Desna Misao

Пад Крајине - интерес и неспособност крајишких лидера

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:28

Пише: Стефан Драгичевић

 

 

 

 

              Хрватска, 1990. година пролази у тешком радикализму стања у тој, још увјек тада, федералној јединици СФРЈ. На власт ступа ХДЗ на челу са Фрањом Туђманом који је добио апсолутну подршку грађана. 19 маја 1991 године већина бирача од 93% становништва на референдуму биће орјентисана за независну и самосталну државу Хрватску. Хрватска је већ 1992 године примљена у УН тако да је она већ тада постала суверена и самостална држава. Међутим, сукоби који су настали већ увелико 1991 године, прогоном и са једне и са друге стране цивилног становништва, етничког чишћења није се више могло зауставити сем да нека од великих сила каже "доста је". Сваки дан је пролазио у неизвјесности и све је више било жртава, тако да се никако сукоб није могао оквалификовати као "привремени сукоб" како га је некада звао лорд Овен.


На почетку сукоба јединице РСК и ЈНА су далеко биле опремљеније и способније за борбена дејства против хрватске војске и полиције, међутим сукоби који су се дешавали у нашој блиској прошлости, нису се дешавали оружјем или испуњеном мржњом већ политиком. Политика је кумовала процесима који су одавно били знани на западу. И док је ЈНА заједно са војском РСК разрађивала план по којим шавовима треба ударити Хрвате, дотле су се хрватске јединице тако снажно наоружали и опремиле да до Загреба копнено ниси могао прићи. Као први предсједник РСК био је Милан Бабић, човјек који је заједно са Мартић сматрао да РСК може бити саставни дио СР Југославије, иако територија није цијеловита (источна и западна Славонија). Ту врсту авантуре ни сам Милошевић није схватао тако да поједини неспоразуми и нису били неко велико чудо.

Од када је Хрватска прогласила своју самосталност и независност, а послије и 1992 добила међународно признање, српско становништво које се противило отцјепљење Хрватске од СФРЈ, забарикадирао је дјелове око Книна и осталих општина под већинском контролом Срба. Багери, дрвећа, саобраћјни знак "стоп", на наслову општина брисање латинице, а остављање ћириличних слова назива мјеста .. Практично, Книн није имао више никакве везе са Загребом, а недуго затим и Срби у РСК одржавају референдум гдје проглашавају своју независност од Хрватске, са одређеним временским периодом прикључења са Србијом односно СР Југославијом. Интересантно, ту независност нико није прихватао па ни сам Милошевић.


Лидери крајишких Срба евидентно нису доносили своје самосталне одлуке, већ под патронатом Београда Милошевића, Јовице Стаништића, Кадијевића и осталих .. зато је Бабић због непослушности према Милошевићу био смјењен, а на то место постављен је Милан Мартић. И док је одбијен план Лорда Овена од стране крајишких Срба, од тада почиње стезање обруча, а све више јачање војне и свих других видова оперативе и логистике Загреба, који је из дана у дан добијао подршку Ватикана и Вашингтона, а касније и скоро свих западних Земља на челу са Нjемачком.

Прво су оружане снаге Хрватске тукле снажно око Задра гдје је била врло танка спрега сјеверног са јужним дјелом земље, те тако да се постигне повезаност територије. Ту је главну улогу играо генерал Јанко Бобетко који је неизмјенично стално артиљеријском ватром пуцао на положаје војске РСК. После се десио Медачки Џеп, Кордун и сл. све се то десило због неспособности лидера РСК да политичким дјеловањем усмјере свој мозак на преговоре, а не на стално гледање у Београд.

Како је вријеме све више одмицало и радило за Хрватску и њене оружане снаге, а цивилно становништво и једних и других који су се нашли у средишту сукоба евакуисали, тако је свима постајало јасно да РСК губи територијалности и интегритет, као и повјерење званичног Београда и СР Југославије.

 Не треба превише лупати главу и размишљати "како је војска РСК све више слабила" јер главни разлог стоји у старосној години припадника војске РСК која се кретала око 47,5 година што су већ средње године, док је Хрватска на својој страни имала припаднике старосне године 33 године живота. Поред тога, у Хрватску војску су долазили млади добровољци, родољуби који су по сваку цијену жељели да одбране своју државу, а са друге стране имамо Аркана, добровољце СРС, Пуме итд. који су у Хрватску дошли само да би пљачкали и обогаћивала се на туђи рачун и на туђој бједи и неимаштини. Док су паметни интелектуалци у РСК којих је било врло мало, на вријеме спаковали ствари, већ 1993, дотле су пристизали пуни камиони накита и културног блага из Хрватске према Србији. Мартић, Мркшић, Бабић су људи који су немо посматрали цио слијед догађаја и нису доносили кључне одлуке за одбрану српског народа у Хрватској.

 Послије свега, и послије свих догађаја, напада и дефанзиви долази Питер Галбрајт са својим предлогом Контакт групе: САД, Русија, ЕЗ (Европска заједница) и УН. Иначе приједлог је познат по свом називу З-4.

Овај план стварао је од РСК државу у држави са Хрватском, са прешироком аутономијом за један регион или природни ентитет. Грб, застава, председник, премијер, посебан банкарски сектор, полиција, војска ... све су то крајишки лидери одбили само због једне ствари, а која је била немогућа још од 1990 године - "Не прихватамо план, јер планом ми остајемо уједињени са Хрватском усташком и квинслнишком државом". После дан-ноћног размишљања, одласка Мартића код Милошевића, Бабића и његових састанка са Станишићем, Мркшићевим сталним противљењем .. Лидери РСК одбијају З-4.

Хрватска страна, до тада, није знала како да се понаша према плану З-4 јер им је било не схватљиво да ће Срби добити такву аутономију која је била само сан сваке регије у свијету.Када је Галбрајт дошао са приједлогом З-4 код Туђмана, Туђман се сав погубио и зацрвенио у лицу. Он је својим сарадницима само одмахивао руком, као "ви реците своје мишљење, ја не знам шта ћемо сада". И коначна одлука је била да ће Туђман обавјестити за дан-два Галбрајт да ли прихвата или не прихвата план, а до тада широка дејства хрватске оружане акције још увјек траје против РСК. Тадашњи предсједник РСК Милан Мартић је одбио да се састане са Питером Галбрајт још једном, одбио је то и Мркшић, тако да су увалили самом Бабићу да се носи са Галбрајт како зна и умје. На кратко је био прекинут састанак гдје је Бабић тражио консултације. После, када су се вратили у "одаје", Галбрајт је рекао нешто што ови нису схватили нимало озбиљно нити су мислили да Галбрајт то озбиљнo мисли, рекавши "Ако не прихватите план З-4, Србима у Хрватској ће се нешто страшно десити, а ви тога нисте ни свесни. " Наравно, зна се нашта је мислио, егзодус и оно што ће касније уследити: "Бљесак" и "Олуја". На крају, послиједњи пут, Бабић одрично каже "НЕ" Питеру Галбрајт.


Када је то чула Хрватска страна да су Срби из РСК одбили план З-4, добили су подршку САД и западних земаља, а онда је Туђман свом сараднику смјешкајући се рекао "Ништа, припремите се, сутра ујутру крећемо".

Tачно у зору, почиње инвазија Хрватске војске на положаје војске РСК западне Славоније, тачније онај њен почетак од Пакраца. "Бљесак" је почео. По неким подацима Хрватска војска је имала око 20.000 војника и полицајаца у својим редовима, а војска РСК од 9.500 како се процјењивало да је имала од добровољаца, Аркана и остаих спала на 3000.Очајнички покушаји су били када је гранитиран Сисак и Загреб, али "Бљесак" је тотално потопио "почетак Западне Славоније". Пакрац је био тотално опкољен и забаракадиран од стране хрватских снага. Интересатно, док је Пакрац падао војска РС са оне стране Саве су мирно посматрали слијед догађаја, и частили се ракијом и прасадима.

 Из те колоне, ухапшене и касније одведених у притвор био је и Вељко Џакула, човјек који је предвидео "Бљесак". Он је касније први пуштен из затвора на захтијев Кине, а онда брзо отишао до Аустрије гдје је хтио своје сараднике из СРЈ увјерити да РСК потпише и прихвати план З-4. Чак у једном интервју каже да је клечио на кољенима, склопљених дланова и молио представнике СРЈ да увјере Мартића и Бабића да потпишу план З-4.

Након извјесног времена, Контакт група је послала документ у 5 тачака, а кључна је била трећа тачка која говори о плану З-4. Руковдство РСК га је прихватио у цјелости. Међутим, исувише касно. Чак је Бабић брзо сјурио у Београд у америчку амбасаду молећи очајнички Галбрајт да донесе папир, да-да свој потпис на З-4. На крају је и потписао, Галбрајт отишао у Загреб, али једино што је могао да нађе у Загребу јесу "Закључана врата гдје се налазио предсједник Хрватске Фрањо Туђман са својим сарадницима".

Од 4 августа 1995 године у зору, креће акција "Олуја". Са 130.000 војника, 350 тенкова, 800 топова, 30 авиона и хеликоптера на крајњу дестинацију РСК - Книн. Пале су све општине које су се нашле усред удара хрватске војске.

РСК је имала око 30.000 војника, без подршке војске СРЈ, без подршке РС, остављена је да се брани како зна и умје.Додуше, у техници ниси толико одмицали за хрватском страном, али је основни проблем РСК био у недостатку људства. Хрватска војска је већ била освојила у БиХ Босанско Грахово и тако отворила пут Динари гдје је Книн био на дохват руке. Опкољени Книн, гранате падају, тресе се земља како од граната тако и од Хрватске вишенадмоћније војске, а Книн паде. Улазак Хрватске војске у Книн била је задња станица, напуштени град, напуштене руководство, напуштена Крајина.

Више од 250.000 српских избјеглица се повлачило према РС и СРЈ односно Србији, за гориво су се сналазили како знају и умију, од тога по подацима "Веритаса" 2.000 их је изгубило живот приликом евакуације.

Интересантно је било гледати очајнички покушај Мартића да на телефон добије Милошевића, који га је од неких 20 пута колико га је звао добио везу, и то управо с Милошевићем. Пита Мартић Милошевића "да пошаље само мало авиона на Загреб да прелете онако", то се наравно од Слобе одбија, а онда пита Мартић Слобу "А шта ја предсједниче сада да радим", а њему Слобо рече "Убиј се".

И тако, паде Крајина, и тако оде и српски живаљ из ње. Како одлази српски живаљ тако оставља своје порушене куће и своја вјековна огњишта. 


Ко је крив? По мени: дрчност, тврдоглавост, живот у измишљеном свијету, живот у изолацији, живот у заблудама Милана Мартића и Милана Бабића чији се авантуризам са отсјеченим територијама није остварио. Није се остварио не прихватањем на вријеме плана З-4 гдје би и до дан данас живио српски народ у Хрватској, и то у садашњој Крајини под истим тим називом и истим тим историјским наслијеђем. Сада само што од српског становништва имамо у Хрватској то су стари и изнемогли који су на крају свога живота. То је политика интереса и договора Туђмана и Милошевића, а уједно и неспособности Мартића и Бабића да својом главом мисле за добробит српског народа у Крајини.

План З-4 можете детаљно погледати на http://planz4.mojblog.rs/p-plan-z4/27608.html

 


Шта Србија може очекивати послије Генералне скупштине УН по питању резолуције о Косову

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:02

Пише: Стефан Драгичевић

 

 

 

 

 

Прошао је један тако оптимистичан дан и датум у српској политици од стране демократске власти - 22.07.2010 године, а уствари таквом руковођено политиком држава је у цијелини добила тежак ударац, а можда изгубила веома важне дипломатске елементе за даљу борбу очувања суверенитета и територијалног интегритета у будућности. "Проглашење независности Косова није нарушило међународно право" је одлука МСП (међународног суда правде) билансом од 10:4 у корист Приштине. Да је постојао одређени политички притисак, сумњао сам чим је Тачи отишао у САД да разговара са Џозеф Бајден и да се срдачно загрли са својом дугогодишњом пријатељицом и савезници Мадлен Олбрајт. До коначне одлуке суда у медијима се спекулисало да је омјер снага 8:7 у корист Србије, међутим овакав исход на крају мислим да нико није очекивао сем унапријед познатог става суда од стране Вашингтона и Приштине. Међутим, 21. вијек је, дипломатија и сва правна регулатива је на страни великих сила, ау овом случају лобија и подмићеност је утицало на пристрасност судија у вези доношења коначног савјетодавног мишљења у вези Косова. Управо је тај чин показао колико су "јаки" Русија и Кина, иначе "велики савезници наше државе како то ова власт жели да прикаже". Толико су тихе у дипломатији и међународним круговима да је веома тешко процјенити "шта они уствари желе, сем што им је интерес на првом мјесту".Ти наши наводни савезници (како их наша власт од миља воли да зове) никада нису учествовали и помогли практично да се поново преговара о статусу Косова и Метохије, него су само неким фамозним и безвезним стварима давали свој глас за подршку Србије, као она "за иницијатива подршке за савјетодавно мишљење МСП ".


Ако наша садашња матична власт у Београду сматра да има савезнике у свијету, прије бих рекао да је она превише наивна и незрела или жели да народ обмањује и да купи мале политичке поене, трећег нема. Само будала може да вјерује да Русија "гледа Србију братски", а не интересно, тј. да је интересно искористи.



И тако, толико о нашим драгим савезницима у свијету, а сада мало о политици званичне власти Србије. Они се држе резолуције 1244 као пјан плота. Стицајем околности имао сам неки дан увид у ту резолуцију, која практично од Косова ствара државу у држави уставног система Србије. Надлежности Косова према резолуцији 1244: Председник, премијер, министарство унутрашњих послова, судство, грб, застава, мање војне јединице које би имале подршку централе у Београду ... итд. Тиме се дичи ова садашња неспособна власт? Па да је боље размислила и гледала на реалне могућности за Косово она би тражила подјелу, узела тамо гдје је грађани прихватају, а за остале територије или културну баштину која се налази јужно од Ибра препустити међународним снагама, друге нема, ако већ власт не жели " да једна страна добије све, а друга све изгуби ". Политика Бориса Тадића и кабинета Мирка Цветковића у овом тренутку је без правог компаса, тако да је државна политика према одбрани суверенитета на КиМ веома танка или незнатна.

 

После одлуке МСП сама влада је одмах сазвала ванредну сједницу парламента гдје је добила широку подршку свих релевантних политичких фактора у земљи за њену резолуцију коју би упутила Генералној скупштини УН, али очигледно брзоплетост има и своје мане, а историјски се доказало да су мане веома тежак пораз за државу и државни апарат у глобалу. Игнорисање ЕУ и њену спремност да се ријеши питање Београда и Приштине на компромису и прихватљивом компромисном решењу, поново је бацила Београд на размишљање, али не толико дуго .. већ следећег јутра, написана национална резолуција, без икаквих консултација са европским званичницима и брже-боље предата у УН. Дакле, наша власт се бори за Косово брзоплето и непромишљено, а не сталожено, промишљено и комуникацијом. Да вас подсјетим, гранични спор између Словеније и Хрватске ријешен је због велике сарадње са ЕУ. Тако да је ријешење и прихваћено са обје стране и тако је спорна међа постала стуб још боље сарадње Словеније и Хрватске. Ми се поново политички изолује, сами, ниским се не консултујемо него реагујемо "демократски" која нас води до све извјеснијег и потпуног пораза када је ријеч о борби за КиМ.Једини прави курс који сам видио према политици Косова, јесте за вријеме Војислава Коштунице и његове владе, а сада видим изгубљеност и потпуну дезорјентацију у времену и простору ове садашње неспособне власти.


Oд толиког оптмизма шефа српске дипломатије Вука Јеремића и толиког надања предсједника Бориса Тадића по питању одлуке савјетодавног мишљења МСП - остаје само 10% наде за даљи процес који ће се водити у Генералној скупштини УН. Будући да је Србија поднјела резолуцију чека се САД и западне државе које признају и подржавају независност Косова како би заједно срочила резолуцију коју би масовно подржао свијет уз асистенцију одлуке МСП у корист Приштине. Ако у Генералној скупштини УН Србија не добија подршку за своју резолуцију, а супротна страна добије, онда је то можда од 3,5 / 4 могућности да она може више да брани Косово и Метохију "дипломатским и политичким средствима". Војним, мислим да нису луди јер би настао сличан матеж као и 1999 године, можда и гори, а државу би увукли у тоталну изолацију.


Ако се овим темпом настави, а темпо није добар за Србију једино могуће ријешење до које она треба да иде јесте, издејствовање аутономије за сјевер Косова који је претежно насељен Србима и грађанима који су приклоњени Србији, законима и уставу државе .. иначе, ако и то буде "табу-тема" како рече данас у интервју "Политици" Дачић, онда је то дефинитивна оквалификација независности Косова у широком обиму гдје се занемарују интереси Србије и српског народа.

 

Од генералне скупштине нема назад, или ће Србија да јединим преосталим могућим дипломатским ријешењем да назнаку да иду нови преговори о статусу Косова или ће доживјети потпуни државни фијаско по питању најважнијег државног циља и приморати саме себе да распишу ванредне парламентарне и републичке изборе.

 

 

 


Авганистан - Злочин и агресија или људска помоћ Хамиду Карзајиу?

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:34

Пише: Стефан Драгичевић

 

 

Шта Американци траже у Авганистану? Увјек се постављало то питање у међународним круговима. Да ли је то одговор на напад 21. септембра 2001, или почетна објава рата тероризму? Да ли је касније циљ био хватање Осаме Бин Ладена као најважнијег терористе или је било сасвим нешто друго - можда показати Русији или бившем СССР-у како се осваја држава коју они нису могли да освоје и да заведу ред у тој земљи силом проистеклој из хладног рата?

По много чему Американци и Руси су слични, а то је да силом контролишу политику, а којој се клања свјетска јавност и међународна политика. 
Међутим, Американци су у Авганистану пуних девет година, боре се за наводну слободу авганистанског народа, за просперитет те земље, за економско и политичко јачање најјачих централа авганистанског народа. Демократија се не уводи силом,  уколико је то циљ САД. Уништавањем цивилних објеката, коришћење беспилотних летјелица и убијање на хиљаде Талибана, прашење Апача и тенкова Абрамс по пустињи, политика непопустљивости и недостатак воље за дијалогом око прекида сукоба - не може и неће бити начин на који се рјешавају конфликти попут овог. 
Најзначајнија акција Америчке и Британске војске је Операција трајна слобода (Operation Enduring Freedom, OEF) у оквиру које се изводе борбене операције које укључују коалиционе партнере предвођене Сједињеним Америчким Државама против остатака Ал Каиде, прије свега у источним и јужним дјеловима земље уз пакистанску границу. Ова стратегија представља хомогени систем који траје већ годинама, а који за резултат има поред погибије талибана - погибије и недужних цивила који се нађу у зони сукоба. У тој операцији учествује само са америчке странеа око 18.000 војника, а замислите само колико и од самог ОЕФ-а који има подршку НАТО-а. Управо је та акција "операција трајне слободе" свргнула са власти Талибане и поставила свог, проамеричког човјека на чело земље, Хамида Карзаија. 
Међутим, још интересантнија ситуација је тренутно понашање Талибана. Развиле су се све криминалне активности, пренос и куповина оружја на илегалном или такорећи пиратском тржишту, дрога и кокаин се извозе на велико и продају широм Европе. За њих добијају огромна новчана средства-на тај начин су и сами Талибани задржали какву-такву позицију опонената против Америчке и Британске војне агресије. Американци и Британци готово свакога дана врше војне нападе преко беспилотних летјелица и "таргетује" локације преко сателита које се касније бомбардују америчким хеликоптерима АХ-64 (познатијим као Апачи), а затим се напади завршавају бацањем касетних бомби из Б-Боминг авионских удара. 

Поставља се питање- како се супроставити далеко надмоћнијем непријатељу који напросто жели твоју капитулацију? 

Ако узмемо у обзир да је по преузимању власти од Талибана погинуло 1.608 коалиционих војника, а до данас број погинулих војника и страдалих Талибана неизмјенично расте - какав сукоб и са каквим крајем можемо очекивати? Суров, гнусан, непрекидан, разарајућ и за Американце и за Авганистанце? Очигледно да двије стране желе да ратују до бесвјести док не погине најмање милион и једних и других. 
Предсједник САД Барак Обама је недавно већ послао нове трупе у Авганистан које броје око 30.000 америчких војника, а уз то логистичка подршка трупа стиже из Ирака, плус још војне снаге које су већ стациониране у Авганистану. Када на то додамо подршку пакистанске војске и полиције на сузбијању Талибана и одлучан напад на југ као највеће упориште Талибана добићемо невjероватну војну силу. 

Само се поставља једно питање:коју сврху има рат који траје 9 година? И који је циљ уколико Авганистан не жели да напусти своје традиционалне вриједности и трансформише државу по америчким жељама? Један рат против Ирака је већ увелико завршен по свим виђењима, а авганистански рат и фронт доноси нове главобоље за амерички народ који годишње шаље више од 10.000 војника у жариште које се показало као неосвојиво. 
И док су многи амерички грађани дали свој глас Обами на изборима у нади да ће сукоби престати и америчке снаге се трајно повући са Блиског Истока и уже Азије, сама политика демантује обећања. Заузврат имамо прекид рата у Ираку, али наставак сукоба у Авганистану. А можда у нашој ближој будућности и конфликт са Ираном или Сјеверном Корејом због њихових спорних нуклеарних амбиција. 

Докле ће Америка да троши силне милијарде помоћи својим трупама и докле ће те милијарде да изједају амерички буџет, и то у земљи у којој 20% становништва практично живи испод границе сиромаштва?

Одговор на ово питање знају само Обама, Пентагон и Стејт Департмент пошто очигледно њима рата и нестабилности у свијету никада неће бити доста. 
 


Недемократски карактер актуелне власти

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:23

Пише: Драган Марковић

 

 

Повод за анализу низа поступака којим се урушава демократски поредак у Србији је усвајање новог Закона о Агенцији за борбу против корупције, којим се омогућава дуплирање функција и који је упркос протестима потписао и председник Тадић. Настојаћу да покажем континуитет одлука власти које крше извесна демократска начела, попут слободе медија, раздвајања власти и непоштовања независних контролних институција.

Медији се у демократским друштвима због значаја називају и четвртом граном власти и они имају функцију контролора власти. Одмах после освајања власти извршена је „реформа“ медија. Прво је смењено руководство у Политици, чија уређивачка политика није следила политику да ЕУ нема алтернативу, већ је критички сагледавала и ту идеју, док је НИН приватизовао Рингијер, који је овај недељник променио до непрепознатљивости. Већина преосталих водећих медија је већ била на политичким позицијама актуелне власти, уз изузетак једног политичког таблоида, који је у међувремену „дисциплинован“. Процес контроле медијског простора се остварује и много софистициранијим методама, пре свега кроз финансијску зависност медија од оглашивача и компанија које тргују рекламним простором. Те компаније су углавном у рукама људи блиских власти и председнику Тадићу, па се благонаклон став према власти, посебно електронских медија, може разумети и бригом медија за сопствену егзистенцију. Процес гушења слободе медија је вршен и институционално доношењем репресивног Закона о информисању. Најшира јавност је жестоко критиковала предлог закона, али закон је ипак усвојен. Поједине одредбе Закона је недавно оспорио Уставни суд, али се због тога нико из власти не осећа одговорним.



За демократску владавину, још од Монтескјеа, кључна је подела власти на три гране: на извршну, судску и законодавну. У Србији апсолутну доминацију има извршна власт, али не Влада, већ председник Тадић, а та позиција је додатно ојачана урушавањем парламента и независног судства. Законодавна власт оличена у Народној скупштини је маргинализована, сведена на гласачку машину и усвајање закона по хитном поступку које предлаже Влада, усвојен је нови пословник којим се скраћује време расправе и додатно маргинализује опозиција. Против Народне скупштине се воде и медијске кампање са циљем скретања пажње са других тема, али и као оправдање за концентрисање апсолутне власти у кабинету председника Тадића. О катастрофалној „реформи“ судства, као трећој грани власти, писао је велики број струковних удружења, стручњака и аналитичара са различитих позиција, али су сви сагласни да је она спроведена без јасних и јавних критеријума, нестручно и под великим утицајем политике. Многобројне примедбе изнела је и Европска комисија на сам поступак и непостојање појединачних образложења због чега судије нису изабране, што комплетира слику да је квалитет судства на најнижој могућој мери и да није у стању да обавља своју уставну функцију.

Демократску власт карактерише и јавност у раду и расправе око кључних националних питања. Ову власт карактерише недостатак јавности у вођењу политике, а посебно је тајност уочљива на питању Косова и Метохије. Народна скупштина, стручна и шира јавност није учествовала у расправи да ли треба поднети иницијативу којом се захтева мишљење Међународног суда правде, нити како ће гласити постављено питање. Расправе није било ни да ли је паметније усвојити неку алтернативну стратегију, попут подношења тужбе против неке појединачне државе. Јавност и Народна скупштина су тек укључени у рад након великог пораза, али више како би поделили кривицу за пораз, а мање како би донели неке алтернативне одлуке и разматрали консеквенце политике која је доживела крах. Тајност се наставља и брзоплетим подношењем резолуције Генералној скупштини УН, без озбиљнијих консултација на унутрашњем(и међународном) плану .

Однос према независним институцијама и стручној јавности важан је индикатор демократичности власти. Усвојен је Закон о Агенцији за борбу против корупције, који омогућава да многи који су били на дуплим функцијама то могу и да остану, чему су се Агенција и Савет за борбу против корупције жестоко противили. Недавно је усвојен и Закон о електронским комуникацијама, који угрожава право на приватност комуникације упркос противљењу Заштитника грађана и Повереника за информације од јавног значаја.

Заједничко за све наведене примере је игнорисање опозиције, стручњака, независних институција и најшире јавности од стране власти. Власт не одговара ни парламенту, нити за грешке и противуставне законе неко сноси одговорност. Остаје нада да ће политичку одговорност сносити пред грађанима на изборима.

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/08/02/dragan-markovic-nedemokratski-karakter-aktuelne-vlasti/ 


Суд јачега

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:24

Пише: Милан Дамјанац
 



Данас смо били сведоци сумрака модерне цивилизације и крају међународног права, онаквог каквог га познајемо. Након што је покрајини Србије дато право на отцепљење, јасно је да је и званично установљен принцип социјал дарвинизма. Од данас и званично у свету важи право јачега.

Најтеже пада сазнање да смо сами исекли грану на којој смо седели. Српска државна политика је доживела катастрофу, а одлука да се затражи мишљење међународног суда правде може се упоредити са издајом српских националих интереса, посебно ако се има у виду да смо знали да већина судија долази из земаља које су признале независно Косово и да се кршење међународног права на штету Србије не догађа први пут. Подсећам да је деведесетих година право република на самоопредељење било важније од суверености СФРЈ. Након тога није признат покушај самоопредељења српског народа на простору већ отцепљених држава пошто је Бадинтерова комисија утврдила да је самоопредељење могуће само у оквирима унутрашњих, републичких граница СФРЈ, а да даље цепање већ отцепљених република није у складу са међународним правом. У случају Космета, предност је дата покрајинским границама на уштрб суверенитета и територијалног интегритета Србије, што је преседан у цивилизованом свету. 

Правда?

У данашњем излагању, суверенитет Србије готово да није ни споменут, Косово се третирало као посебан случај а историјат његовог статуса на моменте упоређивао са правом бивших колонија на самоопредељење. Имајући у виду да није било правних аргумената за давање позитивног мишљења о сецесији, суд се определио да третира Косово као посебан, издвојен случај, и да постављено питање третира у уским техничким границама језичког значења. Између редова се види да суд сматра да је на Косову постојала хуманитарна катастрофа, те да је самим тим албански народ имао право на моралну сатисфакцију, као и свака друга експлоатисана колонија. Тиме је суд погазио основно начело међународног поретка, начело суверенитета међународно признатих држава, које је засновано Вестфалским миром 1648. године. Након Другог светског рата, принцип заштите суверенитета држава као темеља међународног права је обновљен. Никада више стране државе не би смеле да се мешају у интересе суверене државе. 

Овом пресудом у корист албанских власти на Космету поништена је Хелсиншка повеља. Принцип коме је суд дао предност јесте принцип заштите људских права и права на самоопредељење народа без обзира на суверенитет државе. Први који је овакву тезу заступао у пракси након Вестфалског мира био је Адолф Хитлер, рекавши да „ људска права крше државно право“ и самим тим немачкој држави дао за право да изврши агресију на своје суседе како би, тобоже, заштитила људска права немачког народа у окружењу.

Кршење постулата неповредивости граница и угрожавање светског мира била је главна оптужба против немачке државе на процесу у Нирнбергу. Кршење људских права се третирао као злочин другога реда. Већ из изложеног може се наслутити разлог политичког неуспеха српске државне политике- једноставно, Србија није била на страни јачега. Међународно право је одавно постало талац међународне политике.

Амерички неоконзервативац Ледин, говорећи о америчким спољним непријатељима каже: „...Ако се то деси, рат против тероризма мораћемо да наставимо далеко ван граница Средњег истока, у срцу Европе. А тамо, као и на Средњем истоку, наше најоштрије оружје је политичко: јавно испољена жеља за слободом народа оних држава које нам се супротстављају“[1].

Из приложеног се јасно види да се САД води паролом „завади па владај“. Док са једне стране подржава суверенитет и централизацију Босне и Херцеговине и независног Космета, дотле Србију цепа на неколико делова и захтева регионализацију и успостављање нових аутономних области. Позивајући се на глобализацију као неопходан политички, економски и културни процес, САД и њени савезници стварају безброј малих, контролисаних државица од непослушних држава на које не могу да се ослоне у геополитичком смислу. Ради се о политици двоструких стандарда, коју је први јасно формулисао бивши саветник Тонија Блера, Роберт Купер: „ Изазов за постмодерни свет лежи у томе да се прилагођава стандардима двоструких аршина. Европљани би требало међусобно да сарађују на темељу права и заједничке сигурности. Али изван Европе ваљало би да примењују суровије методе из претходних времена- силу, превентивне нападе, превару и шта год да је још потребно“. [2]

На делу је, разуме се, нови империјализам који гази међународно право и достојанство људи и држава које нису по укусу најмоћније светске силе. Из образложења судске одлуке, посебно збуњује део у коме се каже да се резолуцијом УН 1244 не допушта али ни забрањује проглашење независности. Суд је овако закључио иако се у резолуцији УН 1244 експлицитно наводи да ће две стране преговарати о будућем статусу не излазећи ван Уставног оквира Србије, као правне наследнице СРЈ. Овај судски аргумент у пракси значи да је, на пример, дозвољено гажење пешака у једносмерној улици, пошто у предлогу закона о једносмерним улицама није речено ни да је то дозвољено, али ни да је експлицитно забрањено. Уколико бисмо применили аналогију, суд би могао, као и у случају Косова рећи да је „могуће да је гажење пешака противно закону, али посао овога суда није општа расправа о томе, већ само одговор на постављено ускодефинисано питање.“

Реперкусије овакве одлуке ће се убрзо видети, како по питању Космета, тако и у ширим, светским размерама. Иако смо утврдили да овакав преседан неће донети независност свакој сепаратистичкој творевини на свету (услед тога што нема свака таква творевина овако моћног савезника), оваква одлука ће охрабрити сепаратисте у свим земљама и довешће до поплаве тероризма као начина за остваривање независности. Такође, Русија је јасан добитник оваквог развоја ситуације, пошто је добила нови аргумент за отцепљење Абхазије и Јужне Осетије. Но, вратимо се разматрању наше ситуације.

Последице овакве пресуде биће јаче условљавање Србије од стране Европске Уније да успостави добросуседску сарадњу и да призна независну државу Косово. Такође, произвеће нови талас признања јужне српске покрајине, што ће им вероватно донети и међународно признату државност пошто им треба још педесетак признања како би добили столицу у Уједињеним Нацијама. Што је најважније, ова пресуда доводи до бесмисла аргументе Србије против независности. Косово на својој страни сада има и међународно право и голу силу, ма шта наши политичари говорили.

Најтрагичније је што смо сами произвели овакав развој догађаја и, на неки начин, Албанцима поклонили државу. Држава Србија је тражила мишљење међународног суда правде- и добила га је. Тиме је своју позицију значајно, вероватно и неповратно, погоршала.

Политичка елита

Најтеже пада сазнање да ни сада, након потпуног краха српске дипломатије, нико ни не помишља на оставке. Тешко је очекивати да ће влада сазвати бар скупштинску седницу по овом питању. У свакој нормалној држави, политичка елита, на челу са председником Републике и министром иностраних послова, као креаторима спољне политике земље, прихватила би одговорност за неуспех. Ово што наша елита чини од доношења пресуде је чист маркетинг и заваравање народа. Мора се признати да је предизборна парола и обећање „и Косово и ЕУ“ доживела фијаско, те да смо изгубили битку и за једно и за друго. Међутим, наши политичари нас уверавају да пресуда није довољно јасна, да се борба наставља и да ће преломни тренутак бити покушај доношења резолуције у Савету Безбедности у септембру. Не знам на чему наша дипломатија и председник заснивају свој оптимизам. Медији су, верујем, већ добили инструкције да не преносе весеље на улицама Приштине и да пораз прогласе победом.

Било би најморалније да признају сопствену грешку и повуку се са функција. Било би, затим, најмудрије редефинисати спољну политику и престати са давањем паушалних оцена и константним понављањем да Србија подржава суверенитет БиХ. Оваква одлука суда се мора искористити како би се пружила подршка политичкој радикализацији прилика у БиХ и захтеву Републике Српске за широм аутономијом, а у повољном тренутку и референдуму за отцепљење. Нико нам не може сада одузети право да се позивамо на самоопредељење Срба у БиХ и на северу Космета. Уместо што председник Републике понижава и себе и сопствени народ прихватањем многобројних ултиматума и уместо што проводи време у дружењу са председницима других држава које подносе тужбе против Србије и сведоче у корист сепаратистичког Косова, било би боље да се позабави заштитом српских интереса у региону. У најкраћем периоду требало би поново размотрити и смањити администрацију АП Војводина, и евентуално је укинути, како се случај са Косметом не би поновио.

Време је за одлучне и правовремене потезе.

На крају ваља рећи и ово: крајње је време да одговорна места у држави заузму људи од знања и интегритета, људи који себи неће дозволити овакве почетничке грешке. Наш политички кадар је генерално гледано безвредан, а идејни капацитет се троши у међусобним страначким размирицама. Најгоре је што овакво понашање, запошљавање страначких кадрова, додељивање министарских функција људима који за то немају ни основно предзнање није од јуче. Још Арчибалд Рајс, 1928. године пише: „...“Отмено друштво“ тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека...Ако је, пак, немоћна да га у томе спречи прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу. Зато и најзначајнија места у администрацији и другде заузимају медиокритети, чак и људи без икакве вредности. Зато вам је и политички кадар кукаван...биће ваљда и то крај оном лудилу измишљања министара кад...лекар-дентиста (постаје- прим. М.Д.) министар пошта како би лечио зубе изнад вињета на поштанским маркама. Министар саобраћаја ће бити инжењер железнице, министар финансија банкар, пољопривреде- пољопривредни стручњак, а не неки адвокатић који о томе нема појма, али је зато велики странчар“[3].

 

http://www.vidovdan.org/2010-03-28-13-57-42/1498-2010-07-23-21-34-39 

 

[1] Michael Laden, National Review Online, 10.03.2003, интервју са Егертом, стр.157
[2] Robert Cooper, The Breaking of Nations, Лондон 2004
[3] Др Рудолф Арчибалд Рајс, Чујте Срби- чувајте се себе!, Беокњига, Београд, 2008 год., стр. 34, 96


Бродолом државне стратегије око Косова и бродолом међународног јавног права

Politički život — Аутор desnamisao @ 13:56

Пише: Стефан Драгојевић

 

 

 

Председник Међународног суда правде Хисаши Овада саопштио је да је став Суда да декларација о независности Косова није прекршила норме међународног јавног права.

Толико хваљена победа Србије из 2008. године је уствари била увод за катастрофу не само за Србију, него и за цео свет, за поредак који је настао после Другог светског рата.

Очекивано, седница је трајала сат и по времена. Очекивано, сам судија је користио такав језик, такву фразеологију да половина гледалаца није успела да схвати чему дотични „професор“ тежи. Тежио је кршењу међународног поретка. 

Судија Хисаши Овада је отворено покушао да упореди Косово као неку колонију која је била под експлоатацијом империјалне Србије. Реченицама као што су „многи угњетавани народи“, „бивше колоније“ и терминима као „агресија“ и „хуманитарна катастрофа“ судија Хисаши Овада је покушао још 45 минута пре коначне одлуке да саопшти крајни резултат. Позивањем на “Lex specialis” по питању Косова, судије Међународног суда правде не само да су успеле да прекрше све норме које су донете последњих педесет година него су успеле и да створе нове теорије о тумачењу норми и правних аката. Првенствено, сви уџбеници „Увода у право“ мораће да се промене пошто од сада „агресија“ могућа и над сопственом територијом и грађана! За господу субије, Косово уствари никада није ни било под јурисдикциом Србије! Какав цинизам!

Сам главни судија је пак нагласио да у уводном делу резолуције 1244 признаје се сувереност СРЈ над Косово, али да пак не постоји норма у резолуцији 1244 која не дозвољава проглашење независности! То је као да се потврђује да је 2+2=4 али да нигде не пише да не може бити и 5!

Данас је Међународни суд успео да поништи сам основ постојања УН, као у само повељу УН и договор у Хелсинкију.

Данашњи дан је последица 50 година вођења лоше политике. Од грешака Слободана Милошевића па све до данас, Србије и српски народ нису имали написано политику према свим питањима, него су је водили како ветар дува. Садашња власт се борила да дође до мишљења суда, Србија је борила за свој пораз. Уместо да користи легитимне правне могућности као што је тужба и тиме покрене опет преговоре за статус, Србија је изабрала пут не сигурности и пораза. Хтели су победу без дипломатске борбе, добили су пораз без дипломатске борбе.

Хисаши је својом одлуком поставио темеље новом светском поретку силе и угњетавања слабијег. Хисаши је донео славље Каталонцима, Баскицима, Ирцима као и Палестинцима а исто тако и њивох бес: какво право имају ти Албанци имигранти и терористи да добију државу а ми староседеоци немамо? Па зар нису они сами покренули оружану побуну? Зар није оружана побуна против државе и поретка норма кривичног права у свим државама? Ако они имају право, зашто немамо и ми?

Хисаши је успео у нечему што ни Хитлер није успео, а то је да дестабилизује свет.

Шта нам остаје да урадимо? Прво да тражимо расписивање избора и да се направи нова влада која ће да води државотворну политику. Сама власт није хтела да се дође до расправе у скупштини! Као да су знали шта ће се десити. Вероватно су и знали. Али сада зна и Србија шта треба да уради.
 


Катастрофа

Politički život — Аутор desnamisao @ 17:09

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Данас смо били сведоци сумрака модерне цивилизације и крају међународног права. Након што је покрајини Србије дато право на отцепљење, јасно је да је и званично установљен принцип социјал дарвинизма, односно-права јачег. Од данас и званично, у свету важи право јачег.

Најтеже пада сазнање да смо сами исекли грану на којој смо седели. Српска државна политика је доживела катастрофу, а одлука да се затражи мишљење међународног суда правде може се упоредити са издајом српских националих интереса, посебно ако се има у виду да смо знали да већина судија долази из земаља које су признале независно Косово. Медији су, верујем, већ добили инструкције да не преносе весеље на улицама Приштине и да пораз прогласе победом.

Уколико председник Републике и министар иностраних послова, заједно са остатком неспособне владе немају морала да, колико већ вечерас, поднесу оставке, треба их на тако нешто масовним демонстрацијама приморати.

Јавно захтевам од владе Србије и председника Републике да у најкраћем року поднесу оставке због погубног исхода по државу Србију. Такође, позивам будуће релевантне органе Србије да подрже евентуално отцепљење Републике Српске од Босне и Херцеговине, и да се одмах на дневни ред стави питање укидања аутономије Војводини. У најкраће време треба успоставити суверенитет у српским општинама на северу Космета.

Време је за одлучне и правовремене потезе.  


Крај зимског сна

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:21

Пише: Милан Дамјанац

 








Када је у питању колективна уобразиља, обично је теже проценити ко се њоме служи а ко у њу истински верује. Јасно је да се овај принцип узима како би се размотрила трезвеност политичке и интелектуалне елите. За народ, пак, се одувек знало, он сања. Има тако лепих, слатких снова да се човеку не мили да се буди и устаје из кревета. Некада је, опет, стварност толико тешка и суморна да човек и народ имају итекако рационалних разлога да од тог истог сна не одустају. Међутим, улога елите јесте пробудити народ, објаснити народу. Код нас је изгледа обрнуто, већи проценат народа схвата да је сан недостижан, у односу на елиту која изиграва незаинтересоване посматраче и продавце магле. Модерним речником, политичка елита се користи тешким условима живота обичног народа како би задржала политичку моћ и друштвени утицај. То се код нас назива маркетингом.

Међутим, као и свака шарена лажа, и ова шарена лажа је близу тога да буде препозната као таква. За сада се сви и даље понашамо као народ који отпоздравља главном јунаку приче „Царево ново одело“. Сви се претварамо да је цар обучен, још и прекоревамо себе зашто то исто одело и не видимо. Мора да нешто није у реду са нама.

Реперкусије оваквих политичких злоупотреба је незахвално предвиђати. Усудио бих се, пак, да тврдим да ће обећани а никада дочекани снови коштати политичку елиту бар у делу квалитета презентоване политике. Мораће да понуде више остваривих и реалних политичких и економских садржаја у својим програмима и јавним иступањима.

Сан који Србија сања упорно и дуго, већ десет година, јесте сан о прикључењу Европској Унији. У корист тог, сада је већ јасно, недостижног сна, одрекли смо се мноштва добрих прилика на јави.

Сада је јасно да је спољнополитички циљ „и Европа и Косово“ недостижан. Тачније, не само што нам је даљи европски пут условљен признањем Косова „испод стола“ већ ни то неће бити довољно да уђемо у Европску Унију. Једноставно, сада је јасно да од уласка нема ништа. Пре пар дана чули смо да је Европски парламент усвојио резолуцију о Косову, којом позива све државе чланице и будуће кандидате да признају тзв. државу Косово и помогну јој у изградњи демократског друштва. Дакле, јасно је да Европска Унија више није неутрална по питању независности Косова. Тачније, никада није ни била. Сада је тај став само озваничен. Српској политичкој елити предстоји тежак период у коме ће власт морати да објасни народу како је и зашто политика за коју су гласали доживела крах. Међутим,уколико је веровати нашем премијеру, све је у најбољем реду. Невероватна је истрајност у одржавању овог колективног сна у животу. Прави терапеутски потез би био разбудити народ на време (мада је идеално време већ одавно прошло).

Оно што је сигурно (независно од резолуције о Косову) јесте да је проширење последње о чему владе држава чланица размишљају у овом тренутку. Европска Унија има исувише унутрашњих проблема. Први разлог је, свакако, економски. Није рационално да земље чланице приме у чланство државу која је економски руинирана, која има уништену привредну, пољопровредну и индустријску производњу. Једна Бугарска је била сасвим довољна, такву грешку неће поново направити. Последње што је Европској Унији потребно јесте Србија, у којој цветају корупција и криминал и у којој је изражено сиромаштво.

Други разлог је социолошке природе. Европски народи желе да број имиграната у својим државама сведу на минимум. Проблем са имигрантима има више димензија.

Националну – проблем није етничке природе. Иако се етничка структура становништва мења, већи проблем представља немогућност аутохтоних народа да у у довољној мери наметну сопствену културну политику и обрасце понашања. Овај проблем задире у проблем мањине који ћемо накратко поменути у трећој ставци.

Економску – у време светске економске кризе у којој мноштво људи остаје без посла, додељивање радних емста имигрантима који те послове обављају за мање новца, производи осећај мржње и угрожености који настаје из страха за личну егзистенцију.

Општевредносну – све набројано доприноси увећавању кризе модерног концепта демократског друштва. Мањине (не само у етничком смислу) озбиљно нарушавају концепт једнакости у демократском поретку.Већина се осећа угроженом и злоупотребљеном од стране мањине. Такође, обичан човек се осећа инзневереним, он осећа да је издан од стране националне и политичке елите. Мале групе монополиста држе читаву привреду у својим рукама, уништавајући конкуренцију и мале предузетнике. Позивање на толеранцију и мултикултуралност изазивају подсмех чак и у најразвијенијим западноевропским државама.

Подозрење према Балканским државама – то се посебно односи на Србију. Негативни стереотипи који владају о Србима се неће у скорије време променити. Србија има проблем са границом, са вехабијама у Рашкој области. Милитантни ислам и сиромашни људи у потрази за послом, то је оно што прети прикључивањем нових чланица. Зато тог прикључења неће бити, што се и види по резултатима европских избора.

Трећи разлог је повезан са природом спољнополитичке ситуације у којој се ЕУ нашла. Европска Унија се понаша као експонент америчке спољне политике. Владе европских држава подржавају и помажу интересе и настојања САД, како економске, тако и политичке. Покушаји да се извуку испод „америчког кишобрана“ за сада су неуспешни. Тако нешто највише покушава Немачка. Европске државе су помогле и америчку војну кампању против наше државе у оквиру интервенције агресивног ратног савеза који служи америчкој економско-политичкој машинерији НАТО пакта. Све ово говори о ограниченом суверенитету Европске Уније као целине, да не говоримо о суверенитету самих држава чланица. Такође, мноштво одлука бриселске бирократије ствара јаз између обичног народа и политичких елита. У сваком случају, резултат бомбардовања је каснија сецесија Космета. Сецесија је произвела мноштво проблема унутар саме ЕУ.

Американци су оставили европљанима врућ кромпир са којим сами не могу изаћи на крај. Разуме се, свака администрација САД у догледној будућности, избегаваће да призна сопствену грешку. Колико год сама сецесија била грешка америчке спољне политике, што се и потврдило, када је уочена спрега косовских криминалаца и милитантног ислама, она је послужила за даљу контролу над Европском Унијом. ЕУ нема капацитет да се избори са овим проблемом. Резултат препуштања проблема Космета Европској Унији био је слање мисије ЕУЛЕКС на Косово. Резултат рада на терену био је поражавајућ по европску администрацију. Дошло је до појаве страха од побуне милитантних Албанаца са једне стране, и до поплаве лоби група у корист независности. Космет је постао база за наркооперације и трговину људима у читавој Европи и свету. Отворено стављање на страну независности морало је да уследи раније, пре него касније.

Следећи потез ЕУ јесте да према Србији заузме став који је и до сада дао највише резултата. Притисци ће се појачати а условљавања ће бити постепена. За почетак, мораћемо да преговарамо са тзв.владом Косова и да одустанемо од супротстављања њиховом чланству у међународним организацијама. На самом крају, уследиће и захтев за коначним признањем. Читава стратегија притисака се заснива на неспособности елите да каже „доста“. За све то време, од дела бриселске администрације која се бави проширењем стизаће нам охрабрења и уверавања да ћемо, чим испунимо услове, ући у ЕУ. Проста истина је, да ми нећемо ући у ЕУ па макар испунили све услове којих се владе западних држава сете. Хрватска ће можда и ући, ми нећемо. И зато је најбоље да погледамо једни друге у очи, направимо стратегију и покушамо да је спроведемо, уместо што се протеклих месеци бавимо причама о регионалној сарадњи.

Та прича вероватно треба да послужи као замена за евроинтеграције. Све мирише на стварање нове, окрњене Југославије.

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/kraj-zimskog-sna.html


Године које су појели жути, црвени, и још понеки

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:16

Пише: Ненад Тодоровић

 

 

 

 

Цветковићев кабинет је напунио две године и на половини је свог мандата. Добро време да се направи пресек стања и види шта је учињено. Набројаћу само нека од обећања владајуће коалиције, да бисмо се задржали на оним темама које највише интересују „обичног човека". Покушаћемо и да се задржимо на оним, лако проверљивим показатељима, који овај текст неће начинити преопширним.

Да се подсетимо, Влада Србије је, између осталог, на почетку свог мандата обећала 200.000 нових радних места, побољшање стандарда грађана, учешће у добитку од приватизације за сваког пунолетног грађанина у вредности од око 1000 евра (или више, како нас је уверавао министар Динкић), побољшање инвестиционе климе, које би резултирало са минимално 2,5 милијарде евра страних инвестиција годишње, а посебно је обећано повећање пензија (треба ли неког подсетити да је управо то био разлог због кога се коалиција СПС-ПУПС-ЈС определила за учешће у оваквој влади). „Посао столећа“ са „Фијатом“, који нам је Влада тада обећала, подразумевао је улагање Италијана од 700 милиона до милијарде евра. Тада је обећано да ће се у 2010. години производити потпуно нови модел аутомобила, као и да ће извоз у 2011. години бити око 200.000 аутомобила годишње.

На примедбе из опозиције и јавности, да је испред нас тешко време због надолазеће кризе и да Влада Србије треба да се фокусира на припрему и примену мера за њено лакше превазилажење, власт је одговарала да је, сада већ чувена, СЕКА „Развојна шанса за Србију“ (председник Тадић), да ће „Србија зарадити на светској финансијској кризи“ (министар Динкић), да „Криза неће утицати на смањење плата и пензија“ (министар Динкић, још једном), као и да „Криза сигурно неће изазвати талас отпуштања“ (државни секретар Илић)
А каква је реалност после две године владања ове власти?

Просечна зарада у Србији је данас око 320 евра, што је пад за око 27% у односу на јул 2008. године, када је износила око 420 евра. Просечна пензија је, такође, мања и износи 210 евра, за разлику од просечне пензије из јула 2008. године када је износила око 240 евра. Неко ће рећи да је то нормално у условима кризе, али поређење са осталим земљама региона каже нешто друго. Док у Србији зараде падају, плате су у Хрватској у просеку око 700 евра, у Босни и Херцеговини нешто више од 410 евра, Црној Гори око 470 евра, док, на пример, становници Словеније у просеку зарађују преко 900 евра месечно. Успели смо да се 2010. године вратимо на само европско зачеље, чак и иза Албаније и Македоније, који имају просечне зараде у висини од 330 евра.

Трошкови живота су, међутим, порасли за око 20%. У многим случајевима, управо су цене под државном контролом највише скочиле. Примера ради, цена нафте је, за ове две године, пала на светском тржишту за око 50%, али је цена нафтних деривата у Србији скочила, искључиво због повећања намета државе кроз акцизе. Илустрације ради, у јулу 2008. године, могли сте за просечну плату добити 302 литре горива, а данас можете добити 286 литара. Килограм јунећег меса је, на дан формирања владе, коштао 400 динара, а данас, две године касније, кошта око 600 динара. Колико су цене у Србији скочиле, говори и податак да земље, као што су Македонија, Румунија, Бугарска и Пољска, имају значајно јефтинију храну и ниже цене безалкохолних пића. Сваки грађанин Србије је данас задужен 200 евра, колико износи државни дуг по глави становника, и то највише због кредита, које је Влада Србије узимала код светских финансијских институција. У периоду трајања ове власти, државни дуг се повећао за 1,7 милијарди евра. Мањак у државном буџету је повећан са 150 милиона евра, колико је износио 2008, на скоро милијарду евра, колико износи данас.

Што се тиче нових радних места, не само да нису створена, него је уместо запошљавања нових 200.000 радника, нешто више од тога отпуштено. Србија је прешла цифру од милион незапослених, чиме је стопа незапослености порасла и сада износи око 20%. Преведено на „народни“ језик – сваки пети радно способан становник Србије је данас незапослен. Поражавајуће је и то да тренутно само 17,8% запослених радника прима плату од послодаваца са плаћеним доприносима. Неко ће рећи да Срби и не воле да раде, али статистика доказује супротно. Примера ради, анкета о радној снази Републичког завода за статистику показује да од 40 до 49 сати недељно, што би потпало у оквире европске директиве о радном времену, ради 1,6 милиона запослених. Од 50 до 59 сати у раду сваке недеље проведе 199.161 радник. У најтежој је ситуацији 219.080 запослених који на послу проводе више од 60 сати недељно. Треба ли напоменути да се прековремени рад не исплаћује, јер радници нису у позицији да тако нешто траже. Ни минималац у Србији није загарантован. Око 19 % послодаваца, дакле скоро петина, исплаћује зараде мање од минималца. Има фирми, које радницима месечно дају по 3.000 динара и то на руке.

Од посла са „Фијатом“ нема готово ништа, јер италијански произвођач још увек није уплатио договорени износ, још увек се производе стари модели „Пунта“, а о извозу 200.000 возила не треба трошити речи. Од обећане исплате од бесплатних акција у износу од 1000 евра, сваком пунолетном грађанину је исплаћено око 20 евра. Што се тиче осталих инвестиција, оне износе укупно 150 милиона годишње, што је далеко од обећаних 2,5 милијарде. Опет ће неко рећи - крива је криза. Индустријска производња је, само примера ради, сада мања него 1998. године, у време Милошевићеве владавине, у време затворених тржишта за Србију, санкција, и тешке кризе у сваком погледу. Зар нас власт не уверава свакодневно да сада имамо добар рејтинг и имиџ у свету?

На крају ћемо се осврнути и на пад вредности динара у односу на евро. Сада за један евро морате да издвојите више од 105 динара. Овај пад највише осете грађани који имају задужења у еврима. Примера ради, они који плаћају рате кредита индексиране у еврима, или они који плаћају кирију за стан. Тако се сада износ месечне рате за кредит од 100 евра повећао са 7.875 на 10.355 динара, а за кирију за стан од 200 евра је сада потребно издвојити 20.700, уместо 15.750 динара. Оно што још више осликава суноврат домаће валуте јесте чињеница да се евро налазио на историјском минимуму вредности у односу на друге валуте у мају 2010. године.

Не верујем да је било ком грађанину Србије потребно убеђивање у чињеницу да данас живи горе него пре две године, када је изабрана Влада Мирка Цветковића. Свако може да изведе закључак за себе, када погледа у свој новчаник. Ипак, поредећи је са осталим Владама Европе, наша Влада има вансеријских успеха у једној области – одржању на власти. Последице незадовољства својих грађана је осетило десетак европских Влада, које су окончале свој мандат пре редовних избора. Оне друге, које се још увек одржавају на власти, суочавају се са таласима штрајкова и протестима својих грађана. Српска Влада не мора да брине о томе, јер грађани Србије, очигледно, нису толико незадовољни. Срби су овакву Владу и заслужили.
 


Србија и ЕУ

Politički život — Аутор desnamisao @ 23:39

Пише: Стефан Драгојевић

 

 

 

Срби су увек имали неко идеолизовано виђење разних идеологија као и политичких0 феномена. Тако је после Првог светског рата настала сваопшта еуфорија ка уједињењу са осталим јужнословенским народима у једну јединствену државну целину. Иако је поприличан део политичке елите као и војне био против тог политичког подухвата до уједињења је ипак дошло.

Живела Краљевина СХС ака Југославија.

После Другог светског рата, Србија постаје социјалистичка република. Комунистичка власт не само да је војно освојила Србију и тиме наметнула своју тоталитарну власт, него је и успела да победи у нечему што ни Османлије нису успеле: да потисне све српске обичаје везане за приватну својину, цркву и породицу.

Тада су Срби постали највећи Југословени, поборници Тита и партије, велики комунисти.

Тада је Србија изгубила не само по територијалном принципу него и по етничком.

Живели наши народи и народности(!)! Живео друг Тито! Живела Југославија.


После петооктобарских промена нова идеологија српских политичара звала се „Европа“. На Европу се гледало као крајни идеал слободе и развитка, као једини начин да се коначно раскине са тамном прошлошћу диктатура и тираније и заувек стави печат демократије над Србијом. Но, и тада су Срби направили грешку коју вероватно један Британац, Француз, Немац или Рус не би икада направили. Срби су се предали сопственој еуфорији према неком идеалу, уместо да хладнокрвно анализирају своју спољну политику и циљеве.

Десет година након политичким промена, ЕУ је индиректно поставила услов Србији да без признавања независне творевине Косова нема усласка у ЕУ.



Однос ЕУ према Србији и Косову.

По први пут у историји сама ЕУ се налази пред великим изазовом звани Косово. Иако је већина држава чланица уније признала независност Косова, постоје такви механизми одлучивања у самој Унији да свака чланица може да стави врсту вета на даље ширење Уније(сви за једног, један за све). Тако се сама ЕУ налази у дилеми како да реши питање Косова, које може потенцијално да угрози односе између самих чланица у Унији. Уместо да Косово постане фактор стабилности на Балкану, како су неки европски политичари као и косовски наглашавали, Косово је постало фактор политичког буре- барута не само за Србију и односе на самом Балканском полуострву, него и за саму ЕУ. Иако ЕУ успева врло вешто да сакрије тај унутрашњи проблем често може да се види и другачије. Тако, после недавне резолуције Европског парламента где се позивају све чланице ЕУ да коначно признају Косово већина парламентараца из Шпаније, Румуније, Словачке и Грчке је отворено стала против те идеје, а на сву запрепашћеност великог "србофила" Дорис Пак и неколико италијанских послоника је гласало против те резолуције.
Познато је да су за Италијане много важнији односи са Србијом него са Косовом, као и што су познате симпатије које Италијани гаје према Србима.

Индиректним условљавањем Србије да призна Косово, ЕУ покушава да покаже да има став према једном спољнополитичком процесу; пак сама ЕУ је свесна неколико чињеница:

1. Део држава ЕУ није признало Косово
2. ЕУ не жели Космет у Унији
3. ЕУ зна да Србија никада неће признати Косово

Сама ЕУ је свесна да је Косово легло корупције и криминала у Европи, и да је Њу-Борн творевина уствари једна велика мафијашка држава где владавина права не постоји. То је сасвим и потврдио извештај Савета Европе за Косово, бивши министар одбране Шведске Бјорн Вон Сидов. 

Условљавањем Србије косовом, ЕУ покуша да заустави даље ширење ка Балкану да би сама решила своја унутрашња питања као и да и сама нађе концензус у виду Косова. Што је делимично успела са ЕУЛЕКСОМ, који данас постоји да би спровео владавину права у име Косовске државе, тиме кршећи међународно јавно право као и резолуцију УН 1244. Србија је, ослепљена европизмом, допустила ЕУЛЕКС-у да уђе у територију Србије и тиме је сама себи задала дипломатски аутогол. Неискуство дипломатског кадра као и државне политике према ЕУ је довео до тога да Србија себи свакодневно задаје аутоголове. За пример може да се узме једнострана примена ССП-а, која у условима кризе доприноси губитку од 300 милиона евра економији Србије.

Србија је имала отворену политику преговарања са ЕУ током владе г. Војислава Коштунице.

Иако га много демонизују данас, основ односа са ЕУ је било разумевање и сарадња, а не једнострана примена директива као и „шлихтањ“ које води данас држава.

Остаје да се види шта ће се десити у будућности, и какав ће однос ЕУ имати према косовском питању.

ЕУ је пак, један леп политички идеал, коме треба приступити, али приступити тиме што ће Србија да штити своје националне интересе и анализирати какву корист може да има од ЕУ. Данас, овако слаба Србија, понижавана од стране саме ЕУ нема ни услова ни снаге да приступи. Тек кад Србија ојача економски да би постала конкурентна на тржишту ЕУ и добије гаранције од ЕУ да је Косово саставни део Србије, тек тада ће моћи да приступи као пуноправни партнер и да води активну улогу у ЕУ и Европи. Каква јој доликује по традицији, историји и храбрости.
 


Хапшење Капетана

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:14

 

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Растужила ме је данашња вест о хапшењу Данијела Снедена, односно Драгана Васиљковића, најпознатијег под именом „Капетан Драган“. Имао сам ту част да својевремено упознам овог великог човека. Капетан Драган представља све оно што смо ми Срби могли бити, а нисмо и све оно што ћемо морати бити како бисмо преживели. Тог јутра, почетком рата, када се у Србију спустио авион из кога је изашао аустралијски грађанин Данијел Снеден, нико није знао шта да очекује. Овај сналажљив и виспрен човек, који познаје војну и обавестајну технику подигао је квалитет своје јединице на много виши ниво од осталих оперативних јединица. Имао је прву праву професионалну јединицу коју је сам створио и водио бранећи Републику Српску Крајину („Книнџе“).

Његова љубав према отаџбини, али и песми, изненадила је многе. Увек частан и примеран човек, човек који није дозвољавао никакве моралне преступе у рату, силовања и стрељања заробљених војника налази се под оптужбом за ратне злочине у Хрватској. Сви знамо какве су то оптужнице. Капетана могу да оптуже само за то што је дошао у сопствену земљу и бранио сопствени народ. То је оно што хрватска власт и жели- да представи сваког српског војника као агресора, те самим тим и злочинца.  

 

 

 

 

 

Капетан Драган познавао је модерну технологију и одлично разумео значај исте у одбрани државних интереса. Залагао се за модерну, уређену и ефикасну српску државу, са снажном и модерном војском, полицијом и тајном службом. Начин на који је водио јединицу јасно је указивао на чињеницу да је способнији од већине наших генерала.

Његова војна тактика, брзо одлучивање, нустрашивост и непоколебљивост али и прорачунатост спасле су животе многим Србима. Велики авантуриста и хуманитарац је након завршетка рата основао „Фонд Капетан Драган“ за помоћ породицама погинулих војника. Помагао је деци својих ратних другова и других Крајишника да заврше школе и факултете, запошљавао параплегичаре и уложио значајна средства како би помогао развој програма за помоћ ометенима у развоју. Улагао је у рачунаре и нову технологију још деведесетих, када су га многи због тога исмевали и залагао се да Србија оствари свој утицај преко лоби група у најјачим земљама света. Још тада је говорио о утицају интернета, медијске слике и пропаганде.  

Сматрао је да је народ Крајине издан од стране Београда и био снажан опонент владајућој структури. Због својих непомирљивих ставова стекао је много непријатеља, али га Крајишници и данас памте и са сетом помињу.

Често је својим војницима у рату покрај логорске ватре свирао на гитари и певао љубавне песме.

Овај частан човек је ухапшен а хрватско правосуђе ће га засигурно осудити на вишегодишњу казну затвора и од остатка живота му приредити пакао. Најстрашније је што ни сада, нити ћемо икада, бити у стању да му помогнемо и да му вратимо макар делић онога што је он дао нама.

Капетан Драган живи много живота. У једном, он је познати аустралијски тренер голфа. У другом, он је познати хуманитарац, доброчинитељ Срспке Православне Цркве, српског народа и деце палих другова. У трећем, он је заљубљеник у песму, море, реке, шуме, нове хоризонте и неоткривене кутке света. За нас је најбитније да је у једном од својих многобројних живота, Капетан Драган познати, прави патриота, храбар и одговоран, који је, након што је уочио неорганизованост Срба у РСК, одлучио да остане и помогне свој народ ризикујући сопствени живот и репутацију.

 

 

 

 

Често је говорио да би у случају новога рата поново дошао и бранио сопствени народ.

Браниће га и сада, пред хрватским судом. Када смо ми већ неспособни да учинимо нешто за себе и за нашег хероја, онда морамо од Капетана тражити још једну жртву.

Држи се Кеп!

 

 

 http://www.nspm.rs/komentar-dana/hapsenje-kapetana.html

 

http://www.vidovdan.org/2010-03-21-19-46-21/498-2010-05-12-22-38-57 

 

 


Председник, демократија и предизборна тишина

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:35

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Пишем ово разматрање уочи објављивања резултата локалних избора у Аранђеловцу. Тема овог разматрања неће бити сами избори и неправилности на истим, већ поштовање демократских принципа од стране појединих представника владе и председника Републике. Не само што је већина министара у овој предизборној кампањи више пута обишла Аранђеловац, обећавши да ће испунити сва неиспуњена обећања, успут нудећи нова, већ су се понашали као лидери својих политичких странака.

Тако је лидер СПО-а чија је странка партнер у власти, критиковао власт, и наредио кандидату СПО-а за председника општине да скине сако, кравату и ципеле а затим извео прави уметнички перформанс. Циљ перформанса је био да покаже како Београд злоупотребљава провинцију. Наравно, све то није ништа ново- давно је смишљена парола „Трепча ради, Београд се гради“, међутим верујем да је свима било невероватно да то говори човек који је део владајуће коалиције. Господин Драшковић, изгледа, напада самога себе. Није му први пут, чини ми се.

Министар Динкић је, са друге стране, био још конкретнији. Не само што је изјавио како је ужаснут пропадањем хотела „Старо здање“, симбола Шумадије, већ је обишао и предузећа „Шамот“ и „Електропорцелан“. Исти министар који је на власти безмало десет година, обећава да ће сада, засигурно помоћи тим фирмама, само треба изнова да му поверују. Обећао је стратешког партнера, већу запосленост и још безброј ствари које није успео да обезбеди у протеклих десет година.

Могао бих да спомињем још безброј оваквих примера- Љајића, Брадића и друге, међутим сматрам да је и оволико више него довољно. И таман када сам помислио да ће ту бити крај притисцима и злоупотреби власти, ситуација у Србији успева изнова да ме изненади. У време предизборне и изборне тишине, на дан избора, са скупштине ПУПС-а обратио нам се и председник Републике директно се умешавши у изборе у Аранђеловцу. Било би у реду, и прихватљиво да је председник ПУПС-а споменуо владајућу политику у позитивном светлу, међутим невероватно је да председник републике коментарише опозицију и води негативну кампању која је апсолутно депласирана, непотребна и недемократска.

Наиме, председник свих грађана Србије нам каже  „...јуче је поново најављена коалиција коју смо победили на прошлим изборима и која је и тада упућивала поруке наставка сукоба; и када се последњи пут састала, горео је Београд и која је произвела људске жртве у Србији тих дана и ми и даље испитујемо ко је одговоран за то. Та политичка коалиција Србији не може донети добро “. [1]

Тако нам поручује председник свих грађана Србије у сред гласања у Аранђеловцу. Увек ме изнова одушевљава председникова енергија којом се бори против опозиције. Уосталом, то и сам каже: „Тадић је рекао да, пошто познаје све опозиционе лидере, не постоји та енергија коју није спреман да да земљи да би спречио да опозиционе странке дођу на власт и "гурну Србију у суноврат, нове сукобе и неспоразуме".“ [2]

Додуше, сумњам да је то посао ради којег су грађани Србије изабрали председника Тадића. Колико се сећам, грађани Србије су га изабрали како би сву ту енергију уложио у очување Космета у саставу Србије и уласка земље са Косметом у свом саставу у ЕУ. Стога, чини ми се да је боље ту енергију утрошити на испуњавање предизборних обећања. Овако, са стране, некако делује, да председник не верује у демократски принцип одлучивања и зрелост народа да изабере власт по својој мери. Сећам се да је након последњих парламентарних и председничких избора сасвим друкчије говорио о народу.

Бојим се да је овакво застрашивање народа израз очаја, а не вере у сопствену политику.

Посебно нисам сигуран да је добро прелазити неке границе пристојности када се напада или хвале туђа постигнућа. Не би било добро уколико похвала зазвучи као идолопоклонство, коме смо, ми Срби, нажалост склони. Тако, „Председник ПУПС-а похвалио је и председника Србије и Демократске странке Бориса Тадића за кога је истакао да "стоји чврст као стена" на челу коалиције која Србију води европским путем и навео да Тадић "улаже више него надчовечанске напоре у које је уграђена изузетна државничка мудрост ".“  [3]

Све ово није суштински битно за нашу тему, али говори о политичкој клими и недостатку критичког мишљења или бар, жеље да се сопствени став издвоји од других. Овакво митологизирање председника као вође нације имали смо и деведесетих када су за Слободана Милошевића такође пљуштали коментари да је „чврст као стена“ и да „мане нема“.

Нити је мудро, нити здраво, по младу српску демократију давање оваквих лакомислених коментара и похвала, нити је здраво оволико мешање министара и председника у локалне изборе. Притисци неће донети ништа добро Србији. Уколико је циљ голи опстанак на власти, онда то показује до које су мере политичке странке изгубиле контакт и са народом и са стварношћу.

Резултати избора ће свакако бити предмет неке друге анализе. Али, уколико је овакво понашање цена доброг резултата на изборима, онда је Србија у далеко већем проблему и да је светло на крају мрачног тунела- веома далеко. У том случају, сви смо изгубили.

 



[1] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=04&dd=25&nav_category=11&nav_id=426845

[2] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=04&dd=25&nav_category=11&nav_id=426845

[3] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=04&dd=25&nav_category=11&nav_id=426845

 

 

 

 

http://www.novinar.de/2010/04/28/predsednik-demokratija-i-predizborna-tisina.html 

 

 


Тешкоће данашњице или парадигма Великог Брата

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:24

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

У овом тексту ћу размотрити одређене аспекте демократског система у Србији и свету данас и утицај моћи, на слободу народа и појединаца. Бавићу се и аспектима које се могу разумети као неототалитарне.


Увод


Светска економска криза разголитила је темеље лажи на којима почива данашње друштво. Модерно друштво, као и свако друго друштво кроз историју, болује од лажног представљања. Разлика је у томе што је данас читав технолошки напредак стављен у функцију лажи. Масмедији човека намерно дезинформишу и преносе интепретацију догађаја која одговара тренутним интересима и односима моћи. Разлика између данашњих поробљивача и негдашњих је у наметању интерпретације константним позивањем на њено усвајање у име истине, правде, хуманости, људскости. Малтене сваки освајач се труди да потлаченом наметне утисак да је потлачени ослобођен. Међутим, данашњи освајачи, служећи се масмедијима, то заиста и успевају. Маневарски простор сваког народа или човека понаособ је сужен, те је могућност стварања или очувања сопствене интерпретације догађаја јако мала.

Живимо у свету у коме медији креирају догађаје, у коме се уништавају културне јединствености и традиције, све под изговором различитости, демократије и људских права.

Западни човек заиста верује да је слободан иако се сваки сегмент његовог живота брижно контролише. Његов живот је строго уређен, а могућност да критички мисли сведена на минимум. Од човека се прави потрошна роба, он се десоцијализује, технолошки деперсонализује и систематски обмањује. Осећај личног испуњења се идентификује као кратко задовољење по моделу слике које намећу медиокритети, док се пажња намерно скреће са темељних људских проблема. Упркос многим позитивним променама, свеопшта компјутеризација и друштвене интернет мреже произвеле су осећај усамљености и безнађа, а депресија је постала најраспострањенија болест садашњице.

Погледајмо шта о тренутном стању каже Јан Бурума, професор људских права на колеџу Барџ у Њујорку: „Међу многим Европљанима, не само у Холандији, постоји осећање да су напуштени у свету који се брзо мења, да су мултинационалне корпорације моћније од нација-држава, да је градским богаташима и високообразованима веома добро, а да обични људи у провинцији пропадају, док демократски изабрани политичари нису само беспомоћни већ су се срамно предали тим већим снагама које угрожавају обичног човека. Толеранција се не доживљава само као слабост, већ као издаја.“ [1]

Не треба ни спомињати да, док се политичке елите на сва уста хвале вредностима толеранције и мултикултуралности, један читав континент умире од глади, док се земље трећег света експлоатишу а ратни сукоби вештачки изазивају. За то време, у Европи су на мети остаци хришћанске цивилизације, а доведен је у питање и опстанак аутохтоног европског становништва. Резултати избора у већини европских држава говоре да су Европљани свесни проблема имиграната, губитка идентитета, суверенитета и достојанства.

У бившим комунистичким државама, након пропасти комунистичког, и увођења демократског система, дошло је до првобитне акумулације капитала (транзиције), односно до постепеног нестајања средње класе, што је као последицу произвело повећавање утицаја богатих на унутрашњу и спољну политику земље, путем финансирања политичких партија. Монополи су постали уобичајени те је здрава конкуренција и тржишна утакмица остала у запећку.

Уколико овај став применимо на данашње стање у Србији, схватићемо да су први-елита на власти, подржана од стране власника крупног капитала, а други-обичан народ, односно, већина. Могућност организованог политичког утицаја које би избегло оваква ограничења и утицаје значајно је умањена. Са друге стране, могуће је, у случају консензуса свих значајнијих политичких фактора остварити минимум националних интереса на који не би могао да утиче како страни фактор, тако и домаћи представници најбогатијег друштвеног слоја. Проблем Србије је увећан самом неактивношћу Српске Академије Наука и Уметности на проналажењу излаза из безнађа у коме се налазимо.


Губитак поверења у демократију


У данашњој демократији, грађани нису учесници, већ пуки посматрачи; зна се ко учествује, а ко је обичан гледалац. Феномен спортских манифестација можда најбоље показује везу између овог глобалног поретка и глобалног поретка у време Римског царства. Дешавања на стадионима на којима се одигравају, примера ради, фудбалске утакмице прилично подсећају на атмосферу на Колосеуму; док су се некад гледаоци идентификовали са гладијаторима, односно робовима њиховог ужитка, данас се гледаоци идентификују са тимовима и обележјима. Заједничко и једнима и другима је што стварају привид-привид масовног учешћа. И док се човеку постепено одузимају сва права, па чак и право гласа (судећи по апстиненцији која расте), дотле се становништву сервирају лажи које га убеђују у његову сопствену слободу. На делу је представничка демократија; и док се некад по грчким полисима и градским трговима отворено расправљало о политици, а у скупштини сви грађани полиса имали право гласа, данас одређене интересне групе заступају већину људи која "гласа" за њихове потезе. Приговор да становништва данас има превише да би сви непосредно учествовали у доношењу одлука је на месту; али је исто тако на месту приговор да мањина не може да говори у име већине, посебно због већ поменутог проблема са апстиненцијом, која се последњих година драстично повећава.

Идеја демократије која се у савременој Европи заснива на грчким идеалима исте, заступала је став да власт и владавина нису више ствар само уских елита које суверено владају обесправљеним масама, већ да је потребно да се најширем кругу људи обезбеди учешће у власти. На тај начин, елите неће бити наметнуте народу већ ће бити изгласане и тако ће уживати поверење народа и суверено их водити у бољу и срећнију будућност. Уколико у томе не буду довољно успешне, народ ће их једноставно заменити на следећим изборима.

Савремена демократија почела је да се развија у доба ренесансе, када је држава почела да се одваја од цркве. Најубедљивији заговорник демократије био је Жан Жак Русо, који је важио за представника трећег слоја. А ипак, већ Русо је веровао да демократија може успешно да функционише искључиво у малим заједницама, у којима се вредности и особености људи сувише не разликују.Такав модел демократије био је неприменљив на велике државе. Тако је Француска револуција поставила модел представничке демократије. На изборима, грађани бирају врховни представнички орган, парламент, који између избора одлучује у име народа.

Проблем оваквог схватања коцепта демократије испливао је на површину већ током прве половине двадесетог века. Представничка демократија показала је тешкоће у функционисању. Тешкоће су се пре свега односиле на интересе мањина. Показало се да је Русо био у праву; демократија је могла несметано да функционише само у малим заједницима које су хомогене. Са друге стране, велике државе су све само не хомогене. Мањина жели права која јој већина не дозвољава (овде се не мисли само на етничку мањину) и посеже за правима заштите мањина. Тако је дошло до увођења модела који је заступао пре свега интересе мањина- самим тим је демократски принцип једнакости девалвиран. Уколико погледамо данас ситуацију у Србији видећемо да је национални идентитет ствар која се одбацује када је у питању већина, док је по питању мањине то једина и најважнија одредница. Заштита права мањина задире у све области људског друштва.

Данас је већина, у сваком смислу, најугроженија.



Психолошки притисак. Феномен политичке коректности.





Политика је унела мноштво болести у језик, јер што је избор речи мањи, мање је и искушење да се размишља. Стварањем нових термина, а укидањем старих, ствара се, условно речено, нови језик којим се не може изрећи ниједна пркосна, бунтовничка мисао. Тиме ће технолошка револуција заиста испунити свој задатак-претвориће нас у роботе без права гласа. Речима као што су љубав, слобода, правда треба променити значења.

Први који је споменуо овакав начин говора био је Џорџ Орвел крстивши га термином „новоговор“. „Новоговор“ је манипулација језиком како би се спречило свако критичко размишљање или како то Орвел каже, „криминал ума“.

У питању је наметање значења. Значење је носилац смисла. Објекат или субјекат на који израз реферише мора бити ослобођен предрасуде и мора се доживљавати као нешто истински пријатно. Стога се смисао значења мора променити. Мој омиљени, стари пример драстичне промене конотације је промена израза „министарство рата“ у „министарство одбране“. Психолошки осећај који оваква промена изазива је блаже емотивно осећање, мања одбојност и страх. Оваква врста прилагођавања реалности произвела је апсурдне ситуације, те је тако термин „црнац“ добио епитет расистичког, да би уступио место одредници „ Афро- Американац“, а термин „белац“ одредници „Кавкажанин“. Нелегални странци су сада „имигранти без докумената“, ватрогасци су „борци против ватре“(полно неутралан термин) а ђубретари „санитарни инжењери“. Бескућници су сада „стамбено флексибилне особе“. Уместо Божића, користи се неутрални термин „празник“.

Највећи недостатак оваквог резоновања је посредно ограничавање слободе говора, изражавања слободне мисли. Политичка коректност је подмукао начин за ограничавање основних људских слобода- слобода слободног мишљења и говора. Да ли ћемо можда почети и дела великих писаца да посматрамо кроз призму политичке коректности? И шта би онда преостало од вредности тих дела?

Уколико мислите да претерујем, ускоро ћете се уверити у супротно.

Пример екстремног израза овог политичког (језичког ) феномена смо имали прилике да видимо у Калифорнији. Наиме, гувернер Калифорније Арнолд Шварценегер забранио је употребу речи „мама“, „тата“, „муж“ и „жена“ у калифорнијским школама. У групи нових прописа везаних за образовни систем, Шварценегер је потписао и дозволу школским дечацима да иду у женске тоалете, као и обрнуто. Новим правилима је забрањено било какво "негативно карактерисање" хомосексуалаца, бисексуалаца и других "алтернативних начина живота". Тако су и речи за чланове породице забрањене, да се деца чији су родитељи или усвојитељи истог пола не би збуњивала. Из школског програма избачени су сви текстови који брак карактеришу као "институцију између мушкарца и жене", или пол детета "ограничавају" само на мушки и женски. Нови текстови укључиваће историјске фигуре транссексуалних, бисексуалних или хомосексуалних опредељења, а у предмет сексуално образовање је укључен и детаљан опис промене пола.

Новим правилима у Калифорнији је укинуто државно финансирање било каквог програма који не подржава сексуалну различитост, што укључује и хуманитарне организације при цркви. Обданишта, предшколске установе, јавне кухиње, склоништа, домови за старе и друге установе морају да се прилагоде новом кодексу, иначе ризикују да изгубе буџет.

Понашање родитеља и наставника такође је обухваћено изменом, па тако родитељ који у присуству хомосексуалног учитеља каже детету да је брак само за особе супротних полова, може бити тужен за сексуално узнемиравање.

Мислим да се лако да увидети да се феномен политичке коректности преобразио у своју крајност , те индиректно представља ударац на традиционалне системе вредности и породицу као основну јединку друштва. На делу је залажење државе у све области људског живота под изговором „заштите људских права“ (сличним изговором се оправдава интервенционизам), покушај преваспитавања чланова друштва, те самим тим монопол над свим аспектима људског живота.

У Србији је, на пример, у плану доношење закона који предвиђа изричиту забрану физичког кажњавања деце. Овако широко дефинисано, биће буквално схваћено. То значи да се не прави разлика између бруталног пребијања и обичног ударца. Овиме се деци даје власт над родитељима јер сама деца знају да ниједна казна није довољно ефективна, док се родитељу одузима могућност да дете васпитава по сопственим уверењима, чиме држава преузима ту улогу. Овакав закон јесте директно мешање државе у приватност грађана и покушај разбијања традиционалне породице.

Сви знамо да је једно од суштинских обележја тоталитаризма тежња одређених система моћи да своју доминацију и контролу прошире и на приватну сферу живота. Ова тежња се у тоталитаризму није испољавала искључиво као жеља властодржаца да у циљу лакше контроле руководе и приватном сфером, већ и да своју власт и идеју одржавају ширећи је благовременим профилисањем филозофског и политичког мишљења свих својих грађана, још од малих ногу. Тако се ствара идолопоклоничко друштво- и то је права позадина оваквих политичких потеза.

Медији и наметање осећаја ниже вредности




Медијска слика идеалног друштва, понашања, образаца идеалног мушкарца и жене допринела је стварању све већег броја несрећних, незадовољних и неприлагођених људи. Никада није довољно добро- увек можете боље. У интересу великих корпорација је продати производ који ничему не служи. Како би исти производ продали они се служе наметањем осећања незадовољства људима. Тако од људи праве конзументе непотребних ствари које их чине релативно задовољнима, иако је сам осећај незадовољства вештачке природе. Међутим, никада није довољно- у односу на манекене на телевизији нико од нас не изгледа довољно лепо, а у односу на глумце у серијама- урбано. Наметање вредности се врши преко серија и емисија које постепено мењају свест људи и рушећи традиционалне моралне вредности намећу вредности новог неолибералног света- исписујући нове таблице прихватљивог понашања. Наметањем нових вредности понашања истовремено исмевају старе. Стављени смо у ред пасивних посматрача, конзумената вредности на првом месту. Како сам Бжежински каже, особеност технотронског друштва је да се културно, психолошки, социјално и економски обликује под утицајем технологије и електронике. Сам Орвел у свом чувеном роману „1984“ описује негативну утопију будућности у којој појединац неће гледати телевизију већ телевизија њега. Ово се може двојако схватити- као наметање вредности и обликовање ставова и кроз контролу над приватним животима људи коришћењем прислушних урећаја, видео камера и телеекрана које већ велики градови поседују, под изговором борбе против криминала. О стварању униформног мишљења путем медија који не трпи никакву критику, не треба ићи далеко, довољно је погледати наше медије. Масовни медији су данас ефикасно средство у стварању идеолошке свести. Како примећује З. Видојевић, „улогу тајне полиције као вршиоца терора преузимају масовни медији који обезличавају појединца и програмирају га у складу с циљевима официјалне политике. Не страда тело, али страда душа и то неосетно и добровољно. То је врхунац ефикасности постмодерног тоталитаризма“.[2]

Сматрам да сам у довољној мери заголицао Вашу машту, те доказао да нажалост, у данашњем свету има доста простора за увођење неототалитаризма, који ће бити потенцијално опаснији од свих диктаторских режима у прошлости.

Треба имати у виду да је сама глобалистичка идеја, наметнута од стране англосаксонске западне цивилизације, запала у кризу, те је могуће прогнозирати повратак традиционалним вредностима и националним државама.

О свођењу традиционалних вредности на пуке интерпретације другом приликом.


Што се тиче Србије, сматрам да је најгоре решење пасивизација. Решење политичких манипулација и угњетавања слободног мишљења није повлачење у сопствени субјективитет; потребно је платити већу, личну цену, дати себе целог у одбрану начина живота за који верујемо да је исправан; јер баш то је суштина слободног мишљења и говора. Ништа се не може постићи, чекањем и прижељкивањем.

Борите се за свој став. Одважно, без страха. Да нас се не постиде ни преци ни потомци.

[1] http://www.nspm.rs/granice-multikulturalizma/rat-protiv-tolerancije.html

[2] З. Видојевић, Транзиција, рестаруација, неототалитаризам, стр. 320

 

 

 

http://www.vidovdan.org/arhiva/article2565.html

 

http://hriscanski-sabor-srbije.weebly.com/1058107710961082108611151077-107610721085107210961114108010941077.html 


Отворено писмо поводом најаве да се продаје Телеком Србија

Politički život — Аутор desnamisao @ 13:57

ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

 

 

 

 

 

 

    Одлука Владе Србије да се приступи продаји "Телекома Србија", коју сте јавно подржали, је стратешка одлука од интереса за све грађане Србије. Сматрамо да би ова одлука требало да буде плод систематског промишљања тимова стручњака и као таква оптимална за садашње и будуће генерације грађана Србије. Међутим, иступи Владиних и партијских званичника у јавности не изазивају очекивану позитивну реакцију. Стога предлажемо да Влада, у циљу побољшања јавне презентације аргумената за донети одлуку објави одговоре на следећа питања: 


1. Који стручњаци, наведени именом, презименом и референцама, су учествовали у изради студије оправданости продаје Телекома? 

2. Какви су резултати анализе последица продаје одговарајућих компанија у суседним земљама, са становишта промене обима инвестиција, квалитет и цена услуга, запослености и развоја пратеће индустрије телекомуникација? 

3. Због свог стратешког значаја, доминантни телекомуникациони оператори су државни у многим земљама: Луксембург, Белгија, Финска, Шведска, Норвешка, Италија, Словенија, Швајцарска ... Какав разлог има Влада Србије да се понаша другачије од капиталистичких земаља са најбољим телекомуникационим системима? 

4. У каквој сагласности је одлука о продаји комплетне телекомуникационе инфраструктуре Србије са реализацијом стратешких државних циљева дефинисаних у стратегијама развоја Републике Србије - Стратегија привредног развоја, Стратегија развоја информационог друштва, Стратегија развоја телекомуникација, Стратегија развоја Е управе, Стратегија интегрисаног управљања границом ...? 

5. Какви разлози стоје иза наизглед нерационалног понашања државе која 2002. поново откупљује 29% власништва од Италијана, затим обавља значајне аквизиције у окружењу (Телеком Републике Српске и М:Тел Црне Горе) - да би сада све то "препустила" страном власнику? 

6. Који су разлози за вишеструко повећање претплате без образложења, када је очигледно да ће се тиме, продајом доминантног оператора, новац прелити директно страном купцу из џепова грађана, државне управе, фирми, институција од јавног значаја? 


7. Колико је очекивано смањење броја запослених у "Телекому Србија", ЈП ПТТ Србија и телекомуникационој индустрији? 

8. Како држава планира да обештети онај део корисника Телекома који је деценијама уназад улагао средства у обезбеђење "техничких услова" за телефонски прикључак? 

9. Технички факултети универзитета у Србији школују најбоље кадрове за област телекомуникација. Како ће држава, одричући се потпуно утицаја на развој телекомуникација у Србији, обезбедити њихов останак у земљи? 

10. Како држава има намеру да обезбеди развој телекомуникација и телекомуникационе индустрије као индустрије будућности, након што отуђи телекомуникациону инфраструктуру, национални ресурс непроцењиве вредности, и телекомуникационо тржиште које обухвата готово све грађане Србије, предузећа, државну управу, војску, полицију, институције од јавног значаја? 

11. Како држава намерава да спречи обезвређивање вредности акција малих акционара (грађана, запослених и бивших запослених) ако куповину изврши Deutsche Телеком, и тиме, као већински власник постане потпуно незаинтересован за њихову куповину?

 

У нади да ћете обратити пажњу на наша питања, срдачно Вас поздрављамо,

др Александра Смиљанић, претходна министарка за телекомуникације

др Вера Вратуша, професор Београдског универзитета

др Небојша Попов, научни саветник

др Бранко Ковачевић, редовни професор, ректор Београдског универзитета

др Боривоје Лазић, редовни професор Београдског универзитета

др Миодраг Поповић, редовни професор, декан Електротехничког факултета Београдског универзитета

др Владимир Милачић, редовни професор Београдског универзитета

др Драган Антић, декан Електронског факултета у Нишу

Часлав Оцић, проф., Дописни члан САНУ

Проф. др Данијел Цвијетичанин, редовни професор Универзитета Сингидунум

Славољуб Качаревић, главни уредник Балканмагазина

 

 

 

http://www.balkanmagazin.net/otvoreno_pismo.aspx 


У Брисел ми верујемо

Politički život — Аутор desnamisao @ 13:07

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

       Слушајући како посланици владајуће већине образлажу предлог декларације о Сребреници, нисам могао да се не сетим теорије о вечном враћању филозофа Фридриха Ничеа. Ниче је, наиме, приликом обиласка Силс-Марије доживео нешто необјашњиво. Тамо се налази једна необична стена и он је пред њом имао интуицију о вечном враћању. Био је то за њега веома емотиван догађај. Заплакао се, понесен осећањем које није могао да протумачи ни као патњу, ни као радост. Доживео је осећај прожимања непролазности и пролазности, осећај који је изражавао јединство.

Помињем овог великог филозофа да бих направио просту паралелу. Слушајући посланике, посебно анегдоте професора Мићуновића, и посматрајући ситуацију у Србији протеклих месеци, доживљавам осећај који не могу описати друкчије него осећај прожимања непролазности и пролазности, као да се догађа нешто што се већ догодило, истим редоследом, праћено истим реакцијама. Све се изнова враћа.

Посебно су ми интересантни били патетични говори у скупштини, негде око поноћи (ваљда је то био покушај да се патетиком пробуди грижа савести код посланика који су имали још понешто да кажу о оваквој срамној резолуцији), и позивање на цркву, веру и хришћанско наслеђе. Ово је, чини се, један од ретких случајева у којем су толико пута споменути изрази „молитва“, „опроштај“, „спасење“. Да сам мало малициознији, завапио бих о угрожености секуларне државе. Врхунац је ипак било поређење Сребренице са стрељањем недужних ђака у Крагујевцу. Но, оставимо дешавања у Сребреници и око Сребренице по страни. Позабавимо се интересом Србије да донесе овакву резолуцију. Шта тиме Србија добија?

Чујем да добијамо морално право да очекујемо од других народа да донесу резолуцију о страдању Срба. Не знам по чему. Политика је ствар интереса и промишљања, не моралног очекивања. Уосталом, погледајмо шта на ту идеју има да каже Андрија Хебранг, потпредседник ХДЗ: „...каже за београдски лист да његова држава 'има пречих послова'. 'Наш интерес је да афирмишемо резолуцију о домовинском рату у којем је страдало 20.000 људи од чега је половина хрватских цивила.'“[1]

Добро сте прочитали. Њихов интерес. Свака држава има интерес. Интерес да уради оно што ће донети добробит њеним грађанима, држави и народу. Једино наша влада има интерес да удовољава туђим интересима.

Пошто смо већ једном имали искуства са аутономијама и федерализацијом, свако нормалан би очекивао да смо нешто научили. Нисмо. Чак су и аргументи које влада користи против неистомишљеника исти који су се користили 1974. године. Након што смо повукли тужбе против БиХ и Хрватске у име добре воље, а они одговорили да је то наш проблем, и своје нису повукли, човек би помислио да смо нешто научили. Нисмо. Хрватски парламент још увек није усвојио резолуцију о Јасеновцу. Човек би помислио да смо нешто научили. Нисмо.

У питању је вечно враћање глупих, погубних потеза српске националне елите. Са том и таквом елитом нешто озбиљно није у реду.

Социјалистичка интернационала нема алтернативу! Америка и Енглеска биће земља пролетерска! Европска унија нема алтернативу!



Могао бих, из свега изложеног да закључим да је секуларност српског друштва озбиљно нарушена. Једна вера, и једна религија, па и једна партија, ставља се изнад свих осталих. То је религија првога реда, вера која нема алтернативу. Ова и оваква вера има своје религијске догме чија се значења и страст за очувањем, нису изменили протеклих шездесет година. Раније се заступала у име социјалистичке интернационале, утопистичког друштва једнаких, где се мало ради, а пуно заради, у којој слободно цветају све људске вредности – срећа, слобода, солидарност, праведност, једнакост.

СФРЈ била је представник једне земље у којој цвета срећа и слобода а не „мрачњачке“ националне вредности. Некада смо ту утопију бранили позивањем на социјализам и светску револуцију која нема алтернативу. Данас, њено име је Европска унија, њене вредности су европске вредности, а бранимо је говорећи да Европска унија нема алтернативу. Ова утопистичка религија, вера у једну једину, јединствену и недељиву Европску унију, у којој се мало ради, а много заради, и у којој цветају све најлепше људске вредности и врлине, под називом „европске вредности“, не сме се доводити у питање. То је догма. На неки начин живимо у држави која суди и пресуђује по светој књизи „пут у ЕУ нема алтернативу, и свако ко то доводи у питање је криминалац, хулиган и ултрадесничар“.

Имајући у виду да се оваква религија развила на темељу утопије зване СФРЈ, радикално десно се не прихвата, док је радикално лево „прогресивно“. Жеља за ритуалним кажњавањем противника остала је иста. Он се прво медијски сатанизује, затим се кажњава презиром и избегавањем средине, а затим се изведе на суд због вербалног деликта, или данас популарног, говора мржње. У међувремену, незванично осумњичени, који је доказани неверник, има проблеме, у школи, на факултету и на послу. Тако се активни неверници дисквалификују, а други неверници, који су пасивнији, обесхрабрују и преваспитавају.

Пошто овакво веровање захтева апсолутну послушност и покоравање врховном ауторитету у Бриселу, свако заступање српских интереса изгледа залудно и погубно.

Доказ о заступљености еврофанатизма могли смо чути и на поменутој скупштинској седници, када је једна од посланица изјавила: „...није довољно говорити да сте за ЕУ и европске вредности, потребно је у то и истински веровати“.

Дакле, потребна је истинска вера а не рационално промишљање. Потребна је послушност и покорност. Уколико будемо довољно истрајни у својој политици покоравања, наши и непријатељски циљеви ће се поклопити. Тиме неизоставно доказујемо да смо најискренији верници. Да смо којим случајем у ЕУ, предложили бисмо екскомуникацју Ираца због довођења у сумњу светих принципа утопије.

Онтолошки доказ евроутопије

Онтолошки доказ евроутопије наликује доказу о постојању Бога који је формулисао теолог и филозоф који је живео у 11. веку, Анселмо Кентерберијски. Анселмова превасходна жеља није била да преобрати невернике, већ да учврсти веру монашке заједнице објашњавањем садржаја вере. Доказ, поједностављено речено, гласи: Бог је савршен, савршенство прејудицира постојање, јер уколико би Бог био савршен без постојања не би био савршен, пошто бисмо могли замислити још савршеније биће које би при томе и постојало. Савршенство укључује постојање. Из тога нужно следи да Бог, који у себи уједињује сва савршенства, постоји.

Следствено томе, уколико можемо замислити најсавршеније друштво, које у себи има све савршености, а то је СФРЈ, која не постоји, морамо потражити друштво које постоји, јер би оно морало бити још савршеније. Стога је ЕУ, пошто постоји, добило божанске атрибуте, пошто у себи садржи све савршености. Стога, нужно следи да такво друштво постоји, што значи да се веродостојност тако замишљеног друштва не сме доводити у питање. Ко год то доводи у питање срља у јерес.

Што смо ближи божанству, то смо ближи савршености.

Спроводили смо једнострано ССП, иако то наша привреда није могла да издржи, у очекивању да умилостивимо шефове држава ЕУ. Донели смо статут Војводине који федерализује Србију, пошто је европска комисија то захтевала. Донели смо резолуцију о Сребреници, како бисмо додатно показали да нема тог понижења и пропасти коју ми не можемо да поднесемо, и да ми можемо још више и то без питања. Слепи смо на дешавања у Рашкој области.

Свакодневно доказујемо да смо сами способни да уништимо сопствену државу. Међутим, погледаће и нас Брисел.

Треба само истински веровати.

[1] http://www.vijesti.ba/hot-news/8099-Parlamenti-Hrvatske-BiH-bez-deklaracija.html

 

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/u-brisel-mi-verujemo.html 


Powered by blog.rs