац "штрчи" односно ако је неки појединац "неподобан", секира/државна власт је ту да га "поткрати"/елиминише".


Такође, истиче се да су фашисти и нацисти славили младост као врлину због физичке снаге, идеализма и спремности на саможртвовање.

Што се тиче национал-социјализма, помињу се неке од следећих ствари које ћу навести примера ради:
"Принцип вође (Führerprinzip) - као апсолутна вера у вођу (одговорност пред надређенима и ауторитет према подређенима) ;
нацизам и раса, расна политика Трећег рајха и нацистичка еугеника;
анти-славизам, антисемитизам;
аријевска супрематија, прецизније, рангирање појединаца на основу њихове расе и расне чистоте и фаворизовање нордијске расе;
одбацивање демократије и касније укидање политичких странака, радничких синдиката и слободне штампе."
Имамо још и анти-бољшевизам, расизам и дискриминацију, итд...

Један од основних симбола нацизма је салутирање десном испруженом руком под углом од 45 степени са отвореном шаком као и црни кукасти крст("свастика") на црвеној застави, који симболишу вези "крви и тла"(црно и црвено).

За нацизам је такође истакнуто да су његови идеолошки извори у идејама ариозофских тајних окултних друштава. Поменуто је тајно друштво"Тула". Тајне групе оваквог типа би, у данашњем смислу, оправдано могле да се назову сектама.

На овим местима сам навео само неке карактеристичне путоказе, за потпуно разумевање требало би навести целе текстове, али због прецизности и релативне краткоће то на овом месту није могуће.

3) ЗАЈЕДНИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И ПОЈАВНИ ОБЛИЦИ

Нацизам и фашизам се залажу за дискриминацију на основу еугеничког концепта-слаби и мањинске групе (сексуалне, етничке) морају бити уклоњени, да не би представљали сметњу способнима. Такође, имамо тоталитаризам, идеолошку искључивост,ограничавање основних људских права и слобода, антипарламентаризам,фаворизацију класичне културе уз отпор према модерном, идеал у моћи старовековног Римског царства, величање заједнице (породице, државе) насупрот индивидуализму и њено истицање у први план, слављење младости, окултизам,антибољшевизам, милитаризам, антисемитизам, итд...

Међутим, много важнија ствар од фашистичке/нацистичке идеологије је та што су државе у којима је овај поредак био владајући у четвртој деценији 20. века,отерале милионе људи у логоре где су читаве групе биле изложене мучењима и уништењу и што су изазвале светски оружани сукоб незабележених размера. Крајњи, сурово речено, скор фашистичких држава су геноцид, милиони мртвих и обимна разарања.

4)ЗАКЉУЧАК

Први закључак је био следећи: када неки појам није довољно прецизно одређен, он је ,као такав, веома подложан злоупотреби. Тим више ако су практичне манифестације биле катастрофалне, баш као у случају италијанског фашизма или немачког национал-социјализма.

"Заболела" ме је глава, мозгајући о следећем: Ако се историчари и политиколози, тј. стручњаци, не могу сложити, на пример, око тога да ли се фашизам може уопште једнозначно одредити, или да ли је нацизам уопште био усаглашена идеологија, како онда неки лаик, чак и натпросечно образован (али таквих је ипак мало), може са сигурношћу неког језуитског проповедника неког да прогласи за нацисту или фашисту? Веома чудно, рекао бих.

Због тога се, по мом мишљењу, приликом употребе ових појмова треба базирати на појавним облицима, дакле италијанском фашизму и немачком нацизму, уз евентуално поређење с неким елементима идеологија савремених НВО, политичких партија и покрета, итд...

На пример, људи који су припадници либералног идеолошког концепта често величају младост, али то не значи да је, на пример, ЛДП фашистичка партија.

Такође, уредништво електронске публикације "Е-новине" карактерише идеолошка искључивост, али не верујем да би се ико иоле озбиљан усудио да их назове фашистима.

Такође, они који величају традиционалне вредности- снажна породица, родољубље,православље, не могу бити фашисти, јер је то само један део фашистичке идеологије који сам по себи није проблематичан, јер као такав не угрожава никога. Због тога, на пример, Српски сабор "Двери" никако не може бити фашистичка организација. Такође, православно хришћанство је неспојиво с окултизмом.

Ако је неко, на пример, против геј-параде, не значи да је самим тим фашиста,јер он не жели да хомосексуалце, као мањинску групу, позатвара у логоре и тамо их уништи, већ неке сасвим друге ствари, као што је,нпр., заштита вредности хришћанског морала , могу бити разлог његовог противљења јавној промоцији туђег сексуалног опредељења.

Сада се долази до суштине приче. Вратићу се на резултате фашизма- милионе мртвих и невиђена ратна разарања. Такође, један не мали део резултата фашизма чине српски народ и његове жртве. Тако се оправдано долази до тога да су прве асоцијације на фашизам/нацизам конц-логори, мучења, свирепа убиства, прогони,злочини и друге крајње непријатне асоцијације.

Као такав, фашизам постаје корисно пропагандно оруђе у борби против политичких неистомишљеника, на следећи начин. Када некога назовете фашистом, он у очима јавности постаје слика и прилика Хитлера и Мусолинија, мучитеља из Јасеновца,Аушвица, Дахауа, итд...Тиме га доводите у дефанзивну позицију, јер он онда мора да се упре да "скине" такву слику са себе, да доказује да није фашиста/нациста. Кад уз све то, имате иза себе медије, лако је дисквалификовати, бар за извесно време, свакога чији вам се идеолошки концепт не допада.

Да је у нашем друштву све нормално(као што није) називање "фашистом" и/или "нацистом" би требало да буде разлог за подношење приватне тужбе за кривично дело увреде, обзиром на то да српски народ баштини снажне антифашистичке традиције- два антифашистичка покрета у Другом светском рату."Фашиста" и "нациста" би требало третирати као најтеже увреде, а не као пропагандно оруђе за дисквалификацију политичких неистомишљеника.Таквом несмотреном и непрецизном употребом ових речи се нацистичке и фашистичке страхоте ублажавају и жртве, међу којима и оне сопственог народа, нехотице минимализују и исмевају.

На то не мисле они који их користе на тај начин, већ се стиче утисак да је основни циљ да се све што има везе са традицијом, заштитом националних интереса и национализмом, фашистичком етикетом оцрни и тиме одбију људи од неких идеологија које се никако не могу изједначити с фашизмом.

Да будем прецизан, не желим да се стекне утисак како говорим да у Србији нема нечега што би се могло назвати, али врло опрезно, фашизмом. Врло опрезно, јер,како се види на почетку текста, готово је немогуће дати 100% прецизне дефиниције. То би, на пример, могле да буду групе као што су "Скин-хедси","Национални строј" и "Крв и част",јер су им идеологије готово пресликане у односу на оно што је наведено напочетку, а, осим тога, користе фашистичку иконографију(свастике, црвено-црне заставе, салутирање испруженом руком). У погледу "Образа" бих био врло опрезан, мада они јесу од стране полиције оквалификовани као клерофашистичка организација, верујем пре свега због начина деловања, а мање због идеологије. Могло би се, кад је "Образ" у питању, ући у расправу око оправданости термина "клерофашизам", обзиром да се често наводи да је једно од обележје фашизма/нацизма антирелигиозност.

Циљ овог писања није био релативизација фашизма/нацизма, већ указивање на злонамерну погрешну употребу ових речи у циљу дисквалификације политичких противника и њихових идеја. Желео сам да изразим мишљење да фашизам у Србији,по мом дубоком уверењу, нити је био, нити ће икада бити идеологија која ће окупити неки релевантан број људи око себе, јер се, у идеолошком смислу,напросто коси са основним вредностима на којима се гради здрав српски национализам, на првом месту са православним хришћанством. На другом месту, али ништа мање важно, стоји чињеница да су се Срби у Другом светском рату у великој већини борили против фашизма и дали значајан број жртава у тој борби. На овом месту не желим да "гледам у зубе" ниједном од два покрета, јер то овде није тема.
Готово је трагично што се данас у Србији једно трауматично колективно сећање народа на страдање од 1941-1945 злоупотребљава у борби на политичкој сцени. То сећање треба да представља светињу, а не да се појмовима везаним за њега "испирају уста" у сврху постизања неких краткорочних, јефтиних и приземних политичких циљева.

ИЗВОРИ:

фашизам-http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D0%B0%D1%88%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC

нацизам-http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC

 


Дуксерица- државни непријатељ

Politički život — Аутор desnamisao @ 01:55

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

                Предлажем да наши властодршци уместо српске државне химне „Боже правде“ за химну прогласе мелодију из серијала „Звездани Ратови“ коју чујемо кад год угледамо Императора или Дарт Вејдера. Такође сматрам да би требало, у обраћању медијима, уместо преноса њихових речи пустити исечак из серијала у коме Дарт Вејдер дише. Једино тада би медијска слика у потпуности одговарала реалности у којој живимо.

Просечан Србин нема посао или је у опасности да га изгуби и живи на ивици подношљивог.На телевизији гледа културне емисије попут „Великог Брата“ и “Тренутка Истине“.Трује се илузијама о бољој будућности “већ колико сутра “ и европским новцем.

У међувремену гледа вести.

Замислимо да сте добро спавали а затим укључили телевизор и окренули неки од омиљених телевизијских програма. Реконструишимо вести које сте могли чути.

(свака сличност са стварним догађајима или личностима је случајна)

 

Вест број 1

 

Сазнајете да је претходне вечери ухапшен власник новина које пишу доста критички о тренутној власти. Не чујете образложење. Чујете да је ухапшен у току ноћи, да ће се тужилаштво огласити саопштењем и да је човеку позлило на полицијском саслушању те је хитно пребачен у затворску амбуланту. Касније сазнајете да је ухапшен због наводне проневере (детаљи непознати) и да остаје у притвору.

Покушавате да реконструишете догађај. Ухапшени је власник новина које су изузетно критички настројене према раду владе. Недавно је донесен закон о информисању који, у суштини, предвиђа астрономске казне за свакога ко напише нешто што актуелној власти не одговара. Знате да је иста новина наставила да објављује критике и након доношења тог закона.

И сада, баш њихов власник је ухапшен. Коинциденција. Исти човек је ухапшен у вечерњим часовима. Замислили сте ту сцену- специјалци упадају у његову породичну кућу и хапсе га у пижами, вероватно. Након тога њему позли на саслушању у полицији.Запитате се какво је то саслушање било (и чиме су га саслушавали).

Затим дубоко удахнете и одлучите да се притајите. Од сада Вас више нико неће чути да говорите лоше о властима. Боже сачувај да се слична ствар деси и Вама.

 

Вест број 2

 

 

Гледате извештај са фудбалске утакмице Нови Пазар- Црвена Звезда. Пажњу Вам привлачи одсуство Звездиних навијача са трибина и огромни, увредљиви транспарент, као и велика турска застава у публици. Затим зачујете повике- „Убиј Цигана“ и „Убиј Србина“.У неверици помислите да ипак гледате утакмицу у Вараждину, а не Новом Пазару.

Након тога, коментатор Вас извештава да је утакмица протекла у фер и коректној атмосфери а да је навијање било на високом нивоу. Све у свему, прави спектакл.

Одлучујете да одложите обилазак Новог Пазара за неку другу прилику.

Врло сте узнемирени.

 

 

Вест број 3

 

 

Гледате слике пожара и схватате да је изгорео читав спрат болнице „Драгиша Мишовић“. Министар здравља, као високоморалан човек, одлучује да у овом тешком тренутку за српско здравство не поднесе оставку и настави да га усрећује. Тек је девет година министар.

„Најлакше би било да сада одем“- поручио нам је.

 

Пренеражени сте. Са друге стране, министар Вам показује примером да у овој земљи од врха до дна не постоји одговорност. Зашто бисте се трудили да радите свој посао како ваља када нема консеквенце за учињене грешке?

 

Вест број 4

 

 

Иако Звездиних навијача није било на утакмици, Звезда је кажњена због изгреда њеног председника који ће бити и кривично гоњен, пошто је испод јакне носио дуксерицу на којој пише:

Док се земља око сунца креће“.

Због ових речи њему прети казна од 20.000 до 50.000 динара,као и забрана вршења дужности функције председника клуба. Наиме, спорне речи су, како тужилац рече, почетак песме која позива на насиље. Споменута песма има две верзије- тужилац је аутоматски помислио на ону која позива на насиље,наравно. Прва гласи:

Док се земља око сунца креће звездини се хулигани умирити неће, звече штангле, палице и ланци, ево иду звездини лудаци

А друга:

Док се земља око сунца креће, Звездини се барјактари умирити неће, дува тајфун, дува тајфун, кошава све носи,сваком ветру, сваком ветру, барјак наш пркоси

Покушавате да схватите правилно ову вест. Биће суђено човеку због дуксерице коју је легално купио у бутику, за коју поседује фискални рачун и од чије куповине проценат иде држави зато што су на њој исписане речи које у некој верзији неке навијачке песме позивају на насиље?

Након тога, одслушате извештај о побољшању људских слобода и права у Србији.

Демократија, нема шта.

 

 

 

 

 

Након што угасите телевизор, покушавате да пронађете Вашу омиљену мајицу са ликом Хомера Симпсона. Наиме, сећате се да у једној од епизода те серије Хомер испија алохолна пића. Уколико то угледа државни тужилац, бићете осуђени за промоцију алкохолних напитака!

Када смо већ код тога, ред је да баците синовљеву мајицу са Нинџа Корњачама. Ако то није позив на насиље, ја не знам шта јесте.

 

 

 

Одлазите на починак и мислите само о једноме- како да преживите још један тежак дан.  

 

 

 


Брис Татон

Politički život — Аутор desnamisao @ 22:51

 Пише: Милош Станковић

 

 

       Ја сам франкофон. Неизмерно волим француски народ, француску уметност, француску књижевност, француску културу, француску историју и француски језик. Како себе скромно доживљавам и као човека и православног хришћанина, сваки вид насиља ми је стран и достојан презира. Зато ме је истински и као човека и као православца и као некога ко је одгајан да воли француски народ (иако је моја љубав према њему утемељена више на ирационалном него на рационалном, али таква је свака љубав, зар не?) погодила и дирнула смрт Бриса Татона.

Ипак, по ономе што се догађа у последњих петнаестак дана, изгледа као да није била довољна једна смрт овог младог човека, већ се он намерно или крајњом непажњом, али свакако, одсуством сваког укуса, уљудности и доброг стила убија и по други пут.
С једне стране, као ехо непрестано одзвањају изјаве да је углед Републике Србије неповратно нарушен, да је Београд, та једина истинска метропола на Балкану окаљао свој образ. Затим се некако на крају, као закључак, готово увек постави питање "а да ли смо тиме изгубили шансе за белу Шенген листу"? Сваком иоле пристојном човеку би се згадила оваква "ожалошћеност" која младог Француза не жали јер је изгубио свој живот, већ због тога што неће моћи да се оде у његову земљу у шопинг, наравно без визе. Но, када се анализом утврди, да се сада за углед Србије највише "брину" они који су до пре 10 дана у медијима највљивали да ће јавно спалити српску заставу, када шетње против насиља организују они који су пре пар дана ликовали над хапшењима неких других који су шетали до Газиместана, када толеранцију потпаљивањем страсти пропагира и једна телевизија, онда је јасно, да у Србији нажалост, постоје не само хулигани који су спремни да вас нападну физички, већ и хулигани који газе морал, доследност и слободу другачијег мишљења.

Ко је крив? Објавили су имена, зар не? Али, да ли су учиниоци (не, починиоци) злочина на Зеленом венцу узрок свих наших невоља или последица нагодбе са онима од којих су сви тражили подршку од 1990. закључно са 5. октобром, грлећи их на трибинама и певајући навијачке песме, опет из користи, а не из срца? Хоћемо ли сазнати имена оних који нису били тамо где су морали да буду, или макар нису стигли тамо где су морали да буду за време петнаестоминутног дивљања обесних и неосетљивих горких плодова наше прошлости? Хоћемо ли сазнати име хулигана који је мучки убио демонстранта Рајка Панића? Хоће ли бити кажњен хулиган у униформи који пуцао у главу момку који прошао на црвено светло? Хоће ли бити кажњени хулигани који су у хали Пионир на кошаркашкој утакмици наредили брутални напад на сопствени народ након кога се срушила трибина? Хоће ли бити кажњени хулиган који је службеним гуменим метком разнео пола лица ученику Милану Васићу, који је у друштву свог оца мирно чекао да уђе на фудбалску утакмицу? Најзад, хоће ли се ико запитати како је могуће да су једном младом човеку, који је непосредно након што је брутално претучен био у свесном стању, касније отказале функције мозга?

Хулиган је онај који не преза ни од чега, коме су све људске вредности стране. Хулиган не нарушава само телесни, већ и духовни интегритет. него Хулиган то остаје без обзира коју униформу носи. Али, насиље рађа насиље. Зато сви хулигани морају бити кажњени. У супротном, Брисова жртва биће узалудна.


Политичка платформа београдске "Поворке поноса"

Politički život — Аутор desnamisao @ 21:27

 Пише: Никола Цветановић

 

 

 

"Platforma
Politička platforma Beograd Pride-a proizašla je iz ideja feminističkog, mirovnog, ljudskopravaškog i anti-fašističkog pokreta.

Putem ove platforme, proglašavamo vrednosti i ideje za koje se borimo:

1* ukidanje patrijarhata i dekonstrukcija patrijarhalnih struktura u našem društvu

2* pravo na različitost, koje podrazumeva i seksualnu orijentaciju i rodni identitet

3* antimilitarizam, antirasizam, antifašizam

4* ravnopravnost ljudi u svim društvenim sferama

5* solidarnost

6* socijalna pravda

7* politička participacija

8* pravo na samodefinisanje i samoidentifikaciju

9* sloboda izbora seksualnih praksi

10* nenasilje, što uključuje i odnos prema prirodi i životinjama

11* pravo na telesni integritet, što uključuje i promene pola/roda

12* pravo na slobodan pristup svim informacijama od društvenog značaja"

 

Нека ми неко сада објасни какве везе имају циљеви по бројевима 1*,6*,7* и 12* са друштвеном (не)дискриминацијом хомосексуално и бисексуално оријентисаних особа и травестита?!

1*-Због чега остварење њихових права на недискриминацију укључује рушење("деконструкција") патријархата и патријархалних структура? Зашто не могу да се паралелно, у дијалогу са тим структурама и без рушења поменутог изборе за своју недискриминацију?

6*- Чист политички циљ који нема никакве везе са дискриминацијом било које мањинске групе. Иначе, и неонацистичке групе истичу да су им два основна циља националне слобода и социјална правда.

7*- "Политичка партиципација". Прилично проблематично. Није ми јасно како неко на основу своје сексуалне оријентације може да захтева политичку партиципацију. Да ли то значи да по аналогији са Законом о саветима националних мањина у будућности треба образовати Савете сексуалних мањина који ће штитити своја права наступајући испред власти?! То би било прилично претерано,а и неосновано, јер и политичка партиципација мора имати своје разумне границе. ЛГБТ популација се никако не може уподобити националним мањинама и етничким групама, или инвалидима. Само изједначавање, по мом дубоком уверењу значи деградацију претходно наведених група.

12*-Такође нема везе са дискриминацијом ЛГБТ особа, већ се за то залаже сваки нормалан грађанин независно од политичког опредељења. Приступ грађана свим информацијама од јавног значаја је једна демократска тековина, природно стање ствари у уређеним друштвима.

Циљеви под бројевима 2*,4*,5*,10* и 11* су потпуно оправдани и могу да кажем да их у томе подржавам и да се слажем с њима, иако се не слажем са методом за који мисле да ће им у томе помоћи, чувеном "Поворком поноса". Пре ће бити да ће та метода произвести потпуно супротан ефекат, а притом не мислим на саму Параду и могуће и извесно насиље током шетње, већ на презир, чак и мржњу грађана које ће тиме навући на себе, а који ће се касније испољавати на различите начине.

Циљ под бројем 9*-"Слобода избора сексуалних пракси" се може окарактерисати као проблематичан, јер тако уопштено формулисан може да не значи ништа, а такође може да значи много. Може, на пример, да значи да два хомосексуалца могу да "практикују" секс у сред бела дана на јавном месту! Таква слобода "сексуалне праксе" би озбиљно угрозила права случајних пролазника који не би били дужни да гледају скарадне сцене. Одавно се дошло до закључка да су права и слободе једног човека ограничене правима и слободама других. Идући овом линијом, може се догодити да ова поставка буде озбиљно доведена у питање.

Циљеви под бројевима 8*(право на самодефинисање и на самоидентификацију) и 3*(антимилитаризам, антирасизам и антифашизам), не заслужују посебну пажњу, јер циљ под бројем 8* не значи апсолутно ништа, већ је нека прилично празна флоскула. Циљ под 3* је типичан циљ пацифиста, такође нема превише везе са евентуалном дискриминацијом ЛГБТ популације, али може се сагледати у ширем контексту борбе против сваке врсте дискриминације.

Ово је само једна упрошћена и лаичка анализа "Политичке платформе Параде поноса 2009.", само на основу онога што су организатори сами изрекли о онима које представљају. Постоји још један број питања. Одговори на та питања можда могу заједно са овим покушајем анализе приказати наличје "Параде поноса".

Наиме, због чега се организује упркос великом отпору јавног мњења, и то не само обичних грађана, него и водећих представника власти и опозиције и друштвених институција с ауторитетом(нпр.,изјаве Драгана Ђиласа, Александре Јанковић, отпор традиционалних верских заједница)?! Да ли и коме одговара такво "гурање прста у око" већини и шта се заиста жели тиме постићи?

Зашто се поменути скуп није одржао преко лета, када је реална претпоставка да не би могао да се окупи довољан број разбијача Параде?! Да ли то неко намерно провоцира сукобе?

Изгласан је и ступио на снагу Антидискриминациони закон. Зар то не даје довољан институционални оквир за борбу ЛГБТ организација за права своје популације?

По мом мишљењу, одговори на ова питања заједно са анализом "Политичке платформе Параде поноса" могу дати следећу слику.
"Поворка поноса" није само скуп људи који дижу глас против дискриминације по основу сексуалне оријентације. Једна од основних ствари је да тај скуп представља копију западњачко-протестантских и неолибералних цивилизацијских и друштвених модела. Само по себи то није невоља. Невоља је што ти модели покушавају да се наметну једном друштву у којем је ипак и даље(Хвала Богу!) доминантан патријархални модел и које тај део западњачког цивилизацијског модела тешко да ће прихватити(опет Богу хвала!), или га бар неће прихватити у блиској будућности. То организатори и учесници поворке и сами не крију, о чему говори ставка 1* у њиховој политичкој платформи (ukidanje patrijarhata i dekonstrukcija patrijarhalnih struktura u našem društvu).
Поставља се питање: Да ли део друштва који негује патријархалне вредности нема права да се супротстави рушењу истих?!

Такође, овај скуп не подржавају само ЛГБТ организације и удружења, него и удружења као што су "Хелсиншки одбор", "Фонд за хуманитарно право", "Жене у црном" и сл. Тиме се чини медвеђа услуга ЛГБТ популацији, јер су поменуте организације, услед свог политичког деловања, изузетно омражене у већем делу друштва и постале су синоним за оно што се некад звало квислинзима. Оправдано или не, у то на овом месту нећу улазити.

Суштина ове приче и јесте у перфидном, али насилном наметању туђинских модела који су у дубокој колизији са тренутним (надам се и вечитим) схватањима нашег друштва. ЛГБТ популација чини само један део у тој слагалици(остали могу бити "суочавање с прошлошћу, рушење вековних друштвених институција са ауторитетом, итд.)
Мислим да овде никада неће бити нормално да неко јавно промовише било који облик сексуалне и друге изопачености. Верујем да због тога и изазива толики отпор. Такође, поједине ЛГБТ организације су још од раније познате по неким проблематичним поступцима, који такође немају везе са борбом против дискриминације("Агенција за декосовизацију Србије, Косово је сусед Србије, вређање црквених великодостојника и сл.), а како смо видели, њихови циљеви су много шири и далекосежнији од простог права на недискриминацију. Посебно "боду очи" на пример, 1* "Укидање патријархата и деконструкција патријархалних друштвених структура", и 7*- "Политичка партиципација", а такође је ништа мање сумњива 7*"Слобода избора сексуалних пракси".

Међутим, оно што, уверен сам, треба урадити на друштвеном плану је да се те особе прихвате и да се заштите од дискриминације. На формалном плану је већ урађено прилично усвајањем Закона о забрани дискриминације(у погледу којег такође постоје озбиљне замерке, због недовољне прецизности), који даје институционални оквир за борбу ЛГБТ организација за своја права. Ти људи су наше комшије, суграђани и с њима морамо да живимо и да их поштујемо као што очекујемо да нас неко поштује. Оно што сачињава њихову приватност не треба да интересује апсолутно никога, нити смеју због тога да трпе било какве последице. Међутим, прича треба на том месту да почне и да се заврши.
Другим речима, позитивна дискриминација је тековина савременог демократског поретка и као таква је не само пожељна него и неопходна, али је прилично лоше када се, према схватањима конкретног друштва, она претвара у нешто што се зове мањинска диктатура. Управо се о томе ради, туђи модели се не могу "пресликавати" без неопходних корекција, које се састоје у уподобљавању модела потребама и схватањима актуелног друштва.

Има још један број апеката ове приче на које не могу да се осврнем на овом месту, али мислим да је и ово довољно. На крају, надам се да ће институције ипак реаговати и коначно забранити одржавање скупа пре свега због велике опасности по безбедност грађана. Надам се, али не верујем.


Пинокио

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:38

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

        Сви знамо бајку о Пинокију. Пинокио је дрвени лутак који чудесно оживљава. Као да аутору ове бајке то није било довољно, већ је Пинокију даривао још једну особину- када би слагао, њему би растао нос. Питате се, вероватно, у каквој су спрези једна бајка и политичка ситуација у Србији?

Памћење, а посебно политичко, Србима никада није била јача страна. У стању смо лако и брзо да заборавимо, још брже да опростимо.

Вратимо се, на тренутак, у време предизборне кампање за републичке изборе и подсетимо се централне теме избора.  

Прва групација странака, предвођена Демократском странком, залагала се за скупштинску ратификацију фамозног Ђелићевог потписа на још фамознији документ- ССП, тврдећи да је ратификација тог споразума пут у боље сутра, те да ће се резултати врло брзо видети, а српска привреда коначно консолидовати.

 Друга групација странака, предвођена бившим премијером, залагала се за поништавање потписивања ССП-а у скупштини Србије, тврдећи да је он противан стратешким интересима Србије, те да је неодговорно да са истим државама које су признале независност Космета потписујемо споразум о блиској сарадњи, само два месеца након проглашења сецесије, као и да потписивање тог споразума неће допринети консолидацији српске привреде и пољопривреде. Разумљиво, како то иначе у Србији неретко бива, изборе добија она коалиција, или конгломерат партија, која успешније, преко „независних“ медија заплаши бираче и која обећа што више недостижних циљева.

          Страх

 

          Вероватно се сви сећамо чувених спотова- „Гласајте за будућност, за лепшу и бољу Србију, не за прошлост и повратак у мрачне деведесете...“, постера у време изборне тишине са Војиславом Коштуницом и Војиславом Шешељем (са пиштољем у руци) на слици, испод којих је писало „премијер коалиције“. Шта тек рећи о Фијату, дефинитивно најуспешнијем маркетиншком потезу којим су, највероватније, и добијени избори?

Уколико „снаге мрака...победе, Фијат неће уложити 700 милиона евра у Заставу“.

Шта тек рећи о „независним“ аналитичарима који су говорили о мрачном периоду који нас очекује ако не победе „проевропске снаге“ и удаљавању од чланства у ЕУ?

Брзо смо заборавили.

 

 

 

       Обећања

 

       Навешћу неколико обећања наше „проевропске“ владе:

 

  1. Сваки грађанин Србије добиће минимум хиљаду евра од бесплатних акција

 (можда и више уколико „Србија одлучно крене ка ЕУ“, ако је веровати памфлету које нам је у време изборне тишине слало министарство на чијем је челу Млађан Динкић, трошећи народне паре за слање пропагандног материјала)

  1. Фијат ће уложити у Заставу 700 милиона евра плус додатних 500 милиона у нове фабрике за производњу аутомобилских делова у Србији

(до данас, скоро 4000 радника и 20000 коопераната овог предузећа остало је без посла,а улагања више нико и не спомиње )

  1. Отворићемо 200 хиљада нових радних места

(број незапослених у Србији порастао је на близу милион  људи )

  1. Србија ће добити мрежу аутопутева

(не само што ниједан аутопут није ни почео да се гради, већ је концесија Хоргош- Пожега поништена)

  1. Пензије ће порасти на ниво од 70 процената просечне плате

(коментар је непотребан )

  1. ССП ће бити ратификован у скупштини и уследиће његово одмрзавање чим проевропска влада победи

( ССП је ратификован али и замрзнут од стане ЕУ. Не само то, већ је хапшење Радована Караџића било беспредметно, имајући у виду да је ухапшен у циљу одмрзавања ССП-а. Шта тек рећи о одлуци владе да једнострано примењује ССП, чиме је буџет Републике Србије оштењен за више од 300 милиона евра)

  1. Визе ће бити укинуте у најкраћем року, а Србија ће до краја 2008 или почетка 2009 добити статус кандидата за улазак у Европску Унију

(Не само што је ово обећање лажно, већ је спољни дуг Србије повећан са 17,9 на 27,5 милијарди евра)

  1. Покренућемо индустријску проузводњу

(индустријска производња у Србији пала је у просеку за 22,01 одсто у опдносу на прошлу годину )

  1. Бићемо социјално одговорна влада

(са највећим бројем министарстава у Европи, и близу 100 хиљада људи који не могу да овере здравствене књижице)

  1. Србија ће бити стабилна земља

(регионализација,статут Војводине и мафијашка убиства говоре о томе )

 

          Погледајте добро овај списак. Ово је био део обећања победничке коалиције. Сада, поставља се кључно питање- зашто наши медији не извештавају о неиспуњеним обећањима? Куда се денуше силни независни аналитичари, новинари истраживачи и неутрални водитељи?

Одговорићу Вам који је највећи успех ове владе. То је, без икакве сумње, доношење новог Закона о информисању. Овај „демократски“ акт предвиђа астрономске казне за свакога ко се усуди да доведе у питање одлуке Председника и Његове владе.

О медијима нећу пуно трошити речи, већ ћу само дати један пример. Влада је, у случају Миладина Ковачевића, платила одштету породици Штајнхауер од близу милион евра, што је наишло на медијску осуду, док је иста влада издвојила близу 400 хиљада евра за обезбеђивање тзв “Параде поноса“ о чему медији нису ни известили. Једна одлука представља непотребно трошење пара у време економске кризе а друга не?

Двоструки аршини? Немогуће.

Зар не знате да су медији слободни?

Споменуо бих и иницијативу за забрану „ултрадесничарских“ организација. На страну што се појам „деснице“ у Србији не разуме, волео бих да ми неко објасни шта подразумева под термином „ултрадеснице“. Можда сам погрешно разумео, али зар Хитлер није био национал- социјалиста? Тешко да је у том случају био „ултрадесничар“.

Уколико влада жели да забрани „ултрадесничарске“ оргаинзације због кршења Устава, шта ћемо са ултралевичарским организацијама?

Шта ћемо са позивима на обрачун са политичким неистомишљеницима, молотовљевим коктелима баченим на грчку амбасаду, лустрацијама, списковима непожељних у издању Хелсиншког одбора за људска права?

Шта ћемо са паролама „Косово је сусед Србије“ и парламентарном странком која се залаже за кршење Устава?

Или нисмо сви једнаки?

Вратимо се на питање са почетка текста. Пинокио и ова влада имају доиста много сличности. Влада доиста личи на дрвеног лутка чије конце, врло често, повлаче како стране амбасаде, тако станари Председништва Србије.

А шта тек рећи о обманама?

Могу само да зажалим што и нашим министрима повремено не порасту носеви.

 У том случају, не би стали у кадар ниједне камере на свету.  

 

 


Historia magistra vitae est!

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:57

Пише: Стефан Драгојевић

 

 

 

Добро јутро грађани Србије! И овог јутра ће ваш државни јавни сервис да вас обавести о најновијим дешавањима у земљи! Влада Србије, наша велика демократска влада на челу са Врховним вождом Његовом Председничком Екселенцијом Борисом Тадићем и Севастократором Млађаном Динкићем I је прва у Европи успела да снизи незапосленост на 0.001% и одговорила је на захтев за зајам НР Кине од 100.000.000 долара. За остале вести, видимо се у 12.00, ваш објективни јавни сервис ваше ЕВРОПСКЕ србије!

Данас је наше народно представништво успело да поништи поредак створен 5. октобра у Србији, успело је са пуно успеха да поништи све жртве које је овај народ поднео током бурне историје XX века. А ко је крив за ово што се данас дешава? Нешто је у овој држави погрешно и болесно, вероватно и да је сам Виљем Шекспир био жив данас, уместо државе Данске узео би државу Србију за пример о болештини једне државе. И опет понављам, ко је крив за све ово? Сигурно није прекривени демократа наш председник републике Борис Тадић, или отац закона о информисању Млађан Динкић, криви смо сами ми. Сваког јутра кад се пробудите и гледате себе у огледало видећете једног кривца за стање у овој нашој држави данас. А ко нас је навео на ово? Страх, страх и сам страх. Плашили смо се да се не врате догађаји из деведесетих година, плашили смо се нових ратова и смрти, плашили смо се беде. А ко не би? Гласали смо( иако ја нисам, као ни већина вас, али ми смо мањина у народу) против тога, у нади да ћемо добити неки лажни новац, у нади да ће нас већ једном увести у ту Европу( у којој већ и јесмо) и да ћемо живети ко Швајцарци само без рада и без утезања. Али, пак, мајстори обмане, који су данас на власти, понудили су нам дугове, медијски мрак, огранићење демократије, несигурност посла и удаљавање од ЕУ.

Опет смо као народ, пали на испиту историје! По кој пут већ! Ако смо успели да паднемо испит историје и демократије, макар смо успели да потврдимо начело понављања историје! И опет смо испали будале! Белосветске у очима историје! Веровали смо обманама југословенства и ето шта је било! Веровали смо обманама диктатуре пролетаријата и социјализма и ето шта је било! Веровали смо Слоби и ето шта је било! Веровали смо брачном пару Тадић-Динкић и ето шта нам је сада!
Шта нам једино преостаје да урадимо? Да на следећим изборима(ако и то не укину) изађемо сви заједно и кажемо не понављању историје, и да заједно положимо историјски испит народне историје, испит где ћемо престати да понављамо вечно исте грешке.

Влада НР Кине је демантовала да је затражила зајам од Републике Србије и да је дубоко увређена лажима.

Албанија слави прогрес, Србија има већу незапосленост од ње.

Адолф Хитлер, Стаљин и Тито честитали Тадићу и Динкићу улаз у кућу славних диктатора.


Historia magistra vitae est


За понос- против ПОНОСА !

Politički život — Аутор desnamisao @ 17:34

Пише: Иван Павловић

 

 

            После неуспеле прве „Параде поноса“ у нашем граду већ дуже време слушамо најаве о организовању нове параде ЛГБТ популације. Формиран је и организациони одбор исте , урађена детаљна испитивања јавног мњења и нагађају се датуми могућег одржавања . По испитиванима јавног мњења три четвртине грађана Србије се противи одржавању овог догађаја , од те три четвртине . две је не подржавају
а једна четвртина испитаних најaвљује обрачун са онима коју буду парадирали. Када саберемо и одузмемо ствари стоје овако једна четвртина подржава ЛГБТ покрет и њихову параду исти број испитаних спреман је на све да ту параду осујети , а две четвртине људи не бих волело тај догађај код нас али нису спремни да се обрачунавају са неистомишљеницима. Јасне су назнаке да у Србији није време за такве играрије и карневале. Шта заправо стоји иза „Параде поноса“ тешко је рећи ,
активисти ЛГБТ покрета кажу да је то њихово основно право . Основно право свакe особе на овом свету је да воли и да упражњава све видове вољења са особом коју воли. Свако на овом свету то право има , неко га упражњава са девојком неко са дечком , неко у спаваћој соби , неко у кухињи , неко на отвореном све зависи од склоности.

Тако да мислим да активисти ЛГБТ покрета причају празне приче , нити се мене тиче ко је са ким од њих нити шта раде , не залазим у њихову приватност као штo не желим да неко залази у моју приватност. Наравно о могућности легализације истополних бракова дајем исти одговор НЕ! Алтернатива је јасна ако некога волиш можеш живети и у ванбрачној заједници са њим , у цркви се сигурно нико из ЛГБТ покрета не би ни венчао јер за њих је црква симбол мрачног средњег века. Усвајање деце не бих ни да коментаришем . Када погледам мало друге активност ЛГБТ покрета код нас , видим јасну повезаност либералних кругова и ових покрета као и повезаност са невладиним сектором западњачких кругова моћи. ЛГБТ су међу првима били гласноговорници о „досадној“ причи КОСОВО ЈЕ СРБИЈА .

Врло су активни у борби против фашизма на овим просторима , ја тај фашизам нешто слабо виђам а и кад га видим , видим дечурлију која није прочитала две књиге или екипу око гајбе пива која прича о белој раси а кад се окрене иза у породично стабло има бар једног стрељаног од усташа или остале беле браће. ЛГБТ покрет није само покрет Лезбо , Геј , Би и Транс популације већ покрет либералне демократске , проамеричке, евроунијатске машинерије. Да је њима стало само до права сексуалних мањина били би бар мало конструктивнији у настојањима да анимирају јавност. Могли су да кажу ЛГБТ покрет осуђује стварање лажне државе Косова , па би можда задобили и неке симпатије . Овако није овде само прича о ЉУБАВИ има мало и МРЖЊЕ , као и свима из тог спектра и њима је значајно да мало кад кад и мало више мрзе затуцани , сељачки СРПСКИ НАРОД. Ја њих не мрзим , имају своје собе , кухиње , пољане па где им је воља , али не може се рушити Србија да се гради нечији Понос . Србија се поноси баш тим људима које пљујете , Србија се поноси првим антифашистом Европе ђенералом Дражом , владиком Николајем једним од најцењенијих Срба на свету...
Лепо је Достојевски написао :
„ Не може се волети оно што се не познаје . Било да је реч о човеку или народу . Будите сигурни да сви они који свој народ престају да разумеју и губе везу са њим , одмах и у истој мери губе веру очева , постају или атеисти или равнодушни људи.“

Није ваш проблем различито сексуално опредељење оно вам је само изговор за ваше слабости да своју различитост стављате испред онога што је у нашем народу од давнина , да се ругате ономе што нас чини поноснима . Не желите или нећете да упознате оно што Србију чини поносном .Тражите свој Понос а наш убијате !


Конзервативна обнова Србије

Politički život — Аутор desnamisao @ 18:17

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

           Када у Србији 2009 године, у време када десничарске странке и идеје остварују највеће успехе у Европи и окружењу, кажете да сте по уверењу десничар и конзервативац,  бивате осумњичени да сте „ретроградни елемент“, „фашиста“ и „кочничар развоја Србије“. Сврха овог текста није објашњење порекла десне идеје као такве[1] нити анализа српског идентитета и доминантне идеје државног уређења [2], већ конкретни предлози који би Србију учинили бољим местом за живот, а нашој деци пружили извесност и бољу будућност. Циљ „Десне Мисли“ као часописа јесте потрага за одређеном, уникатном формом српског конзервативизма, односно модерне српске деснице.

Свет око нас се мења, феномен глобализације достиже свој зенит, рушећи пред собом сваку посебност и вредност која не служи лакшем и већем профиту. Светски медији представљају карикатуру слободе и царство кича, демократија излизан термин који служи да се прикрије тоталитаризам и једноумље, а сувереност држава фарсу. Прво што у оваквом процесу глобализације страда јесу посебности сваког европског народа понаособ, његова традиција, култура, вера, писмо и језик.

Као један од најстаријих државотворних народа налазимо се у специфичној позицији. Након изгубљених ратова, великог погрома над Србима, великог сиромаштва, у ситуацији смо да бринемо о голом опстанку. Држава је неактивна и немоћна да заштити сопствене грађане, политичари недорасли задатку или забринути искључиво за своје имовинско стање, правосуђе очајно а већина медија отворени противници не само српских интереса већ и непријатељски настројени према Србима као народу.

Уз то, права националних мањина су далеко већа него права већинског народа. [3] Како бисмо опстали и очували своју културу и суверенитет, нужно је да представимо јасну идеју, план опоравка Србије гледано из конзервативне перспективе.   

У овом тексту биће представљени основни циљеви српске унутрашње политике и поједини предлози како исте постићи. Уколико имамо у виду да су Срби највише угрожени материјално, морално и биолошки јасно је да се пажња треба усмерити на покушаје решења проблема беле куге, сиромаштва, образовања и културних садржаја.

 

 

 

Биолошки опоравак

 

 

            Предуслов свих предуслова, основа очувања српског етницитета и културе јесте биолошки јак српски народ. У супротном, територија на којој живимо наставиће да се непрестано смањује под најездом биолошки јачих народа. Уколико изгубимо статус државотворног народа нестаћемо асимилацијом којој смо и иначе врло подложни. Узроци нашег биолошког нестанка су многобројни- социолошки, психолошки, економски, политички, а можда најпре филозофски (проблем недостатка јасног идентитета).

Као конзервативац, сматрам породично уређење и традиционални концепт морала основним параметром сваког друштвеног система и тврдим да је кључно исти сачувати. Међутим, садашње стање породице и моралних темеља на којима иста почива је испод сваког задовољавајућег нивоа. Не само што је патријархално породично уређење пред нестанком, већ је сама породица као таква у дубокој кризи. Еманципованост жена је постигло контра ефекат, те жене теже прихватају улогу коју су раније имале- улогу мајке. Потрошачко друштво је са посебном жестином за свог противника изабрало патријархалну породицу која се систематски руши путем масмедија. Такође, тачно је да се бракови закључују у познијим годинама; међутим, иако тачни, ови аргументи нам, сами по себи, не нуде решење. Нити можемо да учинимо да жене буду мање еманциповане (нити би требало), нити да рађају пуно деце за добробит нације. Треба размотрити решења која можемо спровести.  

1.       Економска ситуација је први параметар на који треба обратити пажњу. Решавање стамбеног питања за младе брачне парове мора нам постати приоритет.  Економска сигурност и запошљавање супружника у државним фирмама уколико имају више од троје деце, а незапослени су, морао би бити један од приоритета државе. Утврдити додатак за треће и свако наредно дете, попут оног који је градоначелник Јагодине предвидео у градском буџету.

Држава мора да изврши контролу уговора који се закључују између запослених жена и приватних послодаваца посебном уредбом, како би се регулисало питање исплате пуних зарада током породиљског одсуства. Укинути ПДВ на одећу и лекове за бебе.        

2.       Сексуално образовање је други параметар на који треба обратити пажњу. По последњим проценама, сваке године у Србији услед абортуса нестане град величине Панчева, а број извршених абортуса је рекордан у Европи. Сексуално образовање се мора увести као обавезан предмет у све средње школе (можда чак и у основне), пошто је степен знања о могућим опасностима, нежељеној трудноћи и полним болестима међу адолесцентима забрињавајуће низак. Цене контрацептивних средстава се морају прилагодити реалном економском стању. Уколико се то не може, укинути ПДВ на контрацептивне производе. Овим мерама би се делом смањио проценат нежељених трудноћа. Абортус као такав се мора законски регулисати и установити услови под којима је дозвољен. Поводом овог питања се мора отворити јавна расправа.

3.       Културни садржаји су трећи параметар на који треба обратити пажњу. Регулисати питање односа јавног сервиса, као медијског сервиса свих грађана према проблему "беле куге". Емитовати културне, образовне и забавне емисије које су прилагођене дечијем узрасту (емисија "Време је за бебе" је само прва у низу сличних, надам се). Емитовати емисије у којима би свакодневно била представљена по једна породица са више од двоје деце. Дати до знања да ће држава сваку такву породицу новчано помоћи. Стално упозоравати на опасност од „беле куге“.

 

Економски опоравак

 

 

       Следећи предуслов оздрављењу српске државе јесте паметна и одговорна економска политика. Да бисмо спровели јасну економску политику, морамо имати јасну економску стратегију. Уколико већ живимо у сиромашној и неразвијеној држави, треба направити добар план у коме је све у шта се улаже економски исплатљиво.

Јефтини популизам са једне, и бесконачно подизање иностраних кредита са друге стране неће нам донети никакав бољитак.

1.       Програм за младе је први и основни параметар на који треба обратити пажњу. Уколико нам је буџет рестриктиван и преоптерећен, ваља средства која имамо усмерити на онај део становништва који уложена средства може вишеструко да врати. Улагање у младе људе, студенте са високим просечним оценама, који имају амбицију да се домогну докторске дипломе и постдипломских студија може донети само добитак а никако губитак сиромашној и неразвијеној Србији којој су очајнички потребни енергични, образовани и способни људи. Треба направити стипендијске уговоре и плански стипендирати онај број студената у областима у којима постоји потреба за висококвалификованим кадром. Наравно, услов стипендије овог типа је накнадни повратак и рад у сопственој земљи, на период не мањи од 7 година. Далеко важније од невероватних обећања о „15000 стипендија за школовање у иностранству“ каква смо чули у претходној изборној кампањи, би било обезбеђивање стипендија за мали, али одабрани број студената и финансирање њиховог школовања на престижним светским универзитетима. Имајмо у виду да већина младих не види перспективу у својој земљи и жели да се одсели у иностранство. Ту перспективу им морамо створити у Србији. Иако жалим због тешког положаја пензионера и ниских пензија, не могу да схватим да су у држави у којој влада „бела куга“ приоритет пензионери а не млади људи. То је потпуно нерационално, како економски тако и национално.

2.       Развојни буџет је предуслов сваког озбиљног економског плана. Да би Србија као држава имала средстава да финансира развој здравства, просвете, културе, мора се ослободити беспотребног трошења велике количине новца за намиривање партијских интереса. У том циљу, морају се укинути фиктивна радна места и увести ред у запошљавање нових кадрова у државним службама. Наслеђене везе између политике и судства се морају прекинути. Независно судстсво, а самим тим и разрачунавање са тајкунима је главни предуслов сваког озбиљног плана за економски опоравак Србије.

3.       Покретање привреде и пољопривреде је циљ који се мора остварити, како државним субвенцијама, тако паметном и осмишљеном приватизацијом и докапитализацијом некада друштвених предузећа. Морају се унапред дефинисати циљеви државе од којих први мора бити да свака компанија која купи предузеће у Србији има обавезу (а не само обећање) да ће запослити одређен број радника или да бивше неће отпуштати, а да профит саме компаније мора достићи минимално прихватљиву суму за државу (пошто је новац од тог пореза држави неопходан). У сваком случају, треба искористити све погодности и уговоре које имамо, како са одређеним државама ЕУ, тако и уговор о слободној трговини са Руском Федерацијом који не користимо ни изблиза довољно. Посебно треба искористити традиционално добре везе са Покретом Несврстаних. То је велико тржиште на коме наша земља може остварити сасвим солидне приходе. На том тржишту можемо успешно, у блиској будућности, пласирати наше производе.

4.        Социјални дијалог са радницима и коначно дефинисање области и деловања радничких синдиката неопходно је извршити. У супротном може доћи до социјалних немира или политичке инструментализације синдиката. Игнорисање права радника на обећану им исплату није мудар национални потез. Поготову уколико узмемо у обзир да је прво постигнут договор са синдикатима па затим једнострано прекршен од стране државних органа. Такво понашање није ни легално, а ни демократско.

 

 

Национални и културни опоравак

 

 

Основа једног народа, његова суштина, јесте његова историја и култура. Повратак сопственим традицијама, вери, историји, језику, писму од изузетног је значаја за опоравак српског националног бића. Форсирање позитивних културних садржаја допринеће моралном оздрављењу посрнуле нације.

1.       Медији, како писани, тако и електронски морају испунити низ законских услова. Њихови финансијери морају бити грађани Србије са пребивалиштем у Србији. Исто важи за компаније које купују акције одређених медија. Друго, медији, посебно телевизије, морају гајити дух толеранције према свим народима, укључујући и српском. Уколико мањински народи имају право на своје телевизије и емисије на свом, матерњем језику, и Срби имају право на медије који би пропагирали српску културу, историју и традицију. Увреде на националној и верској основи су јако честе на српским медијима, стога се у овој области мора увести ред, како не би они који се данас издају за либерале и европејце, а који су до јуче били баштиници „прогресивних“ тоталитарних идеологија угњетавали оне грађане који су заиста и либерално и национално усмерени. Толеранција не значи полагање права на Истину.  Можда се то могло под Брозом- срамота је да се то ради и данас само под друкчијим именом.

2.       Невладине организације су област која се такође мора законски регулисати. Немогуће је да се нека организација сматра за невладину уколико добија донације од владе стране државе. То је владина организација. Само није организација наше владе. Укидање финансирања невладиних организација из иностранства и транспарентност у финансирању коначно би увели ред у невладином сектору, како би организације које се заиста боре за права избеглица, инвалида, пацијената добиле медијски простор који им неправедно отимају они који злоупотребљавају невладин сектор и термин „људска права“ како би вређали целокупни српски народ и на сваки могући начин омаложавали Србе. Реторика коју користе представници неких невладиних организација је у свакој нормалној држави кажњива законом.

3.       Национални план и програм. У циљу одржавања континуитета српске државне политике мора се, политичким консензусом најважнијих партијских чинилаца усвојити план и програм деловања српске државе, како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану. Такав план нисмо имали још од Илије Гарашанина. У том контексту, учинити све како би се неефикасна Српска Академија Наука и Уметности (САНУ) реформисала и увео ред у пријем нових канидата који је нарушен у току Брозове диктатуре, или бар основао некакав савет и ресорни одбори које би чинили најумнији Срби, а који би се бавио дефинисањем јасних политичких циљева у  свим областима од националног значаја.

4.       Образовни програм. Од изузетног је значаја усклађивање образовног система у Србији и увођење реда у припрему и издавање уџбеника. У Србији једино Завод за уџбенике и наставна средства може имати тапију на припрему и штампу литературе намењене основном и средњем образовању, а у коресподенцији са министарством просвете и образовним саветом који би се бавио одређивањем садржаја уџбеника. Такав, компетентан савет, мора бити формиран. Приватно идаваштво уџбеника мора бити законски укинуто. Такође, увођење реда у хаотичан „болоњски“ систем на српским универзитетима мора постати приоритет. Српски писци, научници, историчари морају коначно добити место које им припада. Славна српска историја, значајна културна баштина, српски митови и епови морају се изнова изучавати у нашим школама. Треба чинити све да се свет упозна са нашом историјом и еповима који су задивили и једног Гетеа, како не бисмо дошли у ситуацију у којој смо данас, да Албанци присвајају наше историјско и културно наслеђе. Влада мора да издвоји новац за снимање филмова и серија о српској историји који би били усмерени како на подизање морала српске омладине, тако и на упознавање западног света са српском историјом.   

5.       Сарадња са дијаспором је кључ српске борбе за бољи положај у данашњем, мултиполарном свету. Утицај српске дијаспоре је огроман, и простире се на свим континентима. У том циљу, треба помоћи формирање „српске мреже“ и спречити поделе којима смо склони. Омогућити улагање дијаспори у домаће фирме и третирање наших исељеника као грађана Србије, без обзира на пребивалиште. Дати право гласа Србима из Републике Српске, како би се оснажио осећај јединства и осећаја припадности народа са обе стране реке Дрине.

6.       Ћирилица је једино званично српско писмо, и у том циљу треба одредити смернице за очување исте. Одредити велике новчане казне за натписе на латиници, како на објектима тако и на српским производима. Увести порезе за натписе страним писмом (латиница јесте страно писмо). Постоји безброј добрих и иновативних иницијатива у том смеру, као што је иницијатива да ауто табле буду исписане на ћирилици [4]. Наравно, не треба занемарити ни оне српске писце који су писали на латиници; међутим, ћирилица мора бити основно српско писмо, као што је одувек и било.

7.       Језик. Језик који говоримо је у узрочно последичној вези са писмом којим се служимо, те коришћење латинице доводи до усвајања страних речи и израза. У српски језик је последњих година ушло исувише туђица, тако да се Срби различитих генерација и поднебља све теже разумеју. Предлажем оснивање комисије каква постоји у Француској, а којој би сврха била превод туђица на српски језик. Тако не бисмо имали „бечелоре“ и  „мастере“, „мобинг“ и сличне енглеске изразе у употреби.

8.       Пребројавање жртава. Проналажење масовних гробница свих Срба који су стрељани након другог светског рата. Позабавити се жртвама Голог Отока. Питање Јасеновца, асимилације Срба, избеглица и погинулих у протеклих ратовима мора бити основни национални приоритет Србије. Стално и свуда истицати број жртава. Не требамо се стидети сопствених мртвих. Пребројмо мртве да би живи имали мира.

9.       Породица. Радити на промоцији моралних норми и традиционалних вредности, српског кодекса части и начина живота уопште. Чинити све што се може у очувању традиционалних породичних вредности, оних које су здраве и које се морају очувати. Треба градити добар однос са традиционалним верским организацијама и подигнути ниво наставе веронауке у основним и средњим школама на прихватљиву меру. Српској Православној Цркви пружити финансијску и идејну подршку у свим пројектима који се тичу моралног оздрављења нације.

 

 

Покушао сам да издвојим три основне категорије циљева које морамо испунити како би Срби доживели морални и биолошки преображај. Уколико до њега не дође, бојим се да нас чекају све тежа и тежа времена.

 Доба пропадања.  

 

 



[1]  Више информација у тексту Владимира Пудара- „О називу“

http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/politicki-zivot/2009/01/11/o-nazivu

 

[2]  Више информација у текстовима Милан Дамјанац- „Проблем српског идентитета 1 и 2“

http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/kulturna-politika/2008/12/16/problem-srpskog-identiteta-prvi-deo
http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/kulturna-politika/2008/12/16/problem-srpskog-identiteta-drugi-deo

[3]  Погледајте реакцију надлежних органа након рушења српски надгробних споменика. Нема брзе акције полиције и правосуђа, нити протеста невладиних организација и притиска да се кривци ухвате и казне.

[4]  Више информација у тексту Дарко Бабић: „Језичке недоумице око нових регистарских ознака“

http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/kulturna-politika/2009/06/05/jezicke-nedoumice-oko-novih-registarskih-oznaka

Ко су грађани Србије?

Politički život — Аутор desnamisao @ 20:13

Пише: Владимир Пудар

 

 

 

 

        После две године рада Владе Мирка Цветковића дошло је изгледа време да се испуни и прво предизборно обећање. Списак обећања коалиције окупљене око Бориса Тадића је био веома дуг. Почели су са новим радним местима, а без посла је остао велики број грађана Србије. Једно од главних обећања коалиције било је оно обећање Млађана Динкића о 1000€ за акције.  Показало се да од тих пара неће бити ништа и да је и Динкић у кампањи преварио бираче. У кампањи су брже-боље парафирали ССП, од тог парафирања једино су успели да једнострано примењују Споразум и тиме нанесу штету буџету Србије. Нису успели ни да усвоје Статут АП Војводине, због унутрашњег сукоба у ДС. Једина ствар коју су обећали, а чије испуњење се после две године назире је стављање Србије на белу шенген листу.

            Када се каже да ће Србија бити на белој шенген листи, ту постоје разна тумачења. Тумачење Европске уније је да када кажу Србија, мисле на територију која не обухвата Косово и Метохију. Хавијер Солана је већ најавио да се визе неће укиниту за грађане Србије који живе на Косову и Метохији. Али ми већ знамо како званичници ЕУ гледају на питање територијалног интегритета Србије. Питање је како ће Србија реаговати на ову непристојну понуду. Чињеница је да Устав Србије гарантује иста права свим њеним грађанима.  Сви грађани Србије су једнаки пред законом. Чињеница је да Устав Србије експлицитно каже да је Косово и Метохија саставни део Републике Србије. Према томе могло би се заључити да Србија не може да прихвати овакав став Европске уније.

            Међутим Србија је у последње време изгубила сав свој понос и да прихвата све што јој се сервира из Брисела. Па како и не би. Борис Тадић и његови желе да што дуже владају Србијом. У томе им баш неће помоћи ако не испуне баш ни једно предизборно обећање. Због тога су спремни да прихвате све услове и да још једном покажу да су у одбрани Косова и Метохије јаки само на речима. Када треба да се по том питању нешто конкретно уради они подвију реп и надају се некој милостињи из Брисела. Овим потезом српска власт ставља грађане Србије са Косова и Метохије у подређен положај у односу на остале грађане Србије. Такође на овај начин Влада Србије још једном прећутно признаје независност такозване државе Косово.

            Далеко од тога да визна либерализација није добра ствар за Србију. Већ предуго грађани Србије троше своје време чекајући у редовима пред страним амбасадама. Зашто и ми не би могли да путујемо као сав нормалан свет? На жалост нису визе једино што нас у томе спречава. Питам се колико процената породица у Србији може себи да приушти одлазак у Париз, у Мадрид, Лондон, Берлин... Не због губитка времена проведеног пред амбасадом, већ због губитка радног места. У Србији се све теже и теже живи и то је тема о којој треба да се разговара, а бела шенген листа не може да се једе. Али Демократска странка, као прави мајстор за маркетинг, ставља све проблеме које Србија има по страни и од визне либерализације прави своју велику победу. Нема везе што остала обећања нису испунили.  Србија ће бити на белој шенген листи. То су јефтино добили. За њих јефтино, јер њихова дефиниција Косова и Метохије је нешто са чиме може да се тргује. Њихова дефиниција Устава Србије је нешто што се поштује кад се баш мора. Њихова дефиниција политике је маркетинг, а грађана за све грађане Србије немају исту дефиницију јер немају ни исти однос према њима.

           

 


Наш председник Борис Тадић

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:52

Пише: Стефан Драгојевић



 

”Да ли је то комета, или авион, или нешто друго?”, сећамо се да су се питали разни грађани када су гледали долазак Супермена. ”Да ли је то манекен, демагог, психолог, министар војске, не телекомуникација, председник, можда и премијер, диктатор???” то би данас рекли за појаву Бориса Тадића.
Наиме, шта је данас, био и биће Борис Тадић ретко ко може да одговори. Једино је сигурно да ће каријера дотичног, нажалост, трајати још. Дипломирани психолог, син дисидента у комунистичком времену, но ипак миљеника тоталитарног режима, имао је прилике да расте у врло угодном окружењу, за разлику од данас познатих ”ретроградних” снага који су се тада борили за онај идеал који сам наш уважени Председник квази-гарантује, а то је демократија.
Сама каријера нашег милог председника, коме сама деца желе да пишу писма љубави и опчињености увек је ишла узлазном путањом.
Борис Тадић је, уз ту још неке личности српске политичке сцене, најлепши пример најгоре врсте политичара коју је описао сам Арчибалд Рајс у својој књизи ”Чујте Срби(чувајте се себе)”. Како је дипломирани психолог постао министар телекомуникација а потом министар војске(вероватно са циљем да прогласи официре за лудаке и злочинце) на то ни најмудрији човек не би могао да одговори. Нажалост исте профитерске игре на које је славни Арчибалд Рајс указивао скоро пре један век, нису ни данас нестале.
Данас је тај психолог председник државе Србије. Изгледа да је преузео и функцију премијера. Изгледа да је он сам постао владар Србије, само Титу раван. То што је Борис Тадић и председник Демократске странке указује на однос који наш председник има према самом уставном праву и према демократији. Наиме, не постоји у свету човек који је председник свих грађана и уједно председник једне партије. Како је могуће да тај исти човек,тај исти председник буде председник партије а не оличење државе и народа??? Или је он и посебни председник 20% грађана Србије који гласају за ДС? На то би само Тадић могао да одговори, уколико би неко уопште желео да чује одговор. А тек обећања!
Није чудно да политичари не говоре истину, али ако је неко обмањивач пар екселанс то је онда уважени Борис Тадић. Од обећаних 200.000 нових радних места, изгледа да ће 200.000 људи остати без посла; од европских интеграција које је требао да спроведе изгледа да је претпрошла влада у којој су доминантне биле оне партије које се данас називају "ретроградним снагама" једина заиста довела Србију што ближе ЕУ, а уместо да млади и образовање буду нада ове земље, изгледа да су они сами оптерећење за ову државу (ал’ ипак Борис жели да му деца пишу, као што је волео његов учитељ Броз). Да ствар буде још гора успео је створи од премијера робота који личи на Деда Мраза са циљем да напише дневни ред за седнице владе. Замислите- премијер је постао редар! Очигледно да само у Србији може да се деси да председник изјави да УСТАВ није СВЕТИЊА(шта би данас рекли највиши политички и правни мислиоци свих времена) и да критикује једног члана владе(министра спољних послова)! Борис Тадић је постао нови апсолутни владар, једини у Европи! А тек што је љубоморан на остале поданике његове партије; нема потребе ни коментарисати (јадан Вук Јеремић и Бојан Пајтић). Па шта ће деца да мисле о теби Борисе? Лош пример за њих?

Нажалост то је реалност која се данас дешава у земљи Србији... Шта нам остаје да урадимо?

Да се боримо, са свим снагама, на свим пољима разума и слободе, зато што је Србима диктатура увек дошла главе, једноумље је увек кварило дух народа који је успео са вером у слободу да уништи и највеће силе које су се бориле против Србије, и само са том истом вером можемо да победимо још једног диктатора.

Нек остане после Тита, Тито, зато што после Тита више диктатора нисмо имали.
Спречимо после Тита, Бориса, зато што је демократија оно што је нас Србе увек чинило слободним и правдољубивим народом.


Украјина- подељена земља

Politički život — Аутор desnamisao @ 22:55

Пише: Јован Антуновић

 

 

 

Украјина, после Руске Федерације највећа и најмногољуднија земља Источне Европе, и држава са великим економским и људским потенцијалом, већ дуже време стоји у месту, стагнира, економски заостала, док њена политичка елита никако да нађе решење за нагомилане друштвене приблеме. Где су корени таквог лошег стања?

Прво, као и све источноевропске земље, Украјина је веома дуго била под социјалистичком и комунистичком идеологијом. Као део Совјетског савеза, а са падом берлинског зида и урушавањем целокупног колективистичког система вредности, логичан след догађаја био је економски крах. За разлику од осталих земаља источног блока, од којих је већина сада већ интегрисана у Европску унију, Украјина није одмах приступила реформама и сређивању друштва, већ се бавила политичким питањима, од којих су већина до данашњег дана остала нерешена.

Управо ти нерешени политички проблеми јесу други разлог због којег се Украјина налази ту где јесте. То су питања статуса украјинског и руског језика, питања националног идентитета, пута којим се треба кретати, избор између Москве, Брисела и Вашингтона, као и други низ тема око којих политичка елита не може да постигне консензус. Наиме, неформално, Украина је географски, али и у политичком, културном и вереском смислу подељена на три дела- источну, централну и западну.

У источном делу, уз Русију, живи велики број етничких Руса (који чине укупно око 17% популације у целој земљи), а већина њих, као ни Украјинаци који ту живе, не говори украјински језик, већ им је матерњи руски и инсистирају да се он уведе као други службени језик у земљи, чему се добар део остатка земље оштро противи. Грађани источних региона имају традиционално неповерење према украјинској држави, често се жалећи да она нема разумевање за њивове проблеме, да их посматра као грађане другог реда,  и да жели да их асимилује у украјински етнос и наметне украјински језик, културу и обичаје. Њихови политички представници углавном следе званичну политику Москве, о чему, између осталог, сведочи и велики број антизападних и антинатовских демонстрација које они организују у Аутономној Републици Крим. Иначе треба поменути да је од религије, у источном делу, доминантно православље, чији је институционални ослонац Украјинска православна црква Московског партијархата, аутономна огранизација унутар Руске Православне Цркве. За разумевање овог региона треба додати и чињеницу да је највећи број украјинских козака, који су ратовали за руског цара, управо са ових простора па према томе добар део популације источног дела земље чине њихови потомци.

Централни део, у који спада и главни град Кијев, насељен је махом Украјинцима. У регионима централне Украјине доминантан је украјински језик, али велики број људи се служи како руским тако и суржиком (мешавином украјинског и руског). Као и на истоку земље, овде је доминантна религија православље, али поред званичне Украјинске православне цркве Московског патријархата (УПЦ МП), делује са немалим бројем верника и одвојена, у православном свету непризната, Украјинска православна црква Кијевског патријархата (УПЦ КП). Од почетка деведесетих када је дошло до раскола у цркви, одвија се надметање у придобијању верника, при чему свака страна оптужује ону другу за издају и расколништво.

Запад Украјине, а посебно украјински део географске области Галиције, је регион по свему посебан, а могло би се рећи сушта супротност истоку земље. На западу се већ деценијама баштине идеје украјинског национализма, независности и дистанцирања од Русије. У односу на остатак земље, овде од верских заједница доминтну улогу има Украјинска грко-католичка црква, и њени верници које у православном свету често именују „унијатима“, тј. онима су након велике шизме прихватили унију са Римом, догме Римокатоличке цркве, али задржали православне, источне обреде. Руским језиком овде, иако га већина зна још од совјстских времена, локално становништво једва да се користи у међусобној комуникацији. Како што на истоку земље Руси и Украјинци истичу да страхују од асимилације и ишезавања њиховог језика и тако се и на западу често истиче претња од руског језика, аргументујући чињеницом да скоро пола земље прича на „језику стране земље“. Овде, на западу, у Галицији, је рођен и Степан Андрејевич Бандера, вођа покета отпора против Совјетске власти и човек о којем су мишљења о његовој улози у историји и данас оштро супротстављена. Иначе, када неки Рус жели да увреди Украјинца, у смислу да је фашиста, шовиниста или једноставно русофоб, он га означава термином „бандеровец“, мада многи Украјинци то и не сматрају увредом, одричући Степану Бандери било какав шовинизам или сарадњу са нацистичком Немачком у Другом светском рату, коју Руси често потенцирају.

Након свега наведеног, могло би се  рећи да културном и вредносном смислу, уместо једне Украјине, постоје три, које су међу собом, мање или више, оштро супротстављене и завађене. Остаје наравно и велико питање када ће се све ове разлике превазићи, када ће се постићи консензус око најважнијих тема, а политичка надметања почети да личе на цивилизован дијалог око социјал-економских питања и постматеријалистичких вредности а не на борбу на живот и смрт. До када ће исток гласати за Партију региона Виктора Јаниковича, центар за Блок Јулије Тимошенко а запад за Нашу Украјину Виктора Јушченка? Када ће Љвов, по многима један од најлепших градова не само западне Украјине и Галиције, него и Источне Европе, почети да изазива и позитивне асоцијације код рускојезичког становништва? Наравно, рећи да је само у Украјини проблем било би и нетачно и неозбиљно. Део решења је и у рукама земаља који се боре за превласт над овим просторима. Данас су то пре свега Сједињене Америчке Државе и НАТО савез са једне и Руска Федерација с друге стране, а у историји су то биле и Руско цартво, Пољска, Литванија, Аустроугарска...

У тим међусобним сукобима Украјина је, чини се, пречесто била, оно што данас називају- колетералном штетом.

 

 


Локални избори републичког карактера

Politički život — Аутор desnamisao @ 02:56

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

        Вероватно су сви читаоци имали прилике да испрате ток предизборне кампање и резултате локалних избора у београдским општинама Земун и Вождовац. Локални избори од локалне важности, можда сте помислили. Помислили и погрешили. Већ у првим сатима након расписивања поменутих избора могли смо да чујемо један број изјава високих страначких функционера који сведоче о важности наизглед неважних (мање важних) избора. У ову изборну кампању већина странака ушла је са готово свим расположивим ресурсима. Мотив овакве одлуке лежи у провери легитимитета како доминантне, тако и алтернативних политика.

Како на градском, тако на покрајинском и републичком нивоу, јасно је да нас очекује можда и преломни период, у коме треба спровести важне политичке одлуке и дефинисати политичке смернице за будућност.

Стога, резултати су извесни показатељ подршке најављеним потезима.

На економском плану, очекују нас још тежа економска ситуација и могући социјални немири.

На спољнополитичком плану очекује нас неизвесна борба за укидање виза, које је било једно од многих неиспуњених предизборних обећања владајуће коалиције које у обећаном року није испуњено.

На унутрашњем плану очекује нас доношење неуставног предлога статута АП Војводине и предлог нацрта закона о регионализацији.

Под паролом „ помозимо неразвијеним и сиромашним регионима“  покушава се наметнути предлог који је суштински противан националним и економским интересима земље. Регионализација по овом моделу, у овако сиромашној и малој земљи, са осам милиона становника може произвети искључиво веће сиромаштво, слабљење централне власти и осећаја националног јединства а јачање и увећање регионалних администрација. Гомилањем административних центара (Београд, Нови Сад, Ниш и тд) добићемо службенике који су задужени за потпуно непотребну, посредничку улогу између централне власти и мањих општина. Такво решење представљаће ударац за ионако осиромашене грађане.

Пароле „ Београд нас краде“ заменићемо паролама „Нови Сад нас краде“. Замена гломазне администрације још гломазнијом допринеће, дакле, само још већим социјалним немирима и још видљивијим разликама у степену развијености различитих региона.

 

       Уколико се желео постићи економски опоравак најсиромашнијих делова земље, било је довољно извршити децентрализацију, односно пренети велики део овлашћења републичке власти на локалне самоуправе. Међутим, смисао овог нацрта и није економски опоравак, већ политичко и територијално уситњавање већ уситњеног политичког и територијалног простора Републике Србије.

Политичке и територијалне амбиције локалних властодржаца и националних мањина избиће на видело. Да би се неконтролисане амбиције, како локалних лидера, тако и представника неких страних амбасада задовољиле приступиће се непотребним и штетним компромисима који могу угрозити опстанак целокупног народа и државе.

Не дозволимо себи да поверујемо у обмане. Не ради се овде ни о каквој регионализацији већ о распарчавању Републике Србије. Чини се све како би њена иначе несамостална спољна и унутрашња политика била још несамосталнија. Развластити централну власт у што већој мери- а тиме и онемогућити српски народ да управља сопственом судбином по демократским начелима западног света коме тежимо, јесте прави циљ како војвођанског статута тако и „регионализације“.

 

Да закључимо.

Резултати управо одржаних локалних избора су прилично интересантни. Са једне стране, добар резултат напредњака, социјалиста и народњачке коалиције прдставља изненађење за многе. Социјалисти су прошли неочекивано добро и готово дуплирали резултат са прошлих локалних избора. Народњачка коалиција и њена предводница- Демократска Странка Србије освојила је више него што је процењено у истраживањима јавног мњења уочи самих избора и показала да има стабилно бирачко тело. Напредњаци су победили коалицију окупљену око Демократске Странке и показали да могу рачунати на респектабилан резултат на наредним републичким изборима.

Са друге стране, странке које врше власт на републичком нивоу су добро прошле (укључујући и већ споменуте социјалисте) и показале да су и даље изузетно снажне.

Међутим, треба обратити пажњу на број апстинената.

Медијска блокада која је присутна није дозволила представницима  опозиције да јасно изрази јсвоје ставове. Ова околност значајно је утицала на резултате избора. Стиче се утисак да грађани управо из тог разлога нису ни изашли на изборе у већој мери. Они траже алтернативу а она им се медијски не нуди. Оно што им се нуди, то је она политика са којом у већини, рекао бих, нису задовољни.

Једино је сигурно да нас очекује бурна политичка јесен са пуно неизвесности.

 


Зашто куче арлауче

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:03

Пише: Владимир Пудар

 

 

 

 

"Зашто куче арлауче" чувени је стих наше култне рок групе Рибља Чорба. Данас сам се присетио овог стиха док сам ходао тротоаром и присуствовао сцени коју ћу описати у наредним редовима. Веома је тужна сцена када видиш куче остављено пред капијом, а газде су затвориле врата за собом и заборавиле га. Куче покушава да уђе, гребе на врата, цвили, али нема ефекта, газде су унутра, на топлом, забављају се својим пословима и ни не мисле на куче.  Ретко ко може да нам заиста дочара како се то куче осећа, али постоје ипак они који могу.

Актуелна српска влада је нешто што се најближе може описати као ово усамљено куче. Као што и куче има газде, тако и наша власт има газде. Повезује их и то што и једни и други своје газде обожавају. Кучетове газде су ту, одмах иза капије, а владине су у Бриселу. И у Вашингтону.

Колико год се наша власт трудила да се допадне својим бриселским покровитељима, то им нешто и не иде од руке.  Тако су обећавали белу шенген листу. За сада од тога ништа, из владајуће коалиције стижу објашњења како не треба лицитирати датумима. Права је истина да они немају појма када ће Србија бити стављена на белу листу. Нису били у стању да доврше оно што је започео Драган Јочић, док је био министар унутрашњих послова. Потписао је Божа Ђелић, у јеку предизборне кампање и Споразум о стабилизацији и придруживању. Али тај споразум никао да ступи на снагу пошто бриселски покровитељи нису баш толики ентузијасти колико је био Божа док је припремао своју оловку и трчао у Брисел, да потпише уговор, код којег нема сагласности воља. А сагласности воља нема око тога на коју територију се споразум односи. Да ли је то Србија, или територија Србије без самозване државе Косово? За Божу то вероватно и није битно. Није било доста што су се понижавали, већ сада и једнострано примењују тај споразум, споразум који још и није ступио на снагу, све да се додворе својим покровитељима.

Питање је да ли и какву Србију Европска унија жели. Причају нам наши властодршци како треба реформисати институције, као треба изменити Устав и смањити број народних посланика. У Србији уопште и није битно колико народних посланика има у Народној скупштини. Није ни битно колико народних посланика има у сали за време гласања. Још грађани Србије нису заборавили чувену аферу Бодрум, са Недом Арнерић и Бојаном Пајтићем у главним улогама, а већ имамо нову аферу, са истим сценариом. Истина нико није отишао у иностранство па тамо гласао, данас народни посланици гласају из ресторана, са паркинга, а ако баш морају, онда уђу и у салу. Са овако урушеним угледом највишег законодавног тела, тешко ми можемо у Европу. Иронија је то да нас од Европе највише удаљавају они који о њој стално причају. Иронија је и то што ја за аферу Бодрум Бојан Пајтић награђен местом председника ИВ АП Војводине. Иронија је и то што сада тај исти Бојан Пајтић предлаже нови Статут АП Војводине који води растурању Србије. Питам се да ли ће и актери нове скупштинске афере бити награђени и да ли ће реаговати правдољубиви председник Борис Тадић. Афера Бодрум је срушила прву владу Демократске странке. Надамо се да ће ова афера срушити њихову другу владу.

На крају, да се вратимо на оно куче са почетка текста. Највећа разлика између заборављеног кучета и наше власти је то што када газда отвори врата куче уђе у своје двориште, док је питање да ли би наша актуелна власт, да им њихови покровитељи пруже прилику, уопште успела да нађе пут кроз отворена врата.


Повратак

Politički život — Аутор desnamisao @ 03:18

Пише: Владимир Пудар

 

 

     Када се у последњој деценији чула реч ''повратак'' најчешће се мислило на повратак прогнаних Срба у Хрватску, или на повратак расељених лица на Косово и Метохију. Овај текст није о томе. Тема овог текста је путовање кроз време.

                У току бројних предизборних кампања чули смо од представника тзв. друге Србије, како ће, ако победе присталице прве Србије, Србија бити враћена у деведесете.  И ето, ''друга Србија'' је победила и нисмо се вратили у деведесете. На жалост, идеолози ''друге Србије'' имају много бољи времеплов. Успели су да Србију врате у четрдесете.  Или бар у прву половину педесетих.

                Две иницијативе актуелних властодржаца су веома симптоматичне, показују да начин размишљања Брозових револуционара још увек није ишчезао и да систем вредности који нам намећу ови није проевропски, већ нама добро познати, комунистички.

          Прва иницијатива је увођење солидарног пореза. Наши властодршци су предложили увођење пореза на зараде и пензије више од одређене суме новца. Пореска стопа би, ваљда била 5%.  Увођење пропорционалне пореске стопе (то је стопа која се не мења порастом основице) ће имати за последицу да под удар овог пореза падну они које можемо назвати припадницима средње класе.  Није исто да ли ће порез платити неко ко има зараду 15.000 динара, или неко ко зарађује 150.000 динара. Истина је да ће износ пореза у другом случају бити већи, али овај први ће много теже поднети терет пореза. Са друге стране нико не размишља о томе како је у Србији пореско оптерећење зараде међу највишим у Европи. Не размишља се о томе да би боље било смањити јавну потрошњу, уместо подизања пореза. Па ова влада је најгломазнија од обнављања вишестраначког система. Затим, лишили смо буџет великих средстава једностраном применом ССП, укидањем царина, и сада грађани Србије треба то да надокнаде. Већ су подигнуте акцизе на нафту и нафтне деривате, дуванске производе и алкохолна пића. Тако се царине, које имају циљ заштиту домаће робе мењају порезом на зараду и акцизама које имају фискални циљ, прикупљање средстава у буџет. Дакле, грађани Србије данас треба да плате економске авантуре властодржаца и додворавање њиховим бриселским покровитељима. Не бих се превише зачудио да следећи корак буду национализација и аграрна реформа. Шта ће четворочланој породици трособан стан, могу они ту да приме неког друга. Добрим путем смо кренули...

                Друга иницијатива тиче се правосуђа. Министарство економијеи регионалног развоја на чијем челу је Млађан Динкић, упутило је препоруку  Врховном суду да се на годину дана прекину поступци у вези радних спорова. Потписник ове препоруке, извесни државни секретар у министарству Млађана Динкића, објашњава нам да је она законита јер је донета у складу са Законом о облигационим односима. Свако ко је барем прошао поред правног факултета зна да Закон о облигационим односима садржи материјалне норме, док процесне норме садрже Закон о парничном и Закон о извршном поступку. Волео бих да је тај државни секретар навео и члан Закона о облигационим односима којим је ово регулисано. Па можда и постоји неки члан за који ја не знам и који каже да извршна власт може слободно и по свом нахођењу да се меша у рад судске власти. Овом препоруком напада на суштину правне државе. Увођење овакве праксе, да моћници из Владе шаљу упутства судовима представља поновно успостављање револуционарне правде у наш правни систем. Подела власти, на законодавну, извршну и судску, је једно од одновних начела на коме почива демократски поредак. Независно судство је једини гарант одржавања демократије у било којој заједници. Када судови буду подређени интересима власти или једне партије ту више демократије нема.  

 

 

 

 

Друг Тито једном рече да признаје само суд своје партије. Чији суд ће признавати друг Млађа? Пошто је свима јасно да је ова препорука неуставна и противна закону поставља се једно веома важно питање. Да ли ће друг Млађа или било ко други ко је умешан у ову аферу одговарати? Ако нема места кривичној одговорности, политичка одговорност је јасна. А последице политичке одговорности су смене, оставке и слично.  Са друге стране судије се морају одупрети свакој врсти притисака. Притисци који долазе од стране владе су веома опасни јер се њима, више него било чим другим урушава систем и институције система. Овај последњи пример вероватно најјасније сведочи о покушајима повратка у четрдесете. Комунисти су својевремено одржавали монтиране процесе, а данас такозване демократе покушавају да поново својој власти подреде правосуђе.

                Како су ствари кренуле, следећа иницијатива ће бити укидање вишестраначког система и проглашење листе ''За европску Србију'' једином партијом у Србији.


Санадер и "банана република"

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:59

Пише: Милан Дамјанац

 

     Нико вас у животу неће поштовати уколико не поштујете сами себе. Срби су познати по непоштовању самих себе и своје државе. Најновији пример је посета хрватског премијера Иве Санадера Београду. Њој је претходила посета Драгољуба Мићуновића Загребу. Како не би увредио домаћине, популарни „Мићун“ је одлучио да се, између редова, извини за Јеремићеве ставове које је јавно изрекао о етничком чишћењу Срба и позове на сарадњу наше „блиске суседе“.

Одавно је познато да је Јеремић непожељна особа у Хрватској, те се на тамошњим пијацама може купити пикадо са његовим ликом. Пошто је српска власт установила да нас надахнути Мићуновићев неоанархистички говор није довољно понизио, одлучено је да се позове у посету Санадер.

За његов долазак све је припремљено; у Србији је ћирилица готово истребљена, о избеглицама и убијенима се више не прича, Крајина је заборављена, фабрике и предузећа су такође хрватска, а омражени министар Јеремић је послат у Турску. Интонирана је Хрватска химна, подигнута Хрватска застава, прострт црвени тепих. Дочекујемо колонијалне господаре.

 

Да срамота буде већа, Санадер је упоредио однос Срба и Хрвата сада, са односом Немаца и Француза након Другог Светског рата. Какво бестидно преправљање чињеница, какав безобразлук који допуштамо. Ми смо, дакле, бивши нацисти, а Хрвати часни, дивни и нападнути, изгинуше бранећи се од „великосрпске агресије“. Ту и тамо, по неколико милиона српске нејачи, жена и стараца побили, а мушкарце одвели у логоре како би их искористили као радну снагу па стрељали. Ситница. Ми смо нацисти, те је освета дозвољена.

Не само што смо своје нацистичко лице показали 90- тих већ су Хрвати исто предвидели, те су превентивно извршили геноцид над нама, те тако учинили добро дело остатку човечанства. То што смо бранили сународнике у протеклом рату, само је потврда наше „геноцидности“. Не престајемо да се нудимо за геноцид.

Нисмо увидели општи интерес и своју геноцидност на време. Зарад добра и мира у свету, требало је да сами себи пресудимо.

Као озбиљна држава и народ, чини се да смо коначно увидели колика смо сметња успостављању демократског друштва и система вредности, посебно на Космету и Хрватској. Одлучили смо да се максимално обрукамо, те смо сопственог министра „депортовали“ ван земље. За то време, Хрвати такође показују добру вољу за сарадњу, забранивши улазак српског капитала и легално преписујући српску имовину себи. Демократски и рационално. Само напред.

 

 

Са нестрпљивошћу очекујем наредни потез проевропске и социјално одговорне владе. И како друкчије окарактерисати ову земљу него- „банана република“.  

   


Powered by blog.rs