Desna Misao

БОРИС ЈЕ СВУДА ОКО НАС

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:59

Пише: Марко Радуловић

 

 

Кад за некога кажемо да је наметљив, да је наметљивко, мислимо на људе који се гурају тамо где им није место, на људе који стално желе да буду у центру пажње, да буду виђени на неким местима и догађајима, јер просто болују од такве неке потребе. Такав је и наш "најпаметнији" председник Борис. Или "најлепши", како воле да му тепају они што га подржавају кад изгубе аргументе око његове (политичке) интелигенције.

Оно што се да приметити је то да је он присутан свуда и на сваком месту. Нарочито у последње време. Као Супермен стигне да се свуда појави. Просто се осећа у ваздуху. Love is in the air - Boris is in the air. Ако вас задеси поплава, одмах је ту Борис да се мало слика с вама, да вам каже како да спасете живину, где да изместите краве из штале, како да осушите просторије кад се вода повуче и како да извршите дезинсекцију, дезинфекцију и дератизацију. Ако вас задеси земљотрес, ту је одмах Борис са својим познатим црним цокулама и сивом јакном за ванредне ситуације. Упадне вам у двориште, слика се с вама (то је обавезно) и крене да саосећа с вашом несрећом. Они који га не воле пожеле да му разбију главу неком циглом из рушевина, али не иде то, а и горила је ту.. Почне он ту пред камерама да гледа срушени део куће, потпорне зидове, носеће греде итд. Мршти се, очајава.

Онда загрли вашег деду и каже му како држава неће дозволити да старина чека зиму на улици. Наравно, деда поверује, пусти и сузу од среће у целој тој несрећи, поверујете и ви. Па председник обећава, еј, није то било ко! Онда прођу недеље и месеци и схватите да сте и ви ваш старина извисили, да држава паре не даје, да од куће нема ништа ако не стигне хуманитарка и да је Борис био ту само ради кампање и сликања за јавност. Схватите да је његов долазак био само потврда да несрећа никад не иде сама. Током тих посета Борис покушава и да буде нешто духовит ( нпр. "да ли сте давали кокошкама неке кокошије седативе да их смирите" итд.), али обично су те шале баш глупе, само што нико неће то да му каже, па се сви као нешто смеју, да председник не би испао будала. Ако у вашем месту славите неку светковину где се окупљају сви мештани, такође постоји велика могућност да дође Борис, да се наметне као почасни гост и да онда он постане важнији од свеца и славе коју славите.

Ако почињу радови на некој обилазници, ту је одмах Борис са жутим шлемом на глави, корача одважно градилиштем, бодри раднике, мудрује о арматури, а може и да провоза багер ако треба, да опет збија глупаве шале и наравно - у 90% случајева се на томе и заврши цела прича о "градњи" неке деонице или коридора. Ако се одвија нека дечија манифестација, опет је ту Борис да отпева с дечицом коју песму, да у неком паркићу с Ђиласом одигра партију малог фудбала или с Дачићем 1 на 1, ако је неки кошаркашки турнир у питању. Ако се снима неки филм или серија, опет је ту Борис да посети екипу која снима, да разговара с глумцима, с режисером, да каже како је и он био талентован за глуму, али му је тата ипак објаснио да је талентованији за нешто друго (за политичке манипулације, вероватно). И тако се Борис ту распитује о сценарију, пијуцка ракијицу док му сви око њега говоре све најлепше о његовом (бедном) политичком програму, а он се онако задовољно смешка. А то што Србија гори, а Борис се чешља, кога је брига за то.
И још много је оваквих примера, ситуација постаје алармантна и ако се настави овако, почеће он и из фрижидера да нам искаче. Куповаћемо нпр. "Боришки сир" или рецимо уместо "Carnex" - "Борекс" чајну кобасицу. Или нпр. млеко с 2,5% Борисове млечне масти. Или ћемо имати чоколаде "Борисове најлепше жеље" или рецимо новогодишња понуда Борис-коле, где платите 2, а добијете још литар гратис. Мој је предлог да и овај Fiat избаци једну серију Борис-пунта, па кад га псујете што је на 5.000 пређених км већ почело да цури уље, да га бар псујете са задовољством. Ко зна, можда почнемо да купујемо и прашак за веш и омекшивач, а уз то добијете залепљен и диск на коме су сва Борисова обећања, која треба прочитати као бајку деци пред спавање.

Али оно где је он мени био баш онако упечатљив и чак симпатичан у целој тој његовој глупавој жељи да буде у центру пажње је Дејвис куп меч Србија - Француска, односно меч Троицки - Љодра. Појавио се изненада Борис. Дошао је директно са поплављених подручја (баш као да га је поплава донела).

Током тог меча Троицки - Љодра, Борис је некако највише штрчао и гледао да буде у центру пажње. Наиме, он је био тај који је повремено скакутао боље и од Боже Ђелића. Он је био тај који носио шал око врата и покушавао да у неким моментима буде и вођа навијача, дижући три прста у вис. Као и на Олимпијади кад је Бушу објашњавао шта значе три раширена прста, па онда то препричао после ( ако је неко то гледао и чуо шта је рекао, могао је да види да ни сам не зна шта значе три раширена прста и баш је Буш имао шта и да научи).

Такође је он био тај који је стално био у кадру. Верујем да су неки странци, који су гледали пренос, а можда не знају ко је он, помислили да је он можда неки бивши наш тенисер или селектор или да је Зикијев будући партнер у дублу, па је због тога он много више у кадру и од самог селектора Обрадовића. Мада је тешко да за Бориса не знају и странци, он је планетарно познат по извињењима. Током пауза он је био тај који је давао аутограме деци (пребацујући жваку по устима као неко неваспитано дерле). Шкрабао је маркером своје име, као да је Пит Сампрас, док је горила пратио да га неки изиритирани гледалац не звизне неким предметом. Након меча он је био тај који је просто морао да да изјаву за РТС и да поздрави целу нацију као нека манекенка. Умало се није потписао на камери, али му је маркер остао негде у публици. Такође је он био тај који је морао да приђе играчима Француске и да им каже како морају да наставе даље уздигнуте главе, да је све ово само спорт, да их баш он утеши, док су га они гледали у фазону "ко је, бре, сад овај?" и "ајде, прикане, не буди досадан".

Кад је почело шишање, вероватно је имао жељу да седне да и њему направе нуларицу, али Бозољац није донео столицу и за њега, па је извисио. Иначе, да је био ошишан, пентрао би се тај с њима и на скупштинску терасу.

У сваком случају, оно што најмање може да уради, то је да упути извињење Саркозију и француској нацији због тога што је Троицки нанео душевне болове Љодри и што је због тога овај болно плакао након меча. Треба га подржати у томе, то је у опису његовог посла и у томе је ненадмашан.



П.С Гарантујем да је Борис и један од администратора Фејсбук-а и плашим се да се од некуд не појави да стави и неки коментар. Он је чак можда и пријатељ са сваким од нас на фб-у, само иза лажних имена. Јер, не заборавите - Борис је свуда и увек око нас..
 


СРПСКИ НОБЕЛ И ГЕОПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:15

(Србија за Нобела)

 

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Када би се којим случајем додељивала Нобелова награда за најбесмисленије и најнеодговорније политичке потезе године, убеђен сам да би српска политичка елита редовно тријумфовала. Ово ласкаво признање она заслужује већ годинама уназад а сваке године смисли неку нову непромишљеност како би остала на врху лествице штетних геополитичких потеза.

На списак непромишљених потеза свакако треба додати читаву ујдурму око (не)одласка српског амбасадора на свечаност поводом доделе Нобелове награде за мир. У политици, геополитици посебно, најгори потез који се може направити јесте неодлучност. Када се нека одлука донесе, од суштинске је важности да се поштује, независно од тога каква. Зависи од случаја до случаја, тек обично се тражи максимум и прети се максимумом како би друга страна прихватила оптимум, који би био прихватљив. Дакле, уколико бисмо, на пример, хтели да бранимо Космет мирним путем релативно успешно, од суштинског значаја би било улагати у војску, претити војном силом и заузети чврст став. Наравно, никоме не пада на памет да ту војну силу и употреби. Она је присутна у преговорима искључиво као средство дипломатског притиска, док је дугорочно војно оружје у 21. веку свакако економија.

Нико на Западу не жели нови рат и само тада, када би Србија имала кеца у рукаву, њени аргументи би били саслушани и уважени. Не бисмо добили све што смо желели, али бисмо добили оптимално решење за Космет. На такав начин су Албанци издејствовали подршку западних земаља за сецесију: они су имали чиме да прете, ми нисмо. На страну што би „српски" медији започели кампању против било ког политичара Србије који би тако шта подржао. Такав политичар би након пар оваквих иступа био политички мртав.

КОЈИ ЈЕ НАШ ИНТЕРЕС?

Елем, у геополитичком контексту у коме се налазимо од суштинске је важности препознати улогу земаља БРИК (Бразила, Русије, Индије, Кине) у будућем односу снага на светском нивоу. Ту посебно мислим на улогу Русије, која се налази у партнерском односу са изузетно утицајном, ако не и најутицајнијом чланицом ЕУ, Немачком; и Кину, која је толико моћна да је одобрила кредит за ММФ и тако ојачала утицај у овој светској организацији. У оваквој геополитичкој ситуацији од изузетне је важности препознати сопствене интересе. ЕУ се бори са економском кризом, солидарност међу земљама Уније је све мања, а евро као валута доживљава велики пад и могући колапс. Немачка стога прави сепаратне договоре са Русијом, а незадовољство грађана Уније је све веће. Појавом толико најављиваних „стубова спољне политике" (Вашингтон, Москва, Брисел, Пекинг), јасно је да се отвара могућност за политичке игре и договоре са више моћних држава. Основни предуслов је - не прекидати односе ни са једним великим светским играчем, а основна теза које се треба држати јесте да је најгоре бити на средини и ветрометини. У једном моменту мораћемо бити ближи једнима у односу на неке друге.

Избор српске политичке елите да прогласи политику чланства у ЕУ као безалтернативну, иако је евентуални улазак исувише далеко, отвара мноштво проблема. На првом месту, регионални утицај Турске, затим финансирање и подршка сецесионизму у оквиру Србије и подршка све већој одвојености Војводине од Србије. У том контексту, уколико се има у виду да је српска политичка елита малтене клечала пред западним званичницима и чинила све како би их одобровољила за сарадњу, а није успела чак ни да значајно смањи непријатељство западних сила, ваља признати да је покушај ослањања искључиво на западне партнере доживео прави фијаско. Са друге стране, у одсудним моментима политичке борбе за Космет, Кина је пружала подршку и помоћ Србији. Не само то, већ је Кина одредила Србију за свог стратешког партнера на Балкану и одлучила да доста инвестира у њу.

Дакле, јасно је да је интерес Србије да у геополитичкој ситуацији у којој има мноштво непријатеља њених легитимних интереса, сачува и настави да продубљује односе са њој пријатељским државама и народима.

ШТА СЕ ДОГОДИЛО?


Након политичке подршке Србији, Кина је по први пут од српске владе и српског министарства спољних послова затражила контрауслугу. Та контрауслуга није ни страшна, нити сувише значајна, нити неизводљива, већ у кинеском духу, поштено одмерена ситуацији у којој се Србија налази и њеној тренутној снази. Тражено је да Србија не пошаље свог амбасадора на доделу Нобелове награде за мир. Разуме се да је у нашем интересу било да позитивно одговоримо на кинеску молбу. Званични Пекинг се не одбија тек тако, а посебно није мудро да га одбије једна мала земља као што је Србија, нарочито због тога што је захтев веома коректан и фер (што се не може рећи за захтеве западних „пријатеља").

Уопште ме не занима улажење у проблематику људских права и разматрање аргумената о заслужености признања. Да ли је Лију Сјаобоу заслужио Нобела или не, мање је важно. Заслуге можда постоје, а можда не постоје. Међутим, оно што ме занима јесте чињеница да постоји политичка позадина и политички интереси који су утицали на одлуку да баш Лију Сјаобоу добије овакво признање у овом деликатном геополитичком тренутку.

Уколико сумњате да Нобелова награда за мир још од хладног рата има политичку конотацију, сетите се само да је исту награду добио и Марти Ахтисари. Тада смо ми тражили и добили кинеску подршку и био је ред да узвратимо пријатељску услугу у духу сарадње и добрих односа српског и кинеског народа, и у духу паметних геополитичких потеза.

Став Србије да не присуствује додели Нобелове награде разљутио је пар европских званичника (посебно оне који долазе из бивших СФРЈ република), а обрадовао званични Пекинг.

Преиначена одлука је разљутила званични Пекинг и то далеко више него што би га разљутило одбијање молбе на старту. Преиначеном одлуком Србија је показала да нема ни минимум политичке озбиљности, да није у стању да одоли притисцима, да нема сопствену спољну политику и да је у ствари најобичнија „банана држава", и да стога није поуздан партнер.

Са друге стране, преиначење првобитне одлуке обрадовало је званичнике ЕУ понајвише због тога што је још једаред потврђена теорија по којој је једини успешан метод који треба примењивати у односима са Србијом притисак. Након свега, званичници западних земаља су задовољни али и забринути због првобитне „несмотрености Србије". Као да се ради о малом детету, а не о сувереној европској земљи, држава Србија се третира као неваљало и немирно дете које је могуће у ред довести искључиво добрим батинама. А пошто Србија увек пристане на све пошто је добро истуку, логично је да је закључак - и убудуће ћемо је тући.

РОДИТЕЉСКЕ ДУГЕ РУКЕ 

Притисак који је довео до промене одлуке је био вишеслојан. Започео је неумесним изјавама Јелка Кацина, осведоченог пријатеља српског народа који је вређао српску државу и говорио о поштовању људских права у Србији (пре него што је сагледао стање људских права и поштовања права националних мањина у његовој сопственој земљи). Затим је напоменуо да је првобитна одлука Србије израз српске „сервилности". Тиме нам је, између редова, заправо поручио две ствари. Прва је да је пожељно бити сервилан само према господарима у Бриселу и Вашингтону. Дакле, није проблем сервилност, већ је проблем што нисмо селективно сервилни. Друга ствар коју нам је поручио јесте да погледамо пример његове земље. Она је светао пример селективне сервилности. Ни реч против Брисела и Вашингтона.

Након њега, уследили су гласноговорници Брисела и Вашингтона у Србији, почевши од лидера неких опозиционих партија, невладиних организација и медија. И наравно, Вука Драшковића. У питању су биле нове досетке, не знам ни сам које по реду. Медији су цео случај представили крајње једнострано и тенденциозно, ставивши одлуку која је, по својој суштини политичка, искључиво у контекст људских права. И наравно, резултат је постигнут.

У међувремену је вероватно забележен и један петоминутни телефонски позив из Брисела у председништво Србије, након чега је пирамидална структура моћи реаговала као сат и спречила покушај вођења аутономне српске спољне политике.

Које су најзначајније поуке и дилеме?

Из ових дешавања, међутим, свакако треба направити једну паралелу и поставити једно питање. Паралела се односи на позицију и намере Вука Јеремића. Овим дешавањима је коначно разрешена дилема о природи догађаја који су довели до одустајања од српске резолуције против независности Космета на Генералној скупштини УН. Сада је јасно да се није радило ни о каквој завери, већ да је министар спољних послова био директно миниран из зграде самог председништва Србије и да је Борис Тадић подлегао притисцима. Слична ситуација се и сада поновила. Већ сада се спекулише да ће Јеремић бити смењен након завршетка страначке скупштине и унапред изгубљене трке за потпредседничко место. Тако је једном стављена тачка на спекулације о наводној „сарадњи у прихватању притисака из Брисела". То наравно, не објашњава фрапантну чињеницу да Јеремић и даље трпи такво фактичко стање.

То не објашњава чињеницу да Јеремић још увек није поднео оставку. Оставка би сачувала његов политички кредибилитет, показала његов морални интегритет и позитивно утицала на његову даљу политичку каријеру.

Напросто нема смисла суделовати у спољној политици на коју као министар нема пресудног утицаја. Са друге стране, признајем да ми је некако мучно да своје ставове приближим ставовима неких невладиних организација и медија које ових дана траже његову смену због покушаја да води независну спољну политику утемељену на српским интересима.

Питање које ваља поставити тиче се маневарског простора који би Србија имала уколико би икада постала чланица ЕУ. Великој и моћној немачкој држави дозвољено је савезништво са Русијом, мада се ни на то савезништво не гледа исувише благонаклоно, али је већ неко време јасно да се малој и слабој српској држави не би толерисао никакав политички потез који не би одобрио или иницирао сам Брисел. То нас доводи у ситуацију да будемо и фактички одвојени од нама пријатељских земаља, са којима нећемо бити у стању ни у позицији да градимо добре односе, док ћемо зависити искључиво од воље Брисела и Вашингтона.

Колико је то мудро, с обзиром на њихову подршку даљој дезинтеграцији Србије, независном Космету и гашењу Републике Српске процените сами. Међутим, коначна одлука о смеру српског државног брода је у рукама оних који су у ситуацији да креирају спољну политику ове земље.

А уколико поред ЕУ, за циљ одаберемо и НАТО, и у једном тренутну аплицирамо за чланство у овом ратном пакту који нас је бомбардовао показаћемо две ствари: да смо изгубили свако достојанство, политички компас и морални кодекс и да смо направили политички потез који се може једино мерити са оном народном „отишао у четнике '45."

У сваком случају резултат ове ујдурме и државног скандала јесте да смо још једном демонстрирали своју „сервилност", неозбиљност и да смо од две понуђене могућности изабрали трећу која је гора од обе- изневерили смо и ЕУ и Кину, а понајвише смо изневерили себе. То заиста можемо само ми.

Заслужили смо Нобела, заиста.

П.С. Постоји додуше и једна добра вест која је проистекла из читавог замешатељства- схватили смо да имамо премијера!


http://standard.rs/vesti/36-politika/6145-milan-damjanac-srpski-nobel-i-geopolitike-posledice-.html
 


Идентитетска политика

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:07

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Национални идентитет и културни образац су предуслови јединствене нације и стабилне државе. Зачетак распада Југославије јесте у томе што се није успео наметнути југословенски културни модел и национални идентитет, док је у време СФРЈ више чињено на промоцији локалних, сепаратних идентитета него општег. Иако се јавно истицало да је југословенски идентитет најважнији, доминантни су ипак били сепаратни национални идентитети, док се кровни југословенски идентитет помаљао само као условни и не сувише одређујући (сем када је реч о преузимању идентитета Југословена у иностранству). Такав положај југословенског идентитета условио је распад државе у реалитету, у фактичком смислу, пошто не постоји народ који би је бранио због тога што она јесте или је требала да буде. Јасно се могу одредити филозофски, затим социолошки, правни и политички почеци распада. Сличан сценарио се понавља и у Србији данас. Иако се СФРЈ распала а Србија имала ту несрећу да велики део Срба остане ван граница Србије, процес разградње није завршен. И та окрњена територија коју Србија контролише се неупитно смањује. Србија постаје Југославија у малом - скуп различитих диверзитета без озбиљног или успешног покушаја да се створи нација наметањем српског кровног идентитета.

Срби, Војвођани и остали

У том смислу, Србија све више постаје заједница више идентитета који егзистирају заједно- српског, војвођанског и мноштва мањих. Разлика између српског и војвођанског идентитета је пре свега у опсегу. Домет српског идентитета јесу углавном грађани Србије који су српског етничког и културног карактера. Са друге стране, војвођански идентитет не подразумева етничку већ искључиво културно-обичајну и географску припадност. Успех војвођанског идентитета је видљив на први поглед. Успело се са наметањем заједничког осећаја припадности, прихватања одговорности за заједничку судбину и заједничких тежњи. Војвођани су целина за себе који ће се, како године буду пролазиле, све више удаљавати од својих сународника, који покушавају да сачувају обрисе народног идентитета.


У Војводини се покушава наметнути југословенски идентитет али са једном крупном разликом- иако се подржава и негује ентичка различитост, кровни идентитет се никада не доводи у питање. Такође, како би идентитет могао бити успешно накалемљен на постојеће идентитете, морао се наћи некакав моменат одношења. То су, већ традиционално, Срби из других крајева Србије и Београд. Управо због тога, онима који преко медијске слике креирају војвођански идентитет треба апсолутно свака назнака истог. Стога је њима од капиталне важности у фактичком смислу ВАНУ која ће постати јак темељ њихове евентуалне будуће и фактичке самосталности, док им је са друге стране, са идентитетске тачке од изузетне важности и симболичка промена назива „извршно веће Војводине“ у „влада Војводине“, чиме преко језика у говор улази идентитетска повезаност којом се даје на значају новој нацији. Идентификовање са политичком творевином каква је Војводина, која контролише медије и све позитивне аспекте живота у покрајини (наиме, ради се о томе да се све што се позитивно догоди приписује Новом Саду, а све негативно Београду и остатку Србије) изазваће стварање нове нације.

Бојим се да се у Србији никада није исправно схватала разлика између нације и народа. Могуће је да је то зато што сама етимологија већег дела наших израза који су са том разликом повезани даје тим истим изразима потпуно друкчије значење него у већини европских земаља. Но, једно је сигурно- били смо убеђени да је немогуће од српског народа у Црној Гори створити црногорску нацију, али се то ипак догодило. Стварање нација на нивоу политичке јединице је данас могућ и реалан феномен и повезан је са грађанским друштвом. Утицај медија на промену свести је немерљив. Не ради се овде о асимилацији или о негирању националних права сваке етничке заједнице, већ о њиховој идентитетској интеграцији у државу што је предуслов стварања стабилног, патриотског грађанског друштва. Све до Другог Светског рата, Србија је градила и неговала грађанско друштво и здрави патриотизам. У том и таквом друштву постојало је мноштво примера разних етничких група које су се изјашњавале као Срби или су у најмању руку биле патриотски опредељене (сетимо се само Јевреја који су се изјашњавали као Срби мојсијевске вероисповести).
Инсистирање на националним саветима, светско и регионално лидерство у давању максималних права националним мањинама скупо ће нас коштати. Држава ради на стварању нејединства, уместо јединства. Често се чак и одриче дела грађана који не желе да буду третирани као националне мањине.

Регионални идентитети

Као да сви ови диверзитети у оквиру овако малог народа на овако малој територији нису довољно лоши, већ се држава упорно труди да створи још подела и да што је могуће више ослаби осећај јединства и заједничког интереса и тежњи. Расцепкана држава на регионе који поседују значајну политичку и економску снагу и дипломатска представништва у иностранству не може да делује ни јединствено ни одлучно.

Таква држава је осуђена на пропаст пошто њени грађани не осећају припадност према другим идентитетима. Зашто би Војвођанина бринуо развој југа, а јужњака развој Војводине? Свако гледа свој регион, нико не осећа солидарност према другоме. Таква ситуација може одвести само у општу анархију која ће довести до цепања државе.

Прича о регионализацији је дневнополитичка и као таква представља средство за унутрашњу употребу, мада не треба занемарити ни притиске које стижу из ЕУ да Србија што пре раздели моћ по регионима, посебно како би добила приступ већем новцу из предприступних фондова. Било како било, регионализација није исто што и децентрализација. Уосталом у суседној Храватској аутономије су Уставом забрањене, а држава је подељена на мноштво административних јединица- жупанија (што је требало и у Србији спровести), док са друге стране званичници западних земаља чине све како би централизовали Босну и Херцеговину.

Како то у Европи раде?

Погледајте пример успешне европске демократије и успешног грађанског друштва- размотримо укратко пример Француске.

Француска има снажну политику асимилације свих етничких група у једну француску нацију. Различитост аутохтоног становништва огледа се и у дијалекту. Корзиканци су етничка група најсличнија Италијанима. Значајну етничку групу Француске чине Арапи и Африканци који су углавном сконцентрисани око великих градова. Град са највишим процентом Арапа је Марсеј и околина, где они чине већинско становништво.
„Као Французи данас се пописују сви народи који живе у Француској, па тако и други народи на подручју Француске који су настали романизацијом старе Галије и германских племена. Међу овима данас разликујемо Франко-Провансалце из источне Француске у пограничним крајевима са Швајцарском и Италијом; Окситанце на југу Француске; Провансалце са обале Средоземља; Гаскоњце који су по свој прилици аквитанијским језиком романизовани Баски и налазе се на југозападу Француске и у суседној Шпанији; Корзиканце са Корзике којих има и у САД-у и Италији. Француски језик наравно има далеко највећи број говорника, али је етно-културно наслеђе тих народа сасвим различито. Постоји више локалних језика: баскијски, бретонски, каталонски, корзички, фламански, алзашки, окситански. Француска влада и школство тек су однедавно допустили њихово коришћење. Регионални се језици данас уче у неким школама, али француски остаје једини службени језик, како на локалном тако и на државном нивоу.“ [1] На пример, бретонски језик у региону Бретање је скоро потиснут из школа. У Француској се веома ретко говори о аутохтоним етничким групама и њиховим међусобним језичким и културним разликама, што је државна политика. Упркос свему, велики број Бретонаца снажно подржава аутономију своје регије, али је Француска на време реаговала и економском политиком приморала велики број Бретонаца да емигрирају у Париски регион.

До недавно се нису ни знали тачни подаци о мањинама, јер је појам "етничка мањина" готово непознат у Француској. Наиме, још од Француске револуције држава примењује "закон тла", који каже да су пребивалиште и етнички идентитет нераздвојни, односно, онај ко живи у Француској је, самим тим, аутоматски Француз. Етничке мањине су кроз историју асимиловане у јединствену француску нацију на све начине, углавном веома успешно. Тек је недавно, и то под притиском Европске Уније, Француска дала тек нека нешто битнија права етничким мањинама.

За то време...

Овај пример је требао да послужи како би се сагледала сва озбиљност проблема и да ослика начин на који се једна озбиљна држава суочава са таквим проблемом.
Српски медији, са друге стране, не желе да промовишу стварање минимума заједничког идентитета, тј свести на нивоу државе. Део проблема је у томе што је српски идентитет искомпромитован и као такав непожељан за опстанак, а камоли за истицање. Српски идентитет је преко српских медија толико искомпромитован да код грађана изазива осећање стида, док код других изазива осећање озлојеђености. Немогуће је истицати и поносити се српским идентитетом када се он разара на сличан начин као немачки након Другог Светског рата. Суштина је у томе да помен и доживљај српског идентитета, у најмању руку изазивају нелагоду. Зато се медијско наметање војвођанског идентитета одобрава и поздравља а српског не. Друго је питање да ли би деловање у том смеру било успешно, али је сигурно да друштво без изграђеног колективног идентитета који генерише осећај патриотизма не може донети дугорочну стабилност већ само постати извор нових националних тензија. Не само што српски медији учествују у разарању српског идентитета (погледајте само шта се дешава са ћирилицом или СПЦ) већ и већина интелектуалаца прихвата овакву позицију као легитимну и под изговором заштите демократије, људских права, толеранције и грађанског друштва угрожавају и штете управо вредностима у које се заклињу.

Ситуација у Рашкој области је прави пример овакве шизофрене ситуације. Медији имају разумевања за протесте и изјаве исламског муфтије, док немају ни трунку разумевања ни за далеко мање ствари ако је у питању свештеник Српске православне цркве. Са друге стране, медијски се без икакве задршке, грађани Србије који живе на том подручју сврставају у Бошњаке иако се зна да постоји један део муслимана у тој области који себе сматрају Србима муслиманске вероисповести. Ова врста самонегирања и игнорисања сопственог народа, а са друге стране повлађивање верским лидерима који се отворено баве политиком шаље погрешну поруку свим осталим српским грађанима. Постоје чак и групе које се јавно залажу за независност Космета и Војводине, што је, ваљда, кршење Устава ове земље. Погледајте само реакцију на изјаве председника општине Прешево. Изјаву да ће три српске општине пре или касније постати део тзв. „Велике Албаније“ дотични функционер не само што није демантовао, већ ју је изнова поновио, речима „хапсите ме али Прешево ће бити у Великој Албанији“.[2]

Дотичном функционеру је име Орхан Реџепи, и бивши је командант терористичке јединице ОВПБМ које се оружано борила против српске државе. Наравно, аболиран је од одговорности, и сада без икаквих проблема и препрека, у Србији обавља политичку функцију. Као да то није довољно, Реџепи каже да „сви Албанци стоје иза платформе природне Албаније“ и тиме је изјавио нешто што је у супротности не само са здравим разумом већ са цивилизацијским нормама. Истицање страних застава на територији суверене државе Србије такође не иде у прилог стабилности земље.

Уопште, у Србији је дозвољено угрожавати идентитет већинског народа, позивати јавно на сепаратизам и користити говор мржње против већинског народа, његове традиције и културе. Овакав однос представља пораз свих државних, историјских и културних капацитета Србије. Такође, јачину државног апарата је, чини се, дозвољено користити и испробавати само на српском народу док се сви проблеми са националним мањинама решавају компромисом. Ма колико проблеми били идентичне природе, употреба силе ће увек бити спроведена како би се контролисао део становништва који је по природи ствари најлакше контролисати и који је најлојалнији држави (што не значи да други грађани нису лојални грађани). Овакво нерезонско понашање српских медија и државног апарата ствара непрелазну границу између државе и већинског народа која је неприродна и апсолутно нездрава, и која социолошки говорећи, може произвести озбиљне последице.

Сепаратни идентитети генеришу и сепаратне интересе који увек прелазе у фактичко стање и реалне тежње. Оваква политика је увод у даље цепање Србије и даљу нестабилност.

Треба учити од успешних европских држава- а по тим аршинима српска идентитетска политика се креће према провалији. Свака европска држава промовише осећање патриотизма, које деле сви њени грађани. Најучесталија дефиниција патриотизма је однос према сопственој држави који се одражава кроз осећај поноса према достигнућима и култури своје државе, настојању да се очува њен карактер и идентитет, односно идентификација с осталим припадницима заједнице која чини заједничку државу.

Чини ли Вам се да се такво осећање промовише у Србији?

[1] http://www.geografija.hr/clanci/1476/nacionalne-manjine-u-europi-primjer-francuske

[2] http://www.pressonline.rs sr /vesti /vesti_dana/story /139604 /Hapsite+me,+ali+ Preševo+ će+biti+ u+Velikoj+ Albaniji!.html
 

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/identitetska-politika.html 


Неодговорни закључци, оптужбе и опсесије

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:03

Пише: Милан Дамјанац

 



Ноам Чомски је својевремено истакао да га од економских последица које ће задесити Југославију након увођења санкција далеко више брину друштвене последице. И заиста, дошло је до урушавања јавног морала и пропасти породичних вредности. Након петооктобарских промена овај се незахвалан тренд наставио, те је данас српска држава на умору. Након протеклих десет година медијске офанзиве у Србији је дошло до губљења здравог разума. Медиокритети су запосели медијске куће, а они који се издају за либерале и безалтернативне европејце су углавном бивши титоисти који толеранцију према супротном мишљењу схватају врло једнозначно - толерантно је прихватити мој став, а нетолерантно износити супротан.

У таквој медијској атмосфери, у којој је супротно мишљење, част изузецима, прогнано на интернет медије и блогове, убрзо је постало немогуће водити уљудну расправу и саслушати саговорника. Живот у Србији је све тежи, интелектуалци који имају супротан став у односу на предоминантан су потпуно скрајнути на маргине. У општој конфузији било је логично да се пре или касније појаве екстремна мишљења која полако постају доминантна. Када вам неко десет година упорно говори да сте народ убица, кољача и лудака, логично је да ће произвети контрареакцију. Омладина је природан избор - обично су године, енергија и неискуство те које пресуђују када је у питању прихватање некаквог екстремног политичког става. Елем, ако је то донекле разумљиво - мада стога не и мање опасно - када су у питању млади, врло је неодговорно када су у питању интелектуалци који јавно изражавају свој политички став.

Тако се, без икаквог разлога, међу критичарима појава у друштву створио раздор који је одмах у старту прешао границе пристојног разговора и размене аргументације, те се одмах прешло на личне увреде. Фрустрација је велика, сви би хтели све и одмах да мењају иако претходно нису промислили о последицама. А како је све започело?

Започело је тиме што је Слободан Антонић имао храбрости да изнесе свој став поводом покушаја да се Космет брани дипломатским путем у Генералној Скупштини УН и није желео да прихвати тезу да је власт од почетка знала да ће спор изгубити и да ће резолуцију повући, а да је све друго била „само представа за масе“. Моја намера није да овде браним Слободана Антонића и његов закључак, већ право на слободно мишљење и на друкчији став. Просто је невероватно како је део „патриотске интелигенције“ преко ноћи закључио да је Антонић „издајник“, у пакету са целим НСПМ.

Међутим, тај недостатак жеље и стрпљења да се други саслуша и да се његови аргументи узму у разматрање пре него што га назову „издајником“, „плаћеником“ и „будалом“ представља део шире атмосфере општег лудила, а можда и жеље за промоцијом себе као „исправног патриоте“; у неким случајевима, тако што ће се денунцирати онај који је већ поодавно створио своје име и кредибилитет.

Не ради се само о томе да су такви случајеви дегутантни и мучни. Они су и опасни као наговештај могућих друштвених дешавања у будућности, и стања на којем се већ увелико ради, а то је да једна катастрофална, али већ ислужена политика, буде замењена другом, квазипатриотском. Такође, не знам шта је спорно бити критичан према највећој опозиционој партији, а не само према власти? Да ли „наша“ опозиција треба да буде заштићена као „бели медвед“, па се као таква не сме критиковати, посебно ако се у иступима њених лидера препознаје наставак исте погубне политике коју тренутно гледамо? Није ли помало неодговорно упорно тражити смену лоших да би дошли једнако лоши, или још гори? Није ли то помало исхитрено, и не подсећа ли то на изреку „сјаши Курта да узјаше Мурта“?

Како год било, параноја се толико увукла у текстове неких аналитичара тако да се сваки потез и свако супротно мишљење ставља у невероватне контексте. Налик теоријама завере, све је повезано, све поткупљено, сви намерно раде у истом циљу „рушења Србије“, а нарочито они који се против тог рушења боре и који су одавно стекли кредибилитет пожртвованих бораца и друштвених радника који се труде да тој истој држави и српском народу буду од користи. Да ли је могуће да је један супротан став довољан за закључак да су сви они „издајници“? Ради се о врло опасном и тенденциозном етикетирању. И таман када се ствар мало стишала, поново се огласио Миша Ђурковић и поводом цитирања једног текста објављеног на НСПМ-у у емисији „Инсајдер“ написао како му је због тога драго и да је он одувек „био за то да се све фракције комуниста обједине“.[1]

Ова невероватна изјава је мене, као и верујем све читаоце и ауторе Нове српске политичке мисли дубоко увредила. Нити је НСПМ „комунистички“ часопис, нити су аутори који објављују своје чланке на НСПМ „комунисти“ (што не значи да их нема или не сме бити - нисам знао да је то забрањено?). И где бисмо стигли ако бисмо обраћали пажњу на то шта ће и шта све могу „Е-новине“, „Пешчаник“, „Инсајдер“ и остали да цитирају и искористе? Елем, тако злонамерна и неистинита изјава, која би ваљда сад требало да изазове поплаву одушевљења и одобравања код националније читалачке публике, неумесна је и не приличи било коме, а поготово некоме ко претендује на то да је озбиљан интелектуалац. Уосталом, ако већ хоћемо да се бавимо „теоријама завере“, ево пробаћу и ја да изнесем једну.

Шта ако су ово последњи и врло усаглашени напади на НСПМ са разних страна део шире и организоване стратегије да се НСПМ и његови аутори дезавуишу зато што представљају сметњу реализацији планова Империје у Србији и најозбиљнију конкуренцију другосрбијанском монополу на културном и интелектуалном плану? И шта ако је „негде“, односно „тамо где треба“, закључено да би тај атак на НСПМ ваљало извести не само са „другосрбијанских“ позиција, које су се до сада у ту сврху показале као неефикасне, него и од стране „националних револуционара“ , и да су у ту сврху пронађени или активирани неки и, наизглед, страшно бескомпромисни и радикални новокомпоновани „патриоти“, којих донедавно нигде није било? Под тим не мислим на било кога по имену и презимену.

Видите како је лако, ако се бавимо неопрезним и не до краја утемељеним анализама, склизнути у опасне и далекосежне закључке? Мора да се разуме да нису сви ставови идентични, да свако има право на свој став, пошто уколико критикујемо један систем као тоталитаран, не смемо и сами да пропагирамо једноумље и тоталитарност. Уосталом, ако су „сви комунисти коначно на једном месту“, као што вели Ђурковић, шта са часописом „Печат“?

Тешко да је то десничарски и „не-комунистички“ часопис, али нисам приметио да Ђурковић ту има неких примедби. Да ли би било исправно, с обзиром да знамо какав је идеолошки профил тог листа и с обзиром да Ђурковићев портал са Вучелићем и његовим Печатом тесно сарађује и преноси чланке из њега још пре него што се Печат појави на киосцима, извести закључак о идеолошкој припадности и „комунизму“ самог Ђурковића? Наравно да не би.

Но, далеко од тога да мислим да су сви текстови господина Ђурковића тенденциозни и лоши. Напротив. Мада мислим да би било много похвалније да, као што му је скренуо пажњу Небојша Бакарец, и у својим колумнама које пише за Политику, заступа исто онако „жестоке“ и „бескомпромисне“ ставове као у „Новом Стандарду“.

Са друге стране, Светислав Басара, човек коме је НСПМ вечита и ужасно инспиративна тема је још једном покушао да на малом простору критикује тезе које се износе у анализама објављеним на интернет порталу НСПМ. Тако се господин Басара подсмева Антонићевом тексту, у коме се позива на јединство цркве и упозорава на опасност од црквеног раскола[2]. Басарини аргументи су да је таквих раскола већ било, и код Грка, и код других народа, да су они у православном свету нормални и да томе не треба придавати превише важности. Ни по чему ми нисмо посебни. Богами, јесмо, итекако смо посебни. Хтели ми то да признамо или не, чињеница је да је Српска православна црква кроз векове била стожер српског националног бића и да би евентуалним расколом сам српски идентитет био доведен у питање.

Историја нам је показала да су Срби и СПЦ нераскидиво повезани. Ми смо јединствен пример и по томе што једини славимо крсну славу (не рачунам занемарљиве изузетке), пошто смо од наше православне цркве начинили српску народну цркву. Српска православна црква је одувек имала и хришћански али и преовлађујућ национални карактер. Евентуални раскол и деоба на оне који бране национални карактер цркве и оне који бране универзално хришћански карактер цркве могла би расцепати српско национално биће и коначно дотући српски идентитет и бити увод у нестанак.

Међутим, није тај аргумент оно што ме брине. Брине ме Басарина опсесија Новом српском политичком мисли. Зар је могуће да не може да пронађе неку другу, важнију тему сем те? Да ли у овој држави и друштву постоји неки акутнији проблем за Басару? И како је могуће да малтене сваки текст заврши увредом на нечији рачун? Овога пута, у питању је била увреда и иронија на Антонићев рачун. Просто ми није јасно да ли је човеку толико забавно да чита и коментарише текстове са НСПМ-а, или то ради из чистог мазохизма. Или је напросто реч о неком и нечијем „домаћем задатку“?

Не знам, али препоручујем да покуша да пронађе неке друге теме. Чисто да читаоцима не досади. Избор тема о којима пише ме подсећа на чувену причу о новинару који је у Титово време, пролазећи мрачном улицом, написао текст о неосветљеним тротоарима, док је на 50 метара од њега Државна Безбедност тукла неког непознатог човека.

Неће бити да је највеће интелектуално достигнуће говорити похвално о Карлеуши и њено (или „њено“) колумнистичко стваралаштво проглашавати за „ударац ногом у јаја младотурске чаршије“[3].

Отужно звучи. И не приличи никоме. Па чак ни једном Басари.


[1] http://standard.rs/vesti/49-kolumne/5991-mia-urkovi-brao-u-veri-
koristite-i-razum-nije-teko-.html

[2] http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/propast_tri_stuba.881.html?
news_id=204267

[3] http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/138064/Svetislav
+Basara%3A+Karleu%C5%A1in+udarac+u+jaja+mladoturske+%C4%8
Dar%C5%A1ije.html
 

 

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/iz-dnevnika-dva-drzavnika.html 


Из дневника два државника

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:00

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Само данас, ексклузивно објављујемо изводе из дневника наша два истакнута политичара и државника.

Дневник једног председника

Јутро:

Још један сунчан дан се рађа, а ја поново крећем на пут. Овога пута крећем у братску нам Хрватску како бих још једном урадио оно што најбоље знам. Извинићу се. Само не знам како оно беше, да не помешам, која је сада годишњица? Ах, у питању су страдања једнога града. Има ли шта горе него страдања?

А ко ће се извинити за патње тог јадног народа него ја?

Каква огромна одговорност лежи на мојим плећима. Одмах сам угасио мини линију иако је певала моја омиљена певачица- Севе. Џаба, слушаћу је вечерас поново, можда је данас и видим али сада је неопходно да и сам додам гас! Извињења се неће изговорити сама од себе!

Лепо сам рекао Крлету да је ово замарајуће- зар није једноставно лакше да сам одједном обишао све градове бивше Југославије и свима се извинио? Овако сам стално под стресом. Ух, а када оно треба за земљотрес да се извиним околним народима? Мораћемо да се договоримо. Ето како ми Краљево срећу квари. Срећа па забринути грађани шаљу смс поруке у циљу обнове града. А још је већа срећа што на исте поруке наплаћујемо ПДВ. Како бисмо се иначе финансирали, ово је јединствена прилика. Није сваки дан- земљотрес!

Срећа па ће се и домаћини извинити. Бар ми је тако речено. Ништа, нека ме Шуле што пре пребаци тамо, хеликоптером ако треба, баш ми се не иде. Тешко је владати овим народом али олакшава то што би и они који би желели да ме наследе били гори од мене.

Подне:

Прешли смо границу! Хвала Богу, још мало па стижем у земљу наше браће. Виде се последице рата. Не као у Београду, где још нисмо отклонили све последице бомбардовања, али на томе радимо свакодневно. Готово сви пријатељи су нам опростили што су нас бомбардовали. А они који нису опростиће - преостало је још само пар милиона уступака. Осећам се као Вили Брант, иако се ја нећу извињавати за туђе већ првенствено за наше жртве. Треба сви озбиљно да се запитамо чиме смо произвели толика страдања и геноцид над нашим народом. Лошом политиком. Јасеновац је споменик нашој глупости. Колико ли је требало муке да се све те јаме напуне српским костима? Одмах ћу се извинити, о страшне ли муке и труда...то нам неће опростити. Могу бар да покушам. Срећа па данас идем само у Вуковар. Извините браћо, рећи ћу, што сте морали да нас протерате! Извршили смо агресију на вашу предивну земљу тако што су ваши грађани наше националности тражили своја права! Зато је праведно да их више тамо нема. Страшне су последице, помислио сам, посматрајући људе који држе некакве транспаренте и упућују ми вулгарне речи. Ех колико ли смо им зла нанели па нас толико мрзе? Можда је најбоље да више никада не долазимо нити да тражимо своја права. Станове и куће нека задрже. Чујем да чак и њихова премијерка живи у српском стану. Нека јој је са срећом!

Ред је да пружимо руку помирења и извинимо се за Бљесак и Олују! Имам утисак да прогнани Срби баш и не разумеју моју иницијативу, али је она у нашем најбољем интересу.

Вече:

Још један тежак дан је прошао. Видим да медији лепо извештавају о мојој посети. Једино је народ узбуђен. Мораћу некако да их увеселим. Знам - питаћу Северину да пева за Српску нову годину!

Народ ће бити одушевљен.

Дневник водећег опозиционара

Јутро:

Још један тужан дан. Још толико је корака преостало до чланства у Европској Унији а тако мало времена имамо. Мада није да је чланство у тој организацији толико важно. Или јесте. Није. Ма не знам, Аца каже да јесте. Уосталом није ни важно, и јесте и није. Сећам се када сам се последњи пут опустио и рекао што ми на срцу лежи...да Европска Унија има алтернативу- пресела ми је вечера. Телефони су се усијали, Аца побеснео. То је последњи пут да ћу изговорити нешто што нисам претходно добро провежбао са њим насамо. Толико сам се навикао на неодлучност да ми се то одражава и на приватни живот. Јуче ме конобар пита да ли желим чорбу. Да, рекох му. Ипак не. Не, да, мислим не, мислим шта ви мислите да треба да кажем, рекох му. Човек се начисто збунио. Каже да треба да одредим шта хоћу.

Можда је тако у кафани, али у политици је потпуно друкчије. Само, жао ми је због те глупе и непромишљене грешке. Толико се Аца изнервирао и толико је био под стресом тих пар дана...носио је стенограме по амбасадама, каже да се презнојавао док су их темељно ишчитавали. Мучно искуство, каже. Све време су га гледали испод ока. Тако је то, каже, када се ради на своју руку.

Подне:

Коначно сам променио мелодију на телефону - сада ми уместо руске мелодије свира „Ода радости“. Европо, све сам ти ближи - и по срцу и по души!

Окупљени грађани у парку ме поздрављају, свако има понеку лепу реч, констатацију или питање. Један каже- продаше Телеком, то је права катастрофа. Јесте, кажем, заиста је страшно и недопустиво! Други каже да морамо да продамо Телеком као би попунили испражњен буџет. Јесте, вала у праву је. Буџет никад празнији, мораћемо да продамо! Трећи каже да је политика према косовској сецесији сувише мекана. Истина, политика је ужасно мекана, али све ће се то променити када модерни и напредни дођу на власт! Четврти, пак, каже да је политика према сецесији преоштра и да се тај проблем мора решавати у договору са нашим европским партнерима. Потпуно је у праву, никако није добро љутити наше европске пријатеље. Политика мора бити рационална! Све ће се то променити када дођем на власт!

Вече:

Тражио сам возачу да пожури док смо пролазили Земуном. Мноштво мрачних сећања на мучно, страшно, напето, сиромашно политичко детињство ме прогањају. Мноштво слика, мноштво говора...мноштво песама и ставова неког монструозног човека кога више не познајем. Мада, ако навијачи могу једном голману да опросте ружну прошлост може и Европа мени. Опрости ми, мила Европо!


 

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/iz-dnevnika-dva-drzavnika.html

Зашто заиста не треба да уђемо у НАТО?

Politički život — Аутор desnamisao @ 00:51

Пише: Ненад Пиваш

 

 

Већ скоро целу деценију траје расправа о томе да ли је за Србију штетно или корисно да се придружи НАТО пакту, и ваљало би да, пре него што изнесем аргументе због којих мислим да је члaнство у алијанси у најмању руку непотребно нашој земљи, напишем нешто и о свом виђењу ствари и изнесем аргументацију која ме је навела на довољно чврсте разлоге услед којих сам променио своје гледиште за сто осамдесет степени. У овом случају благо подсећање на моје раније ставове може бити поучно.


Годинама сам слушао атлантистe како говоре о потреби Србије да се окреће најјачима, о опасностима које са собом носи вођење политике која се разликује од оне коју воде наши суседи и о економским бенефитима чланства у НАТО-у. Њима су се супротстављали људи различитих политичких опредељења којима је једино заједничко било то што су као разлог за неулазак у алијансу наводили историјску чињеницу да нас је она бомбардовала. Иако сам умерено конзервативног опредељења, увек сам сматрао и то да је политика вештина могућег и да наше опредељење за ову или ону страну или блок не сме да зависи од нашег, често емотивног, односа према историји. У таквој ситуацији заговорници атлантских интеграција звучали су ми као они који уважавају реалност док су њихови опоненти на мене остављали утисак наивних и емотивних људи који нису способни да рационално сагледају ситуацију у којој се налазимо.

Због чега онда заиста не треба да уђемо у НАТО? Мислим да је основно питање на које треба да потражи одговор свако ко је заиста рационалан и добронамеран то да ли би наше чланство у Северноатлантскoм пакту спречило даљу дезинтеграцију Србије. Верујем да многи мисле како никаква нова дезинтеграција не прети нашој земљи, то јест да се овај процес завршио губитком Косова, и у таквој ситуацији скрећем пажњу на збивања у Војводини у којој је почело да се дешава оно што cе пре нешто више од десет година догодило у Црној Гори. Покрајинска власт је из својих личних интереса одлучила да постепено и уз подршку неких страних сила одвоји Војводину од Србије. У складу са тим недавно је, уз притиске са разних страна, усвојен и неохабзбуршки статут Војводине којим наша северна покрајина добија атрибуте државности. Неки "аутономаши" тврде како чак ни таква парадржавност, која подразумева владу и амбасаду, пардон, "канцеларију" у Бриселу, није довољна и обећавају да се се изборити да Војводина добије још. Ту и тамо, неко их оптужи за сепаратизам али они на то хладно одмахују главом и одговарају како је у питању неоправдани страх параноичних српских националиста и како је све што они желе договор Србије и Војводине (као да се ради о односима између две државе а не унутар једне).

Свако кога сећање мало боље служи може запазити да покрајинско руководство говори веома слично као и Мило Ђукановић 98-ме године што је и логично јер кад би се данас отворено признао сепаратизам то би било политичко самоубиство, као што би и у Црној Гори пре нешто више од десет година то значило губитак веће подршке у народу. Али, зато су ту разне лиге, академије, независна удружења новинара и невладине организације које са једне стране раде на стварању новог идентитета а са друге стране објашњавају како би Војводина постала нова Швајцарска само кад се новац неби "одливао" у Београд. У Црној Гори је на идентичан начин за свега пар година створен нови монтенегрински идентитет и тако је настала клима где jе у изборној кампањи могло отворено да се прича о одвајању а да то не буде кажњено губитком гласова. Дакле, као што се може видети Војводина се креће црногорским путем и за повећање своје аутономије има подршку неких западних центара моћи. М

ожемо очекивати да се тај тренд настави нарочито када узмемо у обзир да је притисак истих кругова био кључан разлог за усвајање статута.
Замислимо сада ситуацију у којој  кроз десетак година Србија уђе у НАТО-у и где руководство АП Војводине, након што је годинама стварало нови идентитет, објави да им је циљ независност наше северне покрајине и да ће спровести референдум поводом тог питања. Како би се НАТО понашао у тој ситуацији?

Да ли можемо очекивати да би његови челници рекли да је Војводина део Србије и да никакав референдум који доводи у питање целовитост њихове чланице не долази у обзир? Или је већа вероватноћа да би у Бриселу рекли како ће они бити гарант "демократског и легалног" спровођења референдумa, што наравно значи под условима војвођанске администрације, и како неће трпети никакве "претње" које би Београд упутио грађанима Војводине? Имајући у виду како се НАТО понашао од почетка 90их мислим да је свима јасно да је много већа могућност да би нас задесила друга варијанта. Дакле чланство у НАТО-у не само да није препрека даљој дезинтеграцији Србије већ чак може да јој буде ветар у једра и оно је као такво штетно за нашу земљу.

Шта међутим раде противници НАТО-а у Србији? Они понављају мантру како не смемо постати чланица алијансе која нас је противправно бомбардовала док њихови противници са друге стране говоре о конкретним стварима као што су економске предности чланства. Да ли заиста можемо да очекујемо како ће се и један посто од дела грађана који подржавају улазак у НАТО-у предомислити након што им се сто пута понови чињеница коју већ знају тј. да смо 99. бомбардовани?!

Или је већа шанса да ће просечан становник Србије како године буду пролазиле и бомбардовање буде све више прошлост а мале плате све више фактичко стање прећи на страну оних који говоре како њихов пут значи већи животни стандард? Пре него што размислите која је опција вероватнија имајте на уму да је аутор овог текста делом и захваљујући слабим аргументима оних који се противе чланству у НАТО-у раније био атлантиста. Дакле уколико противници уласка у атлантски пакт својим емотивним аргументима не додају и неки рационалан онда можемо само очекивати да ће референдум који они траже по том питању заиста бити одржан у будућности с тим што резултат истог неће бити онакав какав они очекују да ће бити.

А успех тог референдума учинио би вероватнијим и успех једног другог по интегритет наше земље много опаснијег.
 

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/zasto-zaista-ne-treba-da-udjemo-u-nato-q.html 


КЊИГУ ПИШЕ ДУЛИЋ ДРАГАНА

Politički život — Аутор desnamisao @ 12:55

Пише: Стефан Стојков

 

 

 

 

Када је НАТО у јуну 1999. године потписао мировни споразум са властима СРЈ сви смо знали да је део територије наше државе допао под окупацију. Уместо да је војни отпор упркос војно надмоћном непријатељу пружан и даље па макар и по цену потпуне војне окупације земље и до тренутка када би уследила евентуална копнена интервениција НАТО агресора, комунистички антинационални режим Слободана Милошевића попустио је пред западним хордама као што је то већ више пута чинио током „југословенске кризе” деведесетих година, губећи део по део српске територије. Тако су препуштани делови западних српских земаља претежно и већински насељени Србима, тако је издан српски народ у БиХ, тако је без испаљеног метка препуштена Маћедонија, да би на крају НАТО аждаји била препуштена и колевка српства, српско Косово и српска Метохија. Окупациони терор отпочео је одмах по уласку окупационих снага на територију КиМ уз пропратно дивљање Шиптара и њихових паравојних терористичких формација. Српска Голгота са Косова и Метохије почела је опет баш као и ХVII веку.

 

Данас гледајући са ове дистанце многи тврде да је српски војни отпор потрајао коју недељу дуже далеко би био бољи третман који би у евентуалним мировним преговорима српска страна добила од оног који је добијен резолуцијом СБ УН 1244 и војнотехничким споразумом. Ипак то се није догодило.

 

Године су пролазиле, а окупатор је постепено инсталирао своје/шиптарске институције и постепено „омеђавао” тзв. Државу Косово. Иако се по данашњим сведочењима политичких и војних учесника тадашњих сукоба још тада знало да је крајњи циљ агресије и агресора стварање тзв. Државе Косово настојало се да се дође до какве-такве легитимизације новонасталог стање, обзиром да је војна интервенција, агресија, учињена противно Повељи УН.

 

Од тада па до данас прошло је више од 11 година, и многе ствари изгледају другачије него тада, а тек ће другачије и да изгледају! Иако је формално под окупацијом само територија АП КиМ, НАТО окупациони систем је продро за ових 11 година у целокупни државни систем. Војна сила је скршена у сваком погледу, од 1.1.2011.г. више ни обавезно служење војног рока не постоји у Србији, Влада, и све остале значајне државне институције и органи само су пуки извршитељи окупаторске воље. Питање постојања суштинске суверености државне власти може да се постави без икаквог проблема. Окупатор је преузео контролу како посредну тако и непосредну над свим полугама власти, али да би победа била потпуна мора да покори и српску душу. И заиста док то не учини тријумф окупатора неће бити потпун, све док Срби не почну као папагаји да понављају како је НАТО њихова једина будућност и једини спаситељ, као и да се одрекну свих „злодела” која су учинили током „неправедне окупације над тзв. Државом Косово” и над „косовским народом”!

 

Свака озбиљна глобалистичка машинерија, па и НАТО, своје циљеве спроводи постепено, планирајући на дуге стазе. Тако је са остваривањем коначног тријумфа окупатор почео да планира на дуге стазе, пласирајући своју политику кроз образовно систем Србије, не би ли у не тако далекој будућности добио послушни кадар и оне који неће у својој националној историји НАТО означавати као агресора и непријатеља Срба и Србије.

 

Све је почело са срамном доделом почасног доктората Мајклу Волцеру од стране БУ, иначе осведоченом србомрсцу који је био међу најгласнијим заговорницима агресије на Србију 1999. године. Данас он је носилац почасне титуле БУ упркос што се већина професора и интелектуалне јавности томе снажно противила и противи, потписујући чак и петицију да се том зликовцу почасно звање одузме! НАТО послушници и дан данас се оглушују на такве захтеве.[1]

 

Следећи корак у дугом процесу припремања Србије да над њом тријумфује, НАТО окупатор постигао је тако што нико од званичних и надлежних државних органа није реаговао прво на срамотно додељени докторат, а потом и на недавну изјаву немачког амасадора у Србији, Волфганга Маса, да „Срби морају да објасне својој деци да је бомбардовање било исправно.”[2] Перфидност и дрскост окупатора не треба да чуди, јер је нечињење марионетске власти у Србији довело до тога.

 

Овакве увреде, дрскости и провокације само су манир бахатог и осионог окупаторског господара, али праве намере које се крију нико не тумачи и не ставља до знања, а те намере су управо припремање терена да се пузећи прихвати коначна победа окупатора у виду свеопштег тријумфа и моралног покоравања Србије.

 

Најбољи пример за испирање мозга и припремање младих генерација за ове нечасне окупаторске намере и следећи корак до потпуне окупације и покоравања српског духа је објављивање књиге професора Факултета за безбедност БУ (истог оног универзитета који је доделио Волцеру почасну титулу) Драгане Дулић у којој се врши рехабилитација ОВК. Реч је о књизи „Етика рата”. Ова књига означава ОВК као „космополитску и демократску групацију”, а НАТО агресију као „хуманитарну интервенцију” против државе која се „дивљачки окренула против сопственог народа употребљавајући оружану силу у низу масакара против великог броја сопствених грађана”.[3] Иначе овај текст познатог антисрпског аутора Мери Келдор, је по ко зна чијем налогу, а у циљу потпуног тријумфа над Србима у НАТО агресији, ушао у званичан уџбеник Факултета за безбедност БУ и тако потврдио недавно изречено од стране амбасадора Маса „...да Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било исправно, како она у будућности не би мрзела Атлантску алијансу.”

 

Сви ови кораци нису случајни, они су врло вешто синхронизовани и унапред анализирани јер да би се постигао коначан циљ, а то је покоравање и сламање српског духа терен мора потпуно бити спреман за један овакав дуго планирани и дуго очекивани чин. Држава која не брани своје интересе на сваком пољу, држава коју није брига ко шта говори и ко шта ради на њеној територији, држава која се зарад ускопартијских интереса стара да ућутка оне који Србију виде као националну, слободну и суверену државу у овим тешким временима и по српску државу и по српски народ и није никаква држава, већ слепи спроводилац воље стварног господара који влада сломљеном, обесправљеном и окупираном Србијом.

 

Београд, 

6.11./19.11.2010.л.Г.                                                                                   


 

[1] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:307059-Volceru-ostaje-pocast

[2] http://www.zastonato.org/?p=889&preview=true

[3] Драгана Дулић, Етика рата, Београд, 2010., стр. 273. и 357.


Зауставимо продају Телекома

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 03:51

Пише: Драган Марковић

 

 

 

Власт је одлучила да прода Телеком Србије! Само ћу набројати главне разлоге због чега је такав потез погубан, а онда размотрити да ли можемо нешто да урадимо и да мирним и масовним протестима спречимо ту продају?

Телеком Србија је најпрофитабилније јавно предузеће, чији годишњи профит достиже готово 200 милиона евра. После куповине Телекома Српске (за 646 милиона евра!) и лиценце за трећег оператера у Црној Гори, наш Телеком има преко 7,7 милиона корисника мобилне телефоније. Са додатних 3,4 милиона фиксних и већинским учешћем на тржишту АДСЛ услуга, јасно је да је реч о веома вредној компанији. Телеком улаже у развој домаће привреде, спонзор је готово свих спортских и културних манифестација у Србији, а против продаје се наводе чак и озбиљни безбедносни разлози.

Аргумент против продаје који се не помиње често у јавности је да власт нема легитимитет да прода најбољу српску компанију. Таква одлука није донета у Народној скупштини, нити је таква одлука обећана у изборној кампањи и платформи приликом формирања Владе. Испоставља се да ова Влада испуњава само обећања која је дала странцима (косовска капитулација, Резолуција о Сребреници…), а која нису помињана у изборној кампањи, а да обећања грађанима(200.000 радних места, акције 1000 евра…) и не помишља да испуни. Сматрам да јавна и стратешка предузећа треба да остану у већинском власништву државе, у износу од 51%, јер она могу бити основна полуга развоја Србије. Из наведених разлога (а има их много више) видимо да је продаја Телекома веома лош потез за Србију и да су протести грађана против таквог чина не само оправдани, него су и дужност сваког одговорног грађанина. Посебно када се има на уму незванични податак из једног истраживања да је преко 70% грађана против продаје Телекома. Хајде да видимо ко протесте може да организује?

 

1. Стручњаци и интелектуалци окупљени око Балкан Магазина и бивше министарке др Александре Смиљанић организовано су подигли свој глас против продаје. У отвореном писму Борису Тадићу (јасно им је ко доноси све одлуке у Србији), које је потписало преко 2000 угледних стручњака, посланика, аналитичара…они су изнели низ суштинских аргумената због чега Телеком Србије не треба продавати. Одговоре на постављена питања од бахате власти нису добили, а реформисани медији се не усуђују да власт на незгодна питања подсете. Та медијска блокада као да је обесхрабрила ову групу стручњака и њихова критика је утихнула. Сада је време да опет дигну свој глас!

2. Поједини синдикати су на првобитне најаве око продаје Телекома реаговали доста оштро, најављујући чак и генерални штрајк. Међутим, брзо су ућутали, питам зашто? Крајње је време да се пробуде, грађани су одавно изгубили поверење у синдикалне организације (о лидерима боље и да не пишем). Ако пропусте и преспавају ову продају, њихов кредибилитет ће бити трајно урушен, а пљачка радника ће само бити убрзана!

3. Странке опозиције (ДСС, СРС, СНС, НС) су у својим јавним наступима, конференцијама, саопштењима исказале своје противљење продаји Телекома. То није довољно, потребно је користити сва институционална, али и ванинституционална средстава, како би се продаја мирним путем зауставила. Оштрим противљењем и деловањем против продаје, опозиција би показала да је заиста различита од актуелне власти и да ће бранити макар минимум националних интереса у економији. Постављам питање и странкама власти које се изјашњавају као левичарске: зашто подржавате продају Телекома? Шта је са вашим обећањима да никада нећете подржати већинску продају ни једног јавног предузећа?!

4. Удружења грађана и невладине организације (пре свега национални блок организација) убрзано јачају. Оне су организовањем Породичне шетње показале да су способне да мобилишу велики део јавности и на улицу изведу десетак хиљада људи. Међутим, ова продаја је тест и за њих, да покажу зрелост и спремност на деловање, не само код одбране породичних вредности и противљење геј паради, већ да исту решеност покажу зарад одбране виталних економских интереса Србије и стандарда грађана. Наравно и да схвате да без јаке и успешне економије нема ни јаке државе Србије, која је у могућности да брани своје националне интересе и вредности. А шта је са левичарским организацијама? Светска економска криза дала је велики замајац многим левичарским организацијама у свету, али у Србији се њихова активност не примећује. Време је да изађу из глобалистичког загрљаја интелектуалног и медијског „круга двојке“, која их користи када се треба обрачунати са неком националном идејом или организацијом и да кажу доста распродаји компанија зарад опстанка на положајима и власти.

Очигледно је да свака од наведених група има разлога да се активно супростави продаји Телекома, не само зарад интереса Србије и њених грађана, већ и зарад сопствених интереса и повећања угледа у јавности. Разлози који се могу навести због чега се не организују протести против продаје су, пре свега, страх од нереда. Тај страх власт својом кампањом последњих дана додатно потпирује, при томе делегитимушући сваки протест, повезујући га са хулиганима и насиљем. Најбољи против аргумент је поменута Породична шетња на којој се окупило десетак хиљада људи у веома запаљивој атмосфери пред геј параду, без иједног инцидента (осим повремених погрдних песама). Други разлог због којих се не организује протест је страх од неуспеха, који се објашњава незаинтересованошћу грађана, медијском блокадом, општим неповерењем… Иако нека од поменутих објашњења делују уверљиво, ситуација се мења, јер све више грађана схвата да тонемо све дубље и да је крајње време за суштинске промене. Незаинтересованост и апатија су код дела грађана проузроковане и недостатком наде да се нешто може променити. На свима нама, који се оштро противимо продаји најбоље српске компаније, је да покажемо да је промена могућа.

Нека интернет заједница буде импулс који ће покренути на акцију: ЗАУСТАВИМО ПРОДАЈУ ТЕЛЕКОМА!

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/10/20/dragan-markovic-zaustavimo-prodaju-telekoma/ 


Кинеска поука

Kolumna — Аутор desnamisao @ 03:49

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Имао сам прилике да присуствујем одличној трибини у организацији Академије за безбедност и дипломатију на којој је његова екселенција, кинески амбасадор Веј Ђинхуа, говорио о аспектима кинеског развоја и кинеско-српским односима. Ретко имам прилику да слушам представнике Кине на некој трибини, и увек је интересантно чути њихова искуства и запажања. Није само реч о томе да се ради о држави са успешном економијом и политиком, већ о специфичном народу чија мудрост је немерљива и која је помогла да кинеска држава преживи хиљадама година, а сада је на прагу преузимања вођства у свету по питању политичке и економске снаге.

Интересантно је да амбасадор говори изванредно српски језик, што се односи и на његовог војног аташеа. Читаво излагање амбасадор Кине је обавио на одличном српском језику. На трибину је дошао одлично припремљен са спремљеним нацртом говора, подељеног по ставкама, а са собом је повео запослене у амбасади, стручњаке из разних области, између осталог и споменутог војног аташеа, како би одговорили на евентуална питања које сам амбасадор недовољно познаје. Дакле, на делу је била кинеска систематичност, темељитост и организованост. Амбасадор је излагање поделио на три кључне целине: о карактеристикама кинеског развоја и тренутним проблемима, кинеској спољној политици и билатералним односима Кине и Србије.

У делу о карактеристикама кинеског развоја, амбасадор је указао на чињеницу да је, када је о економском моделу који заступа Кина реч, реч о споју „социјалистичке праведности и капиталистичке ефикасности“. Кина је преузела економски модел који јој одговара и прилагодила га себи, узимајући у обзир своје специфичности, како културне и историјске, тако и демографске и територијалне. Најважнија преокупација Кине јесте јачање државне моћи и доследна економска политика као главна сфера утицаја. Кина је по обиму економије, трећа (мада је пре два месеца избила на друго место), по увозу прва а друга по питању извоза. Смањење сиромаштва је огромно, сиромаштво у Кини је смањено за чак 250 милиона, а само од 1948. до 1991. године, бруто домаћи производ је удвостручен. Од 1991. године до данас вредност бруто домаћег производа је још једном удвостручена и у сталном је порасту.

Животни стандард грађана Кине је налик оном у средњеразвијеним земљама. Кинески пут је описан као „пут развоја са карактеристикама кинеског народа који се са пуном државношћу прилагођава ситуацији“. Амбасадор је истакао да су Кинези миран и мирољубив народ, а да је Кини потребан мир како би имала још бољи економски развој, да јој је потребно стабилно окружење како би постали „снага за очување светскога мира“. Поука кинеског развоја је да само реформа и отварање према свету убрзава економски развој. Број страних предузећа на кинеском тржишту до краја јула износио је нешто више од 698 хиљада. Хиљаду и по милијарди страних инвестиција је уложено у Кину.

У делу о тренутним проблемима кинеског развоја, амбасадор је указао на чињеницу да у Кини постоји велика разлика по питању развијености села и града, да су многи региони врло неразвијени, да је Кина земља са највећим бројем становника које треба запослити и да и даље има велики број сиромашних. Управо због великог броја становника, просечна плата по глави становника је само 3700 долара, што представља просек у средњеразвијеним земљама. Такође, Кинези не производе довољно, те извоз њихових брендова чини тек 10 процената укупног кинеског извоза. За потпуни успех, Кини је потребан мир и стабилност у свету, Кинезима нису потребне било какве турбуленције и сукоби, Кинезима је потребна сарадња и трговинска размена са свим земљама.

 На тему спољне политике, амбасадор је указао на потребу и опредељеност Кине за мир, достојанство и стабилност као услова напретка света. Постулат кинеске спољне политике јесте немешање у унутрашње проблеме других држава и прихватање различитости, различитих друштвених, културних и економских модела. Најважније је пронаћи заједнички интерес са свим тим државама, а при томе никада не испуштати из вида сопствене. Стога, став Кине, као земље која је прва забележила привредни раст након појаве светске економске кризе, јесте да је криза само опомена и подсетник на озбиљне проблеме који постоје на нивоу светске економске политике и да се та и таква политика мора редефинисати пошто сама има низ пропуста и грешака који је урушавају изнутра. У том циљу, Кина жели већи утицај на политичком и економском плану, те је иницирала стварање Шангајског клуба, формирање азијске девизне резерве, затим одобрила кредит ММФ-у, чиме је добила велики утицај у тој светској организацији, сарађује са свим земљама света, а посебно са земљама БРИК-а у циљу бржег раста и то поред одржавања социјалне економије.

Са суседима сарађује по питању сузбијања транснационалног криминала који угрожава нормалан економски развој. Кинези су велики борци против корупције, коју виде као основни проблем друштва које жели напредак. Кина се руководи независном спољном политиком одбрамбено-дефанзивног типа. Она не учествује у трци у наоружању, не загађује човекову околину и улаже велики новац у заштиту природе, и против климатских промена, пошто Кинези сматрају да је од свега најважнија хармонија. Хармонија између државе и друштва, друштва и појединца, човека и природе и да се као таква, не сме нарушити.

Што се тиче билатералних односа Србије и Кине, амбасадор Кине је подсетио још једном на чињеницу да је Србија стратешки партнер Кине на Балкану, и да је јасна принципијелна подршка Кине очувању територијалног интегритета и суверенитета Србије на Космету, као и да се, без обзира на удаљеност и другачију историју и културу, кинески и српски народ добро разумеју и да се могу назвати пријатељским народима, као и да никада у својој историји српски и кинески народ нису имали несугласица. Он је нагласио да је поштовање суверенитета и територијалног интегритета неке земље и даље један од кључних принципа међународног поретка и да Кина не подржава Србију само из пријатељства, већ и због тога што тај принцип представља окосницу њене спољне политике.

Прошлогодишња посета председника Свенародног кинеског конгреса потврђује да су кинески и српски односи у успону. Међутим, на питање из публике да појасни које би то производе Србија могла да извози у Кину, амбасадор је искрено одговорио да Србија нема развијену пољопривредну производњу, а да по питању индустрије не постоји тренутно ништа што би Србија могла да извезе на кинеско тржиште. Једино решење, појаснио је, јесте у улагању Кинеза у српско тржиште и евентуално, уколико је влада Србије заинтересована, заједничко учешће у производњи нових производа који би се извозили на трећа тржишта.

Ток и поука кинеске спољне политике и економске сарадње са другим државама јесте да се сви међународни конфликти могу и морају решавати мирним путем, да је будућност света у овако турбулентном 21.веку мир и стабилност, пре свега због могућих природних катастрофа које нам свима прете. Уколико се поштује туђа различитост и интереси, може се са сваком државом бити пријатељ и партнер. Наравно, то претпоставља већ истакнуто кинеско немешање у унутрашње ствари других држава. Кинески развој, истакао је, највише се заснива на мудрости, историјском памћењу и прагматичности кинеског народа. Протеклих десет година и светска економска криза донеле су велике промене у светској политици. У том циљу, Кина се залаже за поделу моћи на светском нивоу и успостављање мултиполарног света, који се протекле две године и рађа пред нашим очима. У том новом светском поретку Кина већ заузима, и тек ће заузимати важну и незаобилазну улогу. Кина се принципијелно залаже за поштовање суверенитета сваке државе, против хегемоније и политике „права јачег“. Основно обележје кинеске политике јесте учење на туђим грешкама.

 

На крају, амбасадор је поновио да је Кини потребно још бар пар десетина година како би решила све своје проблеме, и да јој у том периоду никако не требају турбуленције и нестабилност.

Утисак са ове изванредне трибине могао би се свести на следеће: амбасадор је још једном исказао сву мудрост кинеског народа и кинеске политике која се заснива на прагматизму, раду, консензусу и, пре свега, стрпљивости у остваривању зацртаних циљева. Политичка елита Кине исказује велику прилагодљивост и изванредно крстари кинеским државним бродом у овим кризним временима, не испуштајући из вида сопствене интересе, а опет не срљајући беспотребно у исхитрене сукобе са неизвесним исходом. Кина стрпљиво гради своје позиције. Иако се власт у Кини без икаквих задршки може окарактерисати као тоталитарна, мудри потези су од Кине начинили судионика у успостављању светског мира, уместо реметилачког фактора.

Мудро позиционирање уз Американце у јеку хладног рата, а затим одржавање на кредитима начете америчке економије и улагање у западне земље учинили су од Кине једну од најпросперитетнијих и најсигурнијих земаља света. Својим „улагањима“ у буџете западних земаља и куповином западних компанија, себи и својој држави обезбедили су територијалну и економску стабилност и просперитет, показавши да је економија заправо најјаче и војно и политичко оружје у 21.веку и да онај ко контролише већи део економије једне државе контролише у потпуности политику те државе. Стога се Кина у западним медијима од „комунистичке опасности“ претворила у „модерну Кину“.

А сада је ред да сви, када смо промислили о речима кинеског амбасадора, ставимо прст на чело и запитамо се – да ли је, на основу свега прочитаног, рационално продавати Телеком уколико тај исти Телеком у свом власништву има Телеком Републике Српске? Да ли сада, можемо да изнађемо алтернативу погубној политици без алтернативе, и да ли можемо да спроводимо политику у складу са својим интересима? Србија није и неће бити Кина, али од овакве Кине може доста да научи.

Размислимо сви о успеху такве мудре политике.

 

http://www.nspm.rs/savremeni-svet/kineska-pouka.html 


„Српски“ филмови?!

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 03:47

Пише: М. Дамјанац

 

 

 

Србија је земља богате историје, традиције, културе. Народ са тако значајном историјом ипак није доживео да види екранизован ни мали део своје историје, понајвише због тога што друштвена свест о важности филма међу српским редитељима и представницима државе није на завидном нивоу. Не разумеју се све предности популаризације истине и сопствене земље кроз филм. Филм је данас у служби политичких дешавања, и била то жеља редитеља или не, он учествује у креирању слике о неком народу и држави. Филм који се снима и живи свој живот ван Холивуда, приоритетно треба да обрати пажњу на два циља. Оба циља зависе од намене филма. Филм може имати унутрашњу и спољашњу намену. И једна и друга морају бити пажљиво промишљене и одлука о томе шта и како снимати мора узимати у обзир и ове факторе. Наравно, не заступам тезу да треба редитељима и сценаристима забранити да снимају филмове какве они желе. Само истичем да великој већини српских редитеља недостаје осећај елементарног патриотизма, а министарству културе план и циљеви на основу кога би се расписивали конкурси за снимање одређеног филма који би овој држави и народу били од користи. Само такав филм сме да се финансира из државног (народног) буџета. Циљ филма намењеног за спољну употрену треба да буде представљање државе и народа из којег долази у правом светлу, истичући позитивне и лепе ствари којом се његова земља поноси.

 

Независно од тога, у протеклом периоду у Србији су снимљени филмови који су намењени спољној употреби и који су већ покупили неколико награда на разним фестивалима. Филм „Турнеја“, којим започињем овај списак, постао је чувен, како у региону, тако и у Европи. Начин на који су Срби приказани у српском филму „Турнеја“ је криминалан. Наравно, сам филм као и сви други српски филмови у протеклих 15-так година је лоша симулација неких америчких филмова. У овом случају радило се о несрећном покушају симбиозе филма „Ко то тамо пева“ и „Welcome to Sarajevo“. Од шмека и квалитета српског филма „Ко то тамо пева“, који је сниман у време када је филмографија овде имала неки значај и квалитет, успели су да преузму само аутобус, али су зато од филма „Welcome to Sarajevo“ покупили став према Србима. Тако смо могли да видимо да Срби не подносе културу, да је рат кренуо из Београда, да су српски војници крволоци... а целу ту слику је употпунила незаборавна доскочица лика у филму (којег заиста не могу да се сетим, мада су ионако све улоге наликовале једна на другу): „Ја нисам Србин, ја сам глумац!“. Каква храбра изјава, какав храбар филм српског редитеља! Сјајно, одмах је уследила додела значајних награда уз захвалност за допринос помирењу на Балкану и прихватању праве истине о узроцима рата! Замислимо да Хрвати или Бошњаци сниме овако храбар филм о свом народу и свом учешћу у рату? Мислите ли да је то могуће? Наравно да није, они снимају филмове у којима величају свој народ и исправност „бранитељског“ рата од „великосрспке“ агресије. Код њих се снимање таквих филмова назива „истином“, а код нас је сваки филм „уметничко дело које не подлеже моралним границама“.

Други филм, који ће бити и наш кандидат за Оскара, јесте филм „Беса“, о несрећној љубави између Словенке и Албанца. Временски контекст је стављен у 1912. годину, а Словенка је удата за Србина. Између редова провејава теза да су Срби колонизатори на Космету, а Албанци напаћен и несхваћен, обичан народ који ту вековима живи. Наравно, главни лик у филму, Албанац кога глуми Мики Манојловић је частан, вредан и патријахалан. Оставимо по страни квалитет овог филма, него хајде да размислимо: да ли је у Приштини могућа премијера филма „Завет“ који би говорио о љубави између младе Албанке и Србина, који Србе представља у добром светлу, чак је један Србин главни лик филма? Ако сте то успели да замислите, замислите сада да су читав тај филм финансирали и снимили Албанци, а онда га послали као кандидата за Оскара!

А сада долазимо до два најновија и најистакнутија примера којима ћу посветити највише простора. Пођимо од, свакако уникатног, „Српског филма“. Уникатан је по томе што је у питању симбиоза „Хостела“ и „Тестере“ под уникатним називом. Дакле, сам филм наликује на два споменута филма, с том разликом што је још морбиднији и одвратнији. Ето прилике да и наши режисери добију награду за нешто, јер забога, ко ће направити најморбиднији филм ако не Срби. Када би се додељивала награда за морбидност, „Српски филм“ би без проблема тријумфовао, пошто на том пољу напросто нема конкуренцију. Радња филма се догађа, погађате, у транзиционој Србији, а главни јунак је пропала порно звезда, Милош, који прихвата понуду непознатог бизнисмена и редитеља да „глуми“у његовом филму за велики новац. Разлози за прихватање понуде су, како у филму главни јунак каже, „да ако се укаже шанса, сакупим довољно лове и побегнем из Србије са породицом“. Наравно, таква племенита жеља је пред испуњењем, међутим испоставља се да је зло у Србији превише морбидно и јако и да из те атмосфере зла ипак није успео побећи. Након што потпише уговор за баснословну суму новца, наш јунак одушевљено приступа новом подухвату, нешто чуднијем у односу на своје претходне, од којих се у филму истиче пројекат „Milos the filthy stud“.


Међутим, не лези враже, испоставља се да је бизнисмен уствари опасан манијак и да снима реалне ситуације, реалне људе и реална мучења. Милош то није одмах схватио, али након снимања сцене у Заводу за напуштену децу, сазнаје да је споменути бизнисмен и режисер уствари дечији психолог кога је државна безбедност узела под своје 1992. и слала га у акције по свету. „Ах, како забавно и храбро звучи овакав заплет, да ли је могуће да аутори смеју да у постмилошевићевској геноцидној нацистичкој Србији спомену такве ужасне ствари које је чинила најспособнија служба света и васионе?“, запитаће се просечни гледалац у Европи. Каква храброст, браво! Иако сам очекивао да ће у некој од наредних сцена Срби бити оптужени за производњу антракса (било је и таквих филмова, додуше не у домаћој продукцији ) или да ће се испоставити да је српска тајна служба одговорна за рушење Кула близнакиња и тиме решила дилема која изједа све грађане врлога новога света, остао сам празних рукава. Бар сам тако мислио. Онда сам сазнао да су луди редитељ и остала булумента манијака „елита Србије, а да је њихов задатак да пуне буџет земље јер на њима почива економија наше државе“. Да се разумемо, мислим да ни најбољи ревизор, када би доспео до података о трошењу државног новца не би могао да установи куда те паре одлазе и како се поново стварају ни из чега, и на који начин државни буџет одолева немаштини. Да, разуме се да је у питању једна од чувених нерешивих светских мистерија, попут мистерије Сфинге, али искрено сумњам да одговор лежи у снимању реалистичних хорор филмова за перверзну клијантелу, како се у филму представља. Мада већ могу да замислим заслужног и награђеног београдског полицајца како у некаквом садомазохистичком расположењу маше пендреком и понавља: „Мој Београд си дошао да ломиш!“. Чиста еротика.

Поред ових занимљивости о сопственој земљи, филм каже понешто и о моралу наших војника и породица. У току филма сазнајемо да је један од ликова у филму, погинули војник и херој у протеклом рату, Рајко, нажалост „отишао на онај свет пре него што је своју кћерку увео у тајне сексуалности“ на „исти начин на који је његову мајку у те тајне увео његов деда“. Бриљантно. Болесне ли средине за одрастање, боже помози. Аутори филма су објаснили свету традиционалне обичаје у српским поремећеним породицама и умовима. Овакав народ није заслужио једно бомбардовање већ још бар педесет како би дошло до истребљења тог зла коме се крај не види. Што се тиче радње,излишно је трошити редове описујући свирепа убиства, одвратна силовања и мушкараца и жена, чак и тек рођених беба, затим педофилију и наравно, гомилу дрогирања. Дакле, у питању је српски рецепт: направити нешто што наликује најодвратнијим светским филмовима који су ослобођени нечега што се назива пристојност, морал, квалитет, поента и на све то додати још гомилу морбидних сцена за које су идеје могли добити једино од озбиљних психијатријских болесника. Делује као да су такви и били сарадници на сценарију.

Да то не буде све, редитељ се побринуо када је овом ремек- делу морбидности и иживљавања над здравим разумом наденуо назив „Српски филм“. То је као када би се „Хостел“ који се одиграва у Словачкој звао „Словачки филм“. Ништа од тога, Словаци би се побунили. Али код нас нема грешке, нема потребе да се распитујете чији је филм у питању и која је поента филма. Све је у називу.



И тако, „Српски филм“ је дефинитивно првак у морбидностима, а носи назив који све објашњава. Ех, да ли би икада Хрвати снимили филм са сличним називом и тематиком питам се?

За шлаг на торти побринула се екипа која стоји иза грандиозног филма „Шишање“. Овај филм поседује извесни квалитет, смисао и разумљивост. Невоља је у томе што је политичка конотација овог филма и контекст у који су закључци убачени крајње злонамеран. На почетку, ваља рећи да је и овај филм поприличан покушај копирања неколико америчких филмова на тему нацистичих скинс групација. Главни јунак је средњошколац, врстан математичар пред којим је лепа будућност. Међутим, „лоше друштво“ га одводи на утакмицу „Радник- Нови Пазар“, на којој из прве руке има прилику да осети полицијску бруталност, а касније и да прихвати вредности нацистичког покрета. Једна од смешнијих ствари био је приказ навијача Новог Пазара како машу српском заставом и певају српске песме, а напада их група хулигана нациста. Вероватно би угрозило поенту филма уколико би се представила истина, па уместо заставе Србије стајала парола злогласном злочинцу Аћиф Ефендији. Но, хајде да ову сцену ставимо на страну. У филму се ради о социолошком приказу мотива једног младог, талентованог младића који постаје нациста, а на крају и њихов лидер.

У филму су навијачи и хулигани изједначени. Једна од опаски која то осликава изговорена је од стране једног од вођа хулигана: „Нико овде не долази да гледа утакмицу, каква утакмица, зар ово да гледамо?“. Но, то није најтрагичније. На почетку и крају филма, приказује се сцена у којој се у извесној телевизијској емисији говори о проблему навијача. У тој емисији, Предраг Ејдус глуми уваженог академика који не подржава насиље, али има разумевања за бунт омладине и указује на шири контекст проблема у односу на саговорницу из невладине организације, која проблем „хулиганизма“ своди на последицу „тешког наслеђа деведесетих година“ (докле више?) и упире прст у академика, говорећи му да су „он и слични“ криви за тако катастрофално стање у коме се омладина налази. Занимљиво је да кроз филм сазнајемо да је тај исти академик уствари прикривени нациста који сарађује са делом владе и инструира навијаче на рушилачке акције. Такође сазнајемо да је особа из невладине организације искрена и добронамерна, предивна и морална особа коју дубоко дотичу друштвени проблеми. Занимљиво је ово поређење, као што је занимљиво и поклапање догађаја. Баш у време проблема са навијачима и уличним протестима, у биоскопе стиже филм који се бави истом тематиком и на идентичан начин као и домаћи медији.

Представљањем особе која се не слаже са јавним мишљењем о догађају или владајућој политици, етикетирањем те особе као нацисте, заправо се уводи нова врста борбе против неистомишљеника у Србији - покушај јавне лустрације неподобних. Занимљиво је да се у споменутом филму у контексту нацистичких појава појављују свештеници Српске православне цркве, гусле и борба против беле куге чиме се шаље јасна порука да су на новом медијском небу Србије традиционалне вредности неприхватљиве и равне нацизму, и да је дозвољено људе који заступају традиционалне вредности ставити у тај контекст. Стиче се утисак да у Србији вреба вирус фашизма, нацизма и свеопштег лудила.

Наравно, у филму се представља убиство Рома, рушење и паљење њихових насеља од стране скинса.... Интересантно је како нико не реагује на злонамерна и трагична претеривања која се односе на Србе у српским филмовима, али се зато подигне велика прашина уколико се слична неправда учини неком другом народу. Оно што треба похвалити јесте фер приказ српске полиције и метода „смиривања осумњиченог“ и „демократског испитивања осумњиченог“. Полицијска бруталност је лепо приказана, као и веза између локалних мафијаша (менаџера и финансијера клубова), као и узимање рекета од стране полиције.

Но, злонамерности у овом филму има још. Нацисти се поздрављају нацистичким поздравом и са три прста, а једна је сцена посебно интересанта: сцена у којој главни јунак, а сада нови лидер нациста/навијача/хулигана изјављује „Нема повлачења, нема предаје!“, што је јасна алузија на чувену песму групе „Београдски синдикат“. На крају, постаје јасно да навијаче инструира државна служба безбедности и део владе. Полиција прикрива доказе о криминалним радњама вођа навијача како би могла да их контролише, а служба има све податке о њима. Приказан је говор Слободана Милошевића и рушилачке акције навијача на његову команду, а затим је то исто учињено приказом Војислава Коштунице на митингу уз кадрове спаљених амбасада. Наравно, ауторима филма се никако није допала идеја да у ту повезану схему некако убаце и петооктобарске промене али претпостављам да би то нарушило слику о спонтаном бунту народа и навијачких вођа.

Имајући у виду да сматрам да је ово филм који представља најбоље смишљену пропаганду, која није једноставног и безазленог, огољеног типа као у нпр. филму „Турнеја“, за крај ћу набројати тезе које из овог филма произилазе:

- навијачи су хулигани,

- хулигани су уствари нацисти

- те нацисте инструирају интелектуалци који се не слажу са државном политиком која захтева оштре(језиве?) мере против навијача

- ти интелектуалци су нацисти

- те интелектуалце можемо лако препознати, то су они који се у тв емисијама представљају као „европљани“ и либерали али који о томе имају и понеку критичку реч да кажу

- представнице невладиних организација које желе да модернизују друштво су моралне громаде

- Хитлер и Љотић су утрли пут, али сада се мора измислити нови српски нацизам који обухвата гусле и Српску православну цркву

- све ове покрете подржава и помаже полиција и државна безбедност

- ти исти навијачи и њихове вође врше акције по налогу службе безбедности, како за време Милошевића, тако и за време Коштунице (мисли се на паљење амбасада)

- у питању је шири друштвени проблем који поред интелектуалаца потпомажу и музичке групе, попут „Београдског синдиката“

- Роми се убијају и пребијају свакодневно

На крају, не знам ни да ли би имало смисла давати било какав закључак. Српска филмографија је одавно престала да буде српска. Али и више од тога - она је изгубила и људскост и пристојност. Уместо да оно мало новца који се у Србији могу издвојити потрошимо на снимање квалитетног и елементарно „пристојног“ филма, ми снимамо и гледамо којештарије. Које би то биле, чак и да нису антисрпске. Само што у том случају не би никога занимале.

 

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/srpski-filmovi-q.html 


Марс напада!

Kolumna — Аутор desnamisao @ 03:44

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Добро Вече. Ја сам Сугестивна Мала Зелена а ви слушате најновије вести:

Обележен дан планетарности Марса. Том приликом, на „Тргу Умируће Планете“ окупљеним грађанима се обратио председник Марса:

„Драги грађани, светла историјо, браћо и сестре!

Данас, док поносито стојим на овом кратеру Марса и гледам Вас, тако усхићене и одушевљене, не могу а да не кажем- вредело је! Налазимо се у предворју Млечне Уније. Наши преци би били веома поносни на нас. Ова планета има будућност!

Злонамерници ће рећи да је некада на Марсу све врвело од живота, да су некада овуда трчкарале животиње а ливаде биле пуне цвећа и дрвећа, али драги моји- то тврде они који су нас и довели у ову ситуацију! Пре чувених октобарских отровних киша Марс су погодили и деведесетовски токсични пљускови од којих се наш екосистем није успео опоравити. Имали смо ми, уистину, моји драги грађани Марса, раздобље весеља и лепога суживота са свим становницима Млечнога пута! Но, те срећне тренутке у време постојања наше лепе, заједничке СФПМ (Социјалистичке Федеративне Планете Марс) су нам одузели зли М90 Слоба роботи који су на силу и без нашега знања и подршке окупирали ову земљу и народ и користећи његове ретроградно-фашистичке елементе напали суседне планете. Срећом, драги наши грађани, иако нас је све мање и мање и иако нам је планета пред даљим смањивањем, налазимо се врло близу бољега живота!“

Председник је у даљем излагању истакао да ће Марс бити „престоница Млечнога пута“, и да је за време његове владавине Марс направио „миленијумске кораке“.

Скупу су присуствовали гости из иностранства и интерпланетарне уније. Након скупа, делегација Млечнога пута наставила је разговоре са председником и владом Марса у „Палати Марс“, у специјалном вештачком кратеру Г17 који представља најновију инвестицију владе изграђену новцем од продаје „Мелекома“, марсовских телекомуникација. Испред Палате се нажалост окупио известан број хулигана протествујући због, како они кажу „нерезонске продаје Мелекома“, и „малих плата и све већих рачуна“. Примећена је велика агресивност ове групе хулигана, пошто је маса узвикивала погрдне речи које представљају говор мржње и позив на насиље према члановима владе, а један је са собом носио и транспарент. Министар полиције је за нашу телевизију ексклузивно изјавио да је полиција дошла до поузданих информација да је споменути хулиган имао намеру да транспарент у погодном тренутку искористи као хладно оружје, и нападом на министарске главе трајно оштети оно највредније што као грађани овог толерантног и демократског друштва имамо. На срећу, ревносном акцијом органа реда, специјалних ласерско-тенковских једининица и светлећим зрацима летећих тањира хилигани су потпуно дезинтегрисани. Ову перфектну акцију органа реда похвалио је и сам Савет Млечнога пута.

Скуп је завршен уз узвик председника- „за Млечни Марс“, која је била и изборна парола владајуће партије. Након завршетка скупа, министри су свемирским летелицама уз војно обезбеђење пребачени на Месец, који је седиште наше владе. У међувремену, министарски комплекс је проширен, тако да сада сви планетарни функционери живе на Месецу, док само повремено посећују Марс, посебно јужни део централних кратера.

За то време, у средишту вулканског кратера 256. Господин Ужарени, вођа плутонске планетарне мањине, одржао је запаљиви говор својим обожаваоцима који су га поздрављали уз поруке „Ово је Венера“ и „Бог ће спржити непријатеље“. Господин Ужарени је између осталог поручио да поново долази време када ће „Венера сијати над нама“ а сви знамо да то „траје не мање од 500 година“. Подсетимо, последњи пут су јаки ужарени таласи са Венере девастирали Марс на период од преко 500 година. Са нама у студију је социолог Острашћени Мали Зелени који ће нам објаснити ове повике са кратера 256. : „Видите, реч је о спонтаном бунту младе плутонске омладине која је незадовољна економском ситуацијом у кратеру. Они призивају своје наводне претке са Венере и идентификују се са њима, зато што имају проблем да доживе Марс као своју домовину. Овде нема речи о национално-планетарном заносу, већ о лошој економској ситуацији тих младих Плутонаца“. У телефонском укључењу у наш ТВ програм, Господин Ужарени је објаснио да млада плутонска омладина има проблем да доживи Марс као своју планету због марсовских обележја и марсовске химне. У химни „Нека нам живи Марс“ и црвеној застави, Господин Ужарени види повод за неслагање и сукоб: „Нигде се у химни Марса не спомињу Плутон и Венера. А шта тек рећи за заставу? То је нечувено и представља кршење ванземаљских права!“. Комисија за придруживање Млечнога Пута примиће Господина Ужареног и са њим разговарати о будућности Марса. Истовремено, комисија је позвала владу Марса на кооперативност и сарадњу са отцепљеним јужним Марсом.

Комесар за придруживање је поздравио напоре председника Марса и његову „разумну владавину над неразумним Марсовцима“. Такође, истакао је да грађани Марса морају признати реалност. Парламентарна скупштина савета Млечнога Пута, данас је, након што је прегледала извештај о стању ванземаљских права у северној провинцији Марса и делу југоисточног млечног пута, „Вој-Во Дини“, дала позитиван сигнал Марсу да може наставити своје интерпланетарне интеграције. Узгред, Савет Млечнога Пута поновио је свој захтев да влада Марса учини све како би и преостали оптуженици који су оптужени пред интерпланетарним трибуналом били изведени пред лице правде.

Вести из региона: председници околних планета сагласили су се да је обавеза владе Марса и свих Марсоваца да учине све како би се марсовска омладина упознала са својом злочиначком и мрачном прошлошћу, као и са крволочношћу својих дедова и очева. У том циљу, одбијени су приговори да је у протеклим сукобима „страдало највише Марсоваца и да многи од њих не могу да се врате својим домовима“ као неосновани и злонамерни. Такви покушаји прекрајања историје неће бити дозвољени. Председници су објаснили да није било ни речи о етнопланетарном чишћењу, већ о мирној дислокацији марсовских побуњеника на пожељније локације по највишим Млечним стандардима. Свака смрт је трагична, али је трагичније када Марс као агресор не жели да призна своју кривицу у избијању ратних сукоба. Подсетимо, пре двадесет година, Марс је извршио инвазију на своје јужне, западне и северне делове у жељи да покуша да контролише сопствену планету. Овај покушај стварања злочиначког великомарсовског пројекта брзо је препознат од стране интергалактичке војне алијансе која је брзо реаговала како би заштитила ванземаљска права.

Чак и толико година након сукоба, грађани Марса се још увек нису одрекли претензија на све своје крајеве. Зато се, када се тадашња влада Марса супротставила покушају одузимања јужног Марса, прибегло савезничком бомбардовању марсовске престонице и преосталих места. Након бомбардовања, остали су само кратери, понешто зелених површина и нешто народа. Након демократских промена и строгих савета интергалактичке заједнице, влада Марса успешно је и преостала настањива подручја претворила у кратере.

 

Вести из света: Портпарол Беле Куће на Алфа Кентаурију осудио је данас најаву марсовских сепаратиста на југу Марса, који су затражили право на слободно кретање. Бела Кућа је спремна да у случају покушаја Марсоваца да изађу из кућа на југу Марса употреби разарајуће „хуманитарне гама зраке“ којим ће се проблем Марсоваца ефективно решити. Овакву најаву Беле Куће Алфа Кентаурија поздравили су високи званичници Млечне Уније и лидери планета из региона.

Председник Зорис се у телефонском разговору извинио свима које је икада игде, можда, случајно, срео или који су икада игде ишта рекли, а да се тицало Марса.

Култура: Министарство културе Марса данас је доделило награду за најискренију особу у протеклој години истакнутој марсовској певачици Зелени Марлеуши. Она је ову награду заслужила изјавама: „ако се то зове диктатура, и ја сам диктатор“ и „ваш је проблем што сте културни, лепо васпитани и имате мамутско образовање“. Певачица се захвалила стручном жирију који су чинили угледни колумнисти истакнутих новина „Бреме“ и након пар суза радосница, отпевала нови хит „Глупа мала“. Одушевљена публика јој је отпоздрављала неким неразумљивим речима које, пошто су неразумљиве, нису ни вредне спомињања.

А у српске биоскопе стигао је још један домаћи хит филм „Језа“ који је финансиран од стране министарства, а који говори о злочинима Марсоваца над немарсовским становништвом и иживљавање над Плутонцима који су покушали да протерају западне Марсовце. На фестивалу на Плутону, овај филм добио је прву награду, чиме су потврђени високи домети наше филмографије, и дубоки домети џепова марсовских режисера.

Спорт: У квалификацијама за Млечно Првенство, наша репрезентација доживела је пораз на врућем гостовању једном од Јупитерових месеца. Селектор наше репрезентације истакао је да је „трава била зелена, а ваздух се могао удисати“, те је зато нашим прекаљеним звездама било тешко за игру. Марсовски хулигани су се још једном извинули јавности – овога пута нису стигли да на време прекину утакмицу. Председник Зорис се извинио председнику једног од Јупитерових месеца на гостовању марсовске репрезентације и обећао да се таква ситуација више никада неће поновити, пошто „мир и млечна перспектива Марса немају алтернативу“.

Време: Вечерас облачно са кишама. Сутра се предвиђа отцепљење северних и западноисточних кратера, зато позивамо све који желе да остану уз наш програм да приђу ближе главноме граду.

Лаку ноћ.
 

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/mars-napada.html

Српске медијске игре

Politički život — Аутор desnamisao @ 03:42

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Живимо у свету у коме медији пројектују догађаје и у коме је на делу политика двоструких стандарда. Страшно је, пак, то што су се наши медији претворили у буквалне „произвођаче“ истине. Чак и минимум објективности који су поседовали, и минимум разноврсности садржаја и начина интерпретације догађаја је у задњих пар година испарило.


Понекад је тешко схватљиво како и зашто се тако нешто догодило. Јасно је да је у питању, са једне стране, уплив страначких и иностраних интереса, а са друге поплава медиокритетства.

Не само што електронски медији преносе, у најмању руку, некоректне извештаје, а друге и важније догађаје у потпуности игноришу, већ и писани медији учествују у атмосфери јавног лицемерја и „језивих“ намера. Тако је у дневној штампи догађај у Ђенови описан на такав начин да се има утисак да су колумнисти били под утицајем јаких емоција, неизрецивог осећаја „правдољубивости“ и зачуђености над ескалацијом насиља и немилим сценама. Стиче се утисак да новинари имају све недовољно познате информације о овим догађајима, само оне познате и јавне немају. Сваки новински или телевизијски извештај праћен је, у највећем случају, анализама познатих дежурних медиокритета који су у служби медијског рата. Наравно, већина таквих анализа се своди на јадиковке над мрачним деведесетим годинама и горљивим повицима да држава реагује и покаже сву силину државног апарата.

Колико су такве анализе, позиви и медијски извештаји фер и у демократском духу, не треба ни говорити. Дакле, то је то грађанско друштво које желимо да градимо, на разговорима и демократским договорима по казаматима? А колико се такви јавни позиви на обрачун односе на сваку претњу државном апарату показује нам однос према проблемима у Рашкој области које сви већ врло добро знамо. Индиректно, а неретко и директно се захтева реакција државе против „хулигана“ који „руше имиџ Србије у свету, разбијају Београд, руше уставно-правни поредак земље“.

Позиви на обрачун са „хулиганима“ доприносе јавној хистерији по којој је свако ко се не слаже са одлукама власти обавезно „ултрадесничар“, „хулиган“ и „екстремиста“, чиме се сваки будући протест и неслагање делегитимише. Као илустрацију, навешћу сцену из домаћег филма „Шишање“ који се управо приказује у српским биоскопима. На почетку и крају филма, приказује се сцена у којој се у извесној телевизијској емисији говори о проблему навијача. У тој емисији, Предраг Ејдус глуми уваженог академика који не подржава насиље, али има разумевања за бунт омладине и указује на шири контекст проблема у односу на саговорницу из невладине организације, која проблем „хулиганизма“ своди на последицу „тешког наслеђа деведесетих година“ (докле више?) и упире прст у академика, говорећи му да су „он и слични“ криви за тако катастрофално стање у коме се омладина налази. Занимљиво је да кроз филм сазнајемо да је тај исти академик уствари прикривени нациста који сарађује са делом владе и инструира навијаче на рушилачке акције. Занимљиво је ово поређење, као што је занимљиво и поклапање догађаја. Баш у време проблема са навијачима и уличним протестима, у биоскопе стиже филм који се бави истом тематиком и на идентичан начин као и домаћи медији.

Представљањем особе која се не слаже са јавним мишљењем о догађају или владајућој политици, етикетирањем те особе као нацисте, заправо се уводи нова врста борбе против неистомишљеника у Србији- покушај јавне лустрације неподобних. Занимљиво је да се у споменутом филму у контексту нацистичких појава појављују свештеници Српске православне цркве, гусле и борба против беле куге чиме се шаље јасна порука да су на новом медијском небу Србије традиционалне вредности неприхватљиве и равне нацизму, и да је дозвољено људе који заступају традиционалне вредности ставити у тај контекст. Тако, домаћа филмографија, медији, како писани тако и електронски учествују у атмосфери јавног линча, стварајући атмосферу оптуживања у којој је сваки протест сам по себи део шире завереничке мреже. Ствара се атмосфера у којој власт постаје браник „нормалног“ дела становништва од оног „ненормалног“. Стиче се утисак да у Србији вреба вирус фашизма, нацизма и свеопштег лудила. Чињенице, додуше, говоре у прилог тези о повезаности неких догађаја, као и о оправданости неких од ових страхова, али не на начин на који се то у јавности представља и нипошто не у тој мери.

Проблем је у томе да је у Србији редован редослед потеза онај који укључује медијски притисак на све сфере јавног живота. Представници власти, медији, чак и највиши функционери који координишу рад правосудних органа сматрају својом дужношћу да одређују и разрезују пресуде. Овај нелегитиман и недемократски притисак на, наводно, независно правосуђе показује колико је заправо друштвена атмосфера у којој живимо демократска и легална. Толико о „независном судству“, које до сада ничим није показало да има капацитета да се са притисцима избори. Најгоре је што је највећем делу српске елите такав притисак потпуно легитиман и у њему се не види ништа лоше. Многи од припадника данашње медијске елите су друкчије говорили деведесетих. Само што тада на високим позицијама нису били они, па им је такво понашање сметало. Сада је све дозвољено, пошто изгледа од њих зависи хоће ли Србија бити демократска или не. Уколико суд, којим случајем, и изрекне пресуду која није по вољи власти и медијској слици, након пар медијских прилога и емисија, у жалбеном поступку се иста пресуда обори. Важније од мира у народу је, изгледа, сачувати медијски мир. Да не помињемо чињеницу коју сам већ овлаш наговестио, да се у медијским извештајима поједине друштвене појаве „етикетирају“, чиме се унапред прејудицира однос према њима и разматра потреба даљих акција.

Након догађаја у Ђенови, дневни листови су сваки за себе, имали нешто ново да кажу о позадини ових догађаја и биографији ухапшеног вође навијача Ивана Богданова. „Блиц“ је, на пример, уз фотографију Богданова са лисицама на леђима доставио и његову „хулиганску“ биографију згодно напоменувши да је исти човек учествовао у „нападу на стране амбасаде“ након митинга „Косово је Србија“. Међутим, у делу текста у коме се говори о уделу навијача у крађи и паљењу скупштине петог октобра 2000-те, помиње се тадашњи вођа једне од група, Марко Вучковић, те се тек стидљиво може наслутити да је и Иван Богданов учествовао у петооктобарским променама. Делује да су медији, посебно писани, желели да докажу повезаност између наизглед неповезаних догађаја и да докажу везу између утицаја тајних служби, домаћих структура моћи и такозваних „хулигана“. Читава конструкција о инструираним дешавањима би била релевантна уколико би укључивала и искрену оцену дешавања петог октобра, и чињеницу да су ти исти навијачи, ти исти људи, те исте вође, предводиле напад на скупштину. Уколико се заступа теза да су скорашњи догађаји на геј паради, Ђенови и пре тога, након митинга „Косово је Србија“ инструирани однекуда, уз помоћ страних, обавештајних служби и домаћих структура и потпомогнути „братски“ од стране још неких организација мора се бити принципијелан и доследан. Под тим подразумевам да се онда и догађаји из 2000-те морају посматрати на исти начин. Неће бити да је пети октобар „спонтано изражавање незадовољства пониженог народа“ а скорашњи догађаји „покушај државног удара усмереног против европске будућности ове земље“. Ни медијима ни власти се не допада евентуални закључак да је незадовољство у народу велико, а да су се у Србији велике промене увек догађале на сваки други начин сем спонтано. Такав закључак би променио слику о правим циљевима и реалним дометима петооктобарских промена. Наравно, овај се закључак односи и на Милошевићев долазак на власт, а да не помињемо долазак комуниста на власт након Другог светског рата.

По мишљењу дела наше политичке и интелектуалне „елите“ која редовно у медијским извештајима игра улогу стручног саговорника, догађаји који су њих довели у позицију моћи су спонтани, док они догађаји који прете да их сруше са тих позиција јесу злонамерни и инструирани. Тако ови „народни јунаци“ друкчије доживљавају улогу државе. Двехиљадите, ти исти људи су сматрали да је „нечувено незадовољне грађане називати хулиганима и на њих слати милицију“ док су након скорашњих догађаја потпуно променили мишљење. Сада подржавају извођење борних кола на улице Београда. Након тога ће призивати и тенкове, верујем. Ако ништа, сад бар знају како се Милошевић осећао када је губио моћ и утицај.

Када већ говоримо о медијском извештавању, треба споменути и невероватне наводе новина поводом скандалозног потеза полиције да у станици задржи и саслушава тек венчану и трудну жену Младена Обрадовића. Новине ову невиђену 48-часовну тортуру над трудном женом правдају наводима и сазнањима полиције да је она требала да „предводи једну групу хулигана која би тукла учеснике геј параде“. Да ли је могуће да је у овој земљи демократски потенцијал и грађанска свест толико ниска да нико не реагује на ову срамотну чињеницу? Трудна жена ће предводити уличне туче, и због тога је(трудница) задржана у станици на саслушавањима?

Још нешто. Да ли ико озбиљно верује у информацију да наше службе нису знале за наводну „бележницу“ коју су напрасно пронашли баш тог јутра код Младена Обрадовића. Дакле, БИА је знала да се спремају нереди, знала је и у ком опсегу и представила је детаље плана да се спречи одржавање параде, али је списак вођа навијача полиција добила тек тога јутра? Нисмо ми деца па да поверујемо у такве шарене лаже.

Бојим се да није у питању само прогон одређених организација, већ и другачијег мишљења. Скорашња дешавања ће послужити као повод за обрачун са свим неистомишљеницима. У целој медијској хистерији, нико не жели да види реалне домете српске кризе. Економски, социјално, идентитетски, културно, верски, територијално, биолошки,српска држава је пред потпуним сломом и колапсом. Уместо да представници државе повуку мудре потезе који ће допринети смиривању тензија, својом политиком, „језивим“ намерама државних функционера и толерисањем полицијске бруталности, па чак и јавним одликовањем једног од полицајаца који је учествовао у тучама (благо речено) додатно пале фитиљ ионако бесног и разјареног српског народа. А никако није паметно довести човека на ивицу пропасти, до момента када нема више шта да изгуби. Уколико се то деси, биће то, бојим се, погубно и по власт и по народ.

П.С. Да ли је ико приметио да власт продаје Телеком? Или се медији и даље баве догађајима на „Фарми“?

Уколико народ изађе на улице да протествује против продаје Телекома, шта мислите, какву ће етикету добити? Уколико медији уопште и известе о томе.

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/srpske-medijske-igre.html 


Хилари нема алтернативу

Kolumna — Аутор desnamisao @ 03:40

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Драги дневниче,

Успео сам! Али хајде прво да испричам како је било.

Све смо покушали. Све пробали. Ништа није успевало. Клечали смо, понижавали се, извињавали, али нису хтели да промене однос према нама. Нисам имао избора драги дневниче! Једино ми је преостала авантура са Хилари. Мислио сам да то неће бити могуће. Мислио сам да ће рећи – како Вас није срам, председниче! Зар мене, тако младу и наивну? Међутим, нисам посустао. Решио сам да идем на све или ништа. То јутро сам обукао своје најбоље одело, ставио омиљену колоњску воду, позвао Шапера и Крлета да ми дају пар стручних савета и пожурио у резиденцију. Хилари само што није стигла!

Знао сам да је ово најважнији дан мога живота и најважнији дан у историји наше државе. Све сада зависи од мене и мог шарма. Годинама сам вежбао, годинама се припремао. Овај успех ће бити споменик мом заводничком шарму, потврда и круна успеха моје политике!

Сећам се када смо разматрали алтернативе. Шта нам је чинити? Американци напросто не желе да нам пруже руку помирења. Тада сам схватио да Хилари нема алтернативу. Одмах сам назвао Обаму. Рачунам, схватиће ме, као председник председника и мушкарац мушкарца. Замолио сам га да пошаље Хилари. Желео сам да је боље упознам. Једино сам се бојао да јој се нећу допасти, просто не волим састанке на слепо. Мораћу да уредим собу, односно град, не могу ваљда у овај ћумез да је доведем. Одмах сам послао градске инспекције, чистаче и посматраче. Морам да покажем одлучност, моћ и ауторитет. Одмах сам послао жандармерију, интервентне бригаде, и све полицајце из провинције да за сваки случај обезбеде сигурност града од грађана.

Слетела је. Ухватила ме је паника. Али знао сам да морам и да могу. Борићу се. Немам избора. Једноставно, немам алтернативе. Дошла је. Стигла је!

О Хилари, љубљена моја! Нећеш одолети!

Приметио сам да је љубоморна на Била због споменика у Приштини. Где је Мештровић кад човеку највише треба, помислио сам. Београду недостаје споменик Хилари у њеној природној величини, од бар десет метара. Одмах сам јој предложио да јој узмемо меру за споменик. Предлог је одушевљено прихватила. Прешли смо на тему политике, и тада сам видео да ћу морати више да се потрудим. Помињала је некакве разговоре, признања, добросуседске односе, аутономне регије...тада сам смогао снаге да јој уделим први комплимент. Похвалио сам њену жестину и правдољубивост. Овлаш ме је додирнула руком по колену и насмешила се. Тада сам знао да ћу успети. Одмах сам затражио север Космета уз обећање да ћу је одвести на вечеру у Хајат. Чим сам то изговорио, стресао сам се. Јесу ли уопште средили Хајат? Шта ако се Хилари тамо не допадне? Ко зна на какав је она луксуз навикла! А где онда, забога? Одмах сам послао поруку Шулету да спреми хеликоптер. Ако треба, замолићу Јосиповића да ми изнајми Брионе на једну ноћ. Провешћемо божанствено вече!

Прокоментарисала је мој продоран поглед. Па оно, јесте, у праву је, одувек сам имао продоран поглед. Посебно долази до изражаја када скинем наочаре и љутито погледам око себе. Сви кажу да је изузетан и сви ме хвале. И ја сам похвалио њене доброћудне очи и заводљив израз лица. Осмехнула се. Напредујем, напредујем! Тада сам осетио да је прави тренутак за деловање. Отерао сам саветнике из канцеларије како бисмо разговор наставили у четири ока. Упитао сам је да ли је преболела Билово неверство. Бледо ме је погледала а затим се расплакала. Очекивао сам овакву ситуацију. Чак и челична лејди има слабе моменте. Устао сам са столице и загрлио је. Те невине очи су биле пуне суза...сетио сам се свих оних метака који су јој, по сопственом признању, умало одузели живот када је деведесетих слетала у БиХ. Српских метака. Одмах сам решио да је утешим: „Не брини, мила Хилари, нема их више. Ни војске, ни пушака, ни муниције“. Осећао сам се кривим због тог немилог догађаја који се није догодио и одмах сам се, за сваки случај, искрено и у име целокупног народа извинио. Упутила ми је значајан поглед пун разумевања. Тада сам знао да је то то. Уследила је романтична сцена – ја сам њој поклонио пар територија, а она мени обећање о брзим интеграцијама у америчку унију. Одмах затим смо отишли пред новинаре. Тада је рекла речи које сви дуго чекамо – да ће Србија бити лидер не само Балкана већ и целокупне Европе. И света и васионе, помислио сам. Успео сам! Осетио сам да ме тресе еуфорична грозница. Шта ће сад рећи суседи, сада када знају да ће Хилари све чешће, мада инкогнито, посећивати нову престоницу Европе, Београд?

Састајаћемо се на Сави у предвечерје и причати о нама, о будућности, извињењима, Косову, евроинтеграцијама... добићу и наредних двадесет избора, захвални народ ће ми подићи споменик, а опоненти у странци ће прећи код Томе. Још само да изборим нешто и за Косово. И то ће доћи с временом. Услед емотивних траума америчког народа због последица бомбардовања, биће потребно мало времена како би и српски захтев за севером Космета мога бити размотрен. Нема проблема, могу ја да чекам. Не журим нигде, важно је само да је уживала и да сам јој се допао. Доћи ће она опет.

Коначно смо издејствовали чврст стуб српске спољне политике – Хилари!

Ево, и данас ме је звала. Гледам извештаје медија у којима помиње Србију као будућег лидера Европе, Србију као фактор стабилности, мене као поузданог партнера на Балкану.

Нисам знао да сам био тако добар.

П.С. Чујем да је отишла на Косово данас. Не бринем. Сигуран сам да Тачи нема оно што ја имам. Уосталом, Медлин Олбрајт би била љубоморна. Тачи је већ поднео једну жртву за албанско Косово, још једна би била превише.

Мислим, све зависи од стила облачења, понашања и искрености. А у свему томе, Тачи подсећа на Била. Значи, неће јој се допасти. Једино ме брине да јој не буде повређена сујета када буде видела Билов споменик у Приштини. Морам нешто да предузмем под хитно. Ако већ нема Мештровића, мораће Мрка да послужи. Ионако нема да ради нешто паметније. Подићи ћемо јој споменик поред Победника! Уосталом, ако смета, или заклања видик – срушићемо га, ионако подсећа на мрачна, насилна и крволочна времена која су остала иза нас.

Хилари нема алтернативу!

 

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/hilari-nema-alternativu.html 


Ђура ће ти опростити што те тукао

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:10

Пише: Владимир Пудар

 

 

 

 

 

     Српску политичку јавност ове године већ трећи пут потреса доношење неке декларације. Сваки пут доношење декларација за собом је вукло понижење српског народа и сваки пут је то понижење, кувано у жуто-црвеној кухињи,  било све веће и веће. У марту 2010. године наша Скупштина доноси Декларацију о осуди злочина у Сребреници, којом осуђује злочин у том босанском граду, истовремено пропустивши да осуди злочине у осталим деловима бивше СФРЈ, као да су ти злочини мање важни, уз образложење да ће бити осуђени неком каснијом декларацијом – вероватно мање важном. Србија је тада пропустила историјску шансу да једним актом осуди све злочине, без обзира на националност и вероисповест жртава, без обзира на националноси и вероисповест злочинаца. Што је најгоре, Народна скупштина Републике Србије није стала тада у заштиту Срба, већ је пожурила да их осуди, да ''се суочи са прошлошћу'' како то воле да кажу представници ''Прве Србије''.

            За жуто-црвену власт мање важна декларација, Декларација о осуди злочина над Србима усвојена је 14.10.2010. године, уз противљење опозиције, наравно сем ЛДП (када ЛДП гласа за нашто што има везе са интересима Србије одмах помислим како је то у супротности са интересима Србије). Занимљиво је приметити ''територијално важење'' ове Декларације, односно злочини учињени у којим државама се осуђују. Декларацијом су обухваћени злочини над Србима у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. Сваком ко се иоле сећа догађаја на територији бивше СФРЈ од 1990. године до 2000. године запада за око чињеница да овом Декларацијом ипак нису обухваћени сви злочини над Србима који су се у том периоду догодили. Случајно или не, а знамо да у политици нема случајности, жуто-црвена власт заборавља напад на војнике ЈНА у Словенији, пуцање на санитетска возила, дављење војника. Жуто-црвена власт заборавља и агресију НАТО пакта на СР Југославију, ратне злочине овог Савеза и вишемесечно дивљање и иживљавање на цивилним објектима у нашој земљи.

            Овакав текст Декларације је сасвим разумљив и очекиван када се има у виду крилатица око које је окупљена већина у Народној скупштини, а око које се окупља и део опозиције, да Европа нема алтернативу. Да се приметити да су Декларацијом обухваћени само злочини који се нису догодили на територији данашњих чланица ЕУ и које нису извршили грађани чланица ЕУ или САД – јер ЕУ и САД су безгрешни, цивилизован свет који не чини злочине, чији сваки потез је оправдан.

            Ко данас из српске власти има право да нас подсећа на то како се словеначка Територијална одбрана односила према рањеним војницима ЈНА, ко има право да угрожава наш европску перспективу помињући неке прастаре нападе на војнике који с се предали  и махали белом заставом, не смемо никада да поменемо да се тадашњи министар информисања Словеније Јелко Кацин сликао поред погинуле посаде хеликоптера ЈНА. Некадашњи министар информисања постао је сада известилац Европског парламента за Србију и било би непримерено да ми сада разговарамо о његовој улози и понашању у рату у Словенији.

            Србији би, по жуто-црвеним, било најбоље да заборави све ово, а било би и јако добро да заборави праву природу напада НАТО пакта на СРЈ. Испада да НАТО пакт није чинио ратне злочине на територији Србије, а и како би јер НАТО пакт предводе САД, а у својој богатој историји САД никада нису учиниле ништа што би се могло окарактерисати као ратни злочин – истребљење Индијанаца, Хирошима, Нагасаки и Вијетнам су само измишљотине којим регресивна, конзервативна, антихашка и заостала Србија покшава да нас удаљи од Евро-атланских интеграција. Србија је одустала од става да је НАТО извршио агресију на нашу земљу, јер се та реч не помиње у Декларацији. Пошто је агресија ратни злочин, односно биће када (ако) тај појам буде дефинисан  Статутом Међународног кривичног суда , жуто-црвена влада би тешко објаснила својим пријатељима и патронима због чега их сада оптужује за неки ратни злочин од пре десетак година. Како би изгледала посета Хилари Клинтон да се неко усудио да је пита шта је њен муж радио са Србијом 1999. године и ко је наредио нападе на цивилне објекте у Србији. Народна скупштина чак и не осуђује агресију/бомбардовање НАТО пакта, већ само изражава жаљење и солидарност са жртвама ове ''несреће''. По нашој власти није ратни злочин рушење мостова у Србији, није ратни злочин гађање воза у Грделичкој клисури, није ни разарање Алексинца, касетне и графитне бомбе , осиромашени уранијум, није ни  погибија Милице Ракић... Прави погодак за нашу власт би био да је осудила рушење невидљивог авиона Ф 117, јер какво право имамо ми, примитивни Срби, да се бранимо и да срећни не прихватамо поклоне милосрдног анђела.

            Понижењима Србије изгледа никад краја. Очигледни с покушаји да се фалсификује историја, очигледни су покушаји наметања кривице Србима за све што се дешавало на територији бивше СФРЈ од 1990. до 2000. године, очигледно је да сада више није потребно да ти покушаји долазе споља – сада имамо власт која ће све учинити да Србе прикаже као највеће кривце за све што се дешавало деведесетих године. Остаје нам само још да се Борис Тадић извини НАТО пакту што је морао да троши паре на нас. Када достигнемо тај последњи стадијум, када Срби забораве ко им је и шта радио, ко их је бомбардовао, земљу разарао, ко им је децу убијао, тада ћемо бити спремни. Бићемо спремни за улазак међу цивилизоване народе, бићемо спремни да уђемо и  у НАТО пакт – гарант мира и стабилности у свету, бићемо спремни да као део тог НАТО пакта бомбама штитимо угрожена људска права по свету, да гађамо нечије мостове, градове, возове, породилишта јер тако тим народима помажемо, показујемо им пут у неко боље сутра, отварамо им врата цивилизације. Бићемо тада понизни, поробљени и због тога захвални.

 


Десети октобар

Kolumna — Аутор desnamisao @ 23:52

Пише: Милан Дамјанац






Ми ћемо створити бољи народ, јачи, лепши, народ који ће знати да поштује власт и који зна ко га је створио! То народна милицијо, гази, сатри! Нека не остане камен на камену!



Да ли је могуће да је ово што смо данас имали прилике да видимо на улицама Београда нормална појава? Коме је било у интересу одржавање параде по цену оволиких уличних сукоба и навлачења гнева обичних грађана прекомерним коришћењем силе? Остаје додуше отворено питање да ли су данашњи инциденти били својеврсна порука српској политичкој елити, и понавља ли се то 9. март?

Да ли је могуће да камера сними полицајца који цокулама шутира човека који непомично лежи на земљи, а да новинар тражи сниматељу да не снима више, и то све у преносу уживо. Да ли је могуће да је наша власт била у стању да на улице Београда изведе бојна кола? Шта је било следеће у арсеналу дозвољеног коришћења силе? Тенкови можда? Данашња слика Србије је више него забрињавајућа. Она је застрашујућа. Хеликоптери круже градом, бојна кола центром Београда, интервентне бригаде хапсе људе на улицама, а јавни сервис европске Србије емитује цртаће и емисију „Балканском улицом“.

На Студију Б, Пинку и Б92 приказују опкољавање шаке цивила од стране полиције испред храма. Полиција опкољава храм Светога Саве, док цивили стоје на улазу! Да ли се то у храму брани парада? Како су надлежни смели да дозволе полицији да уђе у околину храма? Чуди ме да није опколила студенте на факултетима и читаоницама. Шта би се догодило да је тако опкољена џамија?

Међутим, најбоље тек долази. У једном моменту, спикерка на Студију Б извештавајући о храму и хулиганима, преноси нам да сада уживо видимо Вазнесењску цркву, рекавши: „Сада видимо цркву...и ево их!...младенци?!?...шта је ово?“. Након тога се снимак прекинуо. Радило се, наиме, о томе да је очекивала да види „хулигане“ којима је, очито, стециште СПЦ. На њену несрећу, радило се о младенцима. Какво чудо – недељом у цркви венчање. Од ове бруке Студио Б је покушао да направи срећну и радосну вест, када је након сат времена емитовао исти материјал, покушавши да венчање представи као радосну страну данашњег дана.

Сада је већ јасно да је нападнут мамограф и то не због мамографа, како се то представљало већ због знака Б92, и да су полупани прозори, да су нападнуте просторије СПС-а, РТС-а, и ДС-а. Остаје отворено питање да ли су данашњи протести и инциденти увод у веће незадовољство грађана и стварање фронта обичних, понижених људи против актуелног система. Не ради се овде, као деведесетих, о политичким протестима у организацији неке странке. Не. Овде се заиста ради о потпуном, несистемском незадовољству понижених Срба, које, бојим се, може бити увод у нешто далеко теже и опасније.

Да ли ће 10. октобар бити прекретница? Да ли ће он изродити нешто ново и друкчије у Србији? Навикли смо да је народ незадовољан и апатичан. Видели смо дешавања 2001. године поводом геј параде. Међутим, сада видимо нешто посве друго- видимо грађане који нападају просторије странака и скупштину Србије. Видимо најаву опасног сценарија, који је, додуше, био и очекиван. Када некога 20 година бомбардујете само изгубљеним биткама и понижењима, а протеклих десет вршите лоботомију на отвореном мозгу, није тешко закључити како се све то може завршити. Чак ни Слободан Милошевић није користио оволику полицијску силу која је данас тукла људе на улицама Београда, бесомучно и непотребно, и која је тукла протестанте у Куршумлији. Изгледа да није довољан један Ранко Панић, и бојим се да ће и данас бити жртава. Наравно, за евентуалне жртве ће одговарати вероватно исти онај полицајац који је одговарао за брутално пребијање покојног Панића. Поручник Ваздух.

Србија је полицијска држава и то је данас јасно. Да ли је могуће да министар одбране има савести и морала да каже да је бацање молотовљевог коктела у канту за ђубре која се налази унутар капија просторија у Крунској незапамћен злочин из мржње. А шта је било прошле године када је на улици претучен опозициони лидер? И како то полиција има право да на своје грађане, на цивиле изведе бојна возила како би одбранила уставноправни поредак, а Слободан Милошевић то није могао 2000-те? Нажалост, ако се има у виду како се према народу понашају, бољу судбину од новог 5. октобра нису ни заслужили. Срамота је да данас присуствујемо таквом медијском мраку од стране РТС-а који се нажалост није много променио у односу на РТС деведестих. Био је и остао сервис владајућег режима. Ко је смео да дозволи оволику полицијску бруталност над малолетним цивилима? Полиција је пендрецима тукла децу која леже на тротоару, хапсила људе на улицама, чак се и Томо Зорић огласио! Сви ће бити процесуирани и адекватно кажњени. Обећава човек казне од 8 година затвора! Ма да ли је могуће? Да ли је наш владајући режим толико опила близина власти и моћ, да игноришу муке свог народа, да наређују пребијање свог народа, да прете сопственом народу? Да хапсе и процесуирају малолетну децу?

Заиста, постали смо полицијска држава. Или никада то нисмо ни престали да будемо.

Медији су се својски потрудили да од Срба и Србије протеклих десет година направе монструме. Колико смо се само ствари и квалификација, увреда, и изјава мржње сви заједно наслушали, попут оне да је „готово незамислива толика количина зла на тако малом простору“. Када се све то има у виду, мислим да заиста све што се надаље догоди у Србији пада на душу оних који су овај народ довели на руб економске и социјалне пропасти и урушили његово достојанство и здрав разум, и још га провоцирају бескрупулозном медијско-политичком парадом "поводом" геј параде.


http://www.nspm.rs/komentar-dana/deseti-oktobar.html


Powered by blog.rs