Desna Misao

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Живимо у свету у коме медији пројектују догађаје и у коме је на делу политика двоструких стандарда. Страшно је, пак, то што су се наши медији претворили у буквалне „произвођаче“ истине. Чак и минимум објективности који су поседовали, и минимум разноврсности садржаја и начина интерпретације догађаја је у задњих пар година испарило.


Понекад је тешко схватљиво како и зашто се тако нешто догодило. Јасно је да је у питању, са једне стране, уплив страначких и иностраних интереса, а са друге поплава медиокритетства.

Не само што електронски медији преносе, у најмању руку, некоректне извештаје, а друге и важније догађаје у потпуности игноришу, већ и писани медији учествују у атмосфери јавног лицемерја и „језивих“ намера. Тако је у дневној штампи догађај у Ђенови описан на такав начин да се има утисак да су колумнисти били под утицајем јаких емоција, неизрецивог осећаја „правдољубивости“ и зачуђености над ескалацијом насиља и немилим сценама. Стиче се утисак да новинари имају све недовољно познате информације о овим догађајима, само оне познате и јавне немају. Сваки новински или телевизијски извештај праћен је, у највећем случају, анализама познатих дежурних медиокритета који су у служби медијског рата. Наравно, већина таквих анализа се своди на јадиковке над мрачним деведесетим годинама и горљивим повицима да држава реагује и покаже сву силину државног апарата.

Колико су такве анализе, позиви и медијски извештаји фер и у демократском духу, не треба ни говорити. Дакле, то је то грађанско друштво које желимо да градимо, на разговорима и демократским договорима по казаматима? А колико се такви јавни позиви на обрачун односе на сваку претњу државном апарату показује нам однос према проблемима у Рашкој области које сви већ врло добро знамо. Индиректно, а неретко и директно се захтева реакција државе против „хулигана“ који „руше имиџ Србије у свету, разбијају Београд, руше уставно-правни поредак земље“.

Позиви на обрачун са „хулиганима“ доприносе јавној хистерији по којој је свако ко се не слаже са одлукама власти обавезно „ултрадесничар“, „хулиган“ и „екстремиста“, чиме се сваки будући протест и неслагање делегитимише. Као илустрацију, навешћу сцену из домаћег филма „Шишање“ који се управо приказује у српским биоскопима. На почетку и крају филма, приказује се сцена у којој се у извесној телевизијској емисији говори о проблему навијача. У тој емисији, Предраг Ејдус глуми уваженог академика који не подржава насиље, али има разумевања за бунт омладине и указује на шири контекст проблема у односу на саговорницу из невладине организације, која проблем „хулиганизма“ своди на последицу „тешког наслеђа деведесетих година“ (докле више?) и упире прст у академика, говорећи му да су „он и слични“ криви за тако катастрофално стање у коме се омладина налази. Занимљиво је да кроз филм сазнајемо да је тај исти академик уствари прикривени нациста који сарађује са делом владе и инструира навијаче на рушилачке акције. Занимљиво је ово поређење, као што је занимљиво и поклапање догађаја. Баш у време проблема са навијачима и уличним протестима, у биоскопе стиже филм који се бави истом тематиком и на идентичан начин као и домаћи медији.

Представљањем особе која се не слаже са јавним мишљењем о догађају или владајућој политици, етикетирањем те особе као нацисте, заправо се уводи нова врста борбе против неистомишљеника у Србији- покушај јавне лустрације неподобних. Занимљиво је да се у споменутом филму у контексту нацистичких појава појављују свештеници Српске православне цркве, гусле и борба против беле куге чиме се шаље јасна порука да су на новом медијском небу Србије традиционалне вредности неприхватљиве и равне нацизму, и да је дозвољено људе који заступају традиционалне вредности ставити у тај контекст. Тако, домаћа филмографија, медији, како писани тако и електронски учествују у атмосфери јавног линча, стварајући атмосферу оптуживања у којој је сваки протест сам по себи део шире завереничке мреже. Ствара се атмосфера у којој власт постаје браник „нормалног“ дела становништва од оног „ненормалног“. Стиче се утисак да у Србији вреба вирус фашизма, нацизма и свеопштег лудила. Чињенице, додуше, говоре у прилог тези о повезаности неких догађаја, као и о оправданости неких од ових страхова, али не на начин на који се то у јавности представља и нипошто не у тој мери.

Проблем је у томе да је у Србији редован редослед потеза онај који укључује медијски притисак на све сфере јавног живота. Представници власти, медији, чак и највиши функционери који координишу рад правосудних органа сматрају својом дужношћу да одређују и разрезују пресуде. Овај нелегитиман и недемократски притисак на, наводно, независно правосуђе показује колико је заправо друштвена атмосфера у којој живимо демократска и легална. Толико о „независном судству“, које до сада ничим није показало да има капацитета да се са притисцима избори. Најгоре је што је највећем делу српске елите такав притисак потпуно легитиман и у њему се не види ништа лоше. Многи од припадника данашње медијске елите су друкчије говорили деведесетих. Само што тада на високим позицијама нису били они, па им је такво понашање сметало. Сада је све дозвољено, пошто изгледа од њих зависи хоће ли Србија бити демократска или не. Уколико суд, којим случајем, и изрекне пресуду која није по вољи власти и медијској слици, након пар медијских прилога и емисија, у жалбеном поступку се иста пресуда обори. Важније од мира у народу је, изгледа, сачувати медијски мир. Да не помињемо чињеницу коју сам већ овлаш наговестио, да се у медијским извештајима поједине друштвене појаве „етикетирају“, чиме се унапред прејудицира однос према њима и разматра потреба даљих акција.

Након догађаја у Ђенови, дневни листови су сваки за себе, имали нешто ново да кажу о позадини ових догађаја и биографији ухапшеног вође навијача Ивана Богданова. „Блиц“ је, на пример, уз фотографију Богданова са лисицама на леђима доставио и његову „хулиганску“ биографију згодно напоменувши да је исти човек учествовао у „нападу на стране амбасаде“ након митинга „Косово је Србија“. Међутим, у делу текста у коме се говори о уделу навијача у крађи и паљењу скупштине петог октобра 2000-те, помиње се тадашњи вођа једне од група, Марко Вучковић, те се тек стидљиво може наслутити да је и Иван Богданов учествовао у петооктобарским променама. Делује да су медији, посебно писани, желели да докажу повезаност између наизглед неповезаних догађаја и да докажу везу између утицаја тајних служби, домаћих структура моћи и такозваних „хулигана“. Читава конструкција о инструираним дешавањима би била релевантна уколико би укључивала и искрену оцену дешавања петог октобра, и чињеницу да су ти исти навијачи, ти исти људи, те исте вође, предводиле напад на скупштину. Уколико се заступа теза да су скорашњи догађаји на геј паради, Ђенови и пре тога, након митинга „Косово је Србија“ инструирани однекуда, уз помоћ страних, обавештајних служби и домаћих структура и потпомогнути „братски“ од стране још неких организација мора се бити принципијелан и доследан. Под тим подразумевам да се онда и догађаји из 2000-те морају посматрати на исти начин. Неће бити да је пети октобар „спонтано изражавање незадовољства пониженог народа“ а скорашњи догађаји „покушај државног удара усмереног против европске будућности ове земље“. Ни медијима ни власти се не допада евентуални закључак да је незадовољство у народу велико, а да су се у Србији велике промене увек догађале на сваки други начин сем спонтано. Такав закључак би променио слику о правим циљевима и реалним дометима петооктобарских промена. Наравно, овај се закључак односи и на Милошевићев долазак на власт, а да не помињемо долазак комуниста на власт након Другог светског рата.

По мишљењу дела наше политичке и интелектуалне „елите“ која редовно у медијским извештајима игра улогу стручног саговорника, догађаји који су њих довели у позицију моћи су спонтани, док они догађаји који прете да их сруше са тих позиција јесу злонамерни и инструирани. Тако ови „народни јунаци“ друкчије доживљавају улогу државе. Двехиљадите, ти исти људи су сматрали да је „нечувено незадовољне грађане називати хулиганима и на њих слати милицију“ док су након скорашњих догађаја потпуно променили мишљење. Сада подржавају извођење борних кола на улице Београда. Након тога ће призивати и тенкове, верујем. Ако ништа, сад бар знају како се Милошевић осећао када је губио моћ и утицај.

Када већ говоримо о медијском извештавању, треба споменути и невероватне наводе новина поводом скандалозног потеза полиције да у станици задржи и саслушава тек венчану и трудну жену Младена Обрадовића. Новине ову невиђену 48-часовну тортуру над трудном женом правдају наводима и сазнањима полиције да је она требала да „предводи једну групу хулигана која би тукла учеснике геј параде“. Да ли је могуће да је у овој земљи демократски потенцијал и грађанска свест толико ниска да нико не реагује на ову срамотну чињеницу? Трудна жена ће предводити уличне туче, и због тога је(трудница) задржана у станици на саслушавањима?

Још нешто. Да ли ико озбиљно верује у информацију да наше службе нису знале за наводну „бележницу“ коју су напрасно пронашли баш тог јутра код Младена Обрадовића. Дакле, БИА је знала да се спремају нереди, знала је и у ком опсегу и представила је детаље плана да се спречи одржавање параде, али је списак вођа навијача полиција добила тек тога јутра? Нисмо ми деца па да поверујемо у такве шарене лаже.

Бојим се да није у питању само прогон одређених организација, већ и другачијег мишљења. Скорашња дешавања ће послужити као повод за обрачун са свим неистомишљеницима. У целој медијској хистерији, нико не жели да види реалне домете српске кризе. Економски, социјално, идентитетски, културно, верски, територијално, биолошки,српска држава је пред потпуним сломом и колапсом. Уместо да представници државе повуку мудре потезе који ће допринети смиривању тензија, својом политиком, „језивим“ намерама државних функционера и толерисањем полицијске бруталности, па чак и јавним одликовањем једног од полицајаца који је учествовао у тучама (благо речено) додатно пале фитиљ ионако бесног и разјареног српског народа. А никако није паметно довести човека на ивицу пропасти, до момента када нема више шта да изгуби. Уколико се то деси, биће то, бојим се, погубно и по власт и по народ.

П.С. Да ли је ико приметио да власт продаје Телеком? Или се медији и даље баве догађајима на „Фарми“?

Уколико народ изађе на улице да протествује против продаје Телекома, шта мислите, какву ће етикету добити? Уколико медији уопште и известе о томе.

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/srpske-medijske-igre.html 

Пише: Владимир Пудар

 

 

 

 

 

     Српску политичку јавност ове године већ трећи пут потреса доношење неке декларације. Сваки пут доношење декларација за собом је вукло понижење српског народа и сваки пут је то понижење, кувано у жуто-црвеној кухињи,  било све веће и веће. У марту 2010. године наша Скупштина доноси Декларацију о осуди злочина у Сребреници, којом осуђује злочин у том босанском граду, истовремено пропустивши да осуди злочине у осталим деловима бивше СФРЈ, као да су ти злочини мање важни, уз образложење да ће бити осуђени неком каснијом декларацијом – вероватно мање важном. Србија је тада пропустила историјску шансу да једним актом осуди све злочине, без обзира на националност и вероисповест жртава, без обзира на националноси и вероисповест злочинаца. Што је најгоре, Народна скупштина Републике Србије није стала тада у заштиту Срба, већ је пожурила да их осуди, да ''се суочи са прошлошћу'' како то воле да кажу представници ''Прве Србије''.

            За жуто-црвену власт мање важна декларација, Декларација о осуди злочина над Србима усвојена је 14.10.2010. године, уз противљење опозиције, наравно сем ЛДП (када ЛДП гласа за нашто што има везе са интересима Србије одмах помислим како је то у супротности са интересима Србије). Занимљиво је приметити ''територијално важење'' ове Декларације, односно злочини учињени у којим државама се осуђују. Декларацијом су обухваћени злочини над Србима у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. Сваком ко се иоле сећа догађаја на територији бивше СФРЈ од 1990. године до 2000. године запада за око чињеница да овом Декларацијом ипак нису обухваћени сви злочини над Србима који су се у том периоду догодили. Случајно или не, а знамо да у политици нема случајности, жуто-црвена власт заборавља напад на војнике ЈНА у Словенији, пуцање на санитетска возила, дављење војника. Жуто-црвена власт заборавља и агресију НАТО пакта на СР Југославију, ратне злочине овог Савеза и вишемесечно дивљање и иживљавање на цивилним објектима у нашој земљи.

            Овакав текст Декларације је сасвим разумљив и очекиван када се има у виду крилатица око које је окупљена већина у Народној скупштини, а око које се окупља и део опозиције, да Европа нема алтернативу. Да се приметити да су Декларацијом обухваћени само злочини који се нису догодили на територији данашњих чланица ЕУ и које нису извршили грађани чланица ЕУ или САД – јер ЕУ и САД су безгрешни, цивилизован свет који не чини злочине, чији сваки потез је оправдан.

            Ко данас из српске власти има право да нас подсећа на то како се словеначка Територијална одбрана односила према рањеним војницима ЈНА, ко има право да угрожава наш европску перспективу помињући неке прастаре нападе на војнике који с се предали  и махали белом заставом, не смемо никада да поменемо да се тадашњи министар информисања Словеније Јелко Кацин сликао поред погинуле посаде хеликоптера ЈНА. Некадашњи министар информисања постао је сада известилац Европског парламента за Србију и било би непримерено да ми сада разговарамо о његовој улози и понашању у рату у Словенији.

            Србији би, по жуто-црвеним, било најбоље да заборави све ово, а било би и јако добро да заборави праву природу напада НАТО пакта на СРЈ. Испада да НАТО пакт није чинио ратне злочине на територији Србије, а и како би јер НАТО пакт предводе САД, а у својој богатој историји САД никада нису учиниле ништа што би се могло окарактерисати као ратни злочин – истребљење Индијанаца, Хирошима, Нагасаки и Вијетнам су само измишљотине којим регресивна, конзервативна, антихашка и заостала Србија покшава да нас удаљи од Евро-атланских интеграција. Србија је одустала од става да је НАТО извршио агресију на нашу земљу, јер се та реч не помиње у Декларацији. Пошто је агресија ратни злочин, односно биће када (ако) тај појам буде дефинисан  Статутом Међународног кривичног суда , жуто-црвена влада би тешко објаснила својим пријатељима и патронима због чега их сада оптужује за неки ратни злочин од пре десетак година. Како би изгледала посета Хилари Клинтон да се неко усудио да је пита шта је њен муж радио са Србијом 1999. године и ко је наредио нападе на цивилне објекте у Србији. Народна скупштина чак и не осуђује агресију/бомбардовање НАТО пакта, већ само изражава жаљење и солидарност са жртвама ове ''несреће''. По нашој власти није ратни злочин рушење мостова у Србији, није ратни злочин гађање воза у Грделичкој клисури, није ни разарање Алексинца, касетне и графитне бомбе , осиромашени уранијум, није ни  погибија Милице Ракић... Прави погодак за нашу власт би био да је осудила рушење невидљивог авиона Ф 117, јер какво право имамо ми, примитивни Срби, да се бранимо и да срећни не прихватамо поклоне милосрдног анђела.

            Понижењима Србије изгледа никад краја. Очигледни с покушаји да се фалсификује историја, очигледни су покушаји наметања кривице Србима за све што се дешавало на територији бивше СФРЈ од 1990. до 2000. године, очигледно је да сада више није потребно да ти покушаји долазе споља – сада имамо власт која ће све учинити да Србе прикаже као највеће кривце за све што се дешавало деведесетих године. Остаје нам само још да се Борис Тадић извини НАТО пакту што је морао да троши паре на нас. Када достигнемо тај последњи стадијум, када Срби забораве ко им је и шта радио, ко их је бомбардовао, земљу разарао, ко им је децу убијао, тада ћемо бити спремни. Бићемо спремни за улазак међу цивилизоване народе, бићемо спремни да уђемо и  у НАТО пакт – гарант мира и стабилности у свету, бићемо спремни да као део тог НАТО пакта бомбама штитимо угрожена људска права по свету, да гађамо нечије мостове, градове, возове, породилишта јер тако тим народима помажемо, показујемо им пут у неко боље сутра, отварамо им врата цивилизације. Бићемо тада понизни, поробљени и због тога захвални.

 

Пише: Милан Дамјанац




Чини ми се да се сви сећамо старих играчака на навијање. Суштина је била навити играчку како би она могла да изведе неку операцију и затим остане непокретна, све док је поново не навијете. Човек би помислио да је време оваквих играчака прошло, но, иако се споменуте играчке углавном више не производе, сећање на њих је очигледно толико јако да данас постоје и људи на навијање.

Постоје тако људи који немају свој став, немају своју делатност, већ само раде оно што им се каже, онда када им се каже. У контексту политике, најгоре је када се у једној личности нађу умешност глумца који је добро савладао сценарио и човека без савести. Такав политичар пречесто заличи на седмогодишње дете које раздрагано учи напамет песмицу за рецитацију, не схватајући њен садржај. Додуше, разлика је што дотични политичар одлично разуме и зна шта, како и коме говори. А богами зна и због чега.

У последњој емисији „Утисак недеље“ гост Оље Бећковић био је један од лидера опозиције, Чедомир Јовановић. Имао сам утисак да слушам човека који заступа више различитих ставова истовремено, и сваки од њих брани истом жестином. Управо та врста недоследности намеће питање – како човек који заступа дијаметрално супротне ставове може у њих да верује? Постоје два објашњења – или мрзи оно што својим ставовима напада или не верује у ставове које заступа.

Све у свему,Чедомир Јовановић је поновио свом жестином фразе које слушамо протеклих неколико година. Објаснио је детаљно зашто његова опозициона странка често није опозициона и зашто опозиционој странци није циљ рушење владајуће партије. Причао је о потреби испуњавања свих услова које нам испоставе западне земље, осудио покушај вођења сопствене спољне политике и објаснио да би ЛДП много брже дала све оно што се од Србије тражи како бисмо коначно ушли у Европску унију. Након тога је ипак говорио како није сврха улазак у ЕУ, да ЕУ има својих проблема, већ да је суштина створити Европу у Србији. Објаснио нам је и шта је ЕУ – то је пре свега цивилизацијски систем вредности.

Отуд његово залагање за промену вредности у Србији. Дакле, сушта жеља је од руралне Србије направити цивилизацију. Ах, подухват вредан деветнаестовековних покушаја Доситеја Обрадовића, с том разликом што живимо у 21. веку и такав подухват звучи смешно. Србија није ни рурална, ни неписмена, ни заостала па да јој је потребан просветитељ. Мада, са друге стране, не звучи лоше – Чеда, наш просветитељ. Наш нови просветитељ нас је обавестио да ЕУ представља „помирење, наду, уважавање разлика“ и да стога мора бити наш једини и најпречи циљ. Србија не сме имати других циљева сем ње (ова изјава ме је подсетила на библијску догму „не смеш имати другог бога до мене“). Са друге стране, поменуо је и реченицу са којом се апсолутно слажем.

Наиме, просветитељ је забринуто констатовао „да нема државе на свету која није успела да дефинише свој интерес и начин за његово остварење“. Одлична констатација! У том духу, просветитељ позива на одрицање од Косова и Метохије, али, чини се, и од традиције. Тако је малтене цела српска историја подложна исцрпним проверама. Просветитељ тако има двоструке аршине када се ради о утицају представника традиционалних верских заједница на политику. Када то чини СПЦ, то је штетно и део је српског национализма, а када један муфтија постане политичар, онда је то и више него у реду и сасвим је легитимно.

Рат је лош, каже он, проблеми се решавају разговорима. Западне земље ће нас цивилизовати и научити нормалном животу. У том духу, просветитељ позива на безусловно учлањење у НАТО пакт. Дакле, рат нема алтернативу! То, разуме се, правда тиме што „западне земље то од нас траже и не можемо ми водити своју политику изолације“. И тако дођосмо до омиљене теме нашег просветитеља. Изолација.

Све што само подсећа на доношење било каквих одлука о спољној и унутрашњој политици у Београду мирише на изолацију. Наравно, тешко је објаснити просветитељу да су у том случају већина светских земаља у изолацији, те да је добро бити на страни већине, како нас и он сам убеђује. Чуди ме напросто што није споменуо омиљене Драшковићеве доскочице – „боље бити за столом него на менију“, „НАТО је наше природно окружење“ и сличне. Могу и ја да поменем неколико пословица и доскочица уколико је то потребно и уколико ће то решити дилеме – да ли ући у НАТО или не. На пример, пада ми на памет пословица „неће те волети онај који те је тукао већ ће ти слабости тражити“. Имам и једну која се тиче фамозног уласка у ЕУ: „У се и у своје кљусе“.

Врхунац је ипак био део емисије у којој је просветитељ прешао на виши ниво аргументације тврдњом да „треба мењати народ“. Већина Срба наопако мисли и ту већину треба мењати. А најлакше је започети промену тог типа тако што се смене људи на врху, каже он, тј. власт, и затим може несметано да почне медијска просветитељска мисија. Наравно, медији су независни у демократији, али кога за то брига када су виши циљеви у питању! Народ треба променити, народ! Није политичка странка одговорна што се налази на ивици цензуса већ народ који јој не даје гласове. Народ треба променити! Где ли сам већ чуо овакве ставове? Сећање ме издаје. Ах, да, сећам се позива народној милицији да реши проблем народа, пошто ће модернизатори изградити друкчији и бољи народ.

Просветитељ говори и о образовању, па каже да је „излишно говорити о образовању у земљи која нема здравог разума“. Само ме занима кога просветитељ криви за недостатак разума? Ко је за то одговоран? Није ваљда опет Слободан Милошевић и чувене, опеване деведесете? А шта је са протеклих десет година? Зашто је и даље огроман одлив мозгова из Србије? Зашто је ионако лош образовни систем потпуно уништен?

Затим говори о запослењу. Између осталог каже да „не може да каже – људи дођите и учланите се у ЛДП, а ми ћемо вам наћи стан и посао“, већ „људи, дођите у ЛДП и ми ћемо створити услове како бисте добили стан и посао“. Још једна у низу Хамлетовских фраза препуних празнине. Да ли уопште реторика коју користи господин Јовановић има икаквог фактичког додира са реалношћу, то је право питање. Да ли је могуће превести све те фразе у обичан речник како би и најобичнији грађанин Србије разумео значење? Могуће је. Значење је – Живот је закон. Нема већег закона сем живота, живи од данас до сутра, прекосутра није ни важно, заборави идеале, и бори се за живот пошто од тога ништа вредније не постоји. Било је додуше Срба пре просветитељевог указања о „животу који нема алтернативу“ који су заступали сличан став.

За време отоманске окупације, било је мноштво оних који су схватали да је живот закон, да су идеали испразни и пропали, да је једино важно преживети и радити све што моћни Отомани траже. Нема разлога дизати буне и ослобађати се, када смо већ били ослобођени. Чак и када се позивало на свеопшти устанак, неки су се вајкали: „можемо и погинути, а каква вајда од слободе мртвоме човеку? Живот је закон!“.

Уосталом, по просветитељевим речима, ми треба да сведемо нашу спољну политику на испуњавање захтева западних земаља. Зашто смо се онда ослобађали? Упитао бих просветитеља шта ће у том случају Србима независна држава? Могу ли да уче своју историју, да афирмишу своју културу и веру? Не могу, каже просветитељ, јер је све то препуно наслага штетног национализма. Могу ли да воде спољну политику? Не могу. А шта могу? У том случају ја предлажем нашем вољеном просветитељу да укинемо државу, и прогласимо Хилари Клинтон за председника Србије. Не, још боље – тражимо да госпођа Клинтон буде гувернер Србије, и нека је подели, расели, нека са њом ради шта год жели. Тада бисмо бар знали зашто сада наједном „постоји држава у свету која не уме да дефинише своје националне интересе и доследно их спроводи“.

А о каквом је човеку реч, најбоље говори његова изјава: „Руке су ми прљаве али ми је савест чиста“. Треба ли шта додати, сем да наш народ има једну пословицу и за оне који се хвале поступцима којих се паметни стиде.


http://www.nspm.rs/politicki-zivot/ceda-jovanovic-prosvetitelj-srpski.html

Пише: Милан Дамјанац

Приближава се одржавање геј параде у Београду. Уочи овог, нашим медијима толико важног догађаја, који ваљда треба да одлучи има ли ова држава европску перспективу или нема, намећу се многа питања. А кључно је да ли је могуће да је најважнији задатак владе Србије финансијска помоћ и подршка геј популацији. Да ли је могуће да влада нема битнијих проблема и задатака?

Но, вратимо се паради. Медијско извештавање је такво да човек помисли како је Србија беспоговорно једина земља у Европи, али и свету, у којој владају негативни стереотипи према хомосексуалним, бисексуалним и транссексуалним особама. Ваља на почетку напоменути да у том случају и Светска здравствена организација робује предрасудама, пошто се транссексулизам и даље сматра болешћу, односно психичким поремећајем. Сматра се да је у питању неприхватање сопствене личности и тела. Насупрот томе, у Београду постоји у свету јединствена клиника за промену пола једним јединим захватом [1]. Такав захват плаћа здраствено осигурање Републике Србије.

У медијима се стално помињу немили догађаји на паради 2001. године. Међутим, оно што ми никако није јасно је константно помињање угрожености људских права геј популације искључиво у наводно хомофобичној Србији, а аргументација за овакаву тврдњу је неодржавање параде и постојање стереотипа у народу. Хајдемо редом. Не улазећи у разматрање питања хомосексуализма, треба рећи да је сигурно истина да њихова права често нису поштована, међутим ниједан искрени припадник геј популације не може рећи да се ситуација на терену није знатно поправила. Прво, влада финансира њихове организације. Друго, њихове организације у Србији су једне од најбројнијих у Европи. Треће, имају огроман простор у медијима и свесрдну подршку. Четврто, нико им не брани да у Србији обављају било који посао.

Уосталом, довољно је да прошетате Кнез Михајловом улицом у Београду па да схватите да се људи ове сексуалне оријентације могу лако препознати на улици и да против њих и њиховог начина живота нико нема ама баш ништа. Ради се о томе да већина грађана ове земље има нешто против да им се намећу вредности које они не прихватају. Када би свака мањина организовала Марш поноса онда би то имало смисла. И шта се уопште постиже овом парадом, сем што се ствара још већи анимозитет према геј популацији?

И коме је у интересу да произведе сукобе?

О свим тим питањима треба добро размислити. Понајмање су ту криви хомосексуалци, а понајвише вође „њихових“ организација. Уосталом, уколико желе да буду прихваћени од стране ове државе нека покажу неко интересовање за њу и њену будућност. Сам назив „геј популација“ упућује на то да се ради о некој издвојеној групи људи и то на светском, а не на националном нивоу. Чему је потребно стварање посебног идентитета који надилази национални? Чему застава у дугиним бојама као обележје? Може ли геј особа бити Србин/Српкиња, а њено сексуално опредељење ствар приватности? Наравно да може. А како онда таквим људима помаже организација која се наводно бори за њихова права?

Треба рећи да се ради о замени теза. Тврди се да у Србији готово 80 процената људи сматра да је хомосексуализам болест. И? Шта с тим? Имају ли људи право да тако мисле, и није ли то доказ демократског права на слободно мишљење? Откуда та потреба да се мења став народа? Није толеранција прихватање туђих мишљења, понашања и ставова већ толерисање, или ако хоћете, трпљење. Толеранција није насиље над собом зарад Другог. И зашто је уопште Београд изабран као полигон за одржавање параде, када има толико других „европскијих“ земаља, и у региону и у Европи у којима су геј права на знатно нижем нивоу него у Србији? Изоставићу државе бивше Југославије, пошто сви знамо каква су и колика права геј популације тамо. Кренимо редом.

Европа

Према истраживању из 2005. године 43.5% Руса сматра да се хомосексуалност треба поново забранити (колико су радикални негативни ставови ово истраживање не испитује), док 14% подржава истополне бракове [2].

Парада поноса у Москви је први пут заказана 2006. Најава параде била је пропраћена негативним реакцијама великодостојника традиционалних верских организација и националних организација. Такође, градоначелник Москве Јуриј Лушков је сваке године забрањивао одржавање параде. Ипак, парада је сваке године одржавана упркос забранама и насиљу, које смо могли да видимо и на телевизији.

У Словачкој хомосексуалци су одустали од прве геј параде пре него што је уопште и успела да крене из центра Братиславе, пошто полиција није била у могућности да им гарантује безбедност. Због напада на геј параду полиција је ухапсила до сада четворо екстремиста. Полиција је упозорила да су прилази тргу пуни незадовољних грађана спремних на физички обрачун.

Укупно око 100 неонациста и активиста из „Словачког заједништва“ напали су учеснике геј параде.

Грађани су вређали учеснике параде вулгарним речима, а полицији скандирали "срамота, срамота". Умешали су се у масу од око 500 учесника прајда на Хвездославовом тргу, бацили димну бомбу и сузавац. Претходно се се њих петорица провукли кроз полицијске контроле.

Лидер Словачке народне странке, која је партнер у влади премијера Роберта Фица, Јан Слота прво је рекао да ће доћи лично да пљуне у лице хомосексуалце, али је касније апеловао на своје симпатизере да на трг у суботу не долазе како се још не би дизале тензије.

Подмладак Слотиних националиста саопштио је да им хомосексуалци нису вредни ни да их гађају јајима, али припремају одмах после јунских парламентарних избора предлог измена Устава које би јасно и неопозиво потврдиле да брак може да буде само веза мушкарца и жене. [3]

Пар организација је позивало преко интернета грађане да дођу и по сваку цену чак и насиљем спрече параду.

У Украјини постоји велики страх код геј популације. Сматрају да су им угрожена права. У Украјини нису признати истополни бракови, а власт на то гледа са конзервативне тачке гледишта[4].

Истраживање које је 2006. спровео Евробарометар на 30.000 становника Европске уније показује подељеност ЕУ око питања истополних бракова. Подршку истополним браковима даје већина грађана Холандије (82%), Шведске (71%), Данске (69%), Луксембурга (58%), Шпаније (56%), Немачке (52%) и Чешке (52%). У свим осталим државама проценат оних који подржавају истополне бракове је испод 50%: Румунија (11%), Летонија (12%), Кипар (14%), Бугарска (15%), Грчка (15%), Пољска (17%), Литванија (17%) и Малта (18%). Усвајање деце од стране истополних парова има већинску подршку само у две државе: у Холандији (69%) и у Шведској (51%), док најмање подршке долази из Пољске и са Малте (7%).[5]

Пољска законски не признаје истополне парове. Према Уставу Пољске из 1997. брак се дефинише као заједница мушкарца и жене[6], што онемогућује доношење закона о истополним браковима. Предлог да се експлицитно забрани дискриминација на основу сексуалне оријентације у Уставу пропао је 1995. године после јаког лобирања католичке цркве[7] . Према истраживању из 2005. чак 89% грађана Пољске сматра да је хомосексуалност "неприродна", а само половина сматра да се хомосексуалност треба толерисати.

Истраживање које је наручила Европска комисија 2006. године показује да се грађани Пољске углавном противе истополним браковима. Према резултатима 74% се противи браковима, док је 89% против усвајања деце од стране истополних парова [8]. Ови резултати показују да само Грчка и Летонија имају виши степен нетолеранције према хеј популацији у ЕУ[9]. Током 2004. и 2005. Варшава и други градови, укључујући и Краков, блокирали су одржавање параде поноса дајући различите изговоре, од ризика такве манифестације за безбедност грађана, до религиозних разлога. Упркос забрани 2005. године марширало је око две хиљаде људи, од којих је десетак ухапшено и касније пуштено.

У Летонији су припадници геј популације свакодневно у опасности, на улици и у превозу, међутим закони у Летонији не признају злочине из мржње. Такође, Устав дефинише да је брак заједница између мушкарца и жене[10]. У САД републиканци су у америчком Сенату успешно блокирали напоре да се укине закон који хомосексуалцима забрањује служење војске уколико отворено изражавају своје сексуално опредељење. Да би се отворила расправа о закону, који је био “упакован” у законски пакет којим се одобрава 726 милијарди долара војних трошкова, било је неопходно 60 гласова, од укупно 100 сенатора.

За расправу је, међутим, гласало 56 сенатора, а против је било 43. Против су били сви републикански сенатори [11].

У Грчкој геј популација наилази на велике проблеме. Грчки закон садржи три интересантне тачке:

1. према члану 347 Кривичног закона старосна граница за ступање у сексуалне односе је 17 година за млађег мушкарца у случају да је његов партнер старији од 18. У хетеросексуалним или лезбејским односима ова граница је 15 година. Такође, ова граница износи 15 година у случају када су оба мушкарца малолетна.

2. Полиција има право да од гејева захтева тестирање на сексуално преносиве болести.

3. Грчка војска хомосексуалност сматра менталним поремећајем, а трансродне особе не могу бити регрутоване.

Још пуно података о положају геј популације у Грчкој могу се наћи на сајту Amnesti international [12].

Уколико детаљније погледамо истраживање јавног мњења Европске уније по погледу истополних бракова и усвајања деце[13], приметићемо интересантне податке. Подршка за истополне бракове у Румунији износи 11%, док само 8% подржава усвајање деце од стране хомосексуалних парова. На Кипру истополне бракове подржава 14%,а усвајање 10%, док у Мађарској 18% подржава истополне бракове а усвајање само 13%.

Србија није Европа?

По чему се то Србија, дакле, разликује од већине европских држава? Права геј популације у Србији су знатно побољшана. У 2009. години донет је Закон о забрани диксриминације геј особа. У члану 18 Закона о раду каже се: "Забрањена је непосредна и посредна дискриминација лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. " У члану 8 Закона о високом образовању се каже: "Право на високо образовање имају сва лица са претходно стеченим средњим образовањем, без обзира на расу, боју коже, пол, сексуалну оријентацију, етничко, национално или социјално порекло, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, статус стечен рођењем, постојање сензорног или моторног хендикепа или имовинско стање." И тако даље. Сличне одредбе можемо пронаћи у многим српским законима. Наравно да има угрожавања права припадника геј популације, међутим мора да се схвати да такви случајеви нису ништа различити, већ су чак далеко ређи у односу на већину европских држава.



Уосталом, оно што нашим геј активистима често недостаје јесте доза елементарног патриотизма и односа према држави и осећањима већинског дела народа, као и поштовању традиције. Тако је један од истакнутијих активиста својим карикатурама грубо вређао покојног патријарха Павла и великодостојнике Српске православне цркве и још мноштво других личности. Такође, уколико желе да буду прихваћени од стране народа, могли би да избегну потезе које представљају прст у око Србима. Волео бих такође, да нам неко из врха наше власти објасни шта чини по питању превенције беле куге у Србији, и зашто дозвољава наметање нетрадиционалних вредности у тренутку када је јасно да биолошки нестајемо као народ. И зашто се очито више труде око наводно угрожених права хомосексуалаца, него око борбе против куге? Све је више развода, пропалих бракова, све је мање деце, и младих људи који могу да ступе у брак. Тако се јачи пол на везивање "до краја живота" одлучује у 32. години, а даме у 29. години. Младе су у односу на пре две деценије "остариле" шест година, а младожење три. Брак је, изгледа, пролазна институција, јер у Србији у просеку траје 12,5 година. Социолози кажу да је то кратко време и да треба порадити на спасу породице. Пројекције демографа говоре да ће се број особа са 65 и више година повећати за трећину у 2025. години, а њихов удео у укупном становништву кретаће се између 22 и 27 одсто. [14]

Мислим да је из приложеног лако закључити да Србија ни по чему није посебна, а поготово не гора у односу на друге европске земље по питању хомосексуализма, сем по томе што јој народ изумире, и што ускоро неће бити смисла залагати се за заштиту геј права, пошто и једних и других, и хетеросексуалаца и хомосексуалаца у Србији неће бити.



[1] http://www.stetoskop.info/Beograd-svetski-centar-za-promenu-pola-2541-s10-news.htm

[2] http://alexeyev.livejournal.com/

[3] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=05&dd=22&nav_category=167&nav_id=433142

[4] http://www.glbtjews.org/article.php3?id_article=168

[5] http://www.angus-reid.com/polls/view/14203

[6] http://www.sejm.gov.pl/prawo/konst/angielski/kon1.htm

[7] http://www.nts.uni.wroc.pl/teksty/leszkowicz.html

[8] http://ec.europa.eu/public_opinion/archives/eb/eb66/eb66_highlights_en.pdf

[9] http://www.lifesitenews.com/ldn/2006/dec/06122207.html

[10] http://www.ilga-europe.org/home/guide/country_by_country/latvia

[11] http://www.dverisrpske.com/tekst/1872444

[12] http://www.amnesty.org.uk/news_details.asp?NewsID=13258

[13] http://www.angus-reid.com/polls/view/eight_eu_countries_back_same_sex_marriage

[14] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:301388-Porodica-zvoni-na-uzbunu


http://www.nspm.rs/politicki-zivot/homofobicna-evropa.html

Пише: Стефан Стојков

 

 

 

 

 

Није случајно што је још пре више од месец дана почело да се прича о одржавању овогдишње тзв. Геј параде. Унапред предвидљива властодржачка методологија скретања пажње са важних политичких питања одавно је већ виђена. Несумњиво је да се режим крајем јула нашао у тешким околностима по себе које су можда могле и да угрозе сам опстанак на власти, те је ваљало наћи начина да се пажња са краха спољне политике и политике очувања државног интегритета пребаци на нека друга питања којима ће се јавност бавити у наредних месец-два, а све у циљу заташкавања и прикривања низа штетних потеза целокупног режимског-послушничког апарата. Идеално средство за такав вид манипулације била је тзв. Парада поноса са свим њеним промотерима, финансијерима, организаторима, дистрибутерима и конзуматорима.

 

Како ставри стоје јавност, и део власти задужен за агитацију и промоцију најављеног догађаја се све ово време заиста баве тиме. Иако је медијска блокада у току па се онима који се на било који начин не слажу са режимом онемогућава равноправан наступ у медијима, понека разумна реч неслагања са кампањом режимског Министарства за људска и мањинска права може се и чути. За све то време Тадићева клика која игра на миг САД, ЕУ, Турске, Независне Државе Хрватске и коњушарског дела ЕУ тзв. Државе Словеније прогурала је тзв. заједничку резолуцију о Косову и Метохији Србије и ЕУ у УН и тиме упропастила сваки покушај да се у догледно време Србија сматра државом достојном поштовања на међународној сцени јер се у минут до дванаест покуњила и прихватила промену свог предлога резолуције (која је ионако била преблага). Такву резолуцију међу првима су поздравили сви он који одавно признају тзв. Државу Косово, па и сами представници лажне државе. Насупрот њима државе које су бар до тада подржавале Србију у инсистирању на својој целовитости озбиљно су почеле да преиспитују своје ставове у вези подршке Србији, колико су више биле забринуте за сахрану међународног јавног права. Пар вести у медијима о том питању било је сасвим доста, јер је режим прогласио још једну своју велику победу у духу борисоуправног-евроунијатизма и тиме показао да од политике заштите државе и њене јужне покрајине нема ништа.

 

Тзв. Геј парада била је сасвим добар параван у дивљању муфтије Зукорлића који жели да обнови заседање АВНОЈ-а и прогласи још једну АВНОЈ-евску тековину за постојећу, отворено се залажући за ограничавање АВНОЈ-евским границама Рашке области. Маса његових следбеника организовала је протесте и покушала да у ово тешко време по Србију на нашој државној трагедији политички профитира. Влада готово и да није одговорила на овакве претење и то исто оно министарство које на челу са министром Чиплићем јавно промовише, потпомаже и организује тзв. Геј параду у Београду, већ се искључиво фокусирала на покушај обрачуна са онима који јој се супротстављају.

 

Поред свих ових догађаја у великом делу грађанства кључа огромно социјално незадовољство, падом динара, растом инфлације, опадањем зарада, поскупљењима и несташицама основних животних намирница. Упркос свему томе режим Бориса Броза труби о тзв. Геј паради, и тако на јефтин и бедан начин покушава да скрене пажњу са свих недаћа које је донео са собом када га је 2008. на власт инсталирао непријатељски дуо америчког и бритнског амбасадора, спроводећи директиве Вашингтона и Брисела. Иако се режим служи овом методологијом скретања пажње српски народ није глув, српски народ није слеп и српски народ није нем. Свима је већ одавно јасно да целокупан тзв. Геј НВО сектор отворено ради као најоданији слуга режима на помагању прикривања режимских недела. Тзв. Геј НВО сектор иако прима паре од режима и режимских господара изван граница Србије ради на помагању режима и из својих убеђења, јер зна да само слаба и колонијална Србија може да буде полигон у коме ће им руке бити одрешене, полигон какав је Србија била комунситима од 1944. године, полигон у у коме ће моћи да затиру већинске православне хришћанске вредности, да затиру традиционлане вредности, да гуше и сузбијају све што је српско или носи префикс српски и коначно крунишу колонијалног господара и његов послушнички режим који ће почивати на послушности и лојалности евроунијатско-комесарског НВО сектора.

 

Оно чега се режим плаши није слободно испољавање неслагања са својом догматско евроунијатском политиком, већ се он плаши изласка масе незадовољних, гладних, разочараних грађана на улице градова Србије, јер добро зна да ако до тога и дође такав низ скупова може врло лако да проузрокује губитак власти и рушење целокупног система на коме сам и почива. Свестан тога, и чињенице да ће се ускоро наћи у самртном ропцу, режим тражи повода да створи ситуацију у којој би дошло до грађанског сукоба, а на којем би своје изгубљене позиције још коју годину могао да чува па и по цену да на тзв. Геј паради дође до огромних нереда и хаоса, јер овај и овакав режим уме само да влада на такав начин и да у таквој ситуацији забраном свих оних са којима се не слаже добије још времена да својим иностраним повериоцима отплати дуг. Проблем тог дуга није више величина његове главнице, већ енормно нарасла камата. Средства за отплату најпре камате, а потом и главнице режим налази у обрачуну са онима који Србију виде као своју српску отаџбину, достојну и равноправну са свим осталим државама и народима, ма где се у свету налазили. 

 

Због свега наведеног и због штеточинске спреге режима са гејлобистима српски народ не жели више да слуша лажи, подметања, манипулације и да благо прелази преко режимских досетки за пуки опстанак у фотељама, већ ће се организовано побунити и рећи НЕ и ДОСТА ЈЕ БИЛО, све док се режим и његов послушнички апарат не почисти метлом и смести на историјско сметлиште, јер ту и припада.

 

 

 

 

Пише: Милан Дамјанац

 

 

Поставља се питање како објаснити људима шта је то међународно право, демократија, хуманизам? Не треба ни спомињати да, док се политичке елите на сва уста хвале вредностима толеранције и мултикултуралности, један читав континент умире од глади, док се земље трећег света експлоатишу, а ратни сукоби вештачки изазивају. За то време, у Европи су на мети остаци хришћанске цивилизације, а доведен је у питање и опстанак аутохтоног европског становништва. Резултати избора у већини европских држава говоре да су Европљани свесни проблема имиграната, губитка идентитета, суверенитета и достојанства.



У бившим комунистичким државама, након пропасти комунистичког, и увођења капиталистичког система, дошло је до првобитне акумулације капитала (транзиције), односно до постепеног нестајања средње класе, што је као последицу произвело повећавање утицаја богатих на унутрашњу и спољну политику земље, путем финансирања политичких партија. Монополи су постали уобичајени те је здрава конкуренција и тржишна утакмица остала у запећку.

Уколико овај став применимо на данашње стање у Србији, схватићемо да су први – елита на власти, подржана од стране власника крупног капитала, а други – обичан народ, односно, већина. Могућност организованог политичког утицаја које би избегло оваква ограничења и утицаје значајно је умањена.

И док се Србима постепено одузимају сва права, па чак и право гласа (судећи по апстиненцији која расте), дотле се становништву сервирају лажи које га убеђују у његову сопствену слободу.

Док се Србија радује због победе на песми Eвровизије, Косово проглашава независност. Док се Србија радује због успеха кошаркаша, Србија посредно признаје косовску независност. Искрено, да се ишта питам у овој држави, предложио бих идентичну резолуцију као и Азербејџан, само бих термине „Азербејџан“ и „Нагорно-Карабах“ заменио терминима „Србија“ и „Косово и Метохија“. Е то би био прави начин да се разголити светска олигархија моћи и двоструких стандарда. Американци, који су и писали резолуцију Азербејџана, у њој спомињу све могуће документе о неповредивости граница и суверенитета државе, а у резолуцији о КиМ-у говоре о „помирењу и суживоту“ уважавајући реалност. А реалност је та да су се наши властодршци још једном показали као слабићи. Овде наравно, мислим на председника државе и део опозиције који је једва преживео тај период „усаглашавања ставова“ и непристанка на окупацију. Слаби према странцима, али зато у унутрашњој политици председник изиграва Маршала.

Спољна политика ове земље је поклекла онда када је поклекао председник. Сав напор спољне политике уништен је у року од 24 сата.

У унутрашњој политици, све по старом. У говору на паради пред подофицирима, председник је још једном подсетио да је народ ту ради њега, а не обрнуто. Тај говор у коме председник пуца од самопоуздања и разумевања, попут императора кога дубоко боле муке сопственог народа, тај говор који позива на јединство уочи свих битака које ћемо изгубити, подсећа ме на јалово тражење јединства као деведесетих у достизању недостижних циљева.

Идеја демократије јесте да се неспособна власт замени на наредним изборима способном. Међутим, код нас су изгледа, и позиција и опозиција једнако способне. Додуше, тренутна позиција је много способнија за владање. Чик смените власт која ради у интересу грађана. Чак и ако направи погрешан потез или катастрофалан потез (а било их је исувише), медији хорски, заједно са тзв. независним аналитичарима за то оптужују редом – опозицију, мрачне деведесете, ратове и изолацију. Тако човек помисли да је Милошевић владао не пре десет, него пре две године Србијом, те да јадна Србија од његове погубне политике не може да се опорави.

А тек су ми симпатични људи који верују да је могуће историјско помирење са Западним силама. Као да се нико тога није већ досетио. По признању покојног Михајла Марковића, Милошевић је на заједничком ручку пружио представнику САД-а салвету и пенкало, рекавши му да слободно напише шта Србија треба да учини како би поново била савезник са Американцима. На то му је одговорено: „није ствар у списку жеља, већ у томе да увек и на сваком месту радите, поступате онако како ми хоћемо“. Шта су тек све покушавали несрећни Свилановић и Драшковић и читава булумента живописних ликова, могу само да замишљам. На крају нас убедише – дајте Косово и онда ћемо бити савезници. Ма немојте!

Дајте Косово, али узгред дајте и широку аутономију Војводини. Дајте Косово, али дајте и аутономију Санџаку. Дајте Косово, али населите и Роме у јужни део Србије, чисто због „статистичких региона“. Слободно су могли рећи – дајте главу да вам намакнемо омчу. А уколико измените резолуцију одложићемо даље цепање Србије за наредни покушај вођења сопствене спољне политике.

И тако, држава исказује моћ на немоћнима, а немоћ пред надмоћнијима.

Сада када је потпуно јасно да се од резолуције одустало под претњом даљег цепања српске државе, а што нам је својевремено наговестио и бивши немачки амбасадор Цобел, треба признати суштину. Нема и неће бити суштинског договора са западним силама.

На крају сада када смо истрговали резолуцијом, добијамо, чујем, „позитивне сигнале“ из ЕУ. Добро је. Ја видим једино димне сигнале које изгледа нико из наше власти не примећује.

Али добро је – ту су медији, а ми смо на прагу ЕУ. Каква срећа. Европска Унија једва чека земљу са разореном економијом и организованим криминалом који годишње у Србији опере бар две милијарде евра. Једва чека да нахрани нова гладна уста иако не зна шта ће са собом.

Мало о нама

Пролазећи Нушићевом улицом у Београду, приметио сам велики графит: „У 2009. години желим… желим да не желим да одем одавде“. Уколико се човек мало замисли, на ум ће му пасти много разлога због којих неко жели да напусти Србију. Међутим који су то разлози због којих неко жели да не жели да оде одавде?

Биће да тај случај не спада у онај редован – свршени студент, незадовољан ситуацијом, незаинтересован за политику, кога судбина сопствене државе и народа не дотичу превише, жели да оде у земљу која ће више ценити његов таленат. Не. Овај случај упућује на некога ко вероватно воли своју државу и народ, али, и поред тога, жели против своје воље да оде одавде. Запитајмо се о могућим разлозима. Могуће је да не жели да живи у окупираној земљи, у којој је слобода забрањена реч. Могуће је да не може да поднесе њено пропадање и сопствену немоћ да то спречи. Могуће је да не жели да трпи операцију на отвореном мозгу коју му изводе наши еврореформски медији. Могуће је да не жели да се стиди себе и свог народа. Могуће је да нема где и како да изрази свој став. Могуће је да не жели да подиже децу у земљи у којој постоји опасност од нових сукоба и ратова у Војводини и Рашкој области. Могуће је да не жели да живи у земљи у којој, ма колико је волео, не може да нађе чак ни непристојан посао, пошто је економска ситуација, посебно у јужној Србији, налик на Занзибарску. Народ је све сиромашнији, деца и пензионери претурају по контејнерима, на телевизији слушамо бајке, а политичари се башкаре у велелепним вилама које су зарадили служећи народним интересима.

Размишљајући о могућим мотивима те непознате особе, запутио сам се ка Зеленом венцу. Тамо сам срео групу познаника. У разговору сазнам да много присутних „војвођана“ не види ништа лоше у отцепљењу од Србије. Кажу да ће се тиме удаљити од Београда и живети у бољој економској ситуацији. Објаснити њима да је београдизација исто што и новосадизација наликује на изигравање Сизифа. Чак и да схвате, поверовати неће. Телевизија каже друкчије. Затим сазнам да је председник владе АП Војводине (е, само јој је термин „влада“ фалио) отворио мост и открио таблу са својим именом.[1] Отужно.

Пао ми је на памет један мали социолошки експеримент. Замолим све девојке из нашег друштва да једна по једна, ради експеримента, изјави: „Ја сам Српкиња“, и објасни како се у том моменту осећала. Истраживање је дало интересанте резултате. Од дванаест Српкиња само је једна успела да ту реч изговори са поносом, а и та једна је студенткиња из Невесиња, из Републике Српске. Све остале су тешком муком преко језика преламале ту реч објашњавајући да су се осећале „ретроградно, фашистички, бљутаво и одвратно“ . Експеримент је у потпуности успео. Да је Фројд још увек жив, верујем да би имао шта да каже о свему овоме.

Хајде да се запитамо – шта смо ми то учинили и шта је нама учињено те се стидимо самих себе? Зашто се млада Српкиња стиди да изговори било шта што има везе са њеним националним идентитетом? Можда је то делом због тога што Ви, драги читаоци, сада, док читате ове редове, покушавате да се сетите када је последњи пут неко у медијима поменуо израз „Српкиња“. Можда Вам сам израз делује далеко и необично? Одавно га нисте чули? Не знате шта да мислите о таквом изразу? Верујем да неки представник евроунијашке мантре који чита ове редове сада преживљава велике трауме. Да ли сам ја фашиста због коришћења оваквог израза, пита се он? Пишем ћирилицом? Српски сам патриота? Зашто желим да део наших грађанки преименујем?

Шта се то чини са српским идентитетом, шта се то чини са нашим здравим разумом, па у миру и тишини пристајемо на окупацију, ћутање и заборав?

„Ово је Турска“

Дођосмо до кључних дешавања које су произвеле мењање резолуције.

Проблем са мањинама у Србији је идентичан као и у западној Европи. Само што је Србија банана држава, а западноевропске земље то нису. Србија је бомбардована због наводног кршења људских права Албанаца, а Фрацуска је проблем Рома решила на много елегантнији начин. Кажу Французи да имају права да протерају онога ко не жели да се уклопи у француско друштво и прихвати француске вредности. Ето га сад. Двоструки аршини? Ма какви.

Проблем мањина је проблем који постоји у свим демократским државама.

Мањина жели права која јој већина не дозвољава (овде се не мисли само на етничку мањину) и посеже за правима заштите мањина. Тако је дошло до увођења модела који је заступао пре свега интересе мањина – самим тим је демократски принцип једнакости девалвиран. Уколико погледамо данас ситуацију у Србији видећемо да је национални идентитет ствар која се одбацује када је у питању већина, док је по питању мањине то једина и најважнија одредница. Заштита права мањина задире у све области људског друштва. Данас је већина, у сваком смислу, најугроженија.

Бошњаци у Србији имају соствени исламски универзитет, свој национални савет и сва људска права су им загарантована; чак им се толерише и довођење у питање суверенитета државе изјавама „Ово је Турска“.

Претражујићи на интернету, налетео сам на страницу Мешихата у Србији. Пазите шта се каже о дешавањима у Новом Пазару након утакмице Србија-Турска: „Побједничка атмосфера Турске репрезентације најбоље се синоћ осјетила у Новом Пазару, у Санџаку. Око хиљаду грађана, углавном младих, окупило се на централном градском тргу у Новом Пазару да прославе побједу кошаркаша Турске над Србијом у Истанбулу. Они су носили турске заставе и скандирају „Ово је Турска“, ”Турска је шампион” и “Аллаху екбер” .Град освојен аутомобилима, сиренама и заставама Турске и Санџака. Као основне разлоге за весеље Санџаклије су истакли да навијају за Турску јер не прихватају химну „Боже правде“ пошто се у њој спомињу само српске земље и српски род, због српске заставе на којој се налази „кокарда“, коју су носили четници и зато што се на њој налазе само српски симболи и да не постоји ништа привлачно за Бошњаке у таквој симболици, већ напротив, подсјећа на стравична дешавања из прошлости.“ [2]

Објаснише нам наши грађани зашто навијају против земље у којој живе и у којој су рођени. Није, дакле, у питању навијање за своју матичну земљу, као што Срби из Републике Српске навијају за Србију, већ навијање против сопствене земље зато што се са њом не могу идентификовати. Има ли земље у свету где минорна национална мањина (мада би и о њиховом националном идентитету имало понешто да се каже) може да условљава државу? И шта би са покличем „Ово је Турска“? И то је део навијања, је ли?

Имајући у виду да је држава дозволила једном муфтији да се директно умеша у политику и злоупотреби муслимане у циљу промоције једне националне мањине (шта ћемо са Србима муслиманима и Горанцима), очекујем да се дозволи и, на пример, Амфилохију Радовићу или патријарху српском Иринеју исто право. Како то може за једне, а за друге не? И како то муслимане вређа кокарда, а Србе не вређа транспарент на стадиону Новог Пазара озлоглашеном крвнику, нацисти и злочинцу Аћифу Ефендији? Шта би се догодило у Хрватској уколико би нека минорна национална мањина (већину су протерали) учинила исто под изговором да је под шаховницом вршен геноцид у Дугом Светском рату? Можете ли да замислите реакцију хрватске државе? Ја само знам да је Србија једина земља у свету која је овакву поруку у стању да истрпи.

А тек несрећни председник једне минорне опозиционе странке који подржава овакве двоструке стандарде? То је пре за жаљење, него за анализу. Сем тога, на сајту мешихата можете се информисати о деловањима лоби групе у САД-у у циљу успостављања аутономије „Санџака“. Тако се, на пример, преносе злонамерна саопштења непознатих удружења попут босанско-херцеговачког исламског центра из Њујорка који „изражава забринутост због вишемјесечних дешавања у Санџаку, где су еклатантна кршења људских права и слобода Бошњака и муслимана од стране владајућег режима Републике Србије. Чланови БХИЦНИ су преживјеле жртве геноцида и агресије Србије и Црне Горе који су с почетка 1990-тих извршили над БиХ и Бошњацима, тиме нас последња дешавања у Санџаку подсећају на предратни сценарио који је Милошевић применио на наш народ и међународно признату државу БиХ.“ [3] Нека ми неко објасни, која се то људска права крше? И тако дођосмо до тога да је Србија извршила геноцид иако је сам Међународни суд правде пресудио друкчије. Из овога испада да се Мешихат слаже са таквом оценом. Идемо даље. Призивају се страни посматрачи, чак и сам муфтија изјављује на телевизији Б92 да је и он сам навијао за Турску. А онда долазимо до кључне вести која је објављена јуче: „Амерички конгресмен Кејт Елисон обећао је делегацији Бошњака да ће ускоро у Вашингтону актуелизовати питање кршења људских права бошњачког народа у Црној Гори, као и "потребу остварења аутономије Санџака".

У Њујорку су се, како пишу подгорички медији, са Елисоном састали представници санџачких Бошњака из Црне Горе и Србије – помоћник санџачког муфтије и главни имам новопазарског Меџлиса Сенад Халитовић, Смаил Срдановић, предсједник Исламске заједнице Плав-Гусиње у САД, Зеад Рамадан, предсједник Савјета америчко-исламских релација из Њујорка, и бошњачки бизнисмени Мерси Зиљкић и Фериз Муратовић, преносе''Независне новине''.“[4]

О овоме ни речи на јавном сервису. Ни једна једина емисија или вест. Толико смо сви заокупљени наводним кршењем људских права Бошњака да не примећујемо преименовање места у Рашкој области и селидбе Срба у друге крајеве Србије. Исти сценарио је био и са Косметом, а знамо како се то завршило.

Докле?

На крају, треба признати и ово – под тим не мислим на неку одређену мањину – да је крајње време да се држава Србија окрене политици реципроцитета. Колико националних права наша мањина има у суседној држави, толико ће и њихова мањина имати у нашој. Једном ћемо морати да престанемо да изигравамо веће и боље људе, пошто нам то у историји никаквог добра није донело. Једном треба прекинути са праксом да се сваки наш потез који слаби државу назива цивилизацијским гестом, већ се треба погледати у очи и признати да смо начинили исувише грешака и да је крајње време да из њих нешто научимо. Уколико смо, на пример, већ имали искуства са аутономијама, онда смо ваљда извели некакав закључак. Сви знамо како то у Србији почиње и како завршава. И немојмо стално наседати на идентичне заплете и расплете. Нити су нам Руси пријатељи без остатка, нити су Американци непријатељи без остатка.Истина је да је тренутно српски интерес сукобљен са интересима САД-а. Уколико већ морамо да сарађујемо, немојмо се лагати. Немојмо представљати западне земље као нама пријатељске државе, и немојмо се понашати као дилетанти. Политика малих земаља у 21. веку је вештина преживљавања, а вештина моћи је економија. Уколико хрватске фирме поседују већину српске привреде а српска фирма не може да купи ниједну фабрику у Хрватској ваљда је ред да се запитамо зашто је то тако.

Фридрих Ниче је говорио: „ Али ако имате душманина немојте му враћати зло добрим: јер то понижава. Него, докажите још, да вам је учинио нешто добро“. Крајње је време да покажемо да смо од својих противника научили нешто корисно о спровођењу националне политике. Треба научити нешто и од косовских Албанаца, и од Хрвата, а посебно од Американаца. Поражени смо са разлогом. Треба радити на јачању, а не на слабљењу. Суштина живота једне нације и јесте превазилажење и самопревазилажење, прилагођавање тренутној ситуацији.

А ми и даље у сопственим школама учимо децу да говоримо српскохрватским језиком [5], да су Албанци староседеоци Балкана, а Македонци стари европски народ[6].

Посебно сам срећан због истамбулске декларације. И док Милорад Додик одлази у Израел у покушају да умањи утицај Турске и потражи подршку, дотле ми планирамо изградњу споменика погинулим турским војницима у походу на Србију и Мађарску.

Срећна околност по нашу власт и опозицију, посланике, све ђутуре, јесте што српски народ није грчки. Да којим случајем покушају у Грчкој ово што раде нама већ у предвечерје истога дана би сви заједно плутали у једном чамцу ка њиховој вољеној Турској.

Питам се која је следећа образовна емисија коју ћемо имати прилике да гледамо? Или је можда емисија „Здраво, Европо“ довољна.



[1] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/207203/Pajtic-otvorio-most-i-otkrio-tablu-sa--svojim-imenom

[2] http://www.islamskazajednica.org/index.php?option=com_content&task=view&id=4401&Itemid=87

[3] http://www.islamskazajednica.org/index.php?option=com_ezine&task=read&page=2&category=12&article=4398

[4] http://www.24sata.info/vijesti/regija/43243-Lobiranje-americkom-Kongresu-Sandzak-dobiti-autonomiju.html

[5] http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Povratak-srpskohrvatskog-u-udzbenike.sr.html

[6] http://www.nspm.rs/kulturna-politika/srpska-istorija-u-udzbeniku-sestog-razreda-osnovne-skole.html
 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/zapadni-prijatelji-i-domaca-braca.html

Пише: Стефан Стојков

 

 

 

 

 

Иако је већ узаврела атмосфера у вези најављене тзв. Геј параде у Београду за 10.октобар, чини се да ће наредних недеља ствари бити још врелије. Иако је опште познато да садашњи антисрпски режим бескрупулозно уништава земљу, то му не смета да да прећутну подршку одржавању ове скарадне манифестације. Иако постоје појединци који су режимски људи, а отворено заступају одржавање овакве манифестације, ствар која целу ситацију чини гором јеста да су неки од тих појединаца људи виско позиционирани у институцијама власти.

         Успешна режимска политика блокаде свих медија онима који не говоре како би се режиму Бориса Броза свидело не даје баш резултате, како су мајстори евроунијатске цензуре рачунали. Народно незадовољство све већим и дубљим социјалним проблемима у земљи као и распиривање ватре у немирној и етнички нехомогеној Рашкој области додатно и оправдано брину народ и пројектују још црњу слику општег друшвеног стања ствари. 

       Синоћ је на једној београдској телевизији ипак делимично пробијена медијска блокада и грађани су имали прилике да чују, после ко зна колико времена, и мишљење друге стране, односно оне Србије која на све манипулације и штеточинске потезе власти не жели да зажмури. Марко Караџић, државни секретар министарства за људска и мањинска права у Влади Србије, као један од гостију емисије и један од оних који у власти јавно потпомаже одржавање тзв. Геј параде, показао је коначно своје право лице, јер му количина нервозе није дала да се контролише тако да су гледаоци од њега могли много шта да чују, а нашта је било указивано још много раније од када овај државни секретар представља портпарола геј лобија у Србији. Поред свог непристојног и бахатог наступа, јавно је признао и да је нетолерантан према онима са којима се не слаже. Такође је указао да је министар Чиплић, који му је непосредно надређени, од њега нешто мало толерантнији, а грађанство добро зна да је овај Тадићев министар најмање толерантан према Србима. Иако није изнео ниједан ваљани аргумент зашто би једна оваква антиправославна и неморална лакрдија трабало да се догоди 10. октобра, јасно је профилисао све оне који по његовом мишљењу у Србији делују противно интересима његових евроунијатских ментора који су и били иницијатори (понајвише у финансијском смислу) одржавања тзв. Геј параде (поготово након посете Србији, министра иночаствених послова СР Немачке јавно опредељеног педера). Караџићу, и лобију који он заступа, највише смета што би, можда, у доба одржавања овог неморалног вашара, они који се не слажу са том идејом, могли да изађу и промарширају београдским улицама. Иако олако посеже за појмовима као што је толеранција, грађаснке слободе и људска права овај неквалитетни кадар Тадићеве Владе, у мору неквалитетних кадрова државне администрације, показује да не познаје елементарна правна начела сваког цивилизованог правног поретка која се заснивају на томе да нечије право сеже докле год не угрожава туђе. Ту лекцију је преспавао на Правном факултету јер је морао да оде по доспелу рату од својих гејлоби финансијера!

 

Иако велика већина грађана и одређене неукаљане, а ауторитативне иниститиције у друштву, којих је данас мало, отоворено не подржавају овакве провокације, то ни министру ни његовом канцеларијском љубимцу Караџићу не значи ништа. Они ће спровести (или покушати, као што је и сам Караџић рекао) да до параде дође, па и по цену да се ангажује прекомеран број специјалних полицијских јединица које ће тог дана бити плаћене новцем пореских обвезника, тј. истих оних који се са парадом не слажу. Јер лако је арчити туђи новац, поготово када је то још и у туђем интерсу (или су се ставри можда промениле, па је то постао и заједнички интерес кабинетског пара Чиплић-Караџић).

 

На све ово, агресивне педерско-лезбијске организације јавно вређају православни морал и православне хришћане правећи разноразне скарадне плакате у којима се вређају српска црква, патријарх Павле, православни клир, светосавска традиција и историја. О тим провокацијама најбоље сведоче два плаката: на првом је девојка са фалусом у руци у пози молитве, са минђушама на којима су свеци, као и слика где се двојица мушкараца љубе у уста испред Светосавске цркве и споменика вожду Карађорђу. Изговор оних који уређују интернет сајт на којем се ова скарадштина појавила састојао се од тога да је то последица слободе уметничког изражавања, са чиме се одмах сложио вајни државни секретар Караџић. Овим чином је показао колико је за равноправнсот и поштовање људских права, јер му није важно што неко вређа верска права (која такође спадају у домен људских права уставноправно гледано), али му је стало до тзв. Геј параде и тобоже угорожених права педера и лезбијки.

      Овакав наступ само је најава и увод у то, како ће се антисрпски режим обрачунавати са грађанима Србије и пореским обвезницима, а који се не слажу са оним што представља силовање морала у виду бацања прашине народу у очи док се земља распада, економска криза у земљи продубљује, а грађани доводе у безизлазну беду.

 

 

Пише: Борис Малагурски

 

 

 

Србија није копија неке друге државе. Кад сам био мали, родитељи су ме учили да мислим својом главом, а не да к'о мува без главе пратим друге. Ако ортак скочи у бунар, па нећу и ја. Онда кад чујем од неког речи попут "као цео свет", дође ми да бацим ту особу у бунар. То што "цео свет" нешто ради, није доказ да свет чини добро.






Немам ништа против хомосексуалаца, лезбејки и бисексуалаца. Ко шта ради у спаваћој соби ме не занима. Међутим, имам много тога против "параде поноса" коју жели да организује геј популација Србије. Да почнемо од имена. Какав понос? Понос је нешто што се заслужи, тј. када нешто неко уради чиме може да се поноси. То што су гејови поносни на то што су геј, исто је као да неко каже да је поносан што га привлачи сопствена сестра. Шта он ту може. Е, сад, да се он баш потрудио да му сестра постане привлачна, да је даноноћно гледао у њу и (некако) присиљавао (или убеђивао) себе да му се допадне, па се заљуби у њу, онда нека се поноси што је постигао неки циљ. Исто тако и за гејове - који су они напор уложили да буду геј? Сигуран сам да могу да се поносе за многе друге ствари које су постигли у животу, али не и за саму чињеницу да су геј.



Следеће, грађани Србије углавном не схватају шта су то геј параде. Они мисле да се само окупе гејови и шетају, ништа више. Погледајте мало како изгледају геј параде у Сан Франциску или Ванкуверу. Такве сцене не смеју ни да прикажу на телевизији, или замутне одређене делове, да не би деца видела то, али је из неког разлога сасвим ОК да то могу деца да виде на улици. Те параде су одвратне јер приказују најгоре перверзије као општеприхваћене међу гејовима (па промовишу исте вредности и онима који их посматрају) и никако не стварају лепу слику о геј популацији. Ако Срби мисле да је у питању обична шетња, само је питање времена када ће се параде претворити у оно што видимо у већим градовима Северне Америке. Запамтимо, и у Сан Франциску је геј парада почела као обична шетња.



Једна ствар ми остаје потпуно нејасна и нелогична. Геј популација тврди да жели једнака права и да буду прихваћени у друштву. Како очекују да их друштво прихвати тако што ће они исто то друштво провоцирати? Ако су сада грађани Србије већински против геј параде, шта има да гејови терају инат и још очекују да их сви са смешком дочекају? Уколико гејови желе да их људи заволе, нек' ураде неке корисне акције које ће их промовисати и приказати у добром светлу. ОК, чињеница је да постоји одређена дискриминација против њих, али зашто они не одговоре смешком на то и неким лепим актом? Уместо што геј организације у Србији хрле да признају независност Косова, што не оду да помогну Србима на Космету? Одмах би многи променили мишљење о њима. Ако ја хоћу да се допаднем неком друштву, нећу их смарати како они морају да ме поштују и виде као једнаког, јер су то моја грађанска права, већ ћу учинити нешто што ће им бити драго. Зар не би свако тако урадио?



Изгледа да се ради о нечем другом. Кроз историју смо видели да се "борбом за једнакост и права" обично траже привилегије. То смо ваљда до сада научили. Опште је познато да је геј лоби прилично јак на Западу, те да покушава да своје гране прожима кроз наше друштво, промовишући један поремећај. Онај ко жели да се уклопи, не скреће пажњу на себе. Они који скрећу пажњу на себе, желе посебан статус. У овом случају, посебан статус заснован на нечем што, пре свега, није природно. Замислите сутра параду инцеста. Или параду свих живих поремећаја код људи? Бити геј није опредељење. Или сте геј или нисте. Не могу ја сутра да одлучим да ми се допадају мушкарци. Сви који другачије тврде, имају неке мотиве. А моћ и финансијски просперитет је увек јак мотив код многих.



И на крају, желим нешто да кажем добронамерном делу геј популације Србије. Фрањо (не Туђман, већ Асишки) једном је рекао: "Господе, подари ми снагу да променим оне ствари које могу, спокој да прихватим оне ствари које не могу променити и мудрост да приметим разлику између тих двеју ствари". Ако желите да вас грађани Србије заволе, будите добри и конструктивни чланови српске заједнице и заволеће вас. Немојте непотребно провоцирати људе нереалним хировима, нећете на тај начин никако стећи симпатије. Тако можда стекнете симпатије Американаца, али ви живите у Србији. А Србија није копија неке друге државе.
 

Пише: Милан Дамјанац

Зато што је Србија двоструко окупирана: власт је окупатор у сферама у којима не би смела да има утицаја, а странци у сферама у којима би српска власт морала да има утицаја



Пролазећи Нушићевом улицом у Београду, приметио сам велики графит: „У 2009. години желим… желим да не желим да одем одавде“. Уколико се човек мало замисли, на ум ће му пасти много разлога због којих неко жели да напусти Србију. Међутим који су то разлози због којих неко жели да не жели да оде одавде?

Биће да тај случај не спада у онај редован – свршени студент, незадовољан ситуацијом, незаинтересован за политику, кога судбина сопствене државе и народа не дотичу превише, жели да оде у земљу која ће више ценити његов таленат. Не. Овај случај упућује на некога ко вероватно воли своју државу и народ, али, и поред тога, жели против своје воље да оде одавде. Запитајмо се о могућим разлозима. Могуће је да не жели да живи у окупираној земљи, у којој је слобода забрањена реч. Могуће је да не може да поднесе њено пропадање и сопствену немоћ да то спречи. Могуће је да не жели да трпи операцију на отвореном мозгу коју му изводе наши еврореформски медији. Могуће је да не жели да се стиди себе и свог народа. Могуће је да нема где и како да изрази свој став. Могуће је да не жели да подиже децу у земљи у којој постоји опасност од нових сукоба и ратова у Војводини и Рашкој области. Могуће је да не жели да живи у земљи у којој, ма колико је волео, не може да нађе чак ни непристојан посао, пошто је економска ситуација, посебно у јужној Србији, налик на Занзибарску. Народ је све сиромашнији, деца и пензионери претурају по контејнерима, на телевизији слушамо бајке, а политичари се башкаре у велелепним вилама које су зарадиле служећи народним интересима.

Размишљајући о могућим мотивима те непознате особе, кренуо сам ка Зеленом венцу. Тамо сам срео групу познаника. У разговору сазнам да много присутних „војвођана“ не види ништа лоше у отцепљењу од Србије. Кажу тиме ће се удаљити од Београда и живети у бољој економској ситуацији. Објаснити њима да је београдизација исто што и новосадизација наликује на изигравање Сизифа. Чак и да схвате, поверовати неће. Телевизија каже друкчије. Затим сазнам да је председник владе АП Војводине (е, само јој је термин „влада“ фалио) отворио мост и открио таблу са својим именом.

ЈА САМ СРПКИЊА Пао ми је на памет један мали социолошки експеримент. Замолим све девојке из нашег друштва да једна по једна, ради експеримента, изјави: „Ја сам Српкиња“, и објасни како се у том моменту осећала. Истраживање је дало интересанте резултате. Од дванаест Српкиња само је једна успела да ту реч изговори са поносом, а и та једна је студенткиња из Невесиња, из Републике Српске. Све остале су тешком муком преко језика преламале ту реч објашњавајући да су се осећале „ретроградно, фашистички, бљутаво и одвратно“ . Експеримент је у потпуности успео. Да је Фројд још увек жив, верујем да би имао шта да каже о свему овоме.

Хајде да се запитамо- шта смо ми то учинили и шта је нама учињено те се стидимо самих себе? Зашто се млада Српкиња стиди да изговори било шта што има везе са њеним националним идентитетом. Можда је то делом због тога што Ви, драги читаоци, сада, док читате ове редове, покушавате да се сетите када је последњи пут неко у медијима поменуо израз „Српкиња“. Можда Вам сам израз делује далеко и необично? Одавно га нисте чули? Не знате шта да мислите о таквом изразу? Верујем да неки представник евроунијашке мантре који чита ове редове сада преживљава велике трауме. Да ли сам ја фашиста због коришћења оваквог израза, пита се он? Пишем ћирилицом? Српски сам патриота? Зашто желим да део наших грађанки преименујем?

Шта се то чини са српским идентитетом, шта се то чини са нашим здравим разумом, па у миру и тишини пристајемо на окупацију, ћутање и заборав?

***

ОВО ЈЕ ТУРСКА Сурфујући интернетом, налетео сам на страницу Мешихата у Србији. Пазите шта се каже о дешавањима у Новом Пазару након утакмице Србија-Турска: „Побједничка атмосфера Турске репрезентације најбоље се синоћ осјетила у Новом Пазару, у Санџаку. Око хиљаду грађана, углавном младих, окупило се на централном градском тргу у Новом Пазару да прославе побједу кошаркаша Турске над Србијом у Истанбулу. Они су носили турске заставе и скандирају „Ово је Турска“, ”Турска је шампион” и “Аллаху екбер” .Град освојен аутомобилима, сиренама и заставама Турске и Санџака.

Као основне разлоге за весеље Санџаклије су истакли да навијају за Турску јер не прихватају химну „Боже правде“ пошто се у њој спомињу само српске земље и српски род, због српске заставе на којој се налази „кокарда“, коју су носили четници и зато што се на њој налазе само српски симболи и да не постоји ништа привлачно за Бошњаке у таквој симболици, већ напротив, подсјећа на стравична дешавања из прошлости.“

Објаснише нам наши грађани зашто