Desna Misao

Декларација

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:18

Пише: Владимир Пудар

 

 

 

 

Народна скупштина Републике Београд  на седници одржаној дана 30.03.3010. године доноси

 

 

ДЕКЛАРАЦИЈУ О ОСУДИ СРПСКИХ ЗЛОЧИНА

 

 

Народна скупштина Републике Београд  најоштрије осуђује злочине који су потресли Балкан у 20. и 21.  веку.  Република Београд, као сукцесор некадашње злочиначке и геноцидне Србије усваја ову Декларацију, преузима одговорност за сва недела која су у име тадашњих Срба чињена. Полазећи од тога да сваки злочин мора бити кажњен, Народна скупштина Републике Београд се извињава у име београдског народа и изражава саучешће жртвама српског терора.

 

Извињавамо се недужним мађарским цивилима за злочин који су српске фашистичке јединице извршиле над њима за време Новосадске рације. Иако је овај злочин извршен на територији данашње Краљевине Војводине, Народна скупштина Републике Београд има потребу да се за њега извини, имајући у виду да су некада давно Војвођани и Београђани били припадници истог злочиначког народа.

 

Извињавамо се и недужним хрватским жртвама из логора смрти Јасеновац. Постојање оваквог логора недвосмислено указује на намеру Срба да истреби хрватско становништво на територији Независне Државе Српске. Иако овај злочин никада није проглашен геноцидом, Република Београд  овом  Декларацијом  жели да се суочи са прошлошћу и да призна извршени геноцид у Јасеновцу. Овим путем Република Београд се извињава и за злочине које су Срби извршили у време трајања Бљеска и Олује сјајних Хрватских ослободилачких акција.

 

Иако је почетком прошлог миленијума у Народној скупштини усвојена једна слична Декларација, осећамо потребу да се још једном извинимо Бошњачком становништву за злочине које су Срби над њима учинили у Братунцу, Тузли и Добровољачкој улици. Република Београд свакако осуђује убиства војника Армије БиХ која се повлачила из својих касарни под пратњом УНПРОФОР. Иако су некадашњи Срби већ кажњени укидањем тзв. Републике Српске, Република Београд осуђује ове злочине и пружа пуну подршку званичном Новом Пазару.

 

Република Београд се извињава и Калифату Косова – светој албанској земљи што су Срби почетком 21. века покушали да изврше етничко чишћење. Извињавамо се на спаљеним и порушеним џамијама, извињавамо се што су албанска деца живела у гетоима, што су под војном пратњом морала да иду у школу. Извињавамо се на порушеним  гробљима и нападима на цивиле док су обилазили гробове својих најмилијих.

 

У уверењу да се овакви злочини никада неће поновити – јер ни Срба више нема, Народна  скупштина Републике Београд позива и скупштине других држава да осуде злочине које су некадашњи Срби извршили јер само тако може доћи до коначног помирења свих балканских народа.

 

Ову Декларацију објавити у Службеном гласнику Републике Београд.

 

 

 

У Београду, 30.03.3010. године                    Председник Народне скупштине

 

                                                                                                                                                                                                              Џејмс  Смит, с.р.

 

 


Црногорско ‚‚националнo” и српско народно питање

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:34

Пише: Никола Цветановић

 

 

 

 

 

Црна Гора и Србија су две државе у којима живи исти народ. Исти језик, вера, исти се свеци славе. Обичаји слични, разлике су нормалне, регионалног карактера.

 

Овим речима се чак и данас могу описати две старе балканске државе и њихови народи. Некада се тај народ, србијанско-црногорски, звао једним -српским- именом. Данас је ситуација другачија, имамо двоименост народа. Међутим, та двоименост данас доводи до неких незамисливих парадокса и до нездравих односа између негдашња ,,два ока у глави”.

 

У наредном излагању, покушаћу да те односе анализирам, а затим и да понудим евентуалне начине за решавање србијанско-црногорског проблема. Нећу улазити у историјске анализе и наводити опште познате и доказане историјске чињенице. За садашњост мислим да је довољно и оно што сам навео у првом пасусу.

 

Међутим, ипак је нужно позабавити се историјом, да би се открио корен проблема.

Дветнаести век, век националног буђења, овде ћу оставити по страни, јер, како сам, рекао, у проверене и доказане историјске чињенице нећу улазити.

Почнимо од почетка 20. века и првих назнака србијанско-црногорских трвења и поменимо бомбашку аферу где црногорски књаз Никола оптужује званичну Србију за покушај атентата на њега. Што се тиче Првог светског рата и Балканских ратова, ту се већ отвара простор за ширу анализу. Књига ,,Ђенерал-један народ, а два краља” Милета Кордића може да послужи као једна добра илустрација тадашњих збивања и србијанско-црногорских односа.

У вези са уједињењем и стварање Краљевине СХС има пар догађаја, који су, може бити, детерминисали будуће односе Србије и Црне Горе. Поменућу неке од њих. Први је збацивање династије Петровић и протеривање краља Николе из земље, а други и, по мом мишљењу, не мање важан је следећи. Црногорски официри су у новоствореној југословенској војсци, може се с правом рећи, деградирани. Свима је чин враћен степен ниже из разлога, парафразирам, ‚,недовољне техничке обучености и несавремености црногорске војске. С друге стране, хрватским и словеначким официрима су чинови признати, упркос томе што се велика већина њих борила на страни Хабсбуршке монархије. При овоме што је речено, морају се имати у виду схватања тадашњих Црногораца.

Кад је у питању први разлог, збацивање династије Петровића и протеривање краља Николе, укратко се може рећи следеће. Добар део Црногораца је остао овим чином тешко погођен. Када се има у виду да је краљ Никола владао скоро 70(1860-1918) година и када се има у виду карактер његове владавине и оно што је за Црну Гору учинио, не чуди зашто је то тако. За Црногорце краљ Никола није био ни краљ ни књаз, они су га звали ,,господар”, слепо му били одани и верни. С друге стране, био је деда краљу Александру, а овај га је, како је тај поступак народ тада тумачио, протерао из земље узурпиравши његова права. Зна се колико је наш народ (поготово у горштачким крајевима) некада поштовао породичне вредности и породичну хијерархију. Ово им је сигурно изгледало као катастрофа. На овом месту се мора рећи да, наравно, ни краљ Никола није био идеалан, многи виђени Црногорци (на пример,сердар Јанко Вукотић) су му замерали бег из земље и црногорску капитулацију. Кружиле су и гласине да је са Аустријом тајно преговарао о сепаратном миру. Тада се народ у Црној Гори први пут поделио што је дошло до изражаја на Подгоричкој скупштини. Наравно и на сву срећу, народ се није национално поделио, али се поделио на присталице уједињења( ,,бјелаше) и присталице династије Петровић и противнике безусловног уједнињења са Србијом ( ,,зеленаше ).

Што се тиче другог разлога- деградације црногорских официра на првом месту се може логички констатовати следеће. Неприродно и ненормално је да се војсци која је штитила србијанску одступницу код Мојковца  и која се у балканским ратовима борила раме уз раме са србијанском војском, чинови не признају, а да се признају чинови официрима поражене војске ( хрватским и словеначким). На тај начин су победници овом увредом постали поражени, а побеђени су, уместо да се казне, награђени. Шта су о овом чину мислили црногорски народ и официри, можемо само да претпостављамо.

На ред долази и Божићна побуна. Њу присталице данашње црногорске нације као посебне наводе као национални устанак Црногораца. Наравно, као што сам рекао, нећу цитирати саме зеленашке прваке, вођу Божићне побуне, то овде није тема. О томе постоји обиље документације и на интернету, постоји и пасош Крста Поповића, итд... Рећи ћу само да је у питању чисто династичка борба. Присталице Петровића против уједињења и Карађорђевића. Ништа што већ много пута није виђено у европској историји. Међутим, многи извори наводе бруталност србијанских жандарма приликом гушења побуне. Може се рећи да је, у неку руку и ово имало одређеног утицаја.

Затим на ред долази Други светски рат, после кога ,,настаје” модерна црногорска нација, ако се то може тако назвати. Под наводницима, јер није познат случај да је нека нација настала на основу једног текста једног човека. Следи период од неких 40-ак година после кога се, као крајњи резултат свега јавља податак, у попису становништва из 1991., о неких 90% Црногораца по националности у Црној Гори.

 

Међутим, и поред овог податка, ипак је та Црна Гора у неком смислу остала,  условно речено, српска, што је потврђено на референдуму као народна воља да се остане у Југославији са Србијом. Такође, симболи Црне Горе, у првом реду њена застава, остали су нетакнути. С друге стране, са увођењем вишестраначја, већ тада у Црној Гори јавља се једна групација (Либерални савез Црне Горе), тада маргинална, која своју идеологију базира на тековинама рада Секуле Дрљевића и која и тада заступа тезу о државној и националној самосталности Црне Горе и то у смислу конфронтације према тзв. ,,великосрпској” политици и званичној Србији. Оснива се и НВО ,,Црногорска православна црква”. Ова групацијe су остале углавном маргиналне(пре свега, ЛСЦГ), али је њихову политику и идеолошке темеље  црногорска државна елита у једном трнутку преузела да би очврснула своје позиције према Милошевићу и изашла испод његовог скута. Од тада (негде 1997), па до данас се стање изменило и дошло се до нездравих и неприродних односа сада већ Срба и Црногораца.

 

 

Данас је ситуација следећа.

 

У Црној Гори је званичан језик ,,црногорски”. Један политички исконструисан, а пре свега, ненаучни појам који ће највероватније доживети фијаско, у првом реду јер формирање евентуалног црногорског језика као самосталног није био један спонтан процес, већ као вештачка творевина служи потребама дневне политике. Такође, на делу је духовна репресија. Треба само поменути да су наставници и професори који су одбили да предају прво ,,матерњи”, па затим ,,црногорски” добили отказе.

Постоји ЦПЦ, која је једна агресивна верска заједница коју, успут речено,  води човек избачен из СПЦ. У сталном је сукобу са свештенством Митрополије црногорско-приморске(СПЦ), због  ,,отете имовине црногорске цркве и укидања аутокефалности 1918.”. Онај ко мало боље познаје историју зна да се ради о једној  политикантској конструкцији без реалног утемељења и квази-историјској институцији. С друге стране, њено старешинство не престаје да хушка своје вернике против њихових сународника, па је црногорска јавност често сведок верских сукоба, неретко интервенише и полиција. Државна застава Црне Горе нема везе са историјским државним симболима Црне Горе, већ је верзија некадашње црногорске војне заставе.

Такође, Црна Гора је признала независност Косова. Ово је можда и најзначајнија чињеница, јер је косовски завет, као један од стубова модерне српске нације, вероватно своје упориште имао у Црној Гори барем подједнако као и у Србији, ако не и више. Праћењем црногорске историје 19. века се ово несумњиво може утврдити. Поменимо само песму ,,Онамо, 'намо краља Николе”, којој је централна тема и лајт-мотив ослобођење Метохије и Косова. Тим чином, признавањем независности Косова је, из црногорског државног угла гледања мање важно, не само оштећена Србија(,,нож у леђа”, Вук Јеремић, Министар спољних послова Србије), већ је, што је за модерне Црногорце много важније, покидана историјска веза са деветнаестовековном Црном Гором и прекинут духовни континуитет црногорске државности.

 

У суштини, све ово наведено, дакле: црногорски језик, Црногорска православна црква, описана државна застава и признање Косова, су чињенице које грубо кидају историјске и духовне везе са деветнаестовековном Црном Гором, мада је кидање тих веза најочитије у случају признања независности Косова. Како је рекао један црногорски опозициони политичар, парафразирам: ,,Црна Гора је држава која последња треба да призна независност Косова и то буквално последња, после Србије”. Оваква политика се у Црној Гори представља као национални, односно државни интерес. Међутим, оваква политика у неку руку, представља самонегацију, првенствено дугорочно посматрано, а покушаћу да објасним и на који начин.

Наиме, последње две деценије имамо на Балкану појаву стварања нација, а ја бих га лично назвао ,,креирањем нација, као да је у питању неки научни есперимент и то из природних наука. Овом приликом, имам у виду бошњачку, македонску и црногорску нацију. У овом процесу у различитим државама постоји нешто заједничко, као шаблон. Прва и најважнија заједничка ствар, из које произлазе све остале, је што елите све три новостворене нације стварање сопствених националних идентитета  заснивају на еманципацији од српског етноса. У БЈР Македонији је ситуација специфична, али неће се овде то помињати, није тема. Ова појава је управо најизраженија у Црној Гори, што је и разумљиво, имајући и виду историјске податке.  Друга ствар, је што елите нових нација покушавају да докажу историчност својих нација, при том залазећи средњевековне списе( неки и даље, у период пре н.е.), доказујући да су њихове ,,нације”-као да о појму нације може да се говори пре 17. и 18. века- настале још тада, у средњем веку. Наравно, пошто је овакве ствари немогуће доказати, јер су у питању пуке ненаучне и политикантске конструкције, научне елите новостворених нација су, по природи ствари, принуђене да се служе фалсификацијом и кривотворењем чињеница. Трећа ствар, са којом завршавам овај део излагања, је креација ,,сопствених народних језика”. Првенствено имам у виду црногорски и босански језик, ситуација с македонским је специфична. Апсурдност овог трећег чиниоца у ,,прављењу -намерно не кажем стварању, јер је стварање спонтан процес- нација је најизраженија.

 

Поменуто је да самонегација тешко може представљати национални интерес. Модерни Црногорци, за разлику од Бошњака и Македонаца, могу, када би хтели, да заснују тезу о сопственој нацији на много здравијим темељима од Бошњака и Македонаца, а најважнији резлог томе је што у 19. веку постоји држава Црна Гора са са својим правним поретком, својом државном елитом и војском. Међутим, те везе се кидају и Црногоррци се доводе у исти ранг са новим балканским инстант-нацијама.

 

Kонстатоваћу следеће. Црногорски Срби су имали другачији државотворни пут од Србијанаца. Иако се може, на научној бази, основано тврдити да Црна Гора до светог Петра Цетињског није била држава, нити је, дo књаза Данила, имала династију, све то пада у воду, јер Црногорци у својој свести имају то да никада нису робовали и да су увек имали државу. Та историјска свест је оно што их је увек дефинисало, чак и пре националне шизме и не да се променити без великих тешкоћа, лично сматрам да нема ни потребе. Касније, кроз ослободилачке ратове и блиставе победе црногорског оружја, свест о посебности се још више појачавала, тада још увек као свест о томе да су Црногорци неки Срби који су виши, јачи и бољи од осталих. Појам ,,Црногорац, тада није означавао националну, а, усуђујем се да кажем, чак ни регионалну припадност, у следећем смислу. ,,Црногорац” је, могао бих да закључим, био појам, који у моралном смислу значи следеће: Црногорац је онај који се после пропасти српског царства склонио у брда, који никад није пао под Турке, сачувао предачку веру, који је слика и прилика Обилића и других косовских јунака, предводник српства у осветничком походу на Косово, најбољи Србин, јуначки и ратнички узор и идеал осталим Србима.

Тако да, чак и ако бисмо хтели да говоримо о Црногорској нацији као посебној( али и даље о Црногорцима као делу српског народа)*, мислим да је исправније да узмемо неке датуме из црногорске државне историје као што су, на пример, успостављање наследне књажевине, признање независности на Берлинском конгресу, проглашење краљевине или неки сличан датум. То због тога што ови датуми суштински означавају државну еманципацију и афирмацију Црне Горе.

Све остале конструкције су извештачене: географски појам Црна Гора у средњем веку не постоји- тако ни Црногорци(као ни Србијанци или Крајишници); нација не може настати тако што се део народа одједном (читај: после уједињења 1918) ,,наљути” на други део својих сународника; нација, такође, не може настати у ,,револуционарној борби”(читај: Милован Ђилас) која нема национални, већ класни карактер.

 

С друге стране, Црна Гора је била под, пре свега политичким, али и културним утицајем Србије, због тога што се много Црногораца, као што је и данас случај, школовало у Србији, тј. Београду. Такође, ко год зна нешто о правној историји, зна, рецимо, да је црногорски устав из 1905. донет по узору на србијански из 1869. Ово није ништа ненормално, будући да је Србија била много развијенија као држава, због веће површине, конфигурације терена, броја становништва- дакле, због неупоредиво бројнијих природних и друштвених ресурса.

 

На овом месту вратићу се на дефиницију с почетка текста: ,,Црна Гора и Србија су две државе у којима живи исти народ. Исти језик, вера, исти се свеци славе. Обичаји слични, разлике су нормалне, регионалног карактера. Овој дефиницији ћу придодати још један елемент, можда и најважнији. У данашњој Србији живи релативно мали број људи који у свом породичном стаблу не би нашли неког ко није из Црне Горе. Дакле, у питању је крва веза. Не сама крвна веза по себи, већ свест о истој, је у ствари јако важна ствар која би суштински требало да допринесе тачности тврдње из првог пасуса у тексту. На разбијању ове свести су нехотице заједнички радили и Србијанци и Црногорци пренаглашеном етатистичком политиком и пренаглашеним истицањем разлика што је довело, у негдашњој заједничкој држави, до регионалног партикуларизма и до, данас, неприродне србијанско-црногорске шизме.

 

Што се тиче питања националног опредељења и националног изјашњавања, за мене је то лична ствар. Свако се изјашњава онако како се осећа. Питање народа је  суштински различито.  Код питања народа важе објективни и спољни критеријуми: језик, религија, обичаји, историјска свест, расне карактеристике, менталитет**. Дакле, за Црногорце и, мало, али не много мање, данашње Бошњаке се објективно може тврдити да припадају српском етносу на основу већине наведених критеријума. Док у случају Бошњака вера представља за сада, а вероватно и за дуго, можда чак и заувек, непремостиву препреку, код Црногораца ни то не постоји, осим ако се има у вицу псеудо-религијска институција ЦПЦ. Дакле, још једанпут ћу поновити и нико ме у супротно не може убедити, данашњи Срби и Црногорци су исти народ у две државе.

 

Када су у питању даље перспективе србијанско-црногорских односа и евентуално решавање овог проблема, размишљам на следећи начин. Данас многи мисле да је Црногорцима довољно доказивати да су Срби. Црногорци су Срби и тачка. Ово бих лично назвао неозбиљним и нетактичним приступом, који, код људи какви су Црногорци, не код свих наравно, ствара само инат и у том смислу је такав приступ решавања овог питања крајње неконструктиван. За полазну основу се може узети оно што је и данас несумњиво заједничко народу Србије и Црне Горе: језик, вера, обичаји и крвне везе.

Нека и даље опстаје двоименост народа, у смислу националног опредељења, али нека се поново успостави свест о заједничком идентитету, која је постојала у 19. веку. Парадоксално је да су Србија и Црна Гора као одвојене државе биле ближе него икада у заједничкој држави. Илустративан пример за ову тврдњу је то да је Црна Гора објавила рат Аустрији одмах пошто је ова објавила рат Србији и то на притисак народа. Дакле, не мислим да је заједничка држава нужан предуслов за решавање уопште српског питања на Балкану. Нека остану и две одвојене, али које ће постићи консензус око најосновнијих српских интереса на Балкану(КиМ, Република Српска,итд...).

Што се тиче економије, сматрам да ту треба у потпуности функционисати као једна држава. Србија има природне ресурсе, боље пољопривредне перспективе, више градова као економских центара. Црна Гора има боље туристичке потенцијале, због изласка на море. Требало би извршити унификацију законодавства у области радног права, због мобилности радне снаге и лакшег и бржег економског промета. Такође, било би добро када би суштински, не само на формалном плану, било успостављено стање да у оквирима две државе држављани обе имају идентична права, осим оних која су, по природи ствари, искључиво резервисана за домаће држављане. Када би се ствари на плану економије решиле на овакав начин, могућност евентуалног политичког повезивања у будућности би била много већа.

 

На политичком, верском и културном плану такође треба много порадити.

На политичком плану, како сам већ рекао, није нужно стварање заједничке државе. Нека остану две одвојене, уз следеће мале измене, претежно су у питању измене на црногорској страни. За почетак, нека се врати црногорска државна застава из периода Књажевине и Краљевине Црне Горе са својим бојама(,,црвена, плаветна и бела”). Како је, почетком деведесетих, говорио Мило Ђукановић, нека Црногорци буду поносни на ,,своје српско поријекло и црногорску државност”. Федерација не делује као право решење, јер Србија и Црна Гора као две федералне јединице не могу бити равноправне, зато што је Србија много територијално већа, економски развијенија и њено становништво је много бројније. Могуће је да само као две одвојене државе, као 2 субјекта међународних односа могу бити равноправне, на сличан начин као у 19. веку.

На културном плану, под којим првенствено мислим на језичко питање, требало би  укинути сулуди пројекат црногорског језика и опет, као што је једино природно и нормално, у црногорске школе увести српски. Наравно, нека српски језик поново постане службени језик Црне Горе.

Што се тиче црквеног питања, наравно да је једина права црногорска црква Митрополија црногорско-приморска СПЦ. О ЦПЦ сам већ раније говорио. Међутим, ту би могла и са српске стране да уследи промена, у смислу да се можда Црногорској митрополији додели неки посебан статус.

Промене на србијанској страни би пре свега требало да уследе на плану менталитета, у смислу да се на прави начин схвате, рецимо, речи ,,зеленашких првака да је ,,Црна Гора она земља ђе се сачувала и очувала искра слободе Србинове, али да ,,Црна Гора никад није била, нити ће бити, србијанска провинција”, као и да се, на пример, на правилан начин протумачи писмо краља Николе из егзила где се каже:,,Црна Гора је Црногораца” , што данашњи поборници самосталне црногорске нације, у  смислу конфронтације према српству, истичу као круцијални доказ за своје тврдње.

 

 

Решење је, може бити, у неком, за почетак ни конфедералном повезивању, већ у потпуној економској интеграцији. Та економска интеграција, коју би пратиле црквена и језичка, касније може довести до свачега, чак и до потпуно унитарне државе, али то нико не може да предвиди и нема ни потребе да предвиђа. Поента је да не сме бити трвења и наметнутих решења и то пре свега од стране Србије, као оне која је политички и економски јача која објективно има шире могућности за било какве интервенције уопште. Нека ствари након економске, језичке и црквене интеграције теку спонтано. Предуслов је да постоје одговорне државне елите на обе стране, чега данас нема.

 

Сам сам такође свестан да су ово тешко остварљиве идеје, пре свега због реалних политичких интереса и црногорске и србијанске државне елите. Тако да сматрам да је за овакав приступ потребна политичка зрелост, које, за сада, нема ни на једној ни на другој страни. Међутим, то никако није разлог да се на овоме не ради, пре свега од стране научних србијанских и црногорских кругова и то нужно заједнички, да би се избегла евентуална једностраност. Да се направи заједничко научно тело, нека комисија, која би овом проблему посветила много више редова него што је посвећено у овом тексту. Научне публикације, радови, скупови, чак и под условом  да то потраје много година. Колико год је потребно за налажење решења за превазилажење садашњег неприродног и ненормалног стања. Проблем се мора напасти са више фронтова у смислу да треба ангажовати психологе, социологе, историчаре, политикологе, правнике, итд... Наравно, са обе стране. До правог решења се може доћи само заједнички, проблем могу решити само они који су га и направили, а то су обе стране. Српске интеграције би увек морале да иду испред осталих.

 

 

 

*Мисли се на нацију као политички народ, на западноевропски концепт нације-држава-нација. Као, на пример, Немци и Аустријанци, исти народ у две државе.

 

 

**Мисли се на оно што се може утврдити научним путем, у односу на већину припадника посматране групе. Изузеци су увек могући.

 


(на)То није место за нас

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:23

Пише: Дарко Панић

 

 

 

Спиновање представља технологију политичке владавине која подразумева циљано и организовано креирање друштвене атмосфере уз чију помоћ би одређене политичке одлуке у будућности задобиле статус саморазумљивих и опште прихваћених.



Тако смо имали прилике да се осведочимо како је брутална смрт недужног француског младића Бриса Татона имала послужити центрима политичке моћи у покушају да се одређене политичке партије, групе и појединци назову инспираторима, доведу у везу са овим злочином, дискредитују и евентуално, методом медијског линча, ставе ван закона. О неутемељености ових тврдњи заиста је излишно трошити речи. Но, са преласком у нову годину на менију се нашла нова манипулација. Реч је о иницијативи за улазак Србије у НАТО алијансу, што треба да се оствари пузајући, неприметно, а која је манифестована серијом интервјуа поједних партијских првака и министра војног (кога, очигледно, не обавезују акти скупштине о војној неутралности земље) као и изјавама поборника атлантске интерграције у оквиру цивилног сектора. Наравно, како се политичарима мало верује, у овом ешалону су и експерти,''са знањем у глави и Србијом у срцу'', задужени да увере јавност у исправност утврђене политке. Симптоматично је да се сви заговорници уласка наше земље у НАТО савез слажу да одлуку о приступању савезу не треба да донесу грађани већ привредници, експерти и политичари јер ''политичка елита мора да зна све што народ не зна, јер му није ни казан''[1]. Ова чињеница изазива бојазан јер већина земаља чланица НАТО није приликом приступања алијанси тражила мишљење грађана по овом питању. Иза ставова, примерице, ''референдум и избори су скупи изуми'' те ''новац треба утрошити на кориснији начин'' прикрива се ауторитарни начин размишљања и популистича логика.

Крајњи циљ ових јавних иступа је да се већина грађана једнога јутра пробуди са мишљу да НАТО савез и није тако лош те да је будућност наше земље у овој алијанси.

Погледајмо, најпре, који се аргументи користе у прилог атлантске интеграције Србије и колико су они основани. Најпре, каже се да је заговарање неуласка Србије у НАТО антиевропски чин. Опште је познато да добар део чланица ЕУ није саставни део ове алијансе (Финска, Шведска, Аустрија, Ирска, Кипар) па им то не смета да буду европске и демократске. Пре се може рећи да деловање НАТО није у складу са европским вредностима мира и толеранције с обзиром на видљиве и невидљиве ратове које алијанса води широм света а који су праћени огромним бројем цивилних жртава и разарањем цивилне инфраструктуре. Источноевропске земље које су хрлиле у НАТО чиниле су то, подстакнуте негативним искуствима унутар Варшавског пакта, у уверењу да ће тим чланством онеспособити руски утицај. Мада су све ове државе најпре постале чланице НАТО па ЕУ, у изјавама америчких и европских званичника може се уочити да то не мора да буде сценарио и за Србију. Затим, тврдње да је улазак у алијансу од огромног значаја за националну економију или изјава типа ''и Немци су нас у Другом светском рату бомбардовали па смо само десетак година касније ишли тамо као гастарбајтери''[2] звуче неубедљиво ако не и несувисло. За успех економије једне државе од пресудне су важности: политичка стабилност, одсуство корупције, јака инфраструктура и економске олакшице, а не чланство у војном савезу. Овде се ради о класичној замени теза. Такође, чланство у НАТО нема везе са билатералном економском сарадњом са њеним чланицама. То су два потпуно одвојена питања. Када већ помињемо економске аспекте, превиђа се да би Србија, у случају чланства у алијанси, морала значајно да повећа војни буџет не би ли достигла НАТО стандарде. Ово подразумева куповину наоружања из иностранства чиме се на директан начин угрожава домаћа војна индустрија. Постоји и чланарина у савезу која за Хрватску, поменимо, износи три милиона евра.

Констатација да би се неуласком у НАТО Србија нашла потенцијално у непријатељском окружењу имала би смисла да је Србија чланица неког другог војног савеза. Данас се ниједан рат не може повести без барем прећутне сагласности Сједињених Држава те је за војно и економски слабе државе важно да негују коректне односе са овом супер-силом, а то се може и без учешћа у НАТО.

Разлози за неулазак наше земље у НАТО су бројни. С обзиром да је оштрица алијансе данас уперена против Русије (у перспективи и против Кине), логично је очекивати да би арсенали ових велесила, у случају заоштравања глобалних односа, били уперени ка источноевропским чланицама НАТО, најпре. Улазак у алијансу одразио би се крајње негативно на односе са Руском Ферерацијом, посебно у светлу недвосмислене и снажне руске подршке српској позицији у погледу Косова и Метохије.

Иза НАТО пакта стоје САД а иза САД-а стоје највеће мултинационалне корпорације. Овим корпорацијама ратови су неопходни јер су, у њиховим очима, ратови замајац економског раста. Ратови значе реализацију производа војне индустрије, ратовима се освајају нова тржишта, ратовима се отимају туђи енергенти и сировине, ратовима се експлоатише окупирано становништво. Поред огромних цивилних жртава током агресија (Ирак, Авганистан), готово свакодневно гледамо како нове жртве падају као последица нестабилности насталих након интервенција. Због свега тога исламски екстремисти и терористи сматрају да су државе чланице савеза легитимна мета.

Премда НАТО формално негује прицип консензуса држава чланица приликом одлучивања, није тајна да чланице друге или треће лиге савеза трпе бројне притиске ради саглашавања и пристанка на политику Вашингтона. Тако би, у случају уласка Србије у алијансу, Војска Србије добила вазални статус стога што власти наше земље не би могле да се одупру захтевима да се помогне ''међународним снагам'' у кризним жариштима. Тиме би српска држава постала империјалистички саучесник давајући сигуран алиби америчком експанзионизму.

Најзад, оружје НАТО било је употребљено против српског народа са обе стране Дрине. Поменимо бомбардовање положаја Војске Републике Српске током грађанског рата у БиХ. Последица интервенције на СР Југославију је комадање Србије и етничко чишћење систематски употребљено против неалбанског становништва на КиМ. Ни деценију након интервенције челници савеза не налазе за сходно да изразе кајање и упуте извињење за бројне цивилне жртве током агресије а камоли да процесуирају виновнике ратних злочина из својих редова. Ако питате функционере НАТО, та је операција била у складу са међународним правом. Поставља се питање: ако је српски народ, благо речено, унесрећен од стране НАТО пакта, зар ће тај исти народ да буде асистент у будућем унесрећавању других народа и региона? Дубоко верујемо да неће. Стога је програм партнерство за мир права мера сарадње наше земље са овим савезом. Дефинитивно, НАТО није место за нас.



[1] http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/95970/

[2] http://www.alo.rs/vesti/23186/Srbi_brdani_nece_u_NATO

 

 

http://www.vidovdan.org/arhiva/article2516.html 

 

 

 

 


Министар нас опет свађа са светом

Politički život — Аутор desnamisao @ 21:14

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Добро вече. Слушате најновије вести.

Министар иностраних послова је извршио криминалан акт уперен против европске будућности ове земље и доказао да Србија није направила отклон од погубне Милошевићевске политике. Србија и дан-данас има претензије на југословенске покрајине Космет и Војводину!

Његова изјава да Срби неће изабрати ЕУ уколико то значи одустајање од Космета ражестила је све домаће безалтернативне европејце а растужила наше пријатеље у свету. Каква дрскост и безобразлук – зар после свега што су нам наши западни пријатељи учинили не желимо да се одрекнемо још неких делова државе? Каква незахвалност! Опет нас свађа са светом!

Прво нас је најавом контратужбе посвађао са Хрватском, а сада ово. Не само што је посвађао наша два братска народа него нас је сада посвађао и са остатком слободољубивог света. Недопустиво.

Зар тако да вратимо доброчинство? Какав смо ми то народ?

Ми смо народ лудака, просјака и убица, како је Кушнер назвао све оне који се распитују о трговини људских органа на Космету. То нам је човек пријатељски поручио, добронамерно, готово очински.

Након Мартија Ахтисарија и Барака Обаме, предосећам да ће следећи нобеловац бити баш Кушнер. Добиће Нобелову награду за мир. Допринео је стабилизацији балканских прилика. Главни проповедник мира је свакако његов блиски савезник, познати хуманитарац Хашим „Змија“ Тачи. Надимак су му од милоште наденули неалбанци које је овај познати хуманитарац усрећио.

Док у Тутину гине полицајац на дужности, а личне карте се издају на арапском, дотле у Београду имамо шпалир и црвени тепих за наше хероје, праве представнике народа, наше великане, наше миле посланике. Читаву фешту и свечаност плаћа њихов захвални народ.

А у „кругу двојке“ у току је бујање озлојеђености изазвано хапшењем анархиста који су, како рече њихов предводник, ухапшени због својих „прогресивних идеја“. Сва „либерална проевропска Србија“ устала је на ноге у покушају да заштити наше суграђане, познату „београдску шесторку“, млађане борце за људска права који су бацали молотовљеве коктеле на грчку амбасаду у име солидарности са ухапшеним грчким анархистом. И тако се догодило немогуће – империјалисти су заштитили млађане антиимперијалисте!

За њих имају пуно разумевање. Заблудела дечица нису знала шта чине, та немојмо их сувишно казнити. Међутим, оне ултрадесничаре и хулигане све треба похапсити и осудити на вишегодишње робије. Покојни Зоран Вујовић је, по њима, сам жртва сопствене жеље да „мучки нападне америчку амбасаду“ док су анархисти „само изражавали протест у знак солидарности“.

Главна су тема наводи да је „београдска шесторка“ злостављана у затвору, док снимак хапшења Мише Вацића, на коме се јасно види да га полицајци даве и ударају главу о ауто, званично не постоји. То је прави либерални дух!

Двоструки стандарди, лицемерје, искључивост.

Да се разумемо, свакако јесам за поштовање права у свим случајевима. Међутим, правила морају да важе једнако за све и не могу медијима једни бити милији од других.

Шта тек рећи о доношењу резолуције о злочину у Сребреници? Колико сам разумео председницу парламента, нама нико не тражи да је донесемо али би то био доказ „нашег европског опредељења“ и „отклон од злочина“. Занимљиво.

Чудно је како нико није обратио пажњу на потез Турске. Нешто не видех да су Турци признали геноцид над Јерменима (а то је, за разлику од Сребренице, несумњиво био геноцид) у име лепше будућности и чисте савести. Не, ја мислим да га управо због будућности и не признају.

Ипак мислим да је најинтересантнија вест проглашење Мила Ђукановића за протектора Европске академије наука.

Да није тужно, било би смешно.

До нових вести из европске Србије – лаку ноћ.

 

http://www.nspm.rs/komentar-dana/dobro-vece-slusate-najnovije-vesti.html 


Неодговорна политика

Politički život — Аутор desnamisao @ 17:15

Пише: Милан Дамјанац  

 

 

 

"... Наше данашње деобе не личе оним о којима нешто знамо; збуњени, срећемо их тамо где их досад није било; изгубљени, не можемо да их препознамо; постиђени, замуцкујемо изговарајући њихова имена. Потраје ли овако, од једне државе биће их толико колико земаљском властодршцу буде потребно; и исто толико народа; и исто толико језика; и исто толико писама, и исто толико цркава ... И све тако док нас, Хазарски, не буде било."

Петар Сарић

„Према томе, закључило се да треба објавити сва документа, поготову она која терете властиту земљу, и да на основу тих једностраних публикација треба признати кривицу за избијање рата, једнострано, безусловно, без обзира на последице. Политичар ће открити да се тиме неће унапредити истина, већ да ће је напротив злоупотреба и разобручене страсти замрачити; да само свестрано и планско испитивање спроведено преко оних који нису заслепљени страначким обзирима може довести до резултата; и да сваки друкчији поступак може имати такве последице за читав народ које се деценијама не могу поправити. “

Макс Вебер

 

 

 

Растрзани између наде и дефетизма, покушавамо да пронађемо одговор на питање: како нам се ово догодило? Чиме смо ово заслужили? Покушавамо да пронађемо бар мрву безбрижних садржаја у тужној реалности данашњице. Не размишљајући о последицама тренутних дешавања, сувише уморни од пораза, покушавамо да саставимо крхотине наших живота.

Припадници смо народа који је поражен у сваком смислу, док је држава окупирана. Додуше, незванично. Индустрија и привреда су у колапсу. Пољопривреде не може бити када су градови све насељенији а села малтене опустела. Југ централне Србије је малтене испражњен, док се грађани тог подручја, трагајући за извеснијом будућношћу, селе у Београд или иностранство. Политичка подобност постала је услов запослења а медикритетство предуслов друштвеног успеха.

Плате су све мање а трошкови све већи. Морално посрнуће никада није било оваквих размера. Над националним идентитетом сваког Србина иоле патриотски настројеног врши се психолошко насиље. У континуитету се вређају осећања привржености и љубави према сопственој земљи и народу и намеће осећање стида. Национална понижења не престају делом услед спољних притисака, а већим делом услед кратковиде политике домаћих „државника“ и њихових несувислих потеза и одлука.

„У Србији се води одговорна политика“

Природни прираштај у Србији је одавно негативан, а данашња омладина растрзана и преоптерећена притисцима. Они који остају у земљи или жале за „братством и јединством“ и Југославијом (иако многи тада нису ни били рођени) и стиде се своје националности и идентитета или припадају потпуно супротном екстрему радикалних „националиста“, као чланови разних организација које се баве индоктринацијом мислећи да једине полажу право на истину. Овакве организације својим „акцијама“ наносе више штете него користи српским интересима. Међутим, како их можемо кривити?

И једни и други су производ система, производ титоистичког наслеђа са једне и медијских притисака на национални идентитет са друге стране.

Омладина која напушта земљу напушта је из најразличитијих разлога. Једни су годинама тровани причама о рајским земљама Запада у којима тече мед и млеко, има посла и пара колико нам душа иште – само на нас чекају. Неретко се враћају, разочарани, са пробуђеним патриотским осећањима након што се суоче са истином. Други одлазе услед страха и неизвесне будућности у Србији. Одлазе пренеражени, без снаге да помогну свом народу који, потпомогнут неодговорним потезима домаћих политичара, све више срља у нестанак.

Као да нам нису довољне све националне несреће протеклог века, већ журимо да направимо предуслове за будуће. Чему и коме је било потребно доношење новог статута Војводине? Чему дељење Србије, овога што је од ње остало, на регионе у коме ће Рашка област (тзв. „Санџак“) бити јединствена регија? Како то да је оформљен „клуб пријатеља Санџака“ и ко контролише пословање ове организације?

Ко се то паметно досетио Сребренице, на сву нашу муку? Зар након свих страдања, претрпљених геноцида и злочина ми треба да признамо да смо оно што нисмо и да смо чинили највеће страхоте, које нам сви остали већ приписују? Морамо ли сами себи да прилепимо етикету „геноцидног народа“?

Желимо ли да наша деца и унуци носе обележје колективне кривице уз наш пристанак?

Да ли је то одговорна политика и брига за будуће нараштаје? Ко то жели да подиже децу у овако нестабилној држави која срља ка даљој дефрагментацији и страдањима?

Да ли је могуће у Србији постићи бар минимум политичког јединства око најважнијих питања? Како мислимо, овако разједињени, да опстанемо као целина?

„Србија је на највећем ступњу демократије у протеклих двадесет година“

Да ли нам је потребан улазак у ратни савез, савез који је ову земљу бомбардовао и починио страшне злочине под изговором „колатералне штете“? Савез који је акцију уништавања Србије назвао „Милосрдни анђео“? Уколико оставимо на страну емотивно расуђивање по овом питању, рационалност нам говори да није мудро сврставати се на једну страну. Нас се не тичу сукоби великих који су нам се већ сувише пута обили о главу. Исувише смо мали, небитни и разорени. Не треба нам срљање у ратне савезе против било које државе.

Уколико смо на највећем ступњу демократије, сумњам да ико има ишта против да се о овом питању организује референдум.

Шта тек рећи о независном судству? Каква је то правна држава са партијским надзором реизбора судија?

О пребијању једног од лидера опозиције, угрожавању слободе медија, запошљавању партијских кадрова, разним аферама да и не говоримо.



Држава и државник

Историја српске државности је пуна дисконтинуитета, те је на таквом тлу изузетно тешко изградити институције као обележје озбиљне демократске државе. Треба развејати заблуде о држави које постоје у нашем народу.

1. Држава је средство за остваривање слободе а не нешто туђе, наметнуто, нешто што нас ограничава и пљачка.

2. Држава ствара могућности, не сигурност. Држава није ентитет одвојен од нас – она даје, али и захтева. У питању је двосмеран однос – права и обавеза. У србији је уобичајено захтевати права а игнорисати обавезе.

3. Модерно грађанско друштво тражи учешће грађанина у политичком животу државе кроз слободно удруживање. Сваки грађанин који жели треба и да искаже своје мишљење о политичким процесима и перспективама државне политике. Апатија неће донети бољитак и у том случају нико није крив сем онога који не предузима ништа да такво стање промени.

4. Навикнути смо да држава финансира школовање, спроводи запошљавање на фиктивним радним местима у државним установама и предузећима и обезбеђује све за просечног грађанина, не тражећи ништа заузврат. Након пропасти комунистичке државе дошли смо у незавидну ситуацију која од нас тражи да реафирмишемо рад и способност као мерило успеха и вредности. Једном засвагда морамо да разумемо – мора се увести ред у државу и ставити тачка на дипломе без покрића, родбинске везе, корупцију и неактивност на послу.

5. Проневера државних пара није проневера државних пара и превара државе. То је проневера пара свих грађана Србије, ваших комшија, пријатеља, рођака.

6. Да би се спровела доследна политика, неопходан је консензус и политичар државничког калибра. Србима данас треба изразито мудар и способан државник који је у стању да Србију води путем националног и економског бољитка. Државника краси неколико кључних особина – храброст да се донесе одлука и прихвати одговорност, способност компромиса, визија, енергија, опрезност и смелост.

7. Неопходна је изградња институција и континуитет политике.

Државник мора да поседује интелектуални капацитет, одлучност, способност компромиса али и чврст став о основним питањима. Државник мора средства увек прилагођавати циљу зависно од међународних околности, а не обрнуто. Да би се таква политика спровела, политичке партије морају постићи бар минималан ниво компромиса око најважнијих питања, како се не би поновиле катастрофалне грешке које су нас и довеле у ову позицију. Тренутно се руководимо по принципу Хомера Симпсона („Ох .. молим вас, немојте ме појести, имам жену и децу ... поједите њих“).

Намa треба одговорна политика која се руководи интересима земље, политика која ће зауставити економско и национално пропадање државе и народа. Политика која ће нас избавити и подићи на ноге.

Многи наши преци дали су животе за отаџбину; неки на бојном пољу а неки на другим, не мање значајним. Када погледамо иза себе, видећемо велике ратнике и хероје, попут Обилића, Лазара, Карађорђа, Милоша Обреновића. Видећемо и велике писце попут Нушића, Андрића, Селимовића. Видећемо великог филозофа владику Његоша. Видећемо велике песнике, попут Шантића, Дучића, Ракића. Видећемо велике научнике попут Тесле, Пупина, Миланковића. Сви они нама служе на част.

Када погледамо испред себе, видимо само своје дело. Како будемо чинили, тако ће и нашим потомцима бити. Колико будемо успешни, толико ће нас потомци по добру спомињати.

Да бисмо опстали и успели, морамо превазићи два горућа проблема – неслогу и апатију.

Завршићу ово разматрање Гетеовом мишљу: "Никад не сме човек, нити народ, мислити да је дошао крај. Губитак поседа лако надокнадимо. За друге губитке нас утеши време. Само једно зло је неизлечиво – ако народ дигне руке од себе."

 

http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/neodgovorna-politika.html 


Национални идентитет Црногораца

Politički život — Аутор desnamisao @ 13:55

Пише: Борис Ђурашковић

 

 

 

Говорити о националном идентитету Црногораца данас није нимало лако. Не због тога што се о историји Црне Горе мало зна, већ зато што, док анализирамо о то питање, имамо две алтернативе. Прва је говорити истину. Друга је безумно и без размишљања прихватити догму владајућег режима и њихово фалсификовање историје. Ми ћемо овде ипак говорити истину. 


Црна Гора је у својој историји називана српском Спартом, Пијемонтом српског народа, српске круне драгим камењем, буктињом српске слободе...како су је називали најумнији и највиђенији Срби, попут Лазе Лазаревића, Алексе Шантића, Сима Матавуља, Бранка Радичевића и др. Та и таква Црна Гора, земља Светога Петра Цетињског и Светога Василија Острошког, земља чојства и јунаштва, храбрости и поштења, данас у највећој мери живи само у сећањима, књигама и причама. Та и таква Црна Гора, достојанствена и достојна поштовања, је престала да постоји након доласка комунистичког режима. Тада долази до покретања тзв. Црногорског питања, а нова нација је рођена 1.5.1945. након објављивања текста ''О Црногорском националном питању' 'у листу Борба, аутора Милована Ђиласа. Тим чином су комунисти само наставили оно сто су започели црногорске усташе Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија. Од тада до данашњег дана у континуитету у Црној Гори траје акција убијања душе и националне свести Црногораца. Тада су то радили комунисти, а данас њихови идеолошки слиједбеници, који се, додуше, јесу преобукли у нова одијела и заменили пароле, али је суштна остала иста. Та суштина се састоји у расрбљивању, стварању лажне нације, брисања колективног памћења и свијести. Начин рада је остао исти. Разорити народ у моралном, духовном и националном смислу, изазивајући раскол и поделе у становништву, спроводити атеизацију и аморализацију и као што је међу првима акцијама након Другог светског рата, новонастали режим прво кренуо у уништавање Цркве, као чувара националне свести, тако се и данас у њиховој борби највише напада Црква. Јер циљ је јасан-прво уништити народ у духовном смислу. А од духовног до биолошког убиства није велики размак.

Срби су у Црној Гори, уместо као државотворни народ, у јавном сервису (или боље рећи сервису партија на власти) често проглашавани као подстрекач вишедеценијског раздора, проповедници примитивизма и великосрпске милитанте политике у Црној Гори. И све то са јединим задатком-коначно стварање нове, црногорске нације, која нема ништа заједничко са српством. Такво фалсификовање историје наука, наравно, одбацује, али прихвата владајућа елита у Црној Гори, која те лажне историјске податке промовише кроз разне псеудорелигијске, паракултурне и квазинаучне организације. Такве организације, као сто су НВО Црногорска Православна Црква, Дукљанска академија наука и уметности, Матица црногорска...заправо су само разни услужни сервиси за различите потребе доминантног режима. Та самопроглашена интелектуална елита Црне Горе, ти исцељители наводног историјског слијепила, настављају да негују "повјесни" корен Црне Горе. Иако су ти људи чувари Дукљанске части и образа, у том прљавом послу не бирају средства и не презају чак ни од испирања мозга најмлађима. Још од малих ногу деца се у школама уче да не говоре српским, већ матерњим језиком, док се даље током школовања, нарочито из предмета историје, полако надахњују домољубивом мржњом према национално неосвјештеним дједовима.

Такво фалсификовање националног идентитета и касапљење историје заиста не познаје границе. То доказује и недавно откриће црногорског језика, што је борцима против "геноцидног Светосавља" дало још већи полет и снагу. Међутим, без обзира на њихову снагу, финансијску или политичку моћ коју тренутно имају, оно што они немају су истинити аргументи. Чињенице раде против њих.

Оно што њима смета јесте чињеница да су се на Општецрногорском збору 1742. године, на коме су присуствовали сви пунољетни Црногорци, написали писмо руској царици у коме се престављају као "синови Цркве Источне, који живе на српским земљама-Црној Гори, Приморју и Скендерији". Они затварају очи пред податком да се Владика Данило Петровић потписивао као "Владика цетињски, војвода српске земље". Лажни научници који тврде да је српство Црногорцима наметнуто од стране Србије, не знају или не желе да знају да је први српски национални програм настао управо на Цетињу, а написао га је Свети Петар Цетињски, који се позива на формирање Славено-српског царства, које би укључивало Црну Гору, Херцеговину, дјелове Далмације и Босне, а који би се након коначног ослобођења Србије ујединило у једну српску државу. Тај исти владика пред борбе на Мартинићима и Крусеву говори да у "нама српско срце куца и српска крв тече", а Црногорце назива "српским витезовима који нису вични своју постојбину остављати".

Дакле, српство у Црној Гори представља аутентичну националну мисао. 

Томе у прилог иде и Законик књаза Данила Петровића, где у парафу 92. стоји да "Иако у Црној Гори нема никакве друге народности до једино Српске и никакве друге вјероисповјести до православне источне, то ипак сваки иноплеменик и иновјерац може слободно да живи и иста права имати као сваки Црногорац или Брђанин". Из овога се недвосмислено види да Црногорци и Брђани припадају српскоме народу.

О српству Краља Николе Петровића не треба ни говорити, довољно је само поменути његову песму и химну Црне Горе "Онамо намо", у којој се говори о ослобођењу и уједињењу српства. У време његове владавине је спроведен и први попис становниства, у коме се 95% становништва изјаснило као Срби. Остало су били Албанци. Значи, овим данашњим националним Црногорцима су дједови били или Срби или Албанци. Трећег нема. Овај текст су завршити ријечима једног од највећег пјесника српског језика, Петром II Петровићем Његошем: 

''Име ми је Вјерољуб,

презиме ми Родољуб.

Црну Гору, родну груду,

камен паше одасвуду.

Српски пишем и зборим,

сваком громко говорим:

народност ми србинска

ум и душа славјанска''.

 


Право силе или право истине?

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:26

Пише: Милан Дамјанац

 







Знамо да се пред Међународним судом правде води процес за оцену легалности сецесије Космета, у којој учествује велики број земаља. Сам процес је оцењен као процес века, који ће имати значајне реперкусије по међународно право, односно, ово је преломни процес који ће доказати- постоји ли међународно право или не?


Насупрот правним аргументима против отцепљења јужне српске покрајине стоје аргументи који су далеко од правних аргумената. Између осталог, тврди се да су албанској мањини систематски кршена сва права од стране српске државе. У овом тексту ћу размотрити положај албанске мањине у Србији и упоредити га са положајем српске мањине у Албанији.

Албанци у Србији

Албанци су у Србији имали сва права изједначена са правима већинског народа, а у периоду СФРЈ и далеко већа од српских. Добили су аутономију на просторима на којима живе и сва права већинског народа на том подручју. Уз помоћ Републике формиран је Универзитет у Приштини, по броју студената један од најбројнијих, а након тога формирана је и Академија наука и уметности Косова. Косово је посебно у економском погледу радикално изменило свој лик. Косово постаје област највећег улагања Фонда за неразвијена подручја. Сасвим супротно од непријатељских парола о „бруталној експлоатацији” Косова од стране Србије и Југославије, мора се констатовати да је Косово највећи потрошач српских и југословенских средстава намењених развоју неразвијених, посебно до 1957, када је уведен систем „гарантованих инвестиција”, а поготову од 1965, када је формиран Фонд федерације за кредитирање бржег развоја привредно недовољно развијених република и аутономних покрајина. Тада су у неразвијене области сврстане СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Македонија и САП Косово. Косово је највише добијало: у раздобљу од 1966. до 1970. године - 30% средстава (Босна и Херцеговина тада само мало више - 30,7%, али Македонија 26,2% и Црна Гора 13,1%); у следећем раздобљу, 1971-1975, Косово је на првом месту са 33,3% према 32,4% Босни и Херцеговини, 22,9% Македонији, 11,4% Црној Гори; од 1976 до 1980 дато је Косову још више: 37% према 30,6% Босни и Херцеговини, 21,6% Македонији и 10,8% Црној Гори. Најзад, од 1981 до 1983 Косово добија око 42,62% према 27,87% за Босну и Херцеговину, 19,67% за Македонију и 9,84% за Црну Гору. Укупни износ од 1966 до 1980 године закључно, само из овог фонда федерације, износи за Косово (без прерачунавања по кључу инфлације) 39.319,7 милиона динара, а са средствима предвиђеним за период 1981-1983. године - 184.919,7 милиона динара (скоро 185 милијарди нових динара).

Инсистира се на националном кључу, који се примењује не само ригорозно него и неосновано, чак и на штету економских интереса покрајине. Систематски се спроводи национална смена кадрова и преузимање одговорних функција у политичким телима, управи и радним организацијама. Албанци се запошљавају далеко лакше него припадници српске националности. Димитрије Богдановић у својој „Књизи о Косову“ каже: „Албанска омладина изложена је правој плими националистичке индоктринације, а извесни јубилеји - као пет векова Скендербега - доводе извесне средине до ступња хистерије. У пропаганди против „великосрпског хегемонизма” прелази се на отворено антисрпски курс. Започиње кампања против службе заштите споменика српске културе, упоредо са покушајима подметања пожара или оштећивања тих споменика. Школовању српске деце стварају се непремостиве препреке, стручњаци српске народности физички се нападају, и у тој погромашкој атмосфери исељавање Срба и Црногораца почиње да добија карактер масовног бекства. Упоредо с тим, у дискусијама о реорганизацији југословенске федерације први пут се тада излази са захтевом да Косово добије статус републике, с позивом на национално начело. тј, на начело самоопредељења народа, и са аргументом бројности; исто тако, први пут се захтев за републиком Косово претвара и у захтев да се у тој новој републици уједине сви Албанци Југославије, што је отварало веома сложен проблем положаја у федерацији и интегритета не само Србије него и Македоније и Црне Горе... Извештај наводи масу разноврсних примера који илуструју ове притиске. Мучни су примери раздвајања и изолације па и малтретирања српске деце, а поготову хушкања албанске деце да нападају српску и црногорску децу или да чине штете суседима или јавним добрима. Пале се и уништавају усеви, пушта се стока у засаде и обрађене њиве, узурпира се земљиште, заграђују извори, пали летина, демолирају куће, нападају деца док чувају стоку; жене и женска омладина из страха од различитих малтретирања не смеју да одлазе на њиве ради обраде земље нити да излазе из својих дворишта. У примере најгрубље расне сегрегације спадају случајеви кад Срби и Црногорци морају да чекају да у продавницама последњи буду услужени, а дешавало се да не добију робу док је не затраже на албанском језику. Исто се догађало и у другим приликама, нпр. код државних и других органа (вађење докумената код органа управе, куповине путних карата итд.). Разуме се, најтежи су притисци убиства, раширенија у селима него у градовима.“

У периоду од 1990 до 1999 године албанска мањина је имала радио и телевизијске станице, и око 50 часописа и новина на свом језику. Законом су им гарантована сва људска, грађанска и национална права, друштвено организовање, култура, образовање, информисање, спортска и сва друга питања од значаја за очување националног идентитета. Имали су право да оснивају политичке партије са националним предзнаком и да равноправно учествују у политичком животу земље.

Срби у Албанији

Према подацима Албанске академије наука, 1485 године у северном делу Албаније, скадарској области, деведесет посто становништва чинили су Срби. Већ 1905 у околини Скадра живело је 250.000 Срба, а током Првог светског рата је више од стотину хиљада Срба избегло у Србију или Црну Гору. Након велике репресије над православним Србима, 1934 године долази до друге сеобе Срба из Албаније. У том периоду започела је албанизација Срба, њихова присилна асимилација. Срушене су скоро све православне цркве, а оне које нису, претворене су у џамије. Близу хиљаду православних цркава је срушено. Данас у Албанији постоје само две српске православне цркве.

Након рушења цркава, српској националној мањини је забрањено коришћење својих имена и презимена, те су сва имена и презимена албанизована. Презимена која су се завршавала на ић, забрањена су. Забрањено је српско писмо, православни корени а тиме и сам национални идентитет. У Скадру и околини било је до 1934 године преко 20 школа на српском језику. Након 1934, забрањено је школовање на српском језику и укинуте су све српске образовне установе.

Каплан Буровић каже: „У народно-ослободилачкој борби албанског народа против итало-немачких фашистичких окупатора, српско-црногорска национална мањина је узела учешће уз прогресивне снаге албанског народа en bloc. Многи су од њих претворили своје куће у партизанске базе, а не мало њих је узело учешће и у ратним окршајима, са оружјем у руци, не само као обични партизани, већ и као руководиоци, у састав командујућег кадра Комунистичке партије Албаније и партизанских јединица. Они су под албанском заставом лили своју крв на све стране Албаније, за њено национално и друштвено ослобођење, без икаквих националистичких илузија. Многи од њих су положили и своје животе - за Албанију и албански народ, а са надом да ће им се после рата признати бар елементарна људска права и права националне мањине, онако како се то предвиђа и међународним законима о националним мањинама.“[1]

Касније, под влашћу Енвера Хоџе, појачан је притисак на преосталу српску мањину. Од 1990 године комплетан државни апарат спроводио је страшну репресију, те је тако Албанија готово остала без српске националне мањине. Они који се нису албанизовали носили су крајње понижавајућа презимена која на преводу на албански значе муљ, блато, прљавштину и тд. Док је комунистичка власт у Југославији дала сва права албанској мањини, дотле је комунистичка власт у Албанији укинула српску мањину.

Срби у Албанији скоро осам деценија немају ниједну своју образовну установу. Преостали Срби у Албанији живе некрштени, не венчавају се по православним обичајима, нити се по њима сахрањују.

До пада комунистичког режима, у Албанији је негирано постојање српске мањине. Званична Албанија и данас негира да у њој живи више од 1% припадника српске националне мањине. Срби у Албанији данас имају право да врате своја имена или презимена (не једно и друго), али уз намерно отежану и скупу процедуру која већи део становништва одбија. Званична Албанија још није пристала на демократски попис становништва, који би омогућио слободно национално и верско изјашњавање.

Сву озбиљност асимилације можемо најбоље видети ако обратимо пажњу на верски састав преостале српске мањине. Председник удружења српско-црногорске националне мањине је Павле Брајовић- Јакој, православац, његов сарадник Гезим Гјока, католик, а потпредседник Гани Мусмерај-муслиман. По националности, сви су Срби, без обзира на верске различитости, и ту, међу њима нема дилеме. У самом српском удружењу, највише је Срба католика а најмање Срба муслимана. Услед вишевековне репресије и асимилације, врло мало припадника српске мањине у Албанији још увек говори српски језик, а упркос томе, један део исте је сачувао свест о пореклу.

Дана 28. фебруара 2008. у Скадру је свечано обележен почетак рада школе српског језика, прве на територији Албаније, након читавих 73 године.

Закључак

Мислим да сам након ове упоредне анализе показао да, када би кршење људских права представљало аргумент за независност, много више разлога за сецесију би имала српска национална мањина у Албанији. Међутим, за разлику од албанске, српска национална мањина у Албанији никада није имала ни право на слободно изјашњавање, а камоли на аутономију. Не треба ни помињати Србе у Хрватској или Србе на северу Космета данас. Биће да „људска права“ не важе једнако за све.

Пошто овај аргумент једнако користе и припадници такозване „Друге Србије“, волео бих да аргументовано демантују моје тврдње. Међутим, питање је, да ли у свој својој слепој вери у тзв. људска права које брани „слободарски Запад“ има простора за истину?

Важно је само понављати научени след догађаја: Срби и Албанци живели су у слози и миру, а онда се појавио Слободан Милошевић, оличење зла, и извршио репресију над Албанцима. Зато Србија то треба да „плати“ територијом. Зар не?

У том случају, Србима би припало готово цело Балканско полуострво.



[1] http://www.moraca-rozafa.org/info/dopristo.html




Преузето са

http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/pravo-sile-ili-pravo-istine-q.html


Од кога зависи?

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:29

Пише: Милош Станковић

 

 

 

 

 

На једном од најтужнијих и најсрамотнијих снимака из наше прошлости, немачка војска након априлског рата разоружава и уништава војну опрему југословенске војске. Међутим, немачки коментатор ову сцену описује као „предају српске војске“, иако нити зна нити може да зна има ли међу тим заробљеницима и Хрвата или Словенаца. Слично томе, пре пар дана гледамо на телевизији снимак групе која кидише на америчку амбасаду и чујемо коментар да је реч о екстремним десничарима и навијачима, који пред сваки свој рушилачки поход добијају благослов од Цркве. Несумњиво, реч је о Српској православној цркви, а насилници и хулигани су сви до једног православни Срби, иако је можда у тој групи било и оних који су друге националности и вероисповести, а у који у америчкој амбасади виде исто оно што и они који на њу кидишу у Африци, Азији, па и Европи.

„Србија нема чему да се нада, за Србију неће бити милости“! – још увек одзвања Србијом ехо судбоносних речи Јосипа Броза изговорених 1944. године. Ни неколико пута, по речима Феликса Каница, потпуно празна Србија, ни свака друга мушка глава из Првог светског рата, ни 100 Срба за убијеног а 50 за једног рањеног Немца, ни Јасеновац, ни Јадовно, ни Корићка јама, ни масовне ратне и послератне гробнице, ни „Олуја“, ни „Бљесак“, ни крвави братоубилачки рат нису довољни! Србија још постоји, Србију још треба понижавати, Србији треба дефинитивно поломити кичму, Србију треба духовно и морално бесповратно убогаљити, јер како рече Ненад Прокић, „демократија ће ући у Србију са Србима или без њих“!

И тако, на почетку 21. века, Србијом се шири задах баварских пивница, а повампирене хабзуршке и коминтерновске авети исколачених и закрвављених очију и запенушалих уста позивају на нове прогоне, распирују мржњу, продубљују поделе, и то све у име демократије и светлије будућности! Јер они, културтрегери, они су 1914. вешали, клали и палили по Мачви и Подрињу да ослободе Србију припростих опанчара и свињарских трговаца. Они су на дан васкрснућа сина Божјег бомбардовали Београд. Они су „Милосрдним анђелом“ 78 дана „благосиљали“ Србију и Црну Гору смрћу, сузама и патњом.

Јер у том демократском свету који креирају „користољубиви идеалисти“, „унајмљени браниоци врлина“ и „професионални арбитри праведног“ кривична пријава је исто што и правоснажна осуда, осумњичени је исто што и осуђени, а за осуђеног не постоји рехабилитација. У том „врлом новом свету“ у који само што нисмо закорачили, слобода медија значи да медиј и оптужује и да суди и да пресуђује, у том друштву благостања медиј оцењује чија су људска права и слободе вредна поштовања а чија нису. У том „усрећитељском поретку“ су чланови неких националних група неонацисти, а чланови других група који се у нацистичким униформама окупљају традиционалисти. У њему се негодује јер је у Србији много Срба изабрано на правосудне функције. Јер, „нова демократија“ није владавина мањине у име и за рачун већине, него беспоговорна владавина мањине над већином, мањине која је саму себе одабрала и прогласила елитом. У њој право на различитост постоји само ако сте идентични онима који процењују која је различитост допуштена, а која није. Јер медију који емтује Великог брата, није страно да се понаша као Велики брат.

Од ње, од те мањине зависи. Од ње зависи да ли ће разбијени прозори на три београдске зграде бити већи скандал од двоипомесечног рушења целе Србије, од ње зависи да ли ће запаљена и похарана Скупштина бити јуначко дело, а запаљена кућа без прозора злочин без преседана. Од ње зависи да ли ће фотомонтажа једне зграде у пламену болети много више или само мало више од свих спаљених, порушених и уништених средњевековних манастира на Косову и Метохији. Од ње зависи да ли ће изложба у српској престоници и у част и зарад глорификације доказаног шиптарског крвника бити „изложба радова савремених уметника из Приштине“, а „жута кућа“...Ма, далеко јој кућа, нека „о жутој кући“ брине онај у чијој је кући.
И ко онда каже да сте ви Срби победили, ко каже да сте својим врхунским моралом и вредностима и невиним жртвама у Великим ратовима стекли симпатије целога света? Ко каже да сте ви били на страни савезника у Великим ратовима, ко се још сећа да сте свагда и свукуда устајали против дрских тирана? – церекају се авети црно-жуте монархије у лице потомцима њихових победилаца. Знају они што емитују Великог брата да велики брат може кад затреба и да прештампа старе новине и књиге, да може Велики брат и да промени историју кад може људску свест.

Па, МОЖЕ ЛИ? СМЕ ЛИ? Сме ли хришћанска љубав и истина да устукне пред насиљем и лажи? Сме ли кроткост и правдољубивост да поклекне пред бахатошћу и идеалима „селективних хуманиста“? Сме ли духовна и морална снага да се уруши пред снагом новца? Овога пута од нас зависи!


МЕДИЈСКА ДЕМОКРАТСКА ФАЛИНКА

Politički život — Аутор desnamisao @ 00:49

Пише: Дарко Панић

 

 

 

      Не тако давни иступи појединих опозиционих политичких странака (политички перформанс СНС-а и саопштење ДСС-а са сличним, готово истим призвуком) по питању политичког једноумља у медијима Србије и “баражна ватра“ испаљена по уређивачкој политици јавног сервиса ставили су у центар размишљања једну тему за чије постулате се мислило да су неупитни у постоктобарској Србији. Реч је о теми демократског медијског извештавања чији су постулати: објективно и непристрасно информисање, критичко и истраживачко новинарство и адекватна медијска заступљеност опозиционих странака и групација. Термин “групација“ у овом контексту је од изузетног значаја. Под њим се подразумева активност НВО сектора чији је подтекст политички а присташство препознатљиво. Чак и летимичан поглед на кампању за последње парламентарне изборе казује да је, збирно узевши, медијска испраћеност данас водеће владајуће странке и њених НВО сателита била двоструко већа у поређењу са осталим опцијама.

Да бисмо одређени чин могли да назовемо изборним нужно је да имамо у понуди барем две програмски различите опције. Да би услови за наше опредељивање били названи демократским неопходно је да будемо обавештени о ставовима и деловању кључних политичких актера. Пошто је у политичком процесу савремених друштава на делу перманентна изборна кампања, демократска медијска политика захтева и трајну реализацију поменутих постулата. С обзиром на недовољну функционалну писменост, скрајнутост и занемарљивост радија као средства информисања као и коришћење интернета које је у нас, због материјалног статуса већине грађана, још увек привилегија (и чињенице да се интернет користи махом за забаву и евентуално преузимање културних садржаја), телевизија је инструмент од пресудног значаја за обликовање политичких опредељења грађана. Не подцењујући значај локалних телевизијских станица, ноторна је чињеница да телевизије са националном фреквенцијом имају највећу гледаност и највећи утицај. Анализирајући принципе објективности, критичности и адекватне заступљености ставова различитих од владајућих у домаћем телевизијском програмском садржају стиче се утисак да су медији у Србији све удаљенији од демократије. Принципи једног (опозиционог) времена престали су да буду водиље у другом (владајућем) времену.

Ако пажњу усмеримо на ударне информативне емисије већине националних комерцијалних телевизија приметићемо да се догађаји које не афримишу владајућу структуру или прећуткују или недовољно опширно с обзиром на значај помињу у другом делу вести (статут Војводине, раднички протести, покушај увођења царина на косовском административном прелазу, хапшење власника медија). Не постоји нити једна друштвено или политички проблематична тема која би била отворена по узору на најбоље традиције истраживачког новинарства. Као да је Србија земља у којој су сва круцијална државна и друштвена питања повољно решена те грађанству остаје да се бави темама, примерице, ко је шта коме рекао у различитим ријалити шоу програмима. Можда су “Велики Брат“ или “Фарма“ најбоље сведочанство медијског прихватања принципа аполитичности на нечију “топлу“ препоруку. Када су у питању тзв. политичке ток-шоу емисије, следеће телевизијске куће немају садржај овога типа: ТВ Пинк, ТВ Фоx и ТВ Авала (од којих су прве две у врху гледаности), тако да се глас опозиције и продуктивна политичка расправа, ван скупштинских преноса, ретко и тешко може чути. Изузетак је ТВ Б92 са неколико релевантних емисија у поменутом смислу. Ипак, проблем који демократија има са овом кућом је чињеница да се њени водитељи чак и не труде да сакрију своју пристрасност и наклоност поједином учеснику расправе и његовим ставовима.

Ударна информативна емисија јавног сервиса готово и да се не разликује од својих комерцијалних пандана (изостанак критичног тона, забашуривање по власт нелагодних тема, активности опозиције у медијској сенци). Како на комерцијалним медијима тако и на РТС-у гостовање посленика власти у prime тиму је уобичајено а присуство представника опозиције тек изузетак. Ситуација је нешто боља у погледу емисија политичко – дебатног садржаја (“Упитник“, “Око“, “Да, можда, не“) на јавном сервису. Ако је РТС у служби народа онда заједно са народом има обавезу да контролише поступке власти. Узимајући демократску праксу у обзир, обавеза је јавног сервиса да чак и форсира опозиционе странке јер позиција, обављањем државничких послова, иначе обезбеђује себи доминантан медијски простор.

Одсуство медијског притиска на власт на темама од најдубљег интереса грађана и јавности у директној је супротности са демократским принципима. Таквим поступањем медији чине “медвеђу услугу“ грађанству. Данашња опозиција, пак, по евентуалном доласку на власт, може пожелети да узврати истом мером својим политичким противницима. Негативан медијски третман опозиције може постати преседан који неумитно води у зачарани круг реваншизма. Онемогућавање здраве политичке дебате и сучељавања мишљења, самим тим и политичке едукације, залог је трајног држања грађана далеко од политичког пунолетства.

 

 

http://www.css.org.rs/pogledi/ 


Српски дечак и европске вредности Италије

Politički život — Аутор desnamisao @ 17:05

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

 

      Како је лист „Ало“ данас објавио, у италијанском граду Галијарте Варезе брутално је претучен тринаестогодишњи српски дечак уз повике „Срби су г...., вратите се у своју земљу“ [1]. Извршиоци овог гнусног чина су малолетници. Након прозивки на националној основи упућеним тринаестогодишњем српском дечаку и његовој седамнаестогодишњој сестри, дечак је брутално шутиран док је склупчан и уплакан уплашено лежао. Ниједан од ухапшених малолетника није остао у притвору, пошто су сви млађи од четрнаест година. Дечаку је дијагностификован прелом костију потколенице и модрице на глави. „Они су га тукли наочиглед рођаке само зато што је Србин – изјавио је комесар полиције на претресу у суду за малолетнике у Милану“.[2]

Сада замислимо да се ствар другачије одиграла. У мирном српском градићу, брутално је претучен Италијан стар тринаест година од стране српских малолетника уз повике „Италијани су г...., вратите се у своју земљу.“ Питам се каква би одиста била реакција наших медија, државе? Верујем да би то била ударна вест на свим медијима, како писаним тако и електронским. Државни врх би одржао посебну седницу владе и кренуо у обрачун са хулиганима и жалио над мржњом према Европљанима, а председник би се, у име свих грађана Србије, извинио Италији и обећао максималне казне за изгреднике.

На телевизији која се дичи одбраном људских права у сваким вестима и у свакој емисији гостовао би по један „неутрални“ аналитичар и објашњавао како је српско друштво неофашистичко, те како тај неофашизам подржавају навијачи, опозиционе странке, „десничарске“ организације и наравно, Црква. Као таквима, свакако нам није место у цивилизованој Европи, све док не променимо наш систем вредности. Полиција би експресно реаговала и одмах изгреднике привела правди. Услед тешког кривичног дела које је нанело штету угледу Србије, судило би им се као одраслим особама, а био би им одређен притвор до 30 дана. То што су изгредници деца изазвало би велике полемике међу представницима „Друге Србије“: шта тај податак говори о нама? да ли је то последица антиевропске политике у Србији?

Верујем да би недужни дечак добио и своју улицу, као и да би га обишли сви значајни државни функционери.

Међутим, пребијен је српски малишан у земљи која је чланица Европске уније и баштини „европске вредности“. У Италији нема подизања прашине око овог случаја, нема посебних емисија, неутралних коментатора, високих казни, посета државних делегација, извињавања Србији на највишем нивоу. За Италију, ово је случај као и сваки други – који сам по себи ништа не значи. Хајде да погледамо како се Србија односи према овом случају, у коме је повређен њен држављанин – нема извештаја у медијима о овом гнусном догађају, нема организација за заштиту људских права, нема реакције власти.

Нема ничега. Знате ли зашто? Зато што се наших „бораца за људска права“ људска права Срба не тичу.

[1] http://www.alo.rs/vesti/22490/Srpski_malisan_prebijen_u_Italiji

[2] Исто.

 

 

http://www.nspm.rs/komentar-dana/srpski-decak-i-evropske-vrednosti-italije.html 


Косовски Албанци и прогон Срба кроз историју

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:32

Пише: Милан Дамјанац 

  

 

 

 

 

У овом тексту биће речи о историјским основама на којима почива албански национализам и злочинима према Србима као последици истог. Циљ је утврђивање континуитета албанске националне политике на Балкану.

Историјски осврт- Призренска лига

Албански национализам је производ различитих историјских околности. Отоманска империја је користила Албанце како би остале балканске народе држала у потлаченом положају. Разлог фаворизацији Албанаца од стране Турака била је верска припадност и изражени фанатизам у борби. Албанцима су уступане разне одговорне функције у администрацији и војсци на просторима Балкана. Нећу улазити превише у однос Срба и Албанаца током турске окупације и злочина према српском живљу, већ ћу се бавити периодом од оснивања „Призренске лиге”.

Пропадање Отоманске империје условило је буђење националних покрета и стварање националних држава. Након завршетка рата Русије, Србије и Црне Горе против Отоманског царства, албански лидери схватају да је сада турска империја слабија него икада. Сматрајући да је то прави тренутак за стварање сопствене државе или аутономије у оквиру Отоманске империје, албански лидери, на конгресу 1878. године, формирају „Призренску лигу” која је била платформа за уједнињење свих крајева у којима живе Албанци.

Циљ је било спречавање да области, на којима је било настањено српско муслиманско (данас бошњачко) и албанско (већинско муслиманско и католичко) становништво, припадну Србији или Црној Гори. Кључна личност Призренске лиге у то време био је Али-паша Гусињски. Велики углед је стекао својим успесима у биткама против Срба из Црне Горе (1855,1879. и 1880).

Призренска лига се супротставила одлукама Берлинског конгреса да преда Гусиње и Плав Црној Гори због чега је дошло до сукоба снага између Срба муслимана (данас Бошњака) и Албанаца, на једној, и Срба и неколицине Руса на другој страни. Као последица овога, створена је држава у држави- Гусиња и Плава и као таква се одржала до почетка Првог светског рата. Уочи Берлинског конгреса, Лига, као признати заступник албанских националних интереса од самог албанског живља, упутила је меморандум учесницима, оспоравајући Србији и Црној Гори право на територије на којима живе Албанци.

Тадашњи албански дипломата Abdyl Frashëri је изјавио: „Ако Велике силе осуде овај храбри и слободољубљиви народ да остане у ропству или још горе- да буде подељен између суседних држава, Балканско полуострво никада неће имати мира…”
Након одлука Берлинског конгреса, Албанци подижу устанак и не дозвољавају спровођење одредаба конгреса.
Сем што су ратовали око Плава и Гусиња, на југу су онемогућили уступање Грчкој дела Епира, а у једном временском периоду су под својом контролом држали Пећ, Вучитрн, Приштину, Ђаковицу и Призрен свргнувши турске господаре у овим областима са власти. Иако касније угушен од стране турске војске под вођством Дервиш-паше, албански покрет, проистекао из Лиге, наставио је да јача међу обичним народом. Немири су настављени одмах након повратка Дервиш-паше у Цариград.

Историјски подаци говоре да су само од оснивања Призренске лиге до 1912. године, Албанци са Косова и Метохије протерали 150 000 Срба.

Период од 1912 до 1945 године

Након избијања Балканских ратова формирана је организација која је за циљ имала спровођење платформе Призренске лиге- тзв. „Косовски комитет”, а између два светска рата организације „Џемајет”, „Беса” и „Мерхамет”. Континуитет великоалбанске политике траје од оснивања Призренске лиге до данас. Њему су свесрдно помогли Италијани у периоду пре и након избијања Другог светског рата, као и Срби, својом небригом и наивношћу. Италијани су директно заслужни за стварање албанског шовинизма на Косову и Метохији, идеолошким формулисањем истог.
Срби нису исувише обраћали пажњу на положај својих сународника на Косову и Метохији. Док су у Југославији сви остали народи јачали своју националну припадност, Срби су покушавали да изграде југословенски национални идентитет. Од 1918. године до данашњег дана није се обраћала пажња на злочине Албанаца према српском народу, што је било посебно изражено у периоду Титове владавине.

Други светски рат учинио је Албанце владарима територије под именом „Велика Албанија”. У саставу тог протектората, од 1941. до 1944. налазили су се Метохија, која је била под италијанском и немачком окупацијом, већи део Косова ( без северног дела), источни део Црне Горе и западна Македонија. Велика Албанија, која је била подељена на 14 округа, била је поприште великих злочина: убијено је око 12 000 Срба, а протерано око 100 000. У исто време око 150 000 Албанаца населило се на Косово и Метохију.

Положај Албанаца у комунистичкој Југославији до 1968. године. Бујанска конференција.


После ослобођења, 1945. године, комунистичка власт забранила је повратак протераним Србима. Албанци су 1945. и 1946. године држали сву земљу колониста. Извештаји из 1946. године говоре да су земљу делимично изгубиле 5.744 породице, а без целокупног имања остале су 1.564 породице. На Косово и Метохију никад се није вратило око 2500 породица.

После ослобођења остала су пуста многа српска села. Некоме је било потребно да се брзо забораве злочини албанских фашиста, највероватније због лажног „братства и јединства”, да се брзо забораве крваве епизоде и оргијања над српском нејачи, под заштитом и уз помоћ војника Немачке и Италије. Многи балисти су тако, у име „братства и јединства” произведени у борце НОР-а, што нам се касније, итекако, осветило.

„На Косову и Метохији, све до пред сам крај рата, није било ни организованог партизанског отпора окупаторима и њиховим слугама. Тек пошто је избила балистичка побуна у Дреници, партизански одреди су стигли са других подручја и угушили су побуну коју је организовао Шабан Полужа…Остаци дреничких банди, готово широм Косова и Метохије, организовано су нападали Урошевац, Гњилане, Ораховац и многе друге градове и села и наплатили „данак у крви” који се мери стотинама убијених српских бораца и мирних грађана. Осим оним бандитима који су погинули у окршајима, заробљеним и онима који су се добровољно предавали Озни, злочини су опроштени. По која година затвора, и то је било све.”
Досељени Албанци нису ни тражили југословенско држављанство, нити признавали југословенску државу, али су многи од њих, иако страни држављани, заузимали високе државне функције и радили на остваривању циљева Лиге.

Закључци Бујанске конференције, одржане у албанском селу Бујане, од 31. децембра 1943. до 2. јануара 1944., изражавали су сепаратистичке тежње Албанаца. Конференцији је присуствовао 51 делегат, од којих је било свега седам Срба са Косова и Метохије, а чак десет Албанаца из Албаније.


Главни закључци резолуције Бујанске конференције:

1. Косово и Дукађин су насељени углавном Албанцима.
2. Албанци Косова и Дукађинија, као увек, желе уједињење са Албанијом.
3. Најбољи пут за Албанце да се уједине са Албанијом јесте заједничка борба са народима Југославије.
4. Албански народ Косова имаће могућност да одлучује о својој судбини као резултат борбе против окупатора.
5. Одређивање сопствене судбине садржи и право на самоопредељење до отцепљења.
6. Ово право се гарантује од стране Народног ослободилачког покрета Југославије (НОП), Албаније, и Велике антифашистичке алијансе, како је обећано од Атлантске повеље, Московске и Техеранске конференције.”
Идеја о отцепљењу Албанаца од Југославије и уједињењу у албанску републику дошла је до изражаја на Земаљском већу КПЈ, 25. новембра 1924.године. Тада је заузет став да се Косово и Метохија укључе у једну целину која би уз Албанију обухватала и све етничке територије Албанаца у Југославији. Затим, октобра 1928. године, на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену, закључено је да је „уговорима о миру склопљеним после Првог светског рата трећина Албанаца остала под владавином великосрпске буржоазије”.
Качанички устав

Захтеви косовских Албанаца за републиком појавили су се 1968, затим 1981, па 1982. године. Уставом из 1974. године АП Косово добија статус државе у држави. Централна Србија је имала обавезу да плаћа огромне порезе који су се директно сливали у буџет Покрајине, а које су албански лидери користили за достизање независности.

Демонстрације на Косову и Метохији биле су масовне и рушилачке, посебно у Приштини, Вучитрну и Урошевцу. На Косову и Метохији бивало је све теже, притисци на Србе су учестали, а на албанске захтеве за републиком и терор Београд је, након 50 година игнорисања проблема, деведесетих година прошлог века узвратио већом контролом и присуством полицијских снага. Одговор Албанаца био је ступање у генерални штрајк 3. септембра 1990. године, напуштањем радних места, а 7. септембра 1990. године Албанци су у Качанику усвојили устав и прогласили републику Косово.

Након рата Срба и албанских терориста, започиње бомбардовање СРЈ-е. Након бомбардовања 1999. године, Космет постаје протекторат УН-а, а касније албански лидери проглашавају једнострану независност, односно, чине акт сецесије.


Континуитет злочина


Средњовековни попис становништва нам говори да је 1455. године на целој територији Вука Бранковића живело само 2% албанског живља. Ови подаци се могу пронаћи у отоманским изворима “дефтер” („пореска књига”). Данас на Косову и Метохији живи 97% Албанаца. Физички терор јесте први аспект који ваља размотрити и који је најзаслужнији за овакво стање у јужној српској Покрајини. Под физичким терором подразумевам убијање, застрашивање и остале злочине који су свесно чињени како би се српско живље свело на минимум. Од оснивања „Призренске лиге” Срби се суочавају са страховитим притисцима и прогонима, силовањима и убиствима на Косову и Метохији. Обратићу понајвише пажњу на период СФРЈ-е, пошто се о томе може пронаћи највише информација.

Забележени су многи злочини из мржње према српској заједници, од којих су најучесталији прогони и убиства, силовања и трговина људима. На овај начин преко ноћи су нестале читаве српске породице. Ове злочине комунистичка власт је игнорисала.


Наш покојни патријарх, господин Павле, такође је био жртва обести косовских Албанских шовиниста. Осим погрдних речи које су му свакодневно упућивали, једном је био и зверски претучен, а у више наврата каменован од стране албанске деце. Овакво понашање није било страно ни многим Албанцима који су радили у државним институцијама. Тако је 1988. године, полицајац албанске националности покушао да силује игуманију манастира Грачаница, мајку Татјану која је тада била старица у седмој деценији живота. Године 1983. силована је деветогодишња српска девојчица у селу Житиње код Витине. Исте 1983. године силована је и седамдесетдвогодишња старица монахиња Ана у манастиру Гориочу код Истока. Године 1984. у августу силована је дванаестогодишња девојчица у Љубенићу код Пећи итд. Не треба ни спомињати „случај Мартиновић” и многа убиства Срба о којима је комунистичка власт ћутала.

Прогон Срба након доласка међународних снага посебна је тема, међутим, навешћу само један цитат: „ Најбруталнији масакр догодио се (овог 23. јула) у селу Старо градско, поред Липљана. Како ми је јавио Машан Бошковић, убијено је четрнаест Срба у оближњој њиви у којој су жњели пшеницу. На њиховим мртвим телима иживљавали су се крволоци. Најстаријем Николи Стојановићу било је шездесет, а најмлађем Јовици Јанићијевићу тек четрнаеста. Била је то последња жетва и за Андрију Одаловића, Рада Живића, Јовицу Живића, Момчила Јанићијевића и Мила Јанићијевића, Слободана Јанићијевића, Бошка Ђекића, Миодрага Тепшића, Сашу Цвејића, Милована Јовановића. Без мало сам све те људе познавао. ”

Након последњег рата, са Косова и Метохије је прогнано 200 000 Срба који живе као избеглице у остатку Србије. Ником од ових људи није враћена узурпирана имовина, нити гарантована безбедност, те тако, од доласка међународне мисије, није дошло до повратка Срба, али јесте дошло до проглашења независности Косова. Срби настављају да се исељавају са Косова и Метохије, а преосталим Србима је угрожено основно људско право- право на живот. Они не могу слободно да се крећу, већ припадници КФОР-а обезбеђују српске заједнице. Срби на Косову и Метохији живе у резерватима.

Од доласка КФОР-а ништа се није променило по питању терора над Србима, а ниједно од многобројних убистава које су починили Албанци није расветљено.

Говорити о асимилацији захтевало би бар још оволико простора. Треба, у најкраћем, рећи да су читаве српске породице након застрашивања, малтене преко ноћи, мењале веру и презимена, а самим тим и националну припадност. Треба споменути да су Албанци матичари при матичним службама, уз прећутну сагласност српских комуниста, од 1971. године самоиницијативно мењали српска презимена која су се завршавала са ић.

Културни геноцид


Геноцид над српским културним наслеђем на Косову и Метохији је и више него очигледан. Само у периоду од доласка међународних снага, на Косову и Метохији је порушено или оштећено 150 православних цркава и манастира. Преостали манастири се налазе под даноноћном стражом КФОР-а, а налазе се и под заштитом УНЕСКО-а. Међутим, неупоредиво је више порушених домова српских породица. Последњи српски новинар који је напустио Приштину, Мирко Чупић, каже: „Док снаге КФОРА…равнодушно посматрају…убијају и пребијају српски народ, пљачкају и спаљују српске куће, пале и руше културно-историјске споменике и оне из новијег доба. Већ је спаљен манастир Света Тројица у Мушутишту и древна црква у истом селу, једно од најлепших и најстаријих архитектонских здања те врсте у свету. Али, шта знају вандали шта је лепо и старо. За њих је најважније да је српско и да припада древној српској духовности и култури. Хоће да избришу те трагове…порушен је споменик Цара Душана Силног, оскрнављена је Богородица Љевишка…све што је српско или има било какве везе са српством, као рецимо споменик руском конзулу Јастребову, спаљено је или порушено. Уништена је и чувена Коришка пећина (у селу Кориши), боравиште испосника светог Петра Коришког, јединог свеца са простора југословенске државе о којем је написана хагиографија. Порушен је и тек обновљени споменик Симе Андрејевића Игуманова, знаменитог Призренца, чувеног српског добротвора.”

Не треба ни спомињати честе случајеве осамдесетих година када су Албанци преоравали читава српска гробља.

Јасна је тежња да се избришу сви трагови српског постојања на овим просторима. Оно што не могу прикрити, албанске власти, једноставно, присвајају. Српске цркве проглашавају старим албанским црквама, а себе потомцима Илира, народа који је истребљен и асимилован. Иду и толико далеко да у једном „научном раду”, који је објављен на енглеском језику у САД-а, можемо прочитати тезу да је јунак који је убио султана Мурата у Косовском боју био албански витез Милош Копилићи.

Врло успешно присвајају српску традицију и мењају српске топониме. Скоро сви топоними на Косову и Метохији су словенског порекла. Албанци никада не користе назив „Метохија” пошто овај термин значи „црквена земља”. Не само што су променили називе многим местима на Косову (Србица- Скендерај), већ планирају да то ураде и у местима где још има Срба. Стога, Срби ће трпети не само досељавање Албанаца, и у оно мало српских средина на којима су опстали, већ ће трпети и преименовање самих места.


Садашњост


Такозвана држава Косово данас представља црну рупу Европе. То је држава са највећом стопом незапослености и са врло развијеним шверцом, трговином људима, дистрибуцијом наркотика и корумпираном Владом у којој седе бивши команданти ОВК, од којих су многи масовне убице и вође мафијашких кланова.

То је такозвана држава, у којој бивши амерички председник Бил Клинтон има ту част да, док је још жив, открије свој сопствени споменик. Ова сецесионистичка творевина је дом америчке војне базе Бондстил. То је такозвана држава, која “тежи европским вредностима”, “мултикултуралности” и “толеранцији”, а која је при том готово потпуно етнички чиста, и у којој припадници српског народа живе у резерватима. Они су очигледно изоловани за сопствено добро, попут Јевреја, које су на сличан начин изоловали нацисти уочи Другог светског рата.

Сматрам да сам изложио довољно аргумената након којих могу слободно да тврдим да постоји континуитет геноцида над српским народом на Косову и Метохији. Циљ албанске политике никада није био суживот већ етнички чиста територија. Да ли ћемо окренути главу од нашег страдања, претварајући се да је оно плод наше маште или ћемо погледати истини у очи, зависи само од нас.

Лично, осећам одговорност да браним истину, ма каква она била. Тим пре што сам Србин са Косова и Метохије, али најпре стога што сам људско биће.








http://www.slobodanjovanovic.org/2009/12/14/milan-damjanac-kosovski-albanci-i-progon-srba-kroz-istoriju/


Покушај стварања босанске нације

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:50

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Говорити о двоструким стандардима званичника земаља западне Европе и САД не представља новост. Међутим, чини се да је посебно занимљиво сагледати случај Босне и Херцеговине, који представља необориви аргумент у прилог тврдњи да се, доиста, ради о двоструким стандардима.

Мит о лошим момцима

Већ након окончања ратних дејстава и потписивања мировног споразума у Дејтону, канцеларија високог представника (ОХР) започела је са притисцима на званичнике српског ентитета. Током година разних притисака, Републици Српској су одузете многе надлежности гарантоване Дејтонским мировним споразумом, односно, Уставом Босне и Херцеговине. Разлог за овакав третман Срба у Босни и Херцеговини може се пронаћи у уверењу страних дипломата да су Срби, ако не једини, онда највећи кривци за распад СФРЈ и да им као таквима не треба омогућити да имају ентитет у оквиру Босне и Херцеговине. Потпору за овакав став имају у јавном мњењу сопствених држава. Американци и народи западне Европе још увек памте медијско приказивање Срба, које се једино може описати термином – демонизација.

Погрешно сматрајући да би се СФРЈ сигурно одржала да је „Срби нису урушили” и да у њој, пре појаве Слободана Милошевића, није било никаквих етничких и верских сукоба, западне дипломате већ тринаест година (уколико изузмемо ратни период и бомбардовање Републике Српске) раде мирним путем на гашењу српског ентитета. Крајњи циљ њихових настојања јесте креирање нове нације- босанске нације.

Вештачка нација – својеврсни „melting pot“

Босанска нација би имала свој језик и писмо, док би вероисповест било питање личног избора.

У прилог томе је и жеља бошњачких политичара да у закону о попису не постоје категорије националности и вероисповести као део упитника.

Настојања бошњачких политичких лидера, да се из пописа изостави изјашњавање о вероисповести и националности, говоре о жељи да се не прикаже право стање ствари.

Чињеница је да би попис, који би обухватао изјашњавање о националности и вероисповести, приказао сву тежину етничког чишћења коме су Срби били изложени, и довео у питање тезу о мултикултуралној и толерантној БиХ наспрам нетолерантне Републике Српске. Такође, овакав потез показује жељу да се негира посебност посебних конститутивних народа.

Западни центри моћи виде бошњачке лидере као средство које им може помоћи да испуне крајњи циљ, док бошњачки лидери виде Западне дипломате и високог представника као савезнике у борби против српског ентитета. У питању је обострана корист – Бошњаци ће добити целу државну територију под своју управу, а западне дипломате резултат који ће, коначно, потврдити оправданост њихове војне интервенције у БиХ.

Међутим, често се у анализама ситуације у БиХ превиђа утицај хрватског фактора. Пројекат тадашњих хрватских лидера, тзв. Херцег-Босна, нестао је потписивањем Дејтонског мировног споразума. Некадашње постојање хрватске Херцег-Босне и њено учествовање у борбеним дејствима побија тврдњу да је у питању била српска агресија на Босну и Херцеговину – у питању је био грађански рат.

Као конститутиван народ, Хрвати и даље имају значајан утицај на креирање босанске политике. За разлику од Срба, њима је матична држава Хрватска дозволила да гласају и на изборима унутар ње саме. Тежња Хрвата за трећим ентитетом у Босни има потпору владајуће парламентарне странке у самој Хрватској- Хрватске демократске заједнице. Подржати Хрвате у настојању да добију свој, посебан ентитет, представља можда и најпаметнији потез који политичка елита Републике Српске може учинити. То је одлучан одговор унитаризацији земље и отворено противљење два конститутивна народа жељама трећег. Самим тим, политичка позиција бошњачке елите биће ослабљена. Уз прећутно слабљење западног фактора у Босни и Херцеговини и евентуално затварање канцеларије високог представника, позиција бошњачких лидера ће додатно ослабити.

Република Српска има релативно стабилну економску ситуацију, њени лидери су релативно јединствени или бар показују сагласност око кључних ставова. Национално гледано, Срби из Републике Српске представљају виталнији део српског народа уопште, уз јако осећање сопственог идентитета и завидно познавање српске традиције и културе. Институционално, Република Српска поседује механизме који је могу заштитити од прегласавања у Скупштини БиХ, а сама владајућа српска странка представља једну од најутицајнијих странака у држави.

Покушај да се створи нова, босанска нација, осуђен је на пропаст, пошто се темељи на старој југословенској заблуди. Суживот да, губитак идентитета никако. Потискивање националних осећања може довести само до нових сукоба, далеко погубнијих него што су то били претходни.

Питање двоструких стандарда

Занимљиво је да се поступак унитаризације БиХ и отимање надлежности од Републике Српске назива „европским стандардом” и условом за чланство у ЕУ. Међутим, на примеру Србије видимо сву недоследност западних званичника. Од Србије се тражи да допусти максималну регионализацију са елементима државности и критикује наводни „централизам”, а све под маском „европског стандарда” и условом за чланство у ЕУ. Ишло се дотле да, чак и Европска комисија у свом извештају тражи од Србије да потврди статут АП Војводине. Дакле, док се од Србије захтева да Војводини пренесе надлежности, од Републике Српске се захтева да врати надлежности БиХ (које сама БиХ никада није ни поседовала), и учини је „функционалнијом”. У једном случају ради се о централизацији, у другом о функционалности, а иста је ствар у питању.

У име истих стандарда и европске будућности захтевају се две дијаметрално супротне ствари од суседних земаља. Зашто?

То није све. Тврди се да се Косово и Метохија могу отцепити од остатка Србије, пошто је то жеља Албанаца који тамо живе. Они имају право на самоопредељење, кажу нам. Кажу нам да Албанци више не желе да сарађују са званичним Београдом. У исто време, Србима из Републике Српске се исто право не допушта. Образац је јасан- сва права која захтевају Срби неће бити испоштована, док ће се све чинити на штету Срба и Србије, како би се исти ослабили и представљали што слабији фактор у одлучивању о будућности Балкана.

Занимљиво је да западни центри моћи никада нису изразили жељу за унитарном Србијом и предлагали Албанцима, и нпр. Мађарима да се одрекну свог националног идентитета и прихвате српски у циљу приближавања европским вредностима.

Двоструки стандарди?

Чини вам се.

 

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/12/03/pokusaj-stvaranja-bosanske-nacije/ 

 

 http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/pokusaj-stvaranja-bosanske-nacije.html

 

 


Историја се (не) понавља

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:18

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

 

Данашњи датум је 30.11.2009. године, дан када ће у скупштини Републике Србије бити усвојен статут Војводине, који ову аутономну област трансформише у вештачку творевину са прерогативима државности. Овим статутом Војводина фактички постаје држава у држави, а Србија федерација у најави. Војводина и Невојводина чине Федеративну Републику Србију, како је једном приликом духовито приметио Воја Жанетић.

Бојим се да ће значај данашњег дана у потпуности схватити тек наши потомци. Тек након последица, моћи ће се јасно утврдити узрок. Стварати државу у држави не може донети ништа добро малој и израњаваној Србији са неизграђеним националним идентитетом; гломазни бирократски апарат на северу земље може донети само проблеме.

Психолошки гледано, војвођански властодршци добијају све што им је неопходно у стварању новог националног идентитета – медије, владу, премијера и језик. Уз повољан геополитички однос снага и евентуалну промену српске спољне политике, захтев за независност ове вештачке творевине би могао бити актуелизован. Усуђујем се да закључим да је Војводина темпирана бомба постављена у само средиште српске политике, која ће експлодирати онда када српска политичка врхушка одбије послушност и покуша да заоштри спољну политику земље.

Било какав спољнополитички заокрет неће бити могућ, пошто имамо паралелне политичке структуре које, у теорији, могу одбити послушност званичној државној политици.

Укинути овакву аутономију биће неизводљиво, пошто само „грађани и грађанке“ Војводине могу да одлучују о промени граница Војводине. Невероватно.

Занимљиво је да су баш 30.11.2009. године Србији укинуте визе. Поклапање ових догађаја сигурно није плод случајности. Не само што медији врше пропаганду која би и најсиромашнијег грађанина убедила да ће сада и он обићи све светске метрополе, него се самим тим сви они који протестују против усвајања статута – политички и пропагандно елиминишу. Грађани који се радују укидању виза и залажу за усвајање статута су „европејци“, а сви грађани који су против статута, су, следствено томе – „ретроградни елементи“. Визе и статут иду у пакету, што је ваљда требало свима да постане јасно након извештаја Европске комисије.

Неодговорност политичке елите према држави није случајна; она је плод урушавања националног идентитета и представља пораз здраве и одговорне националне идеје и концепта државотворности српског народа. Српска политичка елита није дорасла околностима и времену у коме се налази.

Овом приликом не могу а да не поменем злогласни Устав из 1974. године. Сви знамо да тада, уколико изузмемо пар истакнутих интелектуалаца, нико није подигао глас, нити стао у заштиту српског народа. Тада је једино било важно да смо били грађани државе с чијим пасошем се могло путовати широм света.

Темеље за још једну националну несрећу постављамо 30.11.2009. године. Као некада, народ је загледан у пасоше и бољи живот. САНУ, као некада, не реагује – част изузецима.

Нова српска политичка мисао за Србију данас представља разумно сагледавање последица – исто што је за Србе некада представљао Српски културни клуб Слободана Јовановића.

Доиста, истина је. Историја се први пут понавља као трагедија, а други пут као фарса.

Сада је тренутак да се подигне глас. Последњи тренутак.

 

 http://www.nspm.rs/komentar-dana/istorija-se-ne-ponavlja.html


Косовски вилајет

Politički život — Аутор desnamisao @ 20:02

Пише: Милан Дамјанац






Писати о приликама на Косову и Метохији је веома захтеван и мучан процес. Космет је под окупацијом, а о њој, таквој каква јесте, речено је све што се могло рећи. Међутим, последњих недеља сведоци смо расправе која се води, како међу српским интелектуалцима, тако и међу српским политичарима и народом- требају ли косовски Срби изаћи на тамошње изборе које организују нелегалне институције тзв државе „Косово”? Влада Србије послала је доста конфузну поруку тамошњим Србима. Поручено им је да бојкотују изборе, али и да је њихова одлука да ли на њих треба изаћи. Овакав одговор сведочи о конфузији српске политике према Косову и косовским Србима, којима је, по ко зна који пут, остављено да сами донесу одлуку.

Поједини представници невладиних организација, попут Хелсиншког одбора за људска права, упутили су апел косовским Србима да на изборе изађу и „прихвате одговорност за сопствену будућност”, „схвате реалност” и покажу већу зрелост од “Срба у Хрватској”. Овај апел тамошњим Србима, са подсећањем на злокобну судбину Срба у Хрватској, служи застрашивању преосталог српског живља. Просечан Србин овакав апел схватио је као претњу- „уколико не изађем на изборе, десиће ми се исто што и Србима у Хрватској”.



Демократско је право и принцип да је и неизлазак на изборе сасвим легитимна одлука. Сетимо се само Албанаца који су деведесетих година свесрдно бојкотовали изборе које су расписивали органи Републике Србије, а које они нису признавали. Реалност је тада била сасвим друкчија, али је косовски Албанци нису прихватали. Бојкотовали су све институције српске државе. Тада се, за овакво стање, нису окривљавали Албанци. Није им поручивано да је нужно „да преузму одговорност за своју судбину у своје руке”, „да схвате реалност”, и да се сете како су прошли Срби у Хрватској. Тада би то био говор мржње и застрашивања, те позивање на насиље. Данас је то легитимно иступање организација које се залажу за поштовање људских права.

Бојкот избора од стране једне националне заједнице говори о положају те исте заједнице. То је њен начин да скрене пажњу власти на свој катастрофалан положај.


Међутим, хајде да размотримо да ли су се стекли и минимални услови за излазак косовских Срба на изборе.

Покушаћу да покажем да постоји континуитет геноцида над Србима од стране косовских Албанаца и да се по том питању ништа није променило. Два су аспекта које треба имати у виду:

1. Физички терор и присилна асимилација

2. Културни геноцид

Физички терор

Средњовековни попис становништва нам говори да је 1455. године на целој територији Вука Бранковића живело само 2% албанског живља. Ови подаци се могу пронаћи у отоманским изворима “дефтер” („пореска књига”). Данас на Космету живи 97% Албанаца. Физички терор јесте први апект који ваља размотрити и који је најзаслужнији за овакво стање у јужној српској Покрајини. Под физичким терором подразумевам убијање, застрашивање и остале злочине који су свесно чињени како би се српско живље на Космету свело на минимум. Крајњи циљ оваквог деловања јесте стварање етнички чисте „Велике Албаније” (погледајте информације о „Призренској лиги”) која би се састојала од делова територија свих околних, међународно признатих држава на којима живе припадници албанске мањине. Континуирано кршење основних људских права Срба присутно је бар два века уназад, а интензивирано након српског ослобођења Космета 1912. године од турске окупације. Злочини су добили најужасније размере у периоду Другог светског рата, али и након њега. Након протеривања Срба са Космета, у периоду од 1941-1945. године, нови комунистички режим пристаје на услове албанских лидера, од којих су многи учествовали у рату на страни нациста, и пристају да забране повратак протераним Србима. Тако је демографска слика Покрајине значајно промењена.

Но, господарима албанског покрета је била недовољна јасна већина на Космету. Њихов циљ је био масовно протеривање преосталих Срба и отцепљивање Космета од остатка Србије. У периоду комунистичке владавине забележени су многи злочини из мржње према српској заједници, од којих су најучесталији прогони и убиства, силовања и трговина људима. На овај начин преко ноћи су нестале читаве српске породице. Ове злочине комунистичка власт је игнорисала.

Наш покојни патријарх, господин Павле, такође је био жртва обести косовских Албанских шовиниста. Осим погрдних речи које су му свакодневно упућивали, једном је био и зверски претучен. Овакво понашање није било страно ни многим Албанцима који су радили у државним институцијама. Тако је 1988. године, полицајац албанске националности покушао да силује игуманију манастира Грачаница, мајку Татјану која је тада била старица у седмој деценији живота.

Након последњег рата, са Космета је прогнано 200 000 Срба који живе као избеглице у остатку Србије. Ником од ових људи није враћена узурпирана имовина, нити гарантована безбедност, те тако, од доласка међународне мисије на Косово, није дошло до повратка Срба, али јесте дошло до проглашења независности Космета. Срби настављају да се исељавају са Космета, а преосталим Србима је угрожено основно људско право- право на живот. Они не могу слободно да се крећу, већ припадници КФОР-а обезбеђују српске заједнице. Срби на Космету живе у резерватима.
Од доласка КФОР-а ништа се није променило по питању терора над Србима, а ниједно од многобројних убистава у којима су учествовали Албанци није расветљено.

Говорити о асимилацији Срба захтевало би бар још оволико простора. Треба, у најкраћем, рећи да су читаве српске породице након застрашивања, малтене преко ноћи, мењале веру и презимена, а самим тим и националну припадност. Треба споменути да су албански матичари при матичним службама, уз прећутну сагласност српских комуниста, од 1971. године самоницијативно мењали српска презимена која су се завршавала са ић. Тако су, на пример, Наумовићи, после једне овакве интервенције преименовани у Науми.

Културни терор

Геноцид над српским културним наслеђем на Космету је и више него очигледан. Само у периоду од доласка међународних снага, на Космету је порушено или оштећено 150 православних цркава и манастира. Преостали манастири се налазе под даноноћном стражом КФОР-а, а налазе се и под заштитом УНЕСКО-а. Међутим, неупоредиво је више порушених домова српских породица.

Јасна је тежња да се избришу сви трагови српског постојања на овим просторима. Оно што не могу прикрити, албанске власти, једноставно, присвајају. Српске цркве проглашавају старим албанским црквама, а себе потомцима Илира, народа који је истребљен и асимилован. Иду и толико далеко да у једном „научном раду”, који је објављен на енглеском језику у САД-а, можемо прочитати тезу да је јунак који је убио султана Мурата у Косовском боју био албански витез Милош Копилићи.

Врло успешно присвајају српску традицију и мењају српске топониме. Скоро сви топоними на Космету су словенског порекла. Албанци никада не користе назив „Метохија” пошто овај термин значи „црквена земља”. Не само што су променили називе многим местима на Косову (Србица- Скендерај), већ планирају да то ураде и у местима где још има Срба. Стога, Срби ће трпети не само досељавање Албанаца и у оно мало српских средина на којима су опстали, већ ће трпети и преименовање самих места.

…избори ће променити све…



Такозвана држава Косово данас представља црну рупу Европе. То је држава са највећом стопом незапослености и са врло развијеним шверцом, трговином људима, дистрибуцијом наркотика и корумпираном владом у којој седе бивши команданти ОВК, од којих су многи масовне убице и вође мафијашких кланова.

То је такозвана држава, у којој бивши амерички председник Бил Клинтон има ту част да, док је још жив, открије свој сопствени споменик. Ова сецесионистичка творевина је дом америчке војне базе Бондстил. То је такозвана држава, која “тежи европским вредностима”, “мултикултуралности” и “толеранцији”, а која је при том готово потпуно етнички чиста, и у којој припадници српског народа живе у резерватима. Они су очигледно изоловани за сопствено добро, попут Јевреја, које су на сличан начин изоловали нацисти уочи Другог светског рата.

Да ли се вама чини да су то нормалне околности у којима је могуће одржати изборе и учествовати на њима?

Стога, за Србе на Косову и Метохији не сме бити избора - за њих нема избора.



http://www.slobodanjovanovic.org/2009/11/23/milan-damjanac-kosovski-vilajet/


Србија од цар Ненадове Суботице до цар Душановог Призрена

Politički život — Аутор desnamisao @ 20:00

Пише: Тијана Срдић 

 

 

 

 

Жртве се више не броје, већ се мере вековима. Након толико времена, Србска Војводина је ушла у састав Краљевине Србије.

А да би после 90 година, један од званичника изјавио пред Успенском црквом у Новом Саду, да је овај Предлог Статута баш због наших ослободилаца из Првог светског рата, да се данас оствaрује њихова визија. Дефинитивно се ништа ни са чим не да повезати! Луд, збуњен, ненормалан! Службена употреба језика мањина. Питам, нпр. које мањине?!

А шта је са језиком већине – Срба на просторима Војводине, која се креће од 70 до 80%. Овим предлогом се ништа друго не постиже, сем брисањe Срба у Војводини. А чија је Војводина сем Србина, који склањајући се од турских освајача преноси титулу Војводе на тло плодне равнице, како би сачувао пламен сећања на поносну Србију?! Србин се борио за Војводину, за њу синове подиже, унуке храбри причама, да би је данас чукун-чукун унучад брисала гумицом и без капи зноја оберучке предала Бачку, Банат, Срем. А да би се сутра суседне земље могле хвалити како имају сада целе регије у својим републикама – Хрватска цео Свети Срем и Барању крвљу натопљену, Мађарска целу Бачку а Румунија цео Банат.

Митровдански устав из 2006. г. је светиња наспрам овог предлога Статута изгласаног на овогодишњим Митровданским задушницама. Значајни документи се доносе на празнике, али се на дан наших упокојених ништа не ради сем нечег богоугодног за њихове душе. Предлогом Статута и Законом о преносу надлежности нити се поштују мртви нити живи.

А сви су рокови за доношење пробијени, и по Митровданском уставу и по предходном Уставу и по старом Статуту. И да се не позивају ни на титоистичке правне акте, него да покушају и актима Краљевине да нађу сламку спаса – не би могли да нађу оправдање за оволико кашњење и манипулацију. Превазишли су не само себе већ и оне које им дају ветар у леђа.

А која држава није мултиетнична? У Срба није ни најмањи проблем да дочекају друге народе, да их лепо угосте и пожеле поново у здрављу да се виде. Ако нам ти, други народи, долазе и представљају себе, а тиме и своју државу, што не бисмо и ми имали своју државу, Србију, од цара Ненадове Суботице до цара Душановог Призрена. Једно је сигурно, да ни једна држава као наша није толико мала а толико разнолика, баш је то оно што је чини толико неописиво лепом и привлачном за освајаче.

Састављања и растављања је било са другим народима у исту државу, па се ништа добро није постигло. Шта се може постићи ако се прави мала Југославија, тзв. Регионална држава Војводина?! Ако неко и није био рођен у ондашњој Југославији или је живео ван ње, опште је позната њена сахрана која је узела данак - опет животе Срба. И луд, збуњен, ненормалан би исправно поступио.

Јединство цивилизацијског простора. Са ким? Не мислите ваљда да ће се Мађари и Хрвати ујединити са Војвођанима, да би чинили то јединство? Заиста ми није јасно ко је толико наиван.

Па коме толико смета Београд, Смедерево, Шабац, Ужице, Крушевац, Нови Пазар, Ниш, Приштина, Призрен и сви остали градови Србије?! Са овим градовима Нови Сад, Сомбор, Суботица, Кикинда, Зрењанин, Врбас чине цивилизацијско јединство.

Добро, Мађари су скромни односно обазриви. Мађарске телевизије регистроване и основане на територији Србије, увелико и подуже већ приказују временску прогнозу за север Бачке и Баната, а да изнад извештаја пише Војводина. На снимцима се лепо да видети Бачка Топола на доњој ивици екрана, што ће рећи, даље им јужније не треба. Шта ће им толико Срба и њихових насеља, само би им правили побуне.

Бивши судија Уставног суда Републике Србије се јавно запитао, ако ЈАТ може да има представништво у свету, зашто не би Војводина имала у Бриселу?

Будући квази државни званичници регионалне републике Војводине (ово пас са маслом не би могао појести) сарађивали би само са европским регијама, европским државама, Бриселом и NATO-oм. Сарађивали би са неким ко не постоји, са неким са ким се подразумева јер смо на истом континенту и са онима који су нас бомбардовали, тровали и озрачили.

Имовина регионалне републике Војводине је еквивалентна тврдњи ЦПЦ да има власништво над црквама и манастирима СПЦ у Црној Гори.

Сепаратистичким предлогом Статута плаћаће се дупли порези, и Београду и Новоме Саду. А ако се једва преживљава плаћање једног пореза, шта ће нам други, који би по свему судећи био много већи, јер је у питању стварање тј. рађање нове државе чију касу треба напунити, а ко ће други до њени грађани, јер неће нико други доћи на бабине. Него ће исто то новорођенче покушати да присвоје, украду или распарчају као путем абортуса.

Премијер је требао оберучке да да подршку мерама спречавања оног најгорег што годинама буја, цвета и доживљава врхунац у Војводини – повећан број самоубистава, чвршћег деловања секти и висока стопа развода бракова. Већ данас би било другачије напаћеној Србији марљивих Срба.

Тијана Срдић

15. новембар 2009.
Свети мученици Акиндин, Пагасије и други

(http://www.dverisrpske.com/tekst/1750117)


Powered by blog.rs