Desna Misao

Чедa Јовановић – „просветитељ српски“

Politički život — Аутор desnamisao @ 23:48

Пише: Милан Дамјанац




Чини ми се да се сви сећамо старих играчака на навијање. Суштина је била навити играчку како би она могла да изведе неку операцију и затим остане непокретна, све док је поново не навијете. Човек би помислио да је време оваквих играчака прошло, но, иако се споменуте играчке углавном више не производе, сећање на њих је очигледно толико јако да данас постоје и људи на навијање.

Постоје тако људи који немају свој став, немају своју делатност, већ само раде оно што им се каже, онда када им се каже. У контексту политике, најгоре је када се у једној личности нађу умешност глумца који је добро савладао сценарио и човека без савести. Такав политичар пречесто заличи на седмогодишње дете које раздрагано учи напамет песмицу за рецитацију, не схватајући њен садржај. Додуше, разлика је што дотични политичар одлично разуме и зна шта, како и коме говори. А богами зна и због чега.

У последњој емисији „Утисак недеље“ гост Оље Бећковић био је један од лидера опозиције, Чедомир Јовановић. Имао сам утисак да слушам човека који заступа више различитих ставова истовремено, и сваки од њих брани истом жестином. Управо та врста недоследности намеће питање – како човек који заступа дијаметрално супротне ставове може у њих да верује? Постоје два објашњења – или мрзи оно што својим ставовима напада или не верује у ставове које заступа.


Све у свему,Чедомир Јовановић је поновио свом жестином фразе које слушамо протеклих неколико година. Објаснио је детаљно зашто његова опозициона странка често није опозициона и зашто опозиционој странци није циљ рушење владајуће партије. Причао је о потреби испуњавања свих услова које нам испоставе западне земље, осудио покушај вођења сопствене спољне политике и објаснио да би ЛДП много брже дала све оно што се од Србије тражи како бисмо коначно ушли у Европску унију. Након тога је ипак говорио како није сврха улазак у ЕУ, да ЕУ има својих проблема, већ да је суштина створити Европу у Србији. Објаснио нам је и шта је ЕУ – то је пре свега цивилизацијски систем вредности.

Отуд његово залагање за промену вредности у Србији. Дакле, сушта жеља је од руралне Србије направити цивилизацију. Ах, подухват вредан деветнаестовековних покушаја Доситеја Обрадовића, с том разликом што живимо у 21. веку и такав подухват звучи смешно. Србија није ни рурална, ни неписмена, ни заостала па да јој је потребан просветитељ. Мада, са друге стране, не звучи лоше – Чеда, наш просветитељ. Наш нови просветитељ нас је обавестио да ЕУ представља „помирење, наду, уважавање разлика“ и да стога мора бити наш једини и најпречи циљ. Србија не сме имати других циљева сем ње (ова изјава ме је подсетила на библијску догму „не смеш имати другог бога до мене“). Са друге стране, поменуо је и реченицу са којом се апсолутно слажем.

Наиме, просветитељ је забринуто констатовао „да нема државе на свету која није успела да дефинише свој интерес и начин за његово остварење“. Одлична констатација! У том духу, просветитељ позива на одрицање од Косова и Метохије, али, чини се, и од традиције. Тако је малтене цела српска историја подложна исцрпним проверама. Просветитељ тако има двоструке аршине када се ради о утицају представника традиционалних верских заједница на политику. Када то чини СПЦ, то је штетно и део је српског национализма, а када један муфтија постане политичар, онда је то и више него у реду и сасвим је легитимно.

Рат је лош, каже он, проблеми се решавају разговорима. Западне земље ће нас цивилизовати и научити нормалном животу. У том духу, просветитељ позива на безусловно учлањење у НАТО пакт. Дакле, рат нема алтернативу! То, разуме се, правда тиме што „западне земље то од нас траже и не можемо ми водити своју политику изолације“. И тако дођосмо до омиљене теме нашег просветитеља. Изолација.

Све што само подсећа на доношење било каквих одлука о спољној и унутрашњој политици у Београду мирише на изолацију. Наравно, тешко је објаснити просветитељу да су у том случају већина светских земаља у изолацији, те да је добро бити на страни већине, како нас и он сам убеђује. Чуди ме напросто што није споменуо омиљене Драшковићеве доскочице – „боље бити за столом него на менију“, „НАТО је наше природно окружење“ и сличне. Могу и ја да поменем неколико пословица и доскочица уколико је то потребно и уколико ће то решити дилеме – да ли ући у НАТО или не. На пример, пада ми на памет пословица „неће те волети онај који те је тукао већ ће ти слабости тражити“. Имам и једну која се тиче фамозног уласка у ЕУ: „У се и у своје кљусе“.

Врхунац је ипак био део емисије у којој је просветитељ прешао на виши ниво аргументације тврдњом да „треба мењати народ“. Већина Срба наопако мисли и ту већину треба мењати. А најлакше је започети промену тог типа тако што се смене људи на врху, каже он, тј. власт, и затим може несметано да почне медијска просветитељска мисија. Наравно, медији су независни у демократији, али кога за то брига када су виши циљеви у питању! Народ треба променити, народ! Није политичка странка одговорна што се налази на ивици цензуса већ народ који јој не даје гласове. Народ треба променити! Где ли сам већ чуо овакве ставове? Сећање ме издаје. Ах, да, сећам се позива народној милицији да реши проблем народа, пошто ће модернизатори изградити друкчији и бољи народ.

Просветитељ говори и о образовању, па каже да је „излишно говорити о образовању у земљи која нема здравог разума“. Само ме занима кога просветитељ криви за недостатак разума? Ко је за то одговоран? Није ваљда опет Слободан Милошевић и чувене, опеване деведесете? А шта је са протеклих десет година? Зашто је и даље огроман одлив мозгова из Србије? Зашто је ионако лош образовни систем потпуно уништен?

Затим говори о запослењу. Између осталог каже да „не може да каже – људи дођите и учланите се у ЛДП, а ми ћемо вам наћи стан и посао“, већ „људи, дођите у ЛДП и ми ћемо створити услове како бисте добили стан и посао“. Још једна у низу Хамлетовских фраза препуних празнине. Да ли уопште реторика коју користи господин Јовановић има икаквог фактичког додира са реалношћу, то је право питање. Да ли је могуће превести све те фразе у обичан речник како би и најобичнији грађанин Србије разумео значење? Могуће је. Значење је – Живот је закон. Нема већег закона сем живота, живи од данас до сутра, прекосутра није ни важно, заборави идеале, и бори се за живот пошто од тога ништа вредније не постоји. Било је додуше Срба пре просветитељевог указања о „животу који нема алтернативу“ који су заступали сличан став.

За време отоманске окупације, било је мноштво оних који су схватали да је живот закон, да су идеали испразни и пропали, да је једино важно преживети и радити све што моћни Отомани траже. Нема разлога дизати буне и ослобађати се, када смо већ били ослобођени. Чак и када се позивало на свеопшти устанак, неки су се вајкали: „можемо и погинути, а каква вајда од слободе мртвоме човеку? Живот је закон!“.

Уосталом, по просветитељевим речима, ми треба да сведемо нашу спољну политику на испуњавање захтева западних земаља. Зашто смо се онда ослобађали? Упитао бих просветитеља шта ће у том случају Србима независна држава? Могу ли да уче своју историју, да афирмишу своју културу и веру? Не могу, каже просветитељ, јер је све то препуно наслага штетног национализма. Могу ли да воде спољну политику? Не могу. А шта могу? У том случају ја предлажем нашем вољеном просветитељу да укинемо државу, и прогласимо Хилари Клинтон за председника Србије. Не, још боље – тражимо да госпођа Клинтон буде гувернер Србије, и нека је подели, расели, нека са њом ради шта год жели. Тада бисмо бар знали зашто сада наједном „постоји држава у свету која не уме да дефинише своје националне интересе и доследно их спроводи“.

А о каквом је човеку реч, најбоље говори његова изјава: „Руке су ми прљаве али ми је савест чиста“. Треба ли шта додати, сем да наш народ има једну пословицу и за оне који се хвале поступцима којих се паметни стиде.


http://www.nspm.rs/politicki-zivot/ceda-jovanovic-prosvetitelj-srpski.html


Хомофобична Европа

Politički život — Аутор desnamisao @ 23:43

Пише: Милан Дамјанац





Приближава се одржавање геј параде у Београду. Уочи овог, нашим медијима толико важног догађаја, који ваљда треба да одлучи има ли ова држава европску перспективу или нема, намећу се многа питања. А кључно је да ли је могуће да је најважнији задатак владе Србије финансијска помоћ и подршка геј популацији. Да ли је могуће да влада нема битнијих проблема и задатака?

Но, вратимо се паради. Медијско извештавање је такво да човек помисли како је Србија беспоговорно једина земља у Европи, али и свету, у којој владају негативни стереотипи према хомосексуалним, бисексуалним и транссексуалним особама. Ваља на почетку напоменути да у том случају и Светска здравствена организација робује предрасудама, пошто се транссексулизам и даље сматра болешћу, односно психичким поремећајем. Сматра се да је у питању неприхватање сопствене личности и тела. Насупрот томе, у Београду постоји у свету јединствена клиника за промену пола једним јединим захватом [1]. Такав захват плаћа здраствено осигурање Републике Србије.

У медијима се стално помињу немили догађаји на паради 2001. године. Међутим, оно што ми никако није јасно је константно помињање угрожености људских права геј популације искључиво у наводно хомофобичној Србији, а аргументација за овакаву тврдњу је неодржавање параде и постојање стереотипа у народу. Хајдемо редом. Не улазећи у разматрање питања хомосексуализма, треба рећи да је сигурно истина да њихова права често нису поштована, међутим ниједан искрени припадник геј популације не може рећи да се ситуација на терену није знатно поправила. Прво, влада финансира њихове организације. Друго, њихове организације у Србији су једне од најбројнијих у Европи. Треће, имају огроман простор у медијима и свесрдну подршку. Четврто, нико им не брани да у Србији обављају било који посао.

Уосталом, довољно је да прошетате Кнез Михајловом улицом у Београду па да схватите да се људи ове сексуалне оријентације могу лако препознати на улици и да против њих и њиховог начина живота нико нема ама баш ништа. Ради се о томе да већина грађана ове земље има нешто против да им се намећу вредности које они не прихватају. Када би свака мањина организовала Марш поноса онда би то имало смисла. И шта се уопште постиже овом парадом, сем што се ствара још већи анимозитет према геј популацији?

И коме је у интересу да произведе сукобе?

О свим тим питањима треба добро размислити. Понајмање су ту криви хомосексуалци, а понајвише вође „њихових“ организација. Уосталом, уколико желе да буду прихваћени од стране ове државе нека покажу неко интересовање за њу и њену будућност. Сам назив „геј популација“ упућује на то да се ради о некој издвојеној групи људи и то на светском, а не на националном нивоу. Чему је потребно стварање посебног идентитета који надилази национални? Чему застава у дугиним бојама као обележје? Може ли геј особа бити Србин/Српкиња, а њено сексуално опредељење ствар приватности? Наравно да може. А како онда таквим људима помаже организација која се наводно бори за њихова права?

Треба рећи да се ради о замени теза. Тврди се да у Србији готово 80 процената људи сматра да је хомосексуализам болест. И? Шта с тим? Имају ли људи право да тако мисле, и није ли то доказ демократског права на слободно мишљење? Откуда та потреба да се мења став народа? Није толеранција прихватање туђих мишљења, понашања и ставова већ толерисање, или ако хоћете, трпљење. Толеранција није насиље над собом зарад Другог. И зашто је уопште Београд изабран као полигон за одржавање параде, када има толико других „европскијих“ земаља, и у региону и у Европи у којима су геј права на знатно нижем нивоу него у Србији? Изоставићу државе бивше Југославије, пошто сви знамо каква су и колика права геј популације тамо. Кренимо редом.

Европа


Према истраживању из 2005. године 43.5% Руса сматра да се хомосексуалност треба поново забранити (колико су радикални негативни ставови ово истраживање не испитује), док 14% подржава истополне бракове [2].

Парада поноса у Москви је први пут заказана 2006. Најава параде била је пропраћена негативним реакцијама великодостојника традиционалних верских организација и националних организација. Такође, градоначелник Москве Јуриј Лушков је сваке године забрањивао одржавање параде. Ипак, парада је сваке године одржавана упркос забранама и насиљу, које смо могли да видимо и на телевизији.

У Словачкој хомосексуалци су одустали од прве геј параде пре него што је уопште и успела да крене из центра Братиславе, пошто полиција није била у могућности да им гарантује безбедност. Због напада на геј параду полиција је ухапсила до сада четворо екстремиста. Полиција је упозорила да су прилази тргу пуни незадовољних грађана спремних на физички обрачун.

Укупно око 100 неонациста и активиста из „Словачког заједништва“ напали су учеснике геј параде.

Грађани су вређали учеснике параде вулгарним речима, а полицији скандирали "срамота, срамота". Умешали су се у масу од око 500 учесника прајда на Хвездославовом тргу, бацили димну бомбу и сузавац. Претходно се се њих петорица провукли кроз полицијске контроле.

Лидер Словачке народне странке, која је партнер у влади премијера Роберта Фица, Јан Слота прво је рекао да ће доћи лично да пљуне у лице хомосексуалце, али је касније апеловао на своје симпатизере да на трг у суботу не долазе како се још не би дизале тензије.

Подмладак Слотиних националиста саопштио је да им хомосексуалци нису вредни ни да их гађају јајима, али припремају одмах после јунских парламентарних избора предлог измена Устава које би јасно и неопозиво потврдиле да брак може да буде само веза мушкарца и жене. [3]

Пар организација је позивало преко интернета грађане да дођу и по сваку цену чак и насиљем спрече параду.

У Украјини постоји велики страх код геј популације. Сматрају да су им угрожена права. У Украјини нису признати истополни бракови, а власт на то гледа са конзервативне тачке гледишта[4].

Истраживање које је 2006. спровео Евробарометар на 30.000 становника Европске уније показује подељеност ЕУ око питања истополних бракова. Подршку истополним браковима даје већина грађана Холандије (82%), Шведске (71%), Данске (69%), Луксембурга (58%), Шпаније (56%), Немачке (52%) и Чешке (52%). У свим осталим државама проценат оних који подржавају истополне бракове је испод 50%: Румунија (11%), Летонија (12%), Кипар (14%), Бугарска (15%), Грчка (15%), Пољска (17%), Литванија (17%) и Малта (18%). Усвајање деце од стране истополних парова има већинску подршку само у две државе: у Холандији (69%) и у Шведској (51%), док најмање подршке долази из Пољске и са Малте (7%).[5]

Пољска законски не признаје истополне парове. Према Уставу Пољске из 1997. брак се дефинише као заједница мушкарца и жене[6], што онемогућује доношење закона о истополним браковима. Предлог да се експлицитно забрани дискриминација на основу сексуалне оријентације у Уставу пропао је 1995. године после јаког лобирања католичке цркве[7] . Према истраживању из 2005. чак 89% грађана Пољске сматра да је хомосексуалност "неприродна", а само половина сматра да се хомосексуалност треба толерисати.

Истраживање које је наручила Европска комисија 2006. године показује да се грађани Пољске углавном противе истополним браковима. Према резултатима 74% се противи браковима, док је 89% против усвајања деце од стране истополних парова [8]. Ови резултати показују да само Грчка и Летонија имају виши степен нетолеранције према хеј популацији у ЕУ[9]. Током 2004. и 2005. Варшава и други градови, укључујући и Краков, блокирали су одржавање параде поноса дајући различите изговоре, од ризика такве манифестације за безбедност грађана, до религиозних разлога. Упркос забрани 2005. године марширало је око две хиљаде људи, од којих је десетак ухапшено и касније пуштено.

У Летонији су припадници геј популације свакодневно у опасности, на улици и у превозу, међутим закони у Летонији не признају злочине из мржње. Такође, Устав дефинише да је брак заједница између мушкарца и жене[10]. У САД републиканци су у америчком Сенату успешно блокирали напоре да се укине закон који хомосексуалцима забрањује служење војске уколико отворено изражавају своје сексуално опредељење. Да би се отворила расправа о закону, који је био “упакован” у законски пакет којим се одобрава 726 милијарди долара војних трошкова, било је неопходно 60 гласова, од укупно 100 сенатора.

За расправу је, међутим, гласало 56 сенатора, а против је било 43. Против су били сви републикански сенатори [11].

У Грчкој геј популација наилази на велике проблеме. Грчки закон садржи три интересантне тачке:

1. према члану 347 Кривичног закона старосна граница за ступање у сексуалне односе је 17 година за млађег мушкарца у случају да је његов партнер старији од 18. У хетеросексуалним или лезбејским односима ова граница је 15 година. Такође, ова граница износи 15 година у случају када су оба мушкарца малолетна.

2. Полиција има право да од гејева захтева тестирање на сексуално преносиве болести.

3. Грчка војска хомосексуалност сматра менталним поремећајем, а трансродне особе не могу бити регрутоване.

Још пуно података о положају геј популације у Грчкој могу се наћи на сајту Amnesti international [12].

Уколико детаљније погледамо истраживање јавног мњења Европске уније по погледу истополних бракова и усвајања деце[13], приметићемо интересантне податке. Подршка за истополне бракове у Румунији износи 11%, док само 8% подржава усвајање деце од стране хомосексуалних парова. На Кипру истополне бракове подржава 14%,а усвајање 10%, док у Мађарској 18% подржава истополне бракове а усвајање само 13%.

Србија није Европа?

По чему се то Србија, дакле, разликује од већине европских држава? Права геј популације у Србији су знатно побољшана. У 2009. години донет је Закон о забрани диксриминације геј особа. У члану 18 Закона о раду каже се: "Забрањена је непосредна и посредна дискриминација лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. " У члану 8 Закона о високом образовању се каже: "Право на високо образовање имају сва лица са претходно стеченим средњим образовањем, без обзира на расу, боју коже, пол, сексуалну оријентацију, етничко, национално или социјално порекло, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, статус стечен рођењем, постојање сензорног или моторног хендикепа или имовинско стање." И тако даље. Сличне одредбе можемо пронаћи у многим српским законима. Наравно да има угрожавања права припадника геј популације, међутим мора да се схвати да такви случајеви нису ништа различити, већ су чак далеко ређи у односу на већину европских држава.



Уосталом, оно што нашим геј активистима често недостаје јесте доза елементарног патриотизма и односа према држави и осећањима већинског дела народа, као и поштовању традиције. Тако је један од истакнутијих активиста својим карикатурама грубо вређао покојног патријарха Павла и великодостојнике Српске православне цркве и још мноштво других личности. Такође, уколико желе да буду прихваћени од стране народа, могли би да избегну потезе које представљају прст у око Србима. Волео бих такође, да нам неко из врха наше власти објасни шта чини по питању превенције беле куге у Србији, и зашто дозвољава наметање нетрадиционалних вредности у тренутку када је јасно да биолошки нестајемо као народ. И зашто се очито више труде око наводно угрожених права хомосексуалаца, него око борбе против куге? Све је више развода, пропалих бракова, све је мање деце, и младих људи који могу да ступе у брак. Тако се јачи пол на везивање "до краја живота" одлучује у 32. години, а даме у 29. години. Младе су у односу на пре две деценије "остариле" шест година, а младожење три. Брак је, изгледа, пролазна институција, јер у Србији у просеку траје 12,5 година. Социолози кажу да је то кратко време и да треба порадити на спасу породице. Пројекције демографа говоре да ће се број особа са 65 и више година повећати за трећину у 2025. години, а њихов удео у укупном становништву кретаће се између 22 и 27 одсто. [14]

Мислим да је из приложеног лако закључити да Србија ни по чему није посебна, а поготово не гора у односу на друге европске земље по питању хомосексуализма, сем по томе што јој народ изумире, и што ускоро неће бити смисла залагати се за заштиту геј права, пошто и једних и других, и хетеросексуалаца и хомосексуалаца у Србији неће бити.



[1] http://www.stetoskop.info/Beograd-svetski-centar-za-promenu-pola-2541-s10-news.htm

[2] http://alexeyev.livejournal.com/

[3] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=05&dd=22&nav_category=167&nav_id=433142

[4] http://www.glbtjews.org/article.php3?id_article=168

[5] http://www.angus-reid.com/polls/view/14203

[6] http://www.sejm.gov.pl/prawo/konst/angielski/kon1.htm

[7] http://www.nts.uni.wroc.pl/teksty/leszkowicz.html

[8] http://ec.europa.eu/public_opinion/archives/eb/eb66/eb66_highlights_en.pdf

[9] http://www.lifesitenews.com/ldn/2006/dec/06122207.html

[10] http://www.ilga-europe.org/home/guide/country_by_country/latvia

[11] http://www.dverisrpske.com/tekst/1872444

[12] http://www.amnesty.org.uk/news_details.asp?NewsID=13258

[13] http://www.angus-reid.com/polls/view/eight_eu_countries_back_same_sex_marriage

[14] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:301388-Porodica-zvoni-na-uzbunu


http://www.nspm.rs/politicki-zivot/homofobicna-evropa.html


РЕЖИМСКЕ ХОМОСЕКСУАЛНЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ

Politički život — Аутор desnamisao @ 22:28

Пише: Стефан Стојков

 

 

 

 

 

Није случајно што је још пре више од месец дана почело да се прича о одржавању овогдишње тзв. Геј параде. Унапред предвидљива властодржачка методологија скретања пажње са важних политичких питања одавно је већ виђена. Несумњиво је да се режим крајем јула нашао у тешким околностима по себе које су можда могле и да угрозе сам опстанак на власти, те је ваљало наћи начина да се пажња са краха спољне политике и политике очувања државног интегритета пребаци на нека друга питања којима ће се јавност бавити у наредних месец-два, а све у циљу заташкавања и прикривања низа штетних потеза целокупног режимског-послушничког апарата. Идеално средство за такав вид манипулације била је тзв. Парада поноса са свим њеним промотерима, финансијерима, организаторима, дистрибутерима и конзуматорима.

 

Како ставри стоје јавност, и део власти задужен за агитацију и промоцију најављеног догађаја се све ово време заиста баве тиме. Иако је медијска блокада у току па се онима који се на било који начин не слажу са режимом онемогућава равноправан наступ у медијима, понека разумна реч неслагања са кампањом режимског Министарства за људска и мањинска права може се и чути. За све то време Тадићева клика која игра на миг САД, ЕУ, Турске, Независне Државе Хрватске и коњушарског дела ЕУ тзв. Државе Словеније прогурала је тзв. заједничку резолуцију о Косову и Метохији Србије и ЕУ у УН и тиме упропастила сваки покушај да се у догледно време Србија сматра државом достојном поштовања на међународној сцени јер се у минут до дванаест покуњила и прихватила промену свог предлога резолуције (која је ионако била преблага). Такву резолуцију међу првима су поздравили сви он који одавно признају тзв. Државу Косово, па и сами представници лажне државе. Насупрот њима државе које су бар до тада подржавале Србију у инсистирању на својој целовитости озбиљно су почеле да преиспитују своје ставове у вези подршке Србији, колико су више биле забринуте за сахрану међународног јавног права. Пар вести у медијима о том питању било је сасвим доста, јер је режим прогласио још једну своју велику победу у духу борисоуправног-евроунијатизма и тиме показао да од политике заштите државе и њене јужне покрајине нема ништа.

 

Тзв. Геј парада била је сасвим добар параван у дивљању муфтије Зукорлића који жели да обнови заседање АВНОЈ-а и прогласи још једну АВНОЈ-евску тековину за постојећу, отворено се залажући за ограничавање АВНОЈ-евским границама Рашке области. Маса његових следбеника организовала је протесте и покушала да у ово тешко време по Србију на нашој државној трагедији политички профитира. Влада готово и да није одговорила на овакве претење и то исто оно министарство које на челу са министром Чиплићем јавно промовише, потпомаже и организује тзв. Геј параду у Београду, већ се искључиво фокусирала на покушај обрачуна са онима који јој се супротстављају.

 

Поред свих ових догађаја у великом делу грађанства кључа огромно социјално незадовољство, падом динара, растом инфлације, опадањем зарада, поскупљењима и несташицама основних животних намирница. Упркос свему томе режим Бориса Броза труби о тзв. Геј паради, и тако на јефтин и бедан начин покушава да скрене пажњу са свих недаћа које је донео са собом када га је 2008. на власт инсталирао непријатељски дуо америчког и бритнског амбасадора, спроводећи директиве Вашингтона и Брисела. Иако се режим служи овом методологијом скретања пажње српски народ није глув, српски народ није слеп и српски народ није нем. Свима је већ одавно јасно да целокупан тзв. Геј НВО сектор отворено ради као најоданији слуга режима на помагању прикривања режимских недела. Тзв. Геј НВО сектор иако прима паре од режима и режимских господара изван граница Србије ради на помагању режима и из својих убеђења, јер зна да само слаба и колонијална Србија може да буде полигон у коме ће им руке бити одрешене, полигон какав је Србија била комунситима од 1944. године, полигон у у коме ће моћи да затиру већинске православне хришћанске вредности, да затиру традиционлане вредности, да гуше и сузбијају све што је српско или носи префикс српски и коначно крунишу колонијалног господара и његов послушнички режим који ће почивати на послушности и лојалности евроунијатско-комесарског НВО сектора.

 

Оно чега се режим плаши није слободно испољавање неслагања са својом догматско евроунијатском политиком, већ се он плаши изласка масе незадовољних, гладних, разочараних грађана на улице градова Србије, јер добро зна да ако до тога и дође такав низ скупова може врло лако да проузрокује губитак власти и рушење целокупног система на коме сам и почива. Свестан тога, и чињенице да ће се ускоро наћи у самртном ропцу, режим тражи повода да створи ситуацију у којој би дошло до грађанског сукоба, а на којем би своје изгубљене позиције још коју годину могао да чува па и по цену да на тзв. Геј паради дође до огромних нереда и хаоса, јер овај и овакав режим уме само да влада на такав начин и да у таквој ситуацији забраном свих оних са којима се не слаже добије још времена да својим иностраним повериоцима отплати дуг. Проблем тог дуга није више величина његове главнице, већ енормно нарасла камата. Средства за отплату најпре камате, а потом и главнице режим налази у обрачуну са онима који Србију виде као своју српску отаџбину, достојну и равноправну са свим осталим државама и народима, ма где се у свету налазили. 

 

Због свега наведеног и због штеточинске спреге режима са гејлобистима српски народ не жели више да слуша лажи, подметања, манипулације и да благо прелази преко режимских досетки за пуки опстанак у фотељама, већ ће се организовано побунити и рећи НЕ и ДОСТА ЈЕ БИЛО, све док се режим и његов послушнички апарат не почисти метлом и смести на историјско сметлиште, јер ту и припада.

 

 

 

 


Западни пријатељи и домаћа браћа

Politički život — Аутор desnamisao @ 01:02

Пише: Милан Дамјанац

 

 

Поставља се питање како објаснити људима шта је то међународно право, демократија, хуманизам? Не треба ни спомињати да, док се политичке елите на сва уста хвале вредностима толеранције и мултикултуралности, један читав континент умире од глади, док се земље трећег света експлоатишу, а ратни сукоби вештачки изазивају. За то време, у Европи су на мети остаци хришћанске цивилизације, а доведен је у питање и опстанак аутохтоног европског становништва. Резултати избора у већини европских држава говоре да су Европљани свесни проблема имиграната, губитка идентитета, суверенитета и достојанства.



У бившим комунистичким државама, након пропасти комунистичког, и увођења капиталистичког система, дошло је до првобитне акумулације капитала (транзиције), односно до постепеног нестајања средње класе, што је као последицу произвело повећавање утицаја богатих на унутрашњу и спољну политику земље, путем финансирања политичких партија. Монополи су постали уобичајени те је здрава конкуренција и тржишна утакмица остала у запећку.

Уколико овај став применимо на данашње стање у Србији, схватићемо да су први – елита на власти, подржана од стране власника крупног капитала, а други – обичан народ, односно, већина. Могућност организованог политичког утицаја које би избегло оваква ограничења и утицаје значајно је умањена.

И док се Србима постепено одузимају сва права, па чак и право гласа (судећи по апстиненцији која расте), дотле се становништву сервирају лажи које га убеђују у његову сопствену слободу.

Док се Србија радује због победе на песми Eвровизије, Косово проглашава независност. Док се Србија радује због успеха кошаркаша, Србија посредно признаје косовску независност. Искрено, да се ишта питам у овој држави, предложио бих идентичну резолуцију као и Азербејџан, само бих термине „Азербејџан“ и „Нагорно-Карабах“ заменио терминима „Србија“ и „Косово и Метохија“. Е то би био прави начин да се разголити светска олигархија моћи и двоструких стандарда. Американци, који су и писали резолуцију Азербејџана, у њој спомињу све могуће документе о неповредивости граница и суверенитета државе, а у резолуцији о КиМ-у говоре о „помирењу и суживоту“ уважавајући реалност. А реалност је та да су се наши властодршци још једном показали као слабићи. Овде наравно, мислим на председника државе и део опозиције који је једва преживео тај период „усаглашавања ставова“ и непристанка на окупацију. Слаби према странцима, али зато у унутрашњој политици председник изиграва Маршала.

Спољна политика ове земље је поклекла онда када је поклекао председник. Сав напор спољне политике уништен је у року од 24 сата.

У унутрашњој политици, све по старом. У говору на паради пред подофицирима, председник је још једном подсетио да је народ ту ради њега, а не обрнуто. Тај говор у коме председник пуца од самопоуздања и разумевања, попут императора кога дубоко боле муке сопственог народа, тај говор који позива на јединство уочи свих битака које ћемо изгубити, подсећа ме на јалово тражење јединства као деведесетих у достизању недостижних циљева.

Идеја демократије јесте да се неспособна власт замени на наредним изборима способном. Међутим, код нас су изгледа, и позиција и опозиција једнако способне. Додуше, тренутна позиција је много способнија за владање. Чик смените власт која ради у интересу грађана. Чак и ако направи погрешан потез или катастрофалан потез (а било их је исувише), медији хорски, заједно са тзв. независним аналитичарима за то оптужују редом – опозицију, мрачне деведесете, ратове и изолацију. Тако човек помисли да је Милошевић владао не пре десет, него пре две године Србијом, те да јадна Србија од његове погубне политике не може да се опорави.

А тек су ми симпатични људи који верују да је могуће историјско помирење са Западним силама. Као да се нико тога није већ досетио. По признању покојног Михајла Марковића, Милошевић је на заједничком ручку пружио представнику САД-а салвету и пенкало, рекавши му да слободно напише шта Србија треба да учини како би поново била савезник са Американцима. На то му је одговорено: „није ствар у списку жеља, већ у томе да увек и на сваком месту радите, поступате онако како ми хоћемо“. Шта су тек све покушавали несрећни Свилановић и Драшковић и читава булумента живописних ликова, могу само да замишљам. На крају нас убедише – дајте Косово и онда ћемо бити савезници. Ма немојте!

Дајте Косово, али узгред дајте и широку аутономију Војводини. Дајте Косово, али дајте и аутономију Санџаку. Дајте Косово, али населите и Роме у јужни део Србије, чисто због „статистичких региона“. Слободно су могли рећи – дајте главу да вам намакнемо омчу. А уколико измените резолуцију одложићемо даље цепање Србије за наредни покушај вођења сопствене спољне политике.

И тако, држава исказује моћ на немоћнима, а немоћ пред надмоћнијима.

Сада када је потпуно јасно да се од резолуције одустало под претњом даљег цепања српске државе, а што нам је својевремено наговестио и бивши немачки амбасадор Цобел, треба признати суштину. Нема и неће бити суштинског договора са западним силама.

На крају сада када смо истрговали резолуцијом, добијамо, чујем, „позитивне сигнале“ из ЕУ. Добро је. Ја видим једино димне сигнале које изгледа нико из наше власти не примећује.

Али добро је – ту су медији, а ми смо на прагу ЕУ. Каква срећа. Европска Унија једва чека земљу са разореном економијом и организованим криминалом који годишње у Србији опере бар две милијарде евра. Једва чека да нахрани нова гладна уста иако не зна шта ће са собом.

Мало о нама

Пролазећи Нушићевом улицом у Београду, приметио сам велики графит: „У 2009. години желим… желим да не желим да одем одавде“. Уколико се човек мало замисли, на ум ће му пасти много разлога због којих неко жели да напусти Србију. Међутим који су то разлози због којих неко жели да не жели да оде одавде?

Биће да тај случај не спада у онај редован – свршени студент, незадовољан ситуацијом, незаинтересован за политику, кога судбина сопствене државе и народа не дотичу превише, жели да оде у земљу која ће више ценити његов таленат. Не. Овај случај упућује на некога ко вероватно воли своју државу и народ, али, и поред тога, жели против своје воље да оде одавде. Запитајмо се о могућим разлозима. Могуће је да не жели да живи у окупираној земљи, у којој је слобода забрањена реч. Могуће је да не може да поднесе њено пропадање и сопствену немоћ да то спречи. Могуће је да не жели да трпи операцију на отвореном мозгу коју му изводе наши еврореформски медији. Могуће је да не жели да се стиди себе и свог народа. Могуће је да нема где и како да изрази свој став. Могуће је да не жели да подиже децу у земљи у којој постоји опасност од нових сукоба и ратова у Војводини и Рашкој области. Могуће је да не жели да живи у земљи у којој, ма колико је волео, не може да нађе чак ни непристојан посао, пошто је економска ситуација, посебно у јужној Србији, налик на Занзибарску. Народ је све сиромашнији, деца и пензионери претурају по контејнерима, на телевизији слушамо бајке, а политичари се башкаре у велелепним вилама које су зарадили служећи народним интересима.

Размишљајући о могућим мотивима те непознате особе, запутио сам се ка Зеленом венцу. Тамо сам срео групу познаника. У разговору сазнам да много присутних „војвођана“ не види ништа лоше у отцепљењу од Србије. Кажу да ће се тиме удаљити од Београда и живети у бољој економској ситуацији. Објаснити њима да је београдизација исто што и новосадизација наликује на изигравање Сизифа. Чак и да схвате, поверовати неће. Телевизија каже друкчије. Затим сазнам да је председник владе АП Војводине (е, само јој је термин „влада“ фалио) отворио мост и открио таблу са својим именом.[1] Отужно.

Пао ми је на памет један мали социолошки експеримент. Замолим све девојке из нашег друштва да једна по једна, ради експеримента, изјави: „Ја сам Српкиња“, и објасни како се у том моменту осећала. Истраживање је дало интересанте резултате. Од дванаест Српкиња само је једна успела да ту реч изговори са поносом, а и та једна је студенткиња из Невесиња, из Републике Српске. Све остале су тешком муком преко језика преламале ту реч објашњавајући да су се осећале „ретроградно, фашистички, бљутаво и одвратно“ . Експеримент је у потпуности успео. Да је Фројд још увек жив, верујем да би имао шта да каже о свему овоме.

Хајде да се запитамо – шта смо ми то учинили и шта је нама учињено те се стидимо самих себе? Зашто се млада Српкиња стиди да изговори било шта што има везе са њеним националним идентитетом? Можда је то делом због тога што Ви, драги читаоци, сада, док читате ове редове, покушавате да се сетите када је последњи пут неко у медијима поменуо израз „Српкиња“. Можда Вам сам израз делује далеко и необично? Одавно га нисте чули? Не знате шта да мислите о таквом изразу? Верујем да неки представник евроунијашке мантре који чита ове редове сада преживљава велике трауме. Да ли сам ја фашиста због коришћења оваквог израза, пита се он? Пишем ћирилицом? Српски сам патриота? Зашто желим да део наших грађанки преименујем?

Шта се то чини са српским идентитетом, шта се то чини са нашим здравим разумом, па у миру и тишини пристајемо на окупацију, ћутање и заборав?

„Ово је Турска“

Дођосмо до кључних дешавања које су произвеле мењање резолуције.

Проблем са мањинама у Србији је идентичан као и у западној Европи. Само што је Србија банана држава, а западноевропске земље то нису. Србија је бомбардована због наводног кршења људских права Албанаца, а Фрацуска је проблем Рома решила на много елегантнији начин. Кажу Французи да имају права да протерају онога ко не жели да се уклопи у француско друштво и прихвати француске вредности. Ето га сад. Двоструки аршини? Ма какви.

Проблем мањина је проблем који постоји у свим демократским државама.

Мањина жели права која јој већина не дозвољава (овде се не мисли само на етничку мањину) и посеже за правима заштите мањина. Тако је дошло до увођења модела који је заступао пре свега интересе мањина – самим тим је демократски принцип једнакости девалвиран. Уколико погледамо данас ситуацију у Србији видећемо да је национални идентитет ствар која се одбацује када је у питању већина, док је по питању мањине то једина и најважнија одредница. Заштита права мањина задире у све области људског друштва. Данас је већина, у сваком смислу, најугроженија.

Бошњаци у Србији имају соствени исламски универзитет, свој национални савет и сва људска права су им загарантована; чак им се толерише и довођење у питање суверенитета државе изјавама „Ово је Турска“.

Претражујићи на интернету, налетео сам на страницу Мешихата у Србији. Пазите шта се каже о дешавањима у Новом Пазару након утакмице Србија-Турска: „Побједничка атмосфера Турске репрезентације најбоље се синоћ осјетила у Новом Пазару, у Санџаку. Око хиљаду грађана, углавном младих, окупило се на централном градском тргу у Новом Пазару да прославе побједу кошаркаша Турске над Србијом у Истанбулу. Они су носили турске заставе и скандирају „Ово је Турска“, ”Турска је шампион” и “Аллаху екбер” .Град освојен аутомобилима, сиренама и заставама Турске и Санџака. Као основне разлоге за весеље Санџаклије су истакли да навијају за Турску јер не прихватају химну „Боже правде“ пошто се у њој спомињу само српске земље и српски род, због српске заставе на којој се налази „кокарда“, коју су носили четници и зато што се на њој налазе само српски симболи и да не постоји ништа привлачно за Бошњаке у таквој симболици, већ напротив, подсјећа на стравична дешавања из прошлости.“ [2]

Објаснише нам наши грађани зашто навијају против земље у којој живе и у којој су рођени. Није, дакле, у питању навијање за своју матичну земљу, као што Срби из Републике Српске навијају за Србију, већ навијање против сопствене земље зато што се са њом не могу идентификовати. Има ли земље у свету где минорна национална мањина (мада би и о њиховом националном идентитету имало понешто да се каже) може да условљава државу? И шта би са покличем „Ово је Турска“? И то је део навијања, је ли?

Имајући у виду да је држава дозволила једном муфтији да се директно умеша у политику и злоупотреби муслимане у циљу промоције једне националне мањине (шта ћемо са Србима муслиманима и Горанцима), очекујем да се дозволи и, на пример, Амфилохију Радовићу или патријарху српском Иринеју исто право. Како то може за једне, а за друге не? И како то муслимане вређа кокарда, а Србе не вређа транспарент на стадиону Новог Пазара озлоглашеном крвнику, нацисти и злочинцу Аћифу Ефендији? Шта би се догодило у Хрватској уколико би нека минорна национална мањина (већину су протерали) учинила исто под изговором да је под шаховницом вршен геноцид у Дугом Светском рату? Можете ли да замислите реакцију хрватске државе? Ја само знам да је Србија једина земља у свету која је овакву поруку у стању да истрпи.

А тек несрећни председник једне минорне опозиционе странке који подржава овакве двоструке стандарде? То је пре за жаљење, него за анализу. Сем тога, на сајту мешихата можете се информисати о деловањима лоби групе у САД-у у циљу успостављања аутономије „Санџака“. Тако се, на пример, преносе злонамерна саопштења непознатих удружења попут босанско-херцеговачког исламског центра из Њујорка који „изражава забринутост због вишемјесечних дешавања у Санџаку, где су еклатантна кршења људских права и слобода Бошњака и муслимана од стране владајућег режима Републике Србије. Чланови БХИЦНИ су преживјеле жртве геноцида и агресије Србије и Црне Горе који су с почетка 1990-тих извршили над БиХ и Бошњацима, тиме нас последња дешавања у Санџаку подсећају на предратни сценарио који је Милошевић применио на наш народ и међународно признату државу БиХ.“ [3] Нека ми неко објасни, која се то људска права крше? И тако дођосмо до тога да је Србија извршила геноцид иако је сам Међународни суд правде пресудио друкчије. Из овога испада да се Мешихат слаже са таквом оценом. Идемо даље. Призивају се страни посматрачи, чак и сам муфтија изјављује на телевизији Б92 да је и он сам навијао за Турску. А онда долазимо до кључне вести која је објављена јуче: „Амерички конгресмен Кејт Елисон обећао је делегацији Бошњака да ће ускоро у Вашингтону актуелизовати питање кршења људских права бошњачког народа у Црној Гори, као и "потребу остварења аутономије Санџака".

У Њујорку су се, како пишу подгорички медији, са Елисоном састали представници санџачких Бошњака из Црне Горе и Србије – помоћник санџачког муфтије и главни имам новопазарског Меџлиса Сенад Халитовић, Смаил Срдановић, предсједник Исламске заједнице Плав-Гусиње у САД, Зеад Рамадан, предсједник Савјета америчко-исламских релација из Њујорка, и бошњачки бизнисмени Мерси Зиљкић и Фериз Муратовић, преносе''Независне новине''.“[4]

О овоме ни речи на јавном сервису. Ни једна једина емисија или вест. Толико смо сви заокупљени наводним кршењем људских права Бошњака да не примећујемо преименовање места у Рашкој области и селидбе Срба у друге крајеве Србије. Исти сценарио је био и са Косметом, а знамо како се то завршило.

Докле?

На крају, треба признати и ово – под тим не мислим на неку одређену мањину – да је крајње време да се држава Србија окрене политици реципроцитета. Колико националних права наша мањина има у суседној држави, толико ће и њихова мањина имати у нашој. Једном ћемо морати да престанемо да изигравамо веће и боље људе, пошто нам то у историји никаквог добра није донело. Једном треба прекинути са праксом да се сваки наш потез који слаби државу назива цивилизацијским гестом, већ се треба погледати у очи и признати да смо начинили исувише грешака и да је крајње време да из њих нешто научимо. Уколико смо, на пример, већ имали искуства са аутономијама, онда смо ваљда извели некакав закључак. Сви знамо како то у Србији почиње и како завршава. И немојмо стално наседати на идентичне заплете и расплете. Нити су нам Руси пријатељи без остатка, нити су Американци непријатељи без остатка.Истина је да је тренутно српски интерес сукобљен са интересима САД-а. Уколико већ морамо да сарађујемо, немојмо се лагати. Немојмо представљати западне земље као нама пријатељске државе, и немојмо се понашати као дилетанти. Политика малих земаља у 21. веку је вештина преживљавања, а вештина моћи је економија. Уколико хрватске фирме поседују већину српске привреде а српска фирма не може да купи ниједну фабрику у Хрватској ваљда је ред да се запитамо зашто је то тако.

Фридрих Ниче је говорио: „ Али ако имате душманина немојте му враћати зло добрим: јер то понижава. Него, докажите још, да вам је учинио нешто добро“. Крајње је време да покажемо да смо од својих противника научили нешто корисно о спровођењу националне политике. Треба научити нешто и од косовских Албанаца, и од Хрвата, а посебно од Американаца. Поражени смо са разлогом. Треба радити на јачању, а не на слабљењу. Суштина живота једне нације и јесте превазилажење и самопревазилажење, прилагођавање тренутној ситуацији.

А ми и даље у сопственим школама учимо децу да говоримо српскохрватским језиком [5], да су Албанци староседеоци Балкана, а Македонци стари европски народ[6].

Посебно сам срећан због истамбулске декларације. И док Милорад Додик одлази у Израел у покушају да умањи утицај Турске и потражи подршку, дотле ми планирамо изградњу споменика погинулим турским војницима у походу на Србију и Мађарску.

Срећна околност по нашу власт и опозицију, посланике, све ђутуре, јесте што српски народ није грчки. Да којим случајем покушају у Грчкој ово што раде нама већ у предвечерје истога дана би сви заједно плутали у једном чамцу ка њиховој вољеној Турској.

Питам се која је следећа образовна емисија коју ћемо имати прилике да гледамо? Или је можда емисија „Здраво, Европо“ довољна.



[1] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/207203/Pajtic-otvorio-most-i-otkrio-tablu-sa--svojim-imenom

[2] http://www.islamskazajednica.org/index.php?option=com_content&task=view&id=4401&Itemid=87

[3] http://www.islamskazajednica.org/index.php?option=com_ezine&task=read&page=2&category=12&article=4398

[4] http://www.24sata.info/vijesti/regija/43243-Lobiranje-americkom-Kongresu-Sandzak-dobiti-autonomiju.html

[5] http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Povratak-srpskohrvatskog-u-udzbenike.sr.html

[6] http://www.nspm.rs/kulturna-politika/srpska-istorija-u-udzbeniku-sestog-razreda-osnovne-skole.html
 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/zapadni-prijatelji-i-domaca-braca.html

ПРЕСТО САВИН

Kolumna — Аутор desnamisao @ 18:05

Пише: Милан Милутин

 

 

Било је нешто после 11 часова по ноћи када је последњи воз тога дана кренуо из Новог Сада ка престоном српском граду... Мислим да никада из Српске Атине нисам излазио уверенији у значај чина који сам пошао да обавим и захвалнији на таквој части као што је могућност да испратим свог патријарха, Павла Српског, у наручје Очево. У вагону је седео и човек дуге црне косе увезане у пунђу и проседе браде. Ушао је раније, у неком од села или вароши Српске војводине. После сам га видео у Саборном храму како се, изнова стајавши у реду, чини ми се, три пута поклонио одру. „Оде наш Паја...“, изговорио је у разговору у возу. Сетио сам се одмах како је народ краља Петра I звао „чика-Пером“...
Чуо сам једном приликом Владету Јеротића како је рекао да утицај на развој дететовог карактера немају толико ни приче које им се причају и уопште речи које им се упућују, колико оно што деца усвоје гледајући понашање својих родитеља. Пример који имају пред собом, како сам схватио, пресудан је за развој њихове личности. Наш патријарх Павле на својим плећима понео је тешко бреме родитеља српског. О тежини тог терета сведочи и давно изговорена реченица Саве Текелије: „Нека ми Бог не да да будем први међу Србима...“ Павлу је Бог дао... И ако је судити по искуству Владете Јеротића, онда се ми, Србадија 21. века, можда и немамо за много бринути. Он је своју родитељску дужност, својим примером, честито изнео!
Поворка је кренула. Свечана тишина стотина хиљада проносила се путем крај кога су стајали мушкарци и жене, деца и стари, и сви, до последњег, у очима имали достојанствен одсјај сузе, искрене, велике, која их је све везивала и спајала у диван танан вез – род српски и православни! Ми смо његови, и он је наш, била је мисао препознавања сваког од њих. А Богу хвала што нам га је послао!
Данас, 11 месеци од његовог упокојења, владике српске један другог вређају, смењују, умировљују, прете рашчињавањем, оптужују једни друге за раскол, унијаћење са римокатолицима, екуменизам. А стадо српско, док се пастири међусобно нападају, постаје збуњеније и изгубљеније него икад. Ја не знам ко је од њих у праву. Штавише, ни не треба да знам. Немају право мене, чији су они пастири, да стављају пред избор између њих. И нека не говоре ни једни ни други да избора нема, да су ствари јасне – нису! Побогу, Ви сте Христови епископи! Шта ми, неуки, да радимо, ако се Ви свађате?! Да ли сте свесни, сви Ви, владике српске, колико сте потребни слуђеном народу српском?! Колико му је потребно да сте сложни, да сте вечити ослонац народни! Да ли заиста мислите да су данас пред Српством мања искушења но у доба Османлија? У доба Броза? Помирите се, ако Бога знате. А ако га Ви не знате, пастири наши вољени, а ко ће Га од нас знати?

Срби ових дана столиче свог новог духовног поглавара. Ваша Светости, Господине Иринеју, детиње Вас молим као пастира свог, саберите владике српске у саборности, и сав народ око Вас. И ако је са неким теже, а Ви још више напора за тог неког уложите. И никад од оних са којима је теже не одустајте! Јер то је Ваша дужност! Ви сте данас од нас свих први пред Господом, и какви сте Ви, такви смо сви ми! Не почиње се столовање Цркви сукобом. То Ви бар знате! Ви можете боље. Ви умете боље! Нека Вас Господ благослови и руководи у светом позиву којем сте се одазвали да тешко и честито бреме Патријарха Српског понесете на понос прецима и у аманет потомцима! Нека Вас Бог чува.

С вером, надом и љубављу,
Милан Милутин,
Студент права
 


ТОТАЛИТАРИЗАМ РЕЖИМСКОГ ХОМОСЕКСУАЛИЗМА

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:12

Пише: Стефан Стојков

 

 

 

 

 

Иако је већ узаврела атмосфера у вези најављене тзв. Геј параде у Београду за 10.октобар, чини се да ће наредних недеља ствари бити још врелије. Иако је опште познато да садашњи антисрпски режим бескрупулозно уништава земљу, то му не смета да да прећутну подршку одржавању ове скарадне манифестације. Иако постоје појединци који су режимски људи, а отворено заступају одржавање овакве манифестације, ствар која целу ситацију чини гором јеста да су неки од тих појединаца људи виско позиционирани у институцијама власти.

         Успешна режимска политика блокаде свих медија онима који не говоре како би се режиму Бориса Броза свидело не даје баш резултате, како су мајстори евроунијатске цензуре рачунали. Народно незадовољство све већим и дубљим социјалним проблемима у земљи као и распиривање ватре у немирној и етнички нехомогеној Рашкој области додатно и оправдано брину народ и пројектују још црњу слику општег друшвеног стања ствари. 

       Синоћ је на једној београдској телевизији ипак делимично пробијена медијска блокада и грађани су имали прилике да чују, после ко зна колико времена, и мишљење друге стране, односно оне Србије која на све манипулације и штеточинске потезе власти не жели да зажмури. Марко Караџић, државни секретар министарства за људска и мањинска права у Влади Србије, као један од гостију емисије и један од оних који у власти јавно потпомаже одржавање тзв. Геј параде, показао је коначно своје право лице, јер му количина нервозе није дала да се контролише тако да су гледаоци од њега могли много шта да чују, а нашта је било указивано још много раније од када овај државни секретар представља портпарола геј лобија у Србији. Поред свог непристојног и бахатог наступа, јавно је признао и да је нетолерантан према онима са којима се не слаже. Такође је указао да је министар Чиплић, који му је непосредно надређени, од њега нешто мало толерантнији, а грађанство добро зна да је овај Тадићев министар најмање толерантан према Србима. Иако није изнео ниједан ваљани аргумент зашто би једна оваква антиправославна и неморална лакрдија трабало да се догоди 10. октобра, јасно је профилисао све оне који по његовом мишљењу у Србији делују противно интересима његових евроунијатских ментора који су и били иницијатори (понајвише у финансијском смислу) одржавања тзв. Геј параде (поготово након посете Србији, министра иночаствених послова СР Немачке јавно опредељеног педера). Караџићу, и лобију који он заступа, највише смета што би, можда, у доба одржавања овог неморалног вашара, они који се не слажу са том идејом, могли да изађу и промарширају београдским улицама. Иако олако посеже за појмовима као што је толеранција, грађаснке слободе и људска права овај неквалитетни кадар Тадићеве Владе, у мору неквалитетних кадрова државне администрације, показује да не познаје елементарна правна начела сваког цивилизованог правног поретка која се заснивају на томе да нечије право сеже докле год не угрожава туђе. Ту лекцију је преспавао на Правном факултету јер је морао да оде по доспелу рату од својих гејлоби финансијера!

 

Иако велика већина грађана и одређене неукаљане, а ауторитативне иниститиције у друштву, којих је данас мало, отоворено не подржавају овакве провокације, то ни министру ни његовом канцеларијском љубимцу Караџићу не значи ништа. Они ће спровести (или покушати, као што је и сам Караџић рекао) да до параде дође, па и по цену да се ангажује прекомеран број специјалних полицијских јединица које ће тог дана бити плаћене новцем пореских обвезника, тј. истих оних који се са парадом не слажу. Јер лако је арчити туђи новац, поготово када је то још и у туђем интерсу (или су се ставри можда промениле, па је то постао и заједнички интерес кабинетског пара Чиплић-Караџић).

 

На све ово, агресивне педерско-лезбијске организације јавно вређају православни морал и православне хришћане правећи разноразне скарадне плакате у којима се вређају српска црква, патријарх Павле, православни клир, светосавска традиција и историја. О тим провокацијама најбоље сведоче два плаката: на првом је девојка са фалусом у руци у пози молитве, са минђушама на којима су свеци, као и слика где се двојица мушкараца љубе у уста испред Светосавске цркве и споменика вожду Карађорђу. Изговор оних који уређују интернет сајт на којем се ова скарадштина појавила састојао се од тога да је то последица слободе уметничког изражавања, са чиме се одмах сложио вајни државни секретар Караџић. Овим чином је показао колико је за равноправнсот и поштовање људских права, јер му није важно што неко вређа верска права (која такође спадају у домен људских права уставноправно гледано), али му је стало до тзв. Геј параде и тобоже угорожених права педера и лезбијки.

      Овакав наступ само је најава и увод у то, како ће се антисрпски режим обрачунавати са грађанима Србије и пореским обвезницима, а који се не слажу са оним што представља силовање морала у виду бацања прашине народу у очи док се земља распада, економска криза у земљи продубљује, а грађани доводе у безизлазну беду.

 

 


ПОНОС, ПАРАДЕ И ПОНАВЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:48

Пише: Борис Малагурски

 

 

 

Србија није копија неке друге државе. Кад сам био мали, родитељи су ме учили да мислим својом главом, а не да к'о мува без главе пратим друге. Ако ортак скочи у бунар, па нећу и ја. Онда кад чујем од неког речи попут "као цео свет", дође ми да бацим ту особу у бунар. То што "цео свет" нешто ради, није доказ да свет чини добро.






Немам ништа против хомосексуалаца, лезбејки и бисексуалаца. Ко шта ради у спаваћој соби ме не занима. Међутим, имам много тога против "параде поноса" коју жели да организује геј популација Србије. Да почнемо од имена. Какав понос? Понос је нешто што се заслужи, тј. када нешто неко уради чиме може да се поноси. То што су гејови поносни на то што су геј, исто је као да неко каже да је поносан што га привлачи сопствена сестра. Шта он ту може. Е, сад, да се он баш потрудио да му сестра постане привлачна, да је даноноћно гледао у њу и (некако) присиљавао (или убеђивао) себе да му се допадне, па се заљуби у њу, онда нека се поноси што је постигао неки циљ. Исто тако и за гејове - који су они напор уложили да буду геј? Сигуран сам да могу да се поносе за многе друге ствари које су постигли у животу, али не и за саму чињеницу да су геј.



Следеће, грађани Србије углавном не схватају шта су то геј параде. Они мисле да се само окупе гејови и шетају, ништа више. Погледајте мало како изгледају геј параде у Сан Франциску или Ванкуверу. Такве сцене не смеју ни да прикажу на телевизији, или замутне одређене делове, да не би деца видела то, али је из неког разлога сасвим ОК да то могу деца да виде на улици. Те параде су одвратне јер приказују најгоре перверзије као општеприхваћене међу гејовима (па промовишу исте вредности и онима који их посматрају) и никако не стварају лепу слику о геј популацији. Ако Срби мисле да је у питању обична шетња, само је питање времена када ће се параде претворити у оно што видимо у већим градовима Северне Америке. Запамтимо, и у Сан Франциску је геј парада почела као обична шетња.



Једна ствар ми остаје потпуно нејасна и нелогична. Геј популација тврди да жели једнака права и да буду прихваћени у друштву. Како очекују да их друштво прихвати тако што ће они исто то друштво провоцирати? Ако су сада грађани Србије већински против геј параде, шта има да гејови терају инат и још очекују да их сви са смешком дочекају? Уколико гејови желе да их људи заволе, нек' ураде неке корисне акције које ће их промовисати и приказати у добром светлу. ОК, чињеница је да постоји одређена дискриминација против њих, али зашто они не одговоре смешком на то и неким лепим актом? Уместо што геј организације у Србији хрле да признају независност Косова, што не оду да помогну Србима на Космету? Одмах би многи променили мишљење о њима. Ако ја хоћу да се допаднем неком друштву, нећу их смарати како они морају да ме поштују и виде као једнаког, јер су то моја грађанска права, већ ћу учинити нешто што ће им бити драго. Зар не би свако тако урадио?



Изгледа да се ради о нечем другом. Кроз историју смо видели да се "борбом за једнакост и права" обично траже привилегије. То смо ваљда до сада научили. Опште је познато да је геј лоби прилично јак на Западу, те да покушава да своје гране прожима кроз наше друштво, промовишући један поремећај. Онај ко жели да се уклопи, не скреће пажњу на себе. Они који скрећу пажњу на себе, желе посебан статус. У овом случају, посебан статус заснован на нечем што, пре свега, није природно. Замислите сутра параду инцеста. Или параду свих живих поремећаја код људи? Бити геј није опредељење. Или сте геј или нисте. Не могу ја сутра да одлучим да ми се допадају мушкарци. Сви који другачије тврде, имају неке мотиве. А моћ и финансијски просперитет је увек јак мотив код многих.



И на крају, желим нешто да кажем добронамерном делу геј популације Србије. Фрањо (не Туђман, већ Асишки) једном је рекао: "Господе, подари ми снагу да променим оне ствари које могу, спокој да прихватим оне ствари које не могу променити и мудрост да приметим разлику између тих двеју ствари". Ако желите да вас грађани Србије заволе, будите добри и конструктивни чланови српске заједнице и заволеће вас. Немојте непотребно провоцирати људе нереалним хировима, нећете на тај начин никако стећи симпатије. Тако можда стекнете симпатије Американаца, али ви живите у Србији. А Србија није копија неке друге државе.
 


Зашто Бошњаци не препознају Србију као своју? А зашто Срби?

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:41

Пише: Милан Дамјанац





Зато што је Србија двоструко окупирана: власт је окупатор у сферама у којима не би смела да има утицаја, а странци у сферама у којима би српска власт морала да има утицаја



Пролазећи Нушићевом улицом у Београду, приметио сам велики графит: „У 2009. години желим… желим да не желим да одем одавде“. Уколико се човек мало замисли, на ум ће му пасти много разлога због којих неко жели да напусти Србију. Међутим који су то разлози због којих неко жели да не жели да оде одавде?

Биће да тај случај не спада у онај редован – свршени студент, незадовољан ситуацијом, незаинтересован за политику, кога судбина сопствене државе и народа не дотичу превише, жели да оде у земљу која ће више ценити његов таленат. Не. Овај случај упућује на некога ко вероватно воли своју државу и народ, али, и поред тога, жели против своје воље да оде одавде. Запитајмо се о могућим разлозима. Могуће је да не жели да живи у окупираној земљи, у којој је слобода забрањена реч. Могуће је да не може да поднесе њено пропадање и сопствену немоћ да то спречи. Могуће је да не жели да трпи операцију на отвореном мозгу коју му изводе наши еврореформски медији. Могуће је да не жели да се стиди себе и свог народа. Могуће је да нема где и како да изрази свој став. Могуће је да не жели да подиже децу у земљи у којој постоји опасност од нових сукоба и ратова у Војводини и Рашкој области. Могуће је да не жели да живи у земљи у којој, ма колико је волео, не може да нађе чак ни непристојан посао, пошто је економска ситуација, посебно у јужној Србији, налик на Занзибарску. Народ је све сиромашнији, деца и пензионери претурају по контејнерима, на телевизији слушамо бајке, а политичари се башкаре у велелепним вилама које су зарадиле служећи народним интересима.

Размишљајући о могућим мотивима те непознате особе, кренуо сам ка Зеленом венцу. Тамо сам срео групу познаника. У разговору сазнам да много присутних „војвођана“ не види ништа лоше у отцепљењу од Србије. Кажу тиме ће се удаљити од Београда и живети у бољој економској ситуацији. Објаснити њима да је београдизација исто што и новосадизација наликује на изигравање Сизифа. Чак и да схвате, поверовати неће. Телевизија каже друкчије. Затим сазнам да је председник владе АП Војводине (е, само јој је термин „влада“ фалио) отворио мост и открио таблу са својим именом.

ЈА САМ СРПКИЊА Пао ми је на памет један мали социолошки експеримент. Замолим све девојке из нашег друштва да једна по једна, ради експеримента, изјави: „Ја сам Српкиња“, и објасни како се у том моменту осећала. Истраживање је дало интересанте резултате. Од дванаест Српкиња само је једна успела да ту реч изговори са поносом, а и та једна је студенткиња из Невесиња, из Републике Српске. Све остале су тешком муком преко језика преламале ту реч објашњавајући да су се осећале „ретроградно, фашистички, бљутаво и одвратно“ . Експеримент је у потпуности успео. Да је Фројд још увек жив, верујем да би имао шта да каже о свему овоме.

Хајде да се запитамо- шта смо ми то учинили и шта је нама учињено те се стидимо самих себе? Зашто се млада Српкиња стиди да изговори било шта што има везе са њеним националним идентитетом. Можда је то делом због тога што Ви, драги читаоци, сада, док читате ове редове, покушавате да се сетите када је последњи пут неко у медијима поменуо израз „Српкиња“. Можда Вам сам израз делује далеко и необично? Одавно га нисте чули? Не знате шта да мислите о таквом изразу? Верујем да неки представник евроунијашке мантре који чита ове редове сада преживљава велике трауме. Да ли сам ја фашиста због коришћења оваквог израза, пита се он? Пишем ћирилицом? Српски сам патриота? Зашто желим да део наших грађанки преименујем?

Шта се то чини са српским идентитетом, шта се то чини са нашим здравим разумом, па у миру и тишини пристајемо на окупацију, ћутање и заборав?

***

ОВО ЈЕ ТУРСКА Сурфујући интернетом, налетео сам на страницу Мешихата у Србији. Пазите шта се каже о дешавањима у Новом Пазару након утакмице Србија-Турска: „Побједничка атмосфера Турске репрезентације најбоље се синоћ осјетила у Новом Пазару, у Санџаку. Око хиљаду грађана, углавном младих, окупило се на централном градском тргу у Новом Пазару да прославе побједу кошаркаша Турске над Србијом у Истанбулу. Они су носили турске заставе и скандирају „Ово је Турска“, ”Турска је шампион” и “Аллаху екбер” .Град освојен аутомобилима, сиренама и заставама Турске и Санџака.

Као основне разлоге за весеље Санџаклије су истакли да навијају за Турску јер не прихватају химну „Боже правде“ пошто се у њој спомињу само српске земље и српски род, због српске заставе на којој се налази „кокарда“, коју су носили четници и зато што се на њој налазе само српски симболи и да не постоји ништа привлачно за Бошњаке у таквој симболици, већ напротив, подсјећа на стравична дешавања из прошлости.“

Објаснише нам наши грађани зашто навијају против матичне земље. Није, дакле, у питању навијање за своју земљу, као што Срби из Републике Српске навијају за Србију, већ навијање против сопствене земље зато што се са њом не могу идентификовати. Има ли земље у свету где минорна национална мањина (мада би и о њиховом националном идентитету имало шта да се каже) може да условљава државу? И шта би са покличем „Ово је Турска“? И то је део навијања, је ли?

ТО ИМА САМО У СРБИЈИ Имајући у виду да је држава дозволила једном муфтији да се директно умеша у политику и злоупотреби муслимане у циљу промоције једне националне мањине (шта ћемо са Србима муслиманима и Горанцима), очекујем да се дозволи и, на пример, Амфилохију Радовићу или патријарху српском Иринеју исто право. Како то може за једне, а за друге не? И како то муслимане вређа кокарда, а Србе не вређа транспарент на стадиону Новог Пазара озлоглашеном крвнику, нацисти и злочинцу Аћифу Ефендији? Шта би се догодило у Хрватској уколико би нека минорна национална мањина (већину су протерали) учинила исто под изговором да је под шаховницом вршен геноцид у Дугом Светском рату? Можете ли да замислите реакцију хрватске државе? Ја само знам да је Србија једина земља у свету која је овакву поруку у стању да истрпи.

А тек несрећни председник једне минорне опозиционе странке који подржава овакве двоструке стандарде је пре за жаљење, него за анализу.

У питању је тоталитарни поредак и окупација Србије. Власт је окупатор у сферама у којима не би смела да има утицаја, а страни фактор у сферама у којима би српска власт морала да има утицаја.

Питам се која је следећа забавна или образовна емисија коју ћемо имати прилике да гледамо? Или је можда емисија „Здраво, Европо“ довољна.


http://standard.rs/vesti/36-politika/5407-zato-bonjaci-ne-prepoznaju-srbiju-kao-svoju-a-zato-srbi-.html


Принципи

Politički život — Аутор desnamisao @ 00:48

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Српска држава је одавно доведена у позицију из које не може да утиче на своју будућност. Институције су неизграђене или подлежу утицајима страних влада, а политичари најчешће представљају само позоришне лутке које играју по туљим жељама. Тешко се шта и може очекивати од државе у којој влада није у могућности да контролише сегменте друштва које треба да контролише, али јесте у могућности да контролише сегменте друштва које не сме да контролише. У тим условима, једино преостаје постепено изградити институције, национални план и програм који би с временом довели до бољитка.

Питате се зашто то у Србији није могуће? Одговор је једноставан – услед сујете, умешаности у криминал и мањка храбрости и визије. Сујете, зато што је у Србији немогуће очекивати минимум консензуса на политичкој сцени. Свака партија и сваки лидер понаособ верују да баш они све то могу боље и да се баш они могу одупрети страном утицају, чим се домогну фотеља. Већина дође на власт у европејском заносу, илузијама о спремности запада да нам помогне, а заврши као наново рођене патриоте. И готово сваки на власт долази уз подршку страног фактора који је незадовољан претходником. Тако је било, а тако ће се изгледа и наставити.

Посебна прича је ситуација у Републици Српској. Наједном, сви који су годинама сматрани за националистичке елементе и кочничаре европског пута БиХ из РС су рехабилитовани, враћени у политику и потпомогнути финансијски од стране оних земаља које су их и анатемисале. Најлакше је Србе окренути једне против других.

Шта тек рећи о умешаности у криминал? Могао бих да разумем извесне криминалне радње које чине чланови српских странака. Тешка је економска ситуација, човек се нађе у искушењу и у могућности да на нечастан начин обезбеди породицу. То је тешко контролисати, и такве врсте криминалних активности ће увек постојати, у свакој демократској земљи. Проблем је што је то код нас нешто по себи разумљиво, што само по себи не представља маргиналну већ општу појаву и што нам се држава увек сведе на партијску државу. Да не помињемо што се богаћење врши на рачун националног. Лепо је једном приликом напоменуо Душан Ковачевић: „Србија мора да је најбогатија држава света чим још увек има шта да се опљачка.“

Храброст и визија нам недостају услед објективног страха и поданичког менталитета. Прво смо убеђивани да је добро да се одрекнемо српске идеје у име југословенске, затим да смо успостављањем наводне хегемоније заслужили презрење осталих југословенских народа. Затим смо убеђивани у титоистичке идеале и то након Јасеновца, а затим смо сами себе оптужили за избијање рата.

Све смо то некако преживели. Али ова медијска офанзива у протеклих десет година је у стању да нас дотуче. Балон који је напуњен илузијама о срећној будућности, брзим европским интеграцијама, очувању Космета толико је пренадуван да је питање дана када ће пући. Народ је апатичан и безвољан, а у последње време и забрињавајуће тих.

Јавно мњење је збуњено, а обични људи не виде алтернативу у опозицији нити мисле да било какви и било који будући избори могу донети неку суштинску промену. Данас у расправама готово увек односе победу управо апстиненти. Ко је крив за овакво стање? Можда „онај“, или „они“, или сви ми, или политичка елита која је по чувеној марксистичкој мантри „идеологија је ту да обећа, не да испуни“, обећавала све док није више остало шта да се обећа, и све док није постало отужно слушати излизане приче и гледати људе који више личе на карикатуре него на људе са визијом.

На крају, питају ме људи – шта са Косметом? Ама баш ништа. Питање Космета се не решава у Генералној скупштини нити у оквиру међународног права. Питање Космета се решава у нашим главама и срцима, у колевкама, у школама, у породицама и у обичном говору. Питање Космета се решава у спремности да себе изградимо као људе а нашу државу као озбиљну и способну државу. Питање Космета је стога питање опстанка Србије. Питање Космета је питање опстанка Новог Пазара и Новог Сада. Још важније питање је питање опстанка Републике Српске која сведочи, како једном рече Добрица Ћосић, о праву на истину, на истину о зверствима над Србима и о праведности рата и опстанка. Зато је питање Космета и Републике Српске заправо питање опстанка Крагујевца, Ниша, Врања, Суботице.

Што се тиче саме резолуције, резолуција о којој ће се гласати је толико скандалозна да о њој не вреди трошити речи. Суштина резолуције је да нема суштине. Ја бих операцију „резолуција“ преименовао у „хтели јесмо, смели нисмо“. Мени је лично било сасвим јасно да је идеја спољне политике Србије од старта била подела Космета, или бар неформална подела, евентуално широка аутономија. Уколико се питате зашто смо напрасно пристали на ултиматум – уколико сте прво помислили на реч компромис ето вам доказа колико нас заправо медији иондоктринишу- запитајте се следеће: колика је била улога кризе у Рашкој области у одлучивању да ли прихватити ултиматум или не?

Откуда баш сада запаљиви говори верских лидера, позив на редефинисање положаја „Санџака“, захтев за тзв. „партизанском аутономијом“? Није ли то вештачки изазвана криза споља, управо од оних држава који желе да искористе националне мањине које живе у Србији као притисак на званични Београд? Ко финансира деловање сепаратистичких организација и покрета у Војводини? Нису ли све те организације финансиране из америчког буџета?

Одговор је једноставан. Најлакше је побеђеног противника држати покорним уколико му се око врата намакне омча. Уколико покуша да се извуче, лако ће бити елиминисан.

Све су то зечеви из шешира које извлаче наши западни пријатељи. Немају ону снагу као некада, али и не треба им. Има довољно лакомислених усијаних глава који ће завршити тај посао уместо њих.

Замислимо фиктивну ситуацију у којој Србија прекида преговоре о чланству у ЕУ: Како ће поводом тога реаговати главни град европске регије Војводине?

И докле се више може плесати по жици? Уколико већ морамо да плешемо, признајмо сами себи истину. Нећемо самозаваравањем од непријатеља направити пријатеље, нити ћемо постати део оних који желе да стану на крај нашим националним интересима.

Апатија ме растужује. Тишина ме плаши. Бојим се да одавде нема нормалног и једноставног излаза, али да ће бити некаквих промена – биће их. Некако се осећа промена става обичних људи по питању патриотизма, опстанка, националних интереса.

Ми и јесмо дотакли дно управо зато што нисмо у стању да предвидимо и контролишемо сопствену будућност. Ми нисмо у стању да се одржимо. Време је да бар престанемо да се лажемо – са колена можемо на стопала само уколико осмислимо начин и пут и уколико заједно будемо радили на томе. Уколико и даље свако буде желео да гледа сопствени интерес, узалудно је говорити о издајама. Не може други издати онога ко свакога дана издаје самога себе. Не може други водити битке уместо онога ко не признаје да је поданик сопственога страха.

У том случају, српски народ заслужује и елиту и судбину каква му је намењена. Не може елита бити боља од народа. Милош Обреновић је клечао онда када је иза себе имао усправну Србију. А то и јесте суштина политике. Сун Тзу би рекао: Када си слаб претварај се да си јак, а када си јак да си слаб. Уколико смо већ на коленима, покушајмо да бар делујемо као људи који се држе неких принципа. Уколико нам је спољнополитичко деловање ограничено, бар делујмо непоколебиво, покажимо бар мрву достојанства.

Још само једна ствар – ваљало би направити протест али не испред страних амбасада или испред владе већ испред Српске академије наука и уметности. Уколико чују гласове народа, можда се сете да још постоје.

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/principi.html 


Борисова победа

Politički život — Аутор desnamisao @ 00:45

Пише: Владимир Пудар

 

 

 

Од 280. до 275. године пре нове ере водио се један рат, који је у историји највише
остао познат захваљујући краљу Пиру и његовој победи. Краљ Пир је победио Римљане,
али је жртва његове војске била толика да је на крају рекао ''Још једна победа и ја сам
изгубио''. Од тада израз ''Пирова победа'' означава велику победу, али са превеликом
ценом.
Испунили су се сви услови да од 2010. године у историју и свакодневни језик уђе
један нови израз, по председнику Србије и његовој политичкој победи пред Генералном
скупштином Уједињених нација. Председник Србије Борис Тадић је остварио победу тако
што је Генерална скупштина усвојила Декларацију. Не могу да за ову Декларацију кажем
да је српска из неколико разлога, а овде ћу набројати само два. Први је то што се у њој ни једном не помиње реч ''Србија''. Ова реч је очигледно сметала ауторима Декларације, јер би указивала да је Србија овде заинтересована страна. Какве везе, по ауторима
Декларације, Србија има са Косовом, то су две одвојене државе. Други разлог се
надовезује на ову последњу реченицу, и то у делу у коме се помињу аутори Декларације.

Да бих декларацију назвао српском, њени аутори би морали да буду представници
Републике Србије. Можда су представници Србије и имали неког удела у писању ове
Декларације, али то су највероватније биле дактилографске услуге. Али то све није битно, битно је да се Декларација усвоји, па каква год. Није битно што се не спомиње Србија, није битно што су је диктирали странци, па није битно ни то што представници тзв. државе Косово поздрављају овакав текст Деклатације. Битно је да се то грађанима Србије представи као нова велика победа Борисове дипломатије.

Погледајмо мало сам текст Декларације, коју ће Генерална скупштина УН усвојити.
Првих 4 – 5 тачака практично ништа и не значе. То је могло да се напише и у једној
реченици. Генерална скупштина прима к знању саветодавно мишљење Међународног
суда правде о једнострано проглашеној независности Косова. Овде не могу да не
приметим погрешан превод назива институције International Court of Justice коју наши
преводиоци упорно преводе Међународни суд правде, иако је правно исправан и сасвим
довољан превод Међународни суд. Шеста тачка има неко значење у делу који каже да се поздравља спремност Европске уније да олакша процес дијалога између страна и да би тај дијалог требао ''унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској унији и
побољша животе људи.''

Ако имамо у виду да је један од услова за приближавање Србије Европској унији успостављање добросуседских односа са тзв. Косовом, јасно је у ком
правцу овај дијалог треба да иде. А стране у тим разговорима би требало да буду представници Републике Србије и представници државе Косово.
Хајде сада да замислимо како је текао процес израде ове Декларације. Сећамо се
како је Србија поднела један текст Декларације и како је онда Вук Јеремић путовао по
свету да тражи подршку за усвајање Декларације. Истина, за тај исти посао се нудио и
Томислав Николић, када је подржао Владину политику у вези Косова и Метохије. Након
тога Србију посећују шефови дипломатија најутицајнијих европских земаља.

Такву част Србија одавно није имала. Прво је дошао Гвидо Вестервелд, шеф немачке дипломатије, а онда и његов британски колега Вилијем Хејг. Након ових посета убеђивали су нас Тадић и Јеремић да Србија није одустала од своје Декларације, нити од њеног текста. Да се Србија ипак сломи била је неопходна Кетрин Ештон, високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност. Верујем да је разговор текао овако: Ештон: ''Борисе, донела сам ти текст Декларације коју ћемо заједно предложити Уједињеним нацијама.'' Борис: ''Не пада ми на памет, имамо ми свој текст.'' Ештон: ''Али ово је ултиматум.'' Борис: ''Аха, онда добро.'' Где би била Србија да је кроз историју олако прихватала ултиматуме? Вероватно тамо где ће бити ако настави овако олако да их прихвата.
Шта се дешава на унутрашњем плану у Србији док се води ова ''борба'' на
спољнополитичком. По добро опробаном рецепту измишља се разонода за народ како не
би много размишљали о Космету. Најављују нам одржавање геј параде у Београду, па
изммишљају разне афере како би дискредитовали политичке противнике.

Међутим оно што највише брине је тензија која се ствара у Рашкој области, а коју подгрева Муфтија Зукорлић. Јасно је да Зукорлић не би могао и не би смео овако да се понаша да није добио сигнал или налог неког врло моћног, највероватније ''наших западних пријатеља''.
Забрињавајуће је то што Зукорлићев сценарио подсећа на сценарио у Босни и
Херцеговини са почетка деведесетих године. Зукорлић је већ дошао у фазу да тражи
аутономију и присуство страних посматрача. Реторика Зукорлића и његових сарадника је
такође забрињавајућа, српску полицију назива четницима који су клали у Босни и на
Косову и који су ваљда сада дошли да кољу у Санџаку. Али највише забрињава обећање
Борисово већ поменутој Кетрин Ештон да ће решити проблеме у Санџаку. Ако их буде
решавао као што је решио Косово, тешко нама. После тога ће и Војводина доћи на ред да
је Борис реши.
Да се вратимо на почетак текста, Пира и његову победу. Сличност између Пира и
Бориса је у томе што су и један и други платили превелику цену. Разлика је у томе што је Пир победио, а Борисова авантура се не може никако назвати победом. Наравно осим
када то ради једна маркетиншка агенција, која има највише министара у Влади Србије. Као што Пир после своје победе рече : ''Још једна оваква победа и ја сам изгубио'' , можемо слободно после Борисове победе да кажемо: ''Још једна оваква победа и Србије више нема.''

 


Капитулација

Politički život — Аутор desnamisao @ 00:41

Пише: Драган Марковић

 

 

 

 

Како другачије него изразом „капитулација“ назвати урушавање елементарног националног достојанства српског народа и државе. Прелазак преко такозваних „црвених линија“, које заправо представљају ефектан маркетиншки слоган чија је функција да покаже да за владајући режим постоји доња граница националних интереса коју никад неће прећи, је учињен у току јучерашњег дана! Наравно, реч је о капитулацији Србије која је извршена променом Резолуције коју је Србија поднела Генералној скупштини УН. Суштинске измене Резолуције се огледају у три аспекта:

1. Србија је одустала од захтева да Генерална скупштина осуди једнострану сецесију.

2. Србија је одустала од разговора о свим питањима, укључујући и статусна и сада „поздравља спремност Европске Уније да олакша процес дијалога између страна. Овај дијалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској Унији и побољша животе људи.“ Очигледно је циљ ових разговора успостављање добросуседске сарадње, а не преговори о статусу.

3. Србија је одустала и од неизмештања овог питања из УН, где имамо сигурне савезнике. Овом Резолуцијом оно се измешта у ЕУ, која нам отима Космет. Овај штетан процес развлашћивања УН започео је распоређивањем ЕУЛЕКС-а, које је подржао српски режим (Јеремићу шта је са планом од 6 тачака?!).

Оваква Резолуција је акт капитулације и представља попуштање под притиском ЕУ и САД. Србија је попустила, иако је јасно да шаргарепе нема, а штап ЕУ и САД није ни приближно јак као што је био 90-их година, пре свега због промене геополитичке позиције и јачања групе земаља које подржавају позиције Србије и које су окупљене у организацији БРИК. Ту се долази до још једног великог проблема: како ће сада земље које подржавају Србију реаговати? Како ће Јеремић моћи да погледа у очи министре (углавном из држава Несврстаних) које је обилазио и убеђивао да подрже српску Резолуцију? Они су подршку обећали упркос великим притисцима САД и ЕУ. Они су под притисцима издржали, али нисмо ми!

Јасно је да су у причи о штапу и шаргарепи, српски властодршци испали магарци. Али шта је са грађанима? Шта после још једног националног понижења у режији режима? Многи позивају на акцију. Хајде прво да видимо колико су кредибилни и респектабилни носиоци националне акције?

1. Српска православна црква је несумњиво институција од највишег значаја и поверења јавности. Међутим, њен утицај је, имајући на уму поверење јавности, несразмерно мали и не може се очекивати да се СПЦ ангажује, чак ни после још једног националног пораза. Нико од СПЦ не очекује да се меша у унутар-страначка питања, али свакако да треба се оглашава поводом значајних државних и националних тема. Нажалост, постоји и неколико (тињајућих?) сукоба у самој СПЦ и сигурно би осуда ове капитулације представљала отварање још једног жаришта. Тако да од СПЦ по овом питању ништа не очекујте, неће се огласити. А ако се и огласи, већ сутрадан ће бити заборављено шта је саопштено.

2. Српска академија наука и уметности. Очекивање да се огласи ова, некада веома угледна, институција представљају чисту утопију. САНУ се једва огласила и поводом усвајања Статута Војводине и та критика се искључиво концентрисала на формирање Војвођанске академије наука и уметности. Нажалост, САНУ је у великој дефанзиви, чак хибернацији, што је у великој мери последица и систематских оптужби да је “Меморандум САНУ био великосрпски пројекат и увод у разбијање Југославије” (што углавном говоре они који га нису ни читали) и да „САНУ стоји иза ратнохушкачке политике Слободана Милошевића“. Али свакако да у САНУ има интелектуалаца од реномеа и кредибилитета, који су друштвено ангажовани и који желе промене поражавајуће политике.

3. Патриотске организације. Многи полажу наде у патриотски НВО сектор, пре свега због велике енергије, спремности на деловање и идеализма, којима су ове организације често вођене. Али, патриотске организације немају довољно чврсту међусобну сарадњу (мада у последње време ту има значајних помака) и немају довољно бројно чланство. Ове организације су медијски маргинализоване или су под медијском баражном ватром, која њихово деловање везује за насиље, екстремизам, уз низ негативних стереотипа.

4. Навијачи. У претходном блогу, истакао сам велику солидарност, спремност на личну жртву и испуњеност националним осећањем као позитивне карактеристике навијачког покрета. Међутим, навијачи немају јединствену идеолошку, а поготово политичку платформу иза које би могли сви да се окупе и крену у друштвену и политичку акцију. Такве ситуације су ретке, али и нејединствени, они свакако могу бити значајна подршка евентуалном окупљању антирежимских снага.

5. Опозиционе и „опозиционе странке“ (које се хвале да би боље спроводиле владајућу политику и програм). О „опозиционим“ странкама нећу трошити речи, али пар речи заслужује оно мало истински опозиционих партија у Србији. Јавност је углавном изгубила поверење у политичке партије, посебно да оне могу нешто озбиљније да промене. Због тога је нужно да опозиција направи још већи отклон од владајућег режима, како би се разлике још јасније нагласиле. Неке од ових странака имају тешкоће да поврате кредибилитет због пропуштених шанси и прокоцканог поверења јавности у прошлости. Ту су лек напоран рад и одлучни ставови, али и признавање сопствених грешака.

Испада да режим нема чега да се плаши и да шта год да уради његове позиције су сигурне. То је само привидно тако. Економска ситуација је тешка, режим је низом неиспуњених обећања и пораза изгубио легитимитет. Велика шанса за промене је у формулисању минималне, али јасне политичке платформе око које би се окупиле истинске опозиционе странке, интелектуалци и патриотске организације. А та минимална платформа за почетак треба да садржи тражење одговорности носилаца режима због великог пораза и пропасти државне политике. Одговорност треба тражити институционалним путем, кроз скупштинску расправу о поверењу Влади, али имајући у виду недемократски карактер актуелне власти и пословничке смицалице, ту одговорност треба тражити и ванинституционалним путем, кроз мирне протесте. Тражење одговорности треба да буде праћено и формулисањем јасне алтернативне политике поменутих актера, за које се искрено надам да ће наредних дана сести за сто и покушати да је усагласе. Ко, ако не ми? Кад, ако не сад?

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/09/09/dragan-markovic-kapitulacija-2/ 


Демократски „Голи оток"

Kolumna — Аутор desnamisao @ 00:35

Пише: Милан Дамјанац  

 

 

Браћо грађани и сестре грађанке!



Част ми је да вас обавестим да је отворено елитно одмаралиште „Голи оток“. Одмаралиште се налази на периферији Пожаревца, а добило је име по много познатијој институцији која је служила за рехабилитацију и опоравак оних грађана који нису веровали у братство и јединство. Нови комплекс има преко хиљаду потпуно опремљених соба. У свакој соби налази се бетонски кревет, ћебе и кућни љубимци. Услед недостатка простора у собама је дозвољено држати искључиво пацове који временом некима постану и једини пријатељи.

Одмаралиште у свом саставу има и спортске терене, који се састоје од камена и шљунка, затим рекреативну салу за интимне исповести, такозвану „бувару“, затим собу у којој се посматрају актуелни образовно-документарни филмови и упис за редовно учешће у забавним тв емисијама – „Издајник“. Овај комплекс је намењен свима за које је доказано да пате од „слободногмишљеникутиса“, опасне и тешко излечиве болести.

Највећи број наших гостију долази из редова писаца, уметника сваке врсте, аналитичара и реп певача. Након утврђивања дијагнозе , добићете упут за овај божанствени центар. На пријему ће Вас сачекати управник, друг Јоца који ће Вас упутити у свакодневне обавезе, дужности и правила понашања. Након што потпишете писану изјаву да доиста болујете од „слободногмишљеникутиса“, упутиће Вас пред комисију. Комисија је ту да утврди под којим условима и зашто сте одлучили да учините прекршај вербалног деликта, у народу познатог под кодним именом „говор мржње“.

Председник комисије, др Аутономија ће Вас обавестити да су и он и многи други чланови комисије својевремено позивали на насиље. Он сам је својевремено позивао на вешање тадашњег председника, а остали су вређали један део грађанки и грађана. Зато они и знају колико је то тешка и опака болест кад узме маха и зато су они су ту да помогну Вама да не учините истоветну грешку. Не дао Бог да ствари које су они говорили о својим политичким противницима Ви говорите о њима. Зато се свака слободна мисао треба сасећи у зачетку!

Након што успешно прођете прву фазу, биће Вам уручен недељни распоред активности. Доручак почиње у петнаест до пет изјутра, а завршава у десет до пет, након чега започињу вежбе обликовања тела и духа. Имаћете прилику да из прве руке сазнате шта су то и колике су биле Сизифове муке. Циљ је пребацити гомилу камења са једног места на друго и обратно. Ово ћете радити свакога дана по осам сати. Након тога, очекује Вас културно уметничко друштво „Признај“, које ће Вам помоћи да развијете физичку и психичку издржљивост. Затим ћете учествовати у игри „Тренутак истине“ и „Најслабија карика“. Уколико дате одговор који не задовољава водитеље програма, провешћете ноћ у елитном апартману за једну особу под именом „бувара“.

Ту ћете имати прилику да искушате себе и своје способности. Након пар ноћи у овом апартману, пожелећете да сте учесник тв шоу-а „Survivor“.

Основно је да схватите на време – другови европејци су ту да Вам помогну. Они су ту ради Вас. Поштовање свих правила и европских вредности се неће догодити само од себе. Нису они криви што сте Ви стављали свакакве статусе пуне мржње на Фејсбуку и Мајспејсу!

Пре него што одете на спавање, имаћете прилику да на једином тв каналу гледате културно образовне емисије попут: „Зашто се морате стидети самих себе“, „Заборављање историје – пут у боље сутра“, „Одговорност – сва је наша“, „ДА – И ЈА СЕ СТИДИМ!“, „ Пулс правоверног народа“, „Стање недовољно исфрустриране нације“, „Шунд парада“и тд. Након тога, уследиће емитовање неких од поучних велемајсторских дела домаће и светске кинематографије: „Ми смо криви“, „Заслужили смо бомбардовање“, „Агресори заслужују да умру – и ја желим да ме нема!“, „Косово – земља толеранције“, „Лепа и унитарна Босна“ и „Хрватски лијепи Јадран“.

Након првих месец дана, почиње са радом школа која делује у оквиру одмаралишта – „Преваспитавање“. Слушаћете курс из области политике. Курс је подељен у неколико области. У делу о спољној политици, учићете о неизбежности пута у царство земаљско, Европску Унију и то кроз неупитно савезништво са Сједињеним Америчким Државама. У делу о регионалној политици учићете о поштовању туђих и занемаривању сопствених жртава а највећи део ове области биће посвећен правилном и искреном изговарању „извињења у име народа“ као најважнијег сегмента српске регионалне политике. Извињење има више слојева од којих је вредно истаћи колективно жаљење као пожељну компоненту.

Унутрашња политика се темељи на заштити свих интереса спољнополитичких партнера и савезника и то по сваку цену. Уколико будемо довољно дуго и истрајно спроводили овакву политику, наши и непријатељски циљеви ће се поклопити. Свако супротно мишљење не сме добити медијски простор за деловање.

Гости одмаралишта би затим били учесници политичке радионице у којима ће бити подељени у групе. Циљ је дати што више позитивних одговора на постављена питања. Ексклузивно преносимо неке од правилних одговора:

1. Ко је крив за распад СФРЈ? – Мегаломанска великосрпска политика!

2. Који је народ претња стабилности на Балкану? – Срби!

3. Наведите која су то људска права Албанаца систематски кршена на Косову? – Сва!

4. Који је по Вама највећи проблем за мир на Косову? – Опструкција српске мањине која не жели да учествује у власти!

5. Република Српска је...? – Геноцидна творевина!

6. Војводина је...? – Најнапреднији европски део Србије који ће се одвојити уколико за тим буде постојала потреба.

7. Припадници које националности чине највећи проценат у Војводини? – Војвођани и Мађари!

8. СПЦ је...? – Легло великосрпске политике!

9. СПЦ се меша у политику земље а то је...? – апсолутно недопустиво и угрожава секуларни карактер нашега друштва!

10. Муфтија има право да се директно меша у политику зато што...? – Зато што жели да ослаби утицај великосрпског шовинизма и стога му је то допуштено. И у секуларном друштву је понекад добро саслушати верске лидере!

11. Босна и Херцеговина треба да буде централизована држава ради...? – Ради боље функционалности.

12. Србија треба да буде децентрализована држава са мноштвом региона и АП Војводином са извршном, законодавном и судском влашћу ради...? – Ради боље функционалности.

13. Продаја НИС–а Русима је доказ...? – Великоруске политике и жеље Србије да постане руска губернија. НИС смо им поклонили а не продали!

14. Идеја о продаји Телекома Немцима је...? – Добра идеја која ће поспешити нашу сарадњу са Немачком. Цена није важна, важно је партнерство!

15. Када неко у Вашем присуству каже да је Мађар или Мађарица, Енглез или Енглескиња, Ви то...? – Гласно подржавате. Национална припадност и изјашњавање је нормално и важно!

16. Када неко каже да је Србин или Српкиња, Ви...? – Нечувено је помињати те гнусне називе који подсећају на рат, страдања, заосталост и неофашизам. Свако ко то каже пише ћирилицом, обожава Ратка Младића и саучесник је у убиству Бриса Татона. Све то након што је спалио амбасаде. Будимо модерни– будимо грађани и грађанке, немојмо се оптерећивати националном припадношћу у 21 веку.

17. Када посматрате фудбалски меч између Италије и Француске, Ви сте...? – Одушевљени како коментатор све репрезентативце Француске назива Французима без обзира на њихово порекло!

18. Када посматрате меч српске репрезентације...? – Уплашите се када коментатор спомене да су „Срби у нападу“. Ружно је вређати припаднике мањина који играју за Србију, толерантније је рећи да су „наши у нападу“!

19. Онај ко зна и воли да игра коло, зна српске песме и митове је...? – Највећи проблем Србије. Он је зрео за преваспитавање. Такви заостали грађани као он су и упропастили ову земљу!

20. Европа је...? – Једини пут!

Ваш репортер је био гост овог одмаралишта и већ се осећа као друга особа!

Европа нема алтернативу!

 

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/demokratski-goli-otokq.html 


Брисел-престоница цивилизације

Politički život — Аутор desnamisao @ 01:14

Пише: Драган Марковић

 

 

 

 

ФК Партизан је успео да се пласира у Лигу шампиона, што је велики успех имајући у виду дешавања у домаћој лиги, репрезентацији и социјално-економску ситуацију у нашој земљи. Међутим, у овом тексту се нећу бавити фудбалом, већ насиљем над навијачима Партизана у Бриселу, престоници Европске Уније и срамном ћутању домаћих политичара и прозападних НВО. Хајде прво да се упознамо с тим шта се десило у уторак у Бриселу.

РТС преноси да су тројица навијача теже повређена. Један је пуштен из болнице са око 15 копчи. Други навијач је остао без ока. Најтеже је прошао Дејан Гламолчак, који је примљен са тешким повредама главе, а његова операција је трајала око осам сати. Очевидац догађаја рекао је да се десетак навијача Партизана шетало Бриселом пре почетка утакмице, када их је напала већа група људи и почела да туче. Човек који је присуствовао догађају рекао је БЕТИ да је тучу посматрало неколико полицајаца који се нису мешали, а пребијање једног од њих описао је као “линч”. Белгијски медији са друге стране, наводе да је група навијача Партизана “провоцирала” и да је то довело до овог великог инцидента. Инциденти су се наставили по завршетку утакмице када су навијачи Андерлехта дуго покушавали да се пробију до групе од око 500 навијача Партизана и са њима се физички обрачунају. Овога пута полиција је интервенисала, користећи водене топове како би спречила навијаче Андерлехта у својој намери.

Зашто све ово спомињем? Подсетићу на трагичне догађаје у септембру 2009. и убиство Бриса Татона. Тада је у Београду, пре утакмице Партизан-Тулуз, брутално претучена група навијача Тулуза, међу којима је био и Брис Татон, који је подлегао повредама. То је био страшан злочин и свако нормалан га осуђује. Међутим, страшно је и што је тај злочин искоришћен од прозападних домаћих НВО организација за велику кампању које је имала неколико циљева:

1. Наметање колективне кривице и осећања ниже вредности код Срба. Такво осећање кривице би трајно спутавало Србе у реализацији легитимних националних интереса, Срби би били изопштени из цивилизацијског поретка, а против њих би онда сва средства била дозвољена. Злочин над Татоном је био само још једна коцкица у склапању тог мозаика који се систематски прави. Чувена Тадићева изјава о “непрекинутој нити насиља”сведочи да је таква парадигма прихваћена и у самом врху власти.

2. Креирање атмосфере у којој ће се забранити одређене националне организације, које се по владајућој догми везују уз насиље, врло често без икаквих основа. При томе се никад не прави разлика између веома различитих (по циљевима, методама) националних организација, већ се све стављају у исту раван.

3. Обрачун са навијачким покретом који, уз мноштво девијација и друштвено неприхватљивог модела понашања, има једну позитивну карактеристику од које владајуће структуре стрепе. Навијачи су спремни на жртву и организовану акцију и испуњени су националним осећајем, што у условима националне фрустрираности и социјалне кризе, свакако плаши владајуће структуре.

4. Стварање услова за организацију геј параде, која је била планирана за 20. септембар.

До момента када пишем овај текст није се огласила ниједна НВО, ниједна политичка странка, а ћуте и градоначелник Београда Ђилас, председник Тадић, министарка спорта, државни секретари Караџић и Хомен, иако су се трагичних септембарских дана практично утркивали ко ће дати више изјава на задату тему. Мада је можда и боље да се не оглашавају да се не би нехотице извинили Белгијанцима што су нас тукли и не позову навијаче да убудуће не провоцирају становнике ЕУ носећи обележја Србије и Партизана. Према мојим сазнањима ниједан политичар у Белгији није се огласио овим поводом, нити постоје иницијативе да се организује “Марш мира”, нити је то тема која доминира медијским простором. Не треба ни спомињати како су одређени медији известили о овом догађају. Неки су га чак ставили у контекст инцидената у Србији по повратку фудбалера, што представља срамно извртање чињеница.

Нажалост, насиље, и то не само у спорту, је свакодневница. Наравно да се против тога треба борити, па и јавним жигосањем те појаве, али никако само репресивним методама и стварањем таквог амбијента у којој се фрустрираност група, које се потпуно маргинализују, само повећава. А изнад свега се поставља питање: докле ће у понашању домаћих политичара и НВО и медијских структура које контролишу, једни критеријуми важити када су жртве Срби, а други када су Срби кривци?

Вероватно све док сви ми, који се с тим не слажемо, будемо ћутали и трпели.

 

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/08/26/dragan-markovic-brisel-prestonica-civilizacije/ 


магла Ирачког рата

Politički život — Аутор desnamisao @ 01:09

Пише: Стефан Драгичевић

 

 

 

 

Рат, окупација, владање и искоришћавање Ирака од стране САД и коалиционих снага трајала је пуних 7 година са масовним убиствима, сукобима, атентатима од оних политичких па до оних вјерских (сукоб Шита и Сунита).

 

Какав је циљ имао Џорџ Буш, Пентангон и Стејт Департмент да нападне Ирак? Многи аналитичари, војни и цивилни стручњаци сматрају да је то искључиво због природних богатстава Ирака - нафте, а са друге стране имамо коментаре да је инвазија на Ирак извршена због напада терориста и проСадамових људи на свјетске трговинске центре у Њујорку 11. септембра 2001 године. Као повод за напад политика тадашњег предсједника Сједињених Америчких Држава Буша била је "да Ирак посједује оружје за масовно уништење" односно нуклеарно оружје, те да Садам Хусеин свакодневно помаже огранке терориста који ће касније прерасти у велике терористичке организације. Међутим, политика и сукоб који је задесио Ирак од стране западних сила није могло да прође без традиционалног Америчког партнера и савезника В. Британије и тадашњег британског премијера Тонија Блера који је јавно заговарао интервенцију и напад на Ирак због наводне чињенице "да се под Садамовим патронатом крши хуманитарно право због чега је настрадало 400.000 људи ".



Увелико се већ спекулисало о војној интервенцији у УН и поред чињенице да је Ханс Бликс (тадашњи изасланик УМНОВИЦ инспетората) рекао да Ирак одлично сарађује и да је врло конструктиван партнер у издејствовању постојаћег проблема.
Али сила јачег побеђује и међународно право, а чија тежина прелази преко УН и без међународне сагланости. САД и В. Британија су биле толике заговорници напада на Ирак да сама међународна заједница није могла ништа више да учини да би заштитила сувереност те своје чланице па чак ни својом "гуменом" резолуцијом 1441 гдје се ирачка странка обавезивала на разоружање коју је Садам и његов режим дубоко поштовао.

Због неуспјелог покушаја САД и В. Британије да издејствује резолуцију у УН за интервенцију на Ирак они су кренули једностраним методама уцјена, као што је то било 17 марта 2003 године када су упутили ултиматум да Садам Хусеин напусти Ирак у року од 48 сати. Будући да се то није догодило САД и коалиционе снаге крећу у одлучну акцију "поравнања рачуна" са ирачком страном под изговором да се жели ирачки народ "ослободити од диктатуре Садама Хусеина и стабилизује регион".

 

Инвазија је кренула 20. марта 2003 године и названа је "Операција слобода Ираку". За непуних 8 сати од неиспоштовања Садама Хусеина и утиматума који су му дали амерички и западни савезници, пала је и прва граната у Багдаду од стране коалиционих снага. На почетку инвазије Америка је са савезницима имала око 263.000 војника која је била малобројнија у односу на ирачку која је бројала око 375.000. Али ипак, савременија техника и технологија, сталним ваздушним ударима и бомбардовања Ирака сама ирачка војска није била спремна нити је имала адекватан одговор. Постепено је Америка напредовала освајањем градова Басра, Умм Каср и Нассирииа, а касније 4 априла осваја се аеродром у Багдаду, а сам Багдад је опкољен са свих страна .. убрзо су многи ирачки војници напуштали своје положаје, бјежали, сналазили се како су знали и умијели .. општа је паника звалада у главном граду Ирака. И коначно 10 априла Америка и коалиционе снаге су ушле у Багдад и тиме принудиле Ирак на капитулацију и прихватањем привремене стране власти. У почетним операцијама заузимања Ирака погинуло је око 171 војник коалиције (од тога 138 Американаца, 33 Британаца) те око 2.300 војника у редовима ирачке војске. Из мјесеца у мјесец, године у годину број жртава америчких војника нагло је почео да расте. Од сталних локалних сукоба, преко терористичких и вјерских гинули су и једни и други, тако да је Ирак постао мјесто "животне катастрофе човијека".

У 2006 години је објављен податак да је до октобра исте године погинуло 3.029 војника коалиције (од тога 2.791 америчких, 119 британских, 33 италијанских, 18 украјинских и др) док је број погинулих цивила по неким процјенама аналитичара, око 100.000.

 

Оно што је важно и карактеристично за период када су коалиционе снаге контролисали цио Ирак, јесте да из дана у дан се све више повећавао број пљачки, крађа историјских богатстава Ирака старе Месопотамије и Вавилона, да је животни стандард грађана и народа Ирака нагло и драстично опао , а да се на све то надовезују присилна давања концесија страним предузећима да експлоатишу нафту односно највеће природно богатство Ирака. То су врло повољне концесије за страна предузећа које је издавала техничка влада у Ираку, а очигледан утицај на то је имала САД и В. Британија.

Од почетка 2009 године страсти су се умногоме смириле очигледно због избора Барака Обаме за предсједника САД, тако да је све мање било инцидената и погинулих. Међутим, ту важи и оно предизборно обећање председника Обаме који је дао назнаку да ће се до половине 2011 године повући све америчке трупе са простора Ирака и да ће давати логистичку подршку влади Ирака као и финансијску уколико то буде неопходно.



Сама чињеница да је јуче (19.08.2010) почело повлачење борбених јединица америчке војске довољно говори да Обама озбиљно размишља да испуни своје предизборно обећање. Јединице које су се повукле јуче из Ирака су са пуном борбеном готовошћу, тако да се предпоставља да то није цјелокупно повлачење Америке из Ирака, јер се сматра да је остало још око 50.000 америчких војника као привремена подршка док се безбједносне снаге Ирака неоспособе да уведу јавни ред и мир.


Интересантне су изјаве америчких војника који су се јуче повукли:

Марк Оми - "Прећи границу са свим својим момцима је невјероватно добар осјећај"

Стивен Бирор - "Најљепше што може да ми се деси - да у овом тренутку дефинитивно одем својој породици и да послије једне епизоде живота у Ираку наставим породични живот"

Тимоти Берен - "Осјећам невјероватно олакшање. После 12 мјесеци проведених у тенку коначно излазим".

Рон Бејзли - "Сваки дан ми је био, некако, неизвјестан. Био сам у страху јер су многи моји другови и саборци погинули поред мене у акцијама. Психолошки, треба ми велики одмор. Прво што ћу урадити, то је да ћу са својом дјевојком отићи на Кубу и покушати заборавити све. "

Америку као државу је скупо коштао рат у Ираку чија цијена превазилази 700 милијарди америчких долара само директних трошкова. Плус што је коштао људством, гдје је погинуло око 4.415 америчких војника.

 

 

 


Интервју

Kolumna — Аутор desnamisao @ 13:45

Пише: Милан Милутин

 

 

 

 

 

Интервју са ЊЕ Борисом Тадићем, председником Републике Србије, за лист Политикантика

 

 

Новинар: Добар дан, господине Тадићу.
Борис Тадић: Европа!
(пауза од пар секунди...)


Н: ...у реду, господине председниче, како Ви кажете. Наиме, Ваша Влада је недавно прославила значајан јубилеј – половину свог мандата. Како оцењујете рад своје Владе у протеклом периоду оценама од један до пет?
БТ: А не! То није моја Влада, то је Влада Мирка Цветковића, хахахаххахахаха – мало шале није на одмет – тешка су времена, је л' те… Европа! Па видите, Ви грешите, синко, много грешите. Ово није пола мандата, ми ћемо да владамо док нас не уведемо у Европу, а то значи да нисмо ни близу половини мандата… Европа!


Н: Али, господине председниче, све су чешће примедбе многих да ми никад нећемо ући у Европу…
БТ: Па о томе Вам, Европа!, и причам…

Н: Да… А ове оцене?
БТ: Уцене? Ма не би нас наша Европа уцењивала. Па ко не види колики су они нама, у ствари пријатељи, тај је необавештен!


Н: Не, не. Оцене, оцене, не уцене…
БТ: Па знате, у Европи се ствари другачије оцењују, тако су ми бар рекли… Ево, нпр. у Немачкој – у школи је највећа оцена 1, знате… Тако да бих ја овој Влади дао једну велику јединицу!


Н: Али, господине председниче, ми још нисмо у Европи…
БТ: Па о томе Вам и причам… Него, шта сам оно хтео да кажем…? А да – Европа!


Н: Шта, „Европа“, господине Тадићу…
БТ: Па Европа је срце Србије!... Не, не, не – Европа нема алтернативу! Злзлсзлс – па погрЕши човек… Можда сам и ја некад…


Н: Некад? (зачин Це: http://www.youtube.com/watch?v=4y7twiiMEms)
БТ: А па немојте тако, наша плавуша пионирка је лепо објаснила која сам ја све обећања одржао. Па то смо бар сви видели… (ко није, нека се почасти: http://www.youtube.com/watch?v=XLRpj4HPBLg) Али не можете мене кривити за све лоше у нашој Влади… Па зар сам ја крив што сам ушао у Владу са Млатом Динаркићем? Па он је сам ушао у Владу, шта сам ја ту могао? Уосталом, да није ушао, ко би нам био нови томица мил– овај – министар здравља?! А Томица Милоздрављевић нам је својим примером показао предности нашег здравственог система… Нема вађења књижица, картона, папирологије – све што треба да извадите је авионска карта и излечени сте!


Н: Али, господине Тадићу, немају сви пара за авионске карте – криза је…
БТ: Ах, криза, не можемо се стално извлачити на кризу… Те „не радим већ годину дана – то је због ове кризе…“ Па затим, „немам ни рачуне да платим – криза је!“ Људи, бре, мора да се ради, и рачуни морају да се плаћају – какви су то изговори, криза па криза… Замислите, пришао ми пре неки дан један наш грађанин, мислим да није гласао за мене, и каже: „Борисе, Борисе, недељу дана ништа нисам јео!“ А лепо сам му рекао: „Па морате, човече, макар на силу! Не ваља Вам то… Није здраво! Па то чак и Томица може да Вам каже.“


Н: У реду. Да пређемо на привреду. Како коментаришете критике у вези са катастрофалним економским учинком Владе?
БТ: Људи, па имајте разумевања… Криза је!


Н: Криза?
БТ: Па криза, него шта! Људи, немојте да сте необавештени… Изгледа да вас је све више необавештених. Сви ви Срби сте помало необавештени…


Н: Да... сви смо ми помало Необавештени... А како коментаришете мишљење Међународног суда УН у Хагу? Биће да је Необавештени био у праву кад је рекао да треба тужити земље које су признале нашу јужну покрајину, ем јер се мишљењем губи време, ем јер није обавезујуће, ем јер није било сигурно да ћемо постићи жељени резултат…
БТ: Па добро, можда је Необавештени ту био мало обавештенији него што смо се надали. Мада, нема то везе са обавештеношћу, он је доктор правних наука, нормално је да зна те ствари.


Н: Па што га нисте послушали онда? То је био један од разлога пада ваше заједничке Владе?
БТ: Европа!
(опет пауза од пар секунди…)


Н: Добро, господине председниче, а кад је упозорио да не треба прихватати Еулекс, Ви га ипак прихватили, а шеф Еулекса више пута поновио како је Косово независна Република? Да ли је и ту одступио од своје необавештености или смо најзад видели како у ствари изгледа та „стручност испред политике“ (све алузије на оне-које-нећемо-спомињати случајне и крајње непожељне)?
БТ: На овоме свету, могу да кажем, што се дешава, то није истина, мислим, на овоме свету, што, би, нагласио, да пр'паганда – што већина кажу, да о овоме… НИЈЕ ИСТИНА. (одушевљене имитације Председника од стране грађанства можете наћи на (http://www.youtube.com/watch?v=G6dkMsogZ30).


Н: А како оцењујете хигијену у граду?
БТ: П' добро… Добро иде… у град, лепо знаш како… Мајке ми!... Има женске има све. А Ви како те – како сте? Шта радите? Ће да изађем на телевизор, а? Ка-д? Мајке ми? П' дообро.


Н: Не, господине председниче, ово је интервју за новине. (мада, кад већ није на телевизију, јесте на ју-тјуб: http://www.youtube.com/watch?v=fG-zhQJQM98&feature=related)
БТ: Европа!


Н: Ма шта Европа?
БТ: Нема алтернативу… Мајке ми!


Н: Добро, господине председниче, а Фијат, 1000 евра, статут Војводине, дупле функције, пад плата за преко 100 евра, пад индекса на Београдској берзи, раст јавне потрошње, раст буџетског дефицита, пад инвестиционог рејтинга, раст корупције? Имате ли коментар?
БТ: Извињавам се свим Хрватима, Албанцима, Муслиманима, Немцима, Америкацима, Енглезима и Французима за сва зла која смо им у протеклом веку причинили. И Турцима се извињавам зато што су нас 5 векова морали трпети.




На слици: http://www.youtube.com/watch?v=oGdlJWfx1GA&feature=related

Н: Господине председниче, постоје прогнозе да ће 2012. бити смак света. Мислите ли да у томе има Вашег удела?
БТ: Нема. Европа алтернативу!


Н: Ко је вама, као шефу српске државе на почетку 21. века, узор међу владарима у историји?
БТ: Луј XV! Он је оличење европских вредности за које се залажемо!


Н: Дакле, ипак 2012.?
БТ: Да... Не! Шта?


Н: Ништа, ништа, само нам још реците ко би у том случају био Ваша мадам Помпидур? Конкуренција је у шпиц оштра...
БТ: Ко је рек'о Шапер? Ја сам рек'о Шапер! Ко је рек'о: „Ја сам рек'о Шапер!“?


Н: Господине Председниче Републике, хвала Вам на овом разговору. Видимо се 2012... Или не.



Напомена 1:
Све написано изнад је фикција и нема везе са истином. Али уопште.

Напомена 2:
Разговор није водио Милан Милутин... И срећан је због тога.
 


Powered by blog.rs