Desna Misao

Робин Худ и весела дружина

Kolumna — Аутор desnamisao @ 15:24
 

 Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

     „ Узимам од богатих како бих дао сиромашнима“, чувено је гесло још чувенијег енглеског побуњеника Робина Худа. Разуме се, реч је о легенди. По тој легенди, Робин Худ, Мали Џон и остатак „веселе дружине“ боре се за сиромашне, а против бескрупулозних господара који су из дана у дан све богатији, док је обичан народ из дана у дан све сиромашнији.

Отимајући кесе пуне злата од богатих властодржаца и делећи новац сиротињи, Робин Худ је, каже легенда, постао славан. Народ га је, разуме се, волео. Видите, да се закључити да су Робин Худ и његова „весела дружина“ били национално и социјално одговорни. Нешто попут наше социјално одговорне владе.

Додуше, чини се да је у Србији дошло до забуне, те је чувено гесло схваћено обратно. Ситуација је све тежа, а влада је решила да кризу победи тако што ће повећати порезе на зараде. Дакле, узми сиротињи да би дао богатима.

 

 

 

 

 

„Весела дружина“ и „ћораве баке“

 

Иницијатива за промену Устава Републике Србије коју предлаже председник републике заслужује посебну пажњу. Наивни читалац могао би помислити да је једина амбиција оваквог предлога измена броја посланика, тј свођење укупног броја посланика на 150 уместо 250, колико броји садашњи скупштински сазив. Међутим, уколико узмемо за премису да смањење броја посланика служи уштеди народног новца који се немилице троши не можемо а да се не запитамо- зашто се прво не поднесе иницијатива за смањивање највеће европске владе у овој малој и сиромашној земљи? Сигуран сам да би уштеда била много већа уколико би се број министарстава смањио бар на пола. Такав број би био оптималан. Судећи по изјавама несуђених нам министара стиче се утисак да је прави разлог њиховог одбијања да се одрекну неких министарстава неприхватљива економска ситуација у којој би се нашли услед велике економске кризе. Могуће је да њиховим останком влада испуњава предизборно обећање о отварању нових радних места. Као што видимо, њихов останак на позицијама власти има чисто социјални карактер.

Наравно, сваком иоле озбиљном посматрачу јасно је да се иза иницијативе за промену Устава крије жеља за редефинисањем положаја АП Војводине у Србији, како би се противуставни статут ипак некако усвојио, а СПС одобровољио.

Завршетак ове приче жељно ишчекује бивши укућанин Великог Брата, који је „већ виђен“ на месту председника Аутономне Европске Регије Војводине са судском, законодавном и извршном влашћу.

Национално одговорно, нема шта.

 

„...Док по земљи свашта раде, на ТВ-у лимунаде“

 

Имајући у виду упоредни однос стања у коме се Србија данас налази и стања у којем је представљена у медијима, стиче се утисак да владајућа коалиција одлично ради свој посао, а да су за лоше стање у земљи одговорни редом: опозиција, пар независних медија, Српска Православна Црква и Роми. Сведоци смо пропаганде која одавно није виђена на овим просторима; телевизије са националном френквенцијом су објективне колико и CNN, а иоле објективно извештавање одмах добија етикету „ изолационизма“ и „ евроскептицизма“. Све и да је тако- великог ли греха. Нисмо ли се борили за слободу говора?

На медијима се нападају све невладине структуре овог друштва, сем „људскоправашких“ организација. Стога, на медијима гледамо праву параду чланова владе и њених симпатизера. Води се права хајка против свих националних вредности. Језик, писмо, вера, патриотизам, традиција, територија, достојанство, породица, право на слободу говора- забрањене су вредности.

Врхунац ове хајке је подизање тужби за „говор мржње“- прво против Добрице Ћосића а затим и против новинара Зорана Грбића и главног и одговорног уредника часописа Нова српска политичка мисао (НСПМ) Ђорђа Вукадиновића. Дакле, није довољно само укинути слободу говора на медијима, већ  се мора забранити и писана реч. Очигледно, институција „вербалног деликта“ је изнова успостављена.

У међувремену, Косово је примљено у ММФ. Након тога следи пријем у СЕ, те на концу и у Уједињене Нације. Тада нам вероватно неће бити оволико смешно. Могуће је да некоме из владајуће коалиције смета и преамбула Устава у којој се Косово и Метохија спомињу као саставни део Републике Србије , те ће, када већ мењају Устав, променити и преамбулу. Дакле, целокупно стање у медијима и друштву уопште, намеће питање- зашто се оволико мучити, подизати тужбе против политичких неистомишљеника, запошљавати људе по партијској књижици, вршити притисак на медије, односно, зашто просто не укинути изборе уколико је резултат унапред познат а опозиција врши опструкцију добронамерне власти?

Најбоље је увести једнопартизам. Још је боље, стога, објавити да ће запослење добити само чланови владајуће странке.

Демократски и национално?

Тешко. Пре ће бити ни демократски, ни национално.

 

„Село гори а баба се чешља“

 

 

Коначно, српска економска криза је интернационализована, те сад наша влада има изврстан изговор за нерад и лоше резултате. „Светско, а наше“, звучи слоган.

Није више влада одговорна, већ СЕКА.

Штрајкачи, којима је обећано исплаћивање зарада недељама одбијају храну а појединци одсецају себи прсте и прете да ће их појести. Влада им поручује да прекину штрајк пошто им захтеви неће бити испуњени. У преводу, поручује им да додају мало кечапа када их буду јели.

Наравно, пара за ове јаднике има. Међутим, рачуница је и више него јасна- уколико буду помогли овим јадницима и испунили своје обавезе, тако нешто ће морати да учине свима, пошто ће сваки поштени радник помислити да би и он, на сличан начин, могао доћи до новаца које је зарадио и који су му обећани. Био би то лош преседан. А, наравно, први постулат преговарачке политике јесте- „са терористима нема преговора“. То је у реду. Поставља се само питање- да ли је могуће да наша влада сопствене грађане који траже законом загарантована права и корицу хлеба доживљава као терористе? Изгледа да је тако.

У међувремену, влада је поново искамчила нови вишемилионски кредит који ће отплаћивати нека будућа покољења. Уколико их уопште и буде. Важно је преживети данас, а о сутрашњици ћемо мислити када постане данашњица. Зато и јесмо ту где смо.

Предвиђам да ће у Србији будућности постојати искључиво два растућа параметра- број одсечених и поједених прстију и број фиктивних радних места које заузимају чланови владајућих странака.

 Међутим, све то не брине наше министре. Министар Динкић најављује, колико сутра, „излазак из кризе“. Знајући шта је све дотични министар изјављивао протеклих година, не би ме зачудило да из кризе изађемо баш оног дана када нам исплати обећаних хиљаду евра од бесплатних акција.

Надам се да се финансијска ситуација дотичног министра у међувремену поправила од оне коју нам је презентовао у једној популарној телевизијској емисији. 

У супротном, послаћу му чешаљ о сопственом трошку.

 

Пошто смо закључили да ова социјално одговорна влада погрешно разуме концепт социјалне правде, било би неумесно тврдити да се ради о „Робину Худу и веселој дружини “. Пре ће бити да се ради о злогласном шерифу од Нотингема.

Мада, концепт „веселе дружине“ јој свакако одлично пристаје.

 

 

 


Evropske vrednosti (ili kako su Srbi opet postali veći evropljani od evropljana)

Kolumna — Аутор desnamisao @ 20:04

Пише: Стефан Драгојевић

 

 

     Interesantno ми je, od kako sam se vratio u otadžbinu, da slušam konstantne govore o evropskim vrednostima (European values), evropskoj visokoj civilizaciji i ostalim spevovima o evropskoj nepogrešivosti vrlo sličnim katoličkoj dogmi o papinoj superiornosti nad ostalim hrisćanskim svestom.
Zašto je takav fanatizam prisutan kod Srba? Zar Srbi ne mogu biti umereni u nečemu, a naročito u politici? Izgleda da to nije moguće, ne za nas Srbe. Posle više od pedeset godina indoktrinacije pod komunističkim režimom koji je stvorio od većine Srba 'branitelje socializma' indoktrinacija Srba se nije zaustavila ni nakon toga. Ovoga puta Srbi su postali 'branitelji evropeizma'.
Kada bi ste pitali nekog prosečnog evropljanina iz srednje klase, šta su to evropske vrednosti verovatno ne biste dobili odgovor kakav želite. Priča o evropskim vrednostima je nametnuta Srbima odmah posle pada režima Slobodana Miloševića kao i prića o nepogrešivosti zapadne civilizacije i njene superiornosti nad istočnom. Kroz istoriju vrednosti evrope su uvek bile iste, odbrana svog državnog (nacionalnog za Francuze) integriteta i suvereniteta, a ne neke banalne priče o ljudskim pravima i slobodama (samo se setite ona dva rumunska državljanina, državljanina evropske unije, kidnapovana i zapaljena u Rimu pre dva meseca). Nije stran princip odbrane interesa ni danas u Evropskoj Uniji. Uporedimo samo fanatizam očuvanja britanske nacionalne valute, funte (sterling pound) od evra, ili tvrdoglavo neprihvatanje Bolonjskog procesa(Processo di Bologna) od strane Nemačke države. To su sve vidovi odbrane suverenosti od strane pojedinih zemalja Evropske Unije. Da ne zaboravimo razne vojne intervencije od strane evropskih sila radi zaštite njihovih interesa i državljana na stranim teritorijama tokom XIX i XX veka. Ponašanje Srbije je čak i strano za neke ugledne poličare iz zapadne evrope. Tako bivši ministar spoljnih poslova Genšer (Hans-Dietrich Genscher) tokom jednog razgovora za NIN prokomentarisao je kako ne može da shvati Srbe i njihov put ka Briselu- umesto da razgovaraju "o interesima i potrebama Srbije, oni razgovaraju o potrebama i interesima Evrope"!
Da bi stvar bila još gora, čak i susedi Srbije, zemlje sa državnom tradicijom koja jedva da ima pola veka, pokazuju veću državnotvornu i interesnu politiku nego sama Srbija! Tako danas Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija vodi parnicu sa Grčkom, članicom Evropske Unije i NATO saveza oko njenog imena, iako sama zna da Grčka može vrlo lako da joj blokira put ka EU, ili Hrvatska, država koja vodi parnicu sa Slovenijom, koja je članica međunarodnih organizacija kojima sama Hrvatska teži, zbog pedeset metara mora!

Sigurno niko od Hrvata nije ni pomislio da žrtvuje svoje nacionalne interese radi nekog negaratovanog većeg standarda u nekim integracijama.
Vrednosti kao što su ljudska prava, tema u modi kod ‘liberalnih i proevropskih političara’, ne važe danas za pripadnike njihovog (ako su uopšte Srbi) naroda na Kosovu. Tužne slike ljudi bez hrane, slobode misli i kretanja su svakodnevnica kod Srba na Kosovu, i kako bi paradoksalno koristili reći Džoa Stramera ‘You have the right not to be killed, to food money and free speech’ izgleda da te reči, stihovi poznate pesme ‘Know your rights’ nažalost ne važe za Srbe na Kosovu, koju su postali prvi narod u Evropi posle Drugog svetskog rata kojem su osnovna prava garantovana od strane UN zabranjena.

Zaključak svega ovoga je da Srbi nastoje da budu najveći zagovornici nečega što je njima samima strano, od komunizma do evropeizma, od lažnog nacionalizma do neshvaćenog globalizma, od maskiranog liberalizma do isprofanisanog socijalizma. Srbi će, nažalost, ostati podeljeni umesto da budu jedinstveni u onome što i sami jesu- ne liberali, komunisti, nacionalisti, evropljani ili azijati nego samo Srbi.


BiH danas - da li postoji sutra?

Kolumna — Аутор desnamisao @ 19:27

Пише: Зоран Пезер

 

 

         Skoro je prošla šestina veka otkako je u nekada centralnoj republici SFRJ potpisan mirovni sporazum. Doduše, sporazum nije potpisan u samoj BiH, već na "neutralnom" terenu u Daytonu, no, mir je uspostavljen. Onako kako je i započeo rat - silom. No, kako je ovo neutralno pod navodnicima, tako je i sve što se desilo i dešava u Bosni i Hercegovini pod navodnicima. Kako bi grčki filozofi rekli - sve što nastane ima u sebi klicu kvarenja i propadanja, tako da je sve ono što nastane ,ma koliko dobro izgledalo, osuđeno na propast, kad-tad. Ovo bi se moglo primeniti na nastanak daytonske Bosne ,itekako. S jednom razlikom; država koja je nastala ne da nema klicu kvarenja, nego je nastala kvarna, trula, propala i pre nego što je zaživela.
Kuća koja nema jednog gazdu, nije dom ni za koga ko u njoj živi. U Bosni, modernoj verziji Divljeg Zapada, niko nije gazda, a i svi su u isto vreme gospodari. Hara Mafija, korumpirani političari sa primitivnim rečnikom, ratni huškači. Formalno gledano, BiH je ustrojena na principu entiteta, dakle jedinstvena država sa dve autonomne oblasti koje je čine i dva nivoa vlasti. No, za razliku od Republike Srpske, Federacija BiH ima i dalju podelu - na Herceg Bosnu i Bosnu, koja datira od rata 92-95, te se dalje deli na kantone, koji se pak dele na opštine, mesne zajednice, skupštine stanara i tako dalje. I, iako je , zahvaljujući naklonosti međunarodne zajednice i arapskog sveta Federacija bila prosperitetniji deo novonastale države, ovaj sistem podela i ogroman birokratski aparat je na kraju uzeo svoj danak - tako da sada Republika Srpska, jednostavnije ustrojena izgleda primamljivije potencijalnim investitorima. Ukoliko se pri tome doda mudra odluka naizgled grubog i divljeg premijera RS Milorada Dodika da se nasloni na Srbiju i uspostavi sa njom otvoreniju ekonomsku saradnju, a uz to uzme u obzir da svet više ne donira Federaciju kao nekada (Arapi sada grade samo džamije), jasno je kako stoje stvari.
Ovaj rasplet stvari je uzburkao strasti u poslednjih godinu dana.

Pošto je Dodik ponovo pobedio ubedljivo u RS, skriveni napadi na ovaj entitet sada postaju mnogo otvoreniji, i to tako što se direktno napada sam njen predsednik Vlade. Do sada su glasovi koji su stizali iz Sarajeva prevashodno bili usmereni na tobožnju nefunkcionalnost celokupne BiH zbog postojanja entiteta i manjkavosti u birokratiji (čime se prikrivalo sopstveno komplikovano birokratsko utemeljenje), ali sa pokretanjem RS od strane Dodika ti umereni glasovi postaju oštriji, do skoro ratnohuškačke frekvencije. Tako je Dodik optužen pred sudom za korupciju, nameštanje tendera i slične stvari u prethodnom mandatu, te se ,perfidno, loptica sa nacionalnog prebacuje na pravosudno i krivično polje.
No, "šerif iz Laktaša" nije lak zalogaj. Njega optužbe nisu pokolebale u nacionalnoj retorici. On je postao još žešći. Iako su stanovnici RS mislili da je novoprobuđeni zaštitnik nacionalnog ponosa Srba preko Drine to bio samo za potrebe predizborne kampanje, on je pokazao da je to pravac kojim namerava da tera svoje taljige. Tako je pomešao ekonomski i nacionalni koktel, koji dovodi do toga da ga ljudi u Sarajevu u isto vreme i mrze i poštuju, mrze zbog toga što nosi prevagu na Bosanskim terazijama, a poštuju zbog toga što vuče efikasne poteze, nekarakteristične za ovdašnje političare. Iako ne mlad, svojom energijom baca u drugi plan ostale "dinosauruse", političare sa ratnom reputacijom, kao što su Silajdžić i Tihić.

Fleksibilno manevrišući između stane i domaće ekipe koja mu "radi o glavi", Dodik se nametnuo kao apsolutni autoritet u BiH, kao čovek koji ne priča u prazno već udara u srž stvari. U prilog toj tezi je i poslednja izjava koju je dao o sudu za ratne zločine u BiH - "sud za ratne zločine procesuira isključivo Srbe, a masakri, kao onaj u Dobrovoljačkoj ulici na početku rata, ostaju nekažnjeni. U Bosni je u ratu stradalo 97.000 ljudi ,a od toga je bilo 29.000 Srba. Da ih nisu možda pobile humanitarne organizacije ili su izvršili kolektivno samoubistvo?"
No, bilo kako bilo, zaključak je jedan - 15 godina od završetka rata, u Bosni i dalje dominiraju ratne teme. Politička elita je mahom zasnovana na ljudima koji su vodili rat devedesetih (ironično, jedino kod Srba nije!), tako da se sopstveni ekonomski neuspesi pokrivaju nacionalnim temama. U najavi da će strani faktor napustiti Bosnu, i uz okove globalne ekonomske krize, sve one koji svoju budućnost vide u BiH čeka još mnogo neprospavanih noći.


Нове публикације

Kolumna — Аутор desnamisao @ 15:40

Имајући у виду да је прва публикација постигла велики успех, одлучили смо да објавимо и три специјалне публикације. Публикације можете бесплатно скинути на

http://rapidshare.com/users/U8O3IU

Публикација о положају Космета и Војводине

http://rapidshare.com/files/227340015/Desna_Misao_specijalno_izdanje-_Vojvodina_i_Kosmet.pdf

Публикација о десници и српском националном идентитету

http://rapidshare.com/files/227340013/Desna_Misao_specijalno_izdanje-_desnica_i_srpski_nacionalni_identitet.pdf


Публикација која се бави поређењем предизборних обећања и збиље у којој смо

http://rapidshare.com/files/227340014/Desna_Misao_specijalno_izdanje-_obecanja.pdf


И наравно, редовна публикација - најчитанији текстови у периоду март - април


http://rapidshare.com/files/226752181/Desna_Misao_mart-april.pdf




Уколико желите да редовно добијате нове публикације, специјална издања и обавештења на мејл адресу, обавестите нас на

midakg@nadlanu.com




Електронски часопис Десна Мисао и даље можете пратити на адреси http://desnamisao.blog.co.yu/

 

 

Хвала Вам што нас читате!


Ново- шта мислите о публикацији?

Kolumna — Аутор desnamisao @ 17:19

Електронска публикација Десна Мисао излазиће шест пута годишње а чиниће је најчитанији текстови објављени на сајту у двомесечном периоду. Какви су ваши утисци о првој публикацији?

Можете је скинути на

http://rapidshare.com/files/226752181/Desna_Misao_mart-april.pdf

или можете послати своју имејл адресу на

midakg@nadlanu.com


Mултикултуралност и толеранција

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 17:16

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

     Имајући у виду да изразе „мултикултуралност“ и „толеранција“ слушамо пречесто последњих девет година, сматрам да није згорег појаснити их, посебно због тога што се они у Србији злоупотребљавају зарад дискриминације већинског народа.

Европска Унија је настала на темељу међудржавне сарадње и признавању права и слобода свих народа. Често чујемо да је неопходно да испоштујемо „европске вредности.“ Узмимо у разматрање две кључне- мултикултуралност и толеранцију.

Толеранција има, уистину, слично значење као српска реч „трпељивост“. Она означава тежњу да се испоштује право на различитост другог човека. У политичком смислу, она подразумева толерисање, трпљење друкчијег мишљења и право на слободу говора. Наравно, треба поставити разумне границе толерисања друкчијег понашања. Слобода да се буде свој, у овом смислу, зависи од закона којим се прописује шта јесте или није прихватљиво понашање. Појам политичке слободе је могућ искључиво у држави која признаје основна људска права свим својим грађанима. Човек може бити тек онолико слободан колико не угрожава слободу другог човека.

Нажалост, код нас се толеранција често схвата као равнодушност. Бити толерантан не значи бити равнодушан. Бити толерантан значи да си спреман да поднесеш туђе мишљење, начин живота, понашање. То понашање не мора да ти се допада.

Бити толерантан такође значи да си и сам зрео као особа, те да као такав поседујеш особине и ставове који се разликују од туђих особина и ставова. Тек тада, када Ти јеси свој, можеш схватити туђи став и туђе Ја. Слично је и са друштвом уопште.

Пошто ми толеранцију или трпељивост схватамо као равнодушност, доносимо и погрешан суд, шта јесте или није толерантно понашање.  Већ смо рекли да се слобода појединца креће искључиво унутар законских права. Тако је у свим западним земљама. Када се једна опозициона странка јавно залаже за признање сецесије дела државне територије, она самим тим крши Устав Србије као највиши правни акт земље. У западним земљама, овакво кршење Устава и закона кажњава се драконским мерама. Не само то, већ сваки грађанин има право да тужи поменуту странку или појединце због наношења душевног бола и кршења закона. Одговорни људи ове странке нам тврде „да је Устав лош те да стога имају право да га не поштују“. Занимљиво гледиште. Замислите да се мени не допада неки закон те га прекршим. Полиција и судство ми не могу ништа, пошто ја сматрам да је закон лош. Карте на којима је приказана „Република Војводина“ нећу ни коментарисати.

Такође, можемо размотрити и кривичну пријаву „за позивање на расну, верску и националну мржњу" против Добрице Ћосића која је поднета ових дана. Не бих се дуго задржавао на овој теми, пошто је Душан Вучковић дао сјајан коментар у тексту „Титоистички ропац“, који можете наћи на Десној Мисли. Међутим, треба рећи да је невероватно да се уметност, па самим тим и књижевна дела посматрају кроз лупу „говора мржње“.

 

 

Овакво посматрање може довести искључиво до злоупотреба и до идеолошке подобности. У том случају, једини је лек да половину светских романа и већину највреднијих- спалимо. Додуше, то је већ чињено али у неким другим временима и у неким друкчијим друштвеним уређењима из којих дотичне госпође вуку идеолошке корене. На страну што бисмо по истој основи могли да осудимо и те две даме, и све припаднике "друге Србије", пре свега Петра Луковића, на вишегодишње казне затвора. Њима је свака реченица пуна мржње према српском народу, а Ћосића туже због једне упућене албанском, и то извученом из контекста. Још само да дотични „комитети“ спроводе саслушања и утисак ће бити потпун.

 

 

 

У Србији, нетолеранција и дискриминација су врло изражене. Нетолеранција према људима који друкчије мисле од „европејаца“ је постала друштвено прихватљива. Политичка подобност је главни услов за добијање или задржавање радног места, а медиокритетство главни услов друштвене прихватљивости уопште.

Размотримо сада појам мултикултуралности. На колективном плану, културна посебност се узима као образац понашања, обичаја неког друштва. Мултикултуралност представља мирну коегзистенцију више различитих културних образаца. Нажалост, ми мултикултуралност схватамо као акултуралност и осећамо стид пред нашом културом и обичајима. Овакво понашање и негирање себе, један је од корена аутошовинизма и еврофанатизма код Срба. Стога, некритички прихватамо туђе културе и обрасце понашања. Треба само погледати колико се бринемо за свој језик. Српски језик се систематски протерује коришћењем туђих израза, да је већ данас готово непрепознатљив и не личи  на језик српских писаца који су живели и стварали почетком двадесетог века. Српско писмо, ћирилица, је готово протерано из Србије. Помама за страним речима и изразима достигла је неслућене размере. Корен свих наших проблема је што се стидимо себе.

Замислите када би нека западноевропска нација, на пример Француска, исказивала своју мултуикултуралност тиме што би одустала од своје културе и прихватила англосаксонску. Замислите када би све државе чланице Европске Уније биле униформне. То онда није јединство различитости. Европска Унија је, по дефиницији, јединство различитости. Ми Европску Унију треба да обогатимо нечим новим, нечим својим а не да, потпуно некритички, прихватамо туђе. Ми смо Срби, имамо свој језик, писмо, традицију, историју. Ми нисмо Американци. Наша историја није њихова и никада неће ни бити, ма колико се ми трудили да постанемо 51. држава САД-а.

Мноштво различитих народа и култура јесте највеће богатство човечанства. Мултикултуралност претпоставља постојање мноштва култура, као што и сам појам каже. Као што је појам „хладно“ бесмислен уколико нема појма „топло“, или појам „зла“ уколико не би било појма „доброг“, тако је и постојање српске државе бесмислено уколико не би било српског народа који баштини српску културу. У том случају, можемо променити име државе у „Пенсилванија“ и прогласити да је „живот закон“. Били бисмо први у модерном свету који су сами пристали на асимилацију.

 

Дакле, у досадашњем разматрању утврдили смо да погрешно разумемо појмове „мултикултуралности“ и „толеранције“.  Уместо да потврђујемо своје сопство, своју културу и традицију и тиме обогатимо европску културу и традицију, ми се своје културе одричемо, и то управо под изговором да смо "толерантни". Тиме потврђујемо да смо нација без сопственог идентитета.

Врло важну улогу у процесу обнове и доградње српског идентитета и опоравка српског народа имају министарства културе и просвете, као и медији. Медији са националном фреквенцијом морали би да прилагоде програм културним и обрзовним садржајима већинског народа. Као што свака национална мањина има право на програме на сопственом језику са сопственим образовним емисијама које промовишу особеност тог народа, тако и српски народ мора имати иста права. Српски народ је државотворни народ који је у тешкој ситуацији али не и безизлазној. Сви се морамо потрудити на индивидуалном плану да очувамо сопствену традицију и језик.

Толико бар можемо.  

 

 

 


ТИТОИСТИЧКИ РОПАЦ

Kolumna — Аутор desnamisao @ 21:35

Пише: Душан Вучковић

 

 

      Пре неких пар дана причинило се писцу ових редова да је доживео – ни мање ни више – до једно паранормално искуство.
Прелиставајући новине у полумрачном аутобусу видео сам чланак у којем стоји да је извесни комитет поднео кривичну пријаву против Добрице Ћосића. На трен сам помислио да сам се неким чудом нашао у 1968. – ој. Прве асоцијације биле су ми разноразни „цружоци“, „деца цвећа“, анархолиберали и, она антологијска, „друг Тито је рекао: студенти су у праву!“. Осетио сам хладан зној на челу, но био сам довољно присебан да погледам датум на врху странице – 3. април 2009.
Сада је било јасно да у том доживљају нема ничег паранормалног, но, ипак, непријатан осећај није ишчезао. Премда ово није 1968., већ 2009.година и премда знаменитог писца не прогањају чланови централног комитета савеза комуниста Србије, већ Југословенски комитет правника за људска права и Хелсиншки одбор за људска права у Србији. (Узгред буди речено, и „Вечерње новости“ и „Борба“ су изоставиле овај топоним „југословенски“)
За оне који нису упознати, а таквих, верујем, није много, Ћосић је те фамозне 1968. на XIV пленуму савеза комуниста Србије изнео неке забрињавајуће чињенице и суморна предвиђања о судбини српског народа на Косову и Метохији. Био је то први пут да је неко од имена и угледа јавно проговорио о шиптарском иредентизму и шовинизму и о системском потискивању Срба из њихове културне и духовне колевке. Изнео је тада Ћосић и нека друга запажања, нимало уклопива у званичну идиличну слику суживота свих наших народа и народности у Брозовој Југославији.
„Забрињавајуће је антисрпско расположење које се испољава у извесним срединама, нарочито Хрватској и Словенији, а све су те политичке капмање камуфлиране реформским и самоуправним принципима, а да ниједан форум у овој земљи не каже народу пуну истину.“ , само је једна реченица експозеа писца „Времена власти“.
Знамо шта се потом збивало и са српским народом и са Добрицом Ћосићем. Косово је окупирано, а у Хрватској и Словенији постојимо тек у траговима. Од писца јеретика дан након овог његовог говора, дистанцирали су се титоистички правоверци, искључен је из јавног живота, а неки наши посленици, и данас познати по свом антифашистичком уверењу, организовали су широм Србије, попут Хитлер – југенда, спаљивање његових књига.
Јосип Броз умро је пре скоро три,а комунизам се урушио пре скоро две деценије. Добрица Ћосић, међутим, и даље је мета титоистичке хајке.
Сада, четрдесетиједну годину касније, улога гонича, или у њиховом језичком духу речено, гонитељица, припала је председници Југословенског комитета правника за људска права Биљани Ковачевић Вучо, и председници Хелсиншког одбора за људска права Соњи Бисерко. Како у Србији више нема, захваљујмо Господу на томе, Партије, нема ни, у мери у којој би то ове две гонитељице задовољило, довољно ефикасних (читај: преких) судова, па им је једино преостало да се обрате Општинском јавном тужилаштву у Београду. У кривичној пријави коју су срочиле, Ћосић се терети да је извршио кривично дело националне, расне и верске мржње и нетрпељивости.
Наиме,на 211.страни најновијег тома „Пишчевих записа“, који обухвата Ћосићеве дневничке белешке од 1999. – 2000. године, а са симболичним насловом „Време змија“, јеретик резигнирано запажа: „ Тај социјални, политички и морални талог трибалног, варварског Балкана, узима за савезника Америку и Европску Унију, у борби против најдемократскијег, најцивилизованијег и најпросвећенијег балканског народа.“
Ова реченица засметала је вазда будном цензорском оку шиптарских бранитељица, а Ћосићевих, и не само Ћосићевих, гонитељица, па су доконале да је њоме писац повредио 317. и 387. члан Кривичног законика Републике Србије. Гонитељица Вучо каже још и то да ова реченица представља коцентрат свега онога што Ћосић ради и пише. За њу је Ћосић и нешто попут сталне потенцијалне опасности, јер је „он ауторитет за многе Србе и на његову реч нико не сме да има примедбу“. Овај књижевник ноћна је мора госпође Вучо, краће речено.
Нисам намеран да посебно браним оваква Ћосићева гледишта, премда не знам шта би се могло рећи за шиптарске племенске и политичке вође, када су за институцију политичке демокртије дознале тек крајем прошлога века и када им је једина цивилизацијска тежња да на рачун територија других народа направе монолитну националну државу. Такође, није јасно ко, уствари, након 17.марта има расистичке науме.
С друге стране, гонитељице заслужују да им се постави пар питања.
Узевши у обзир да „Пишчеви записи“ нису никакви извештаји, уџбеници, школска лектира или акциони планови, већ књижевно дело које се може и не мора прочитати, ваља гонитељице приупитати да ли су некада чуле за грчког филозофа Аристотела? Живео је овај филозоф нека три века пре Христа, и први је устврдио да за законе књижевности не важе политичка мерила и критеријуми. Уколико нису – требале би – јер овај мислилац важи за једног од највећих интелектуалних отаца Европе, и то још оне западне, у чијем се обоготворењу њих две такмиче.

 

 

 

 

 

Такође, госпођу гонитељицу Бисерко препозна је ли говор мржње и расистичке пориве у неким изјавама друго-Србијанаца. Како у тој неформалној и несразмерно моћној групи госпођа Бисерко ужива статус неке врсте гуруа, најпре два места из њене књиге „Србија на оријенту“
„Прихватање пораза као реалности, уз истовремено признавање одговорности за страдање суседних народа, али и српског, јесу предуслов за повратак у цивилизовану заједницу народа.“ А у том процесу националне катарзе, Србима највише могу помоћи, обавештава нас госпођа Бисерко: „евро – Срби из Војводине и Хрватске.“
Када се неком народу препоручује „повратак у цивилизацију“, то значи да је тај народ већ дуже време варварски и нецивилизован. Како на уму госпођа Бисерко има, сва је прилика, све Србе, изван оних од „еуро“ соја, шта је онда ова њена препорука до израз расизма и, у званичан говор заодевен, језик мржње?
Пажњу завређују и две изјаве проверених „еуро“ Срба.
Гордана Перуновић Фијат: „Становницима крајева јужно од Земуна чудновата је навика Војвођана да уредно плаћају порезе и све остало што је потребно, а нарочито рачуне.“
Гојко Мишковић: „Србија је примордијална творевина коју тек уз много маште и добре воље можемо назвати државом.“
Обе изјаве су из књиге „Мултиетнички идентитет Војводине: изазови у 2007. – 2008.“, објављене у издању, гле чуда, Хелсиншког одбора за људска права у Србији.
Изјаве, колико глупо наивне и безобразно претенциозне, толико, ништа мање, расистичке и фашистичке.
Разлог због којег је, по гонитељицама Бисерко и Ковачевић Вучо, Ћосићево запажање проблематично, а ове изјаве нису, мора бити исти. Сама је то нехотице открила председница ЈУКОМ – а. Добрица Ћосић, опасан је, цитирајмо је још једном, зато што је „он ауторитет за многе Србе“. Не смета, дакле, њима она пишчева реченица, већ његов ауторитет. Ауторитет који ни њих две, ни оно двоје „еуро“ Срба немају, и тешко да ће га икада имати.
Ево и последњег питања Ћосићевим гонитељицама.
Како шанса да су чуле за Аристотела није нарочито велика, а за ону његову поуку још мања, да ли су онда макар чуле за псе гониче?
Ова раса паса годинама верно опслужује свог газду, и увек креће у хајку на оне на које он упре прстом. Деси се пак неретко да газди лов досади, или да нема свог остарелог пса више чиме да храни, јер му је новчаник из неког разлога прилично отањио.
Међутим неки гоничи и поред тога не могу да престану са својом хајком, јер им је она постала насушна потреба, готово па стил живота. Тако и без хране кидишу они помахнитало, не бирајући већ плен и величину залогаја, све док једног дана у хајци не издахну.
Ето и једне поуке за ове наше гонитељице.
Како су САД и ЕУ у кризи невиђеној још од 1929. године, тешко да ће фондови њима двема намењени остати толико издашни, као што су били.
Зато им је боље да мало стану, и предахну.
Иначе – лако се може десити – да титоистичку хајку коју су повеле заврше у титоистичком ропцу.


Нове Деведесете

Kolumna — Аутор desnamisao @ 19:04
Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

      Последњих пар недеља сведоци смо бројних ликвидација на улицама српских градова, економске кризе, синдикалних штрајкова. Интервентна јединица полиције грешком упуцала момка у слепоочницу; убиство на Бежанији, које по свему подсећа на класичне „сачекуше“. Силовања и разна блудничења у порасту. Улице града закрчене, спомиње се солидарни порез по коме би готово свачија плата била опорезована.

 

 

 

Истовремено, на телевизији- шоу. Политички гледано, влада потпуни медијски мрак, те се грађани са правом питају шта ради опозиција све ово време и да ли она чини ишта против ове и овакве владе. Одговор је врло прост- опозиција ради, али је медији игноришу. Реалност је све мрачнијa али је зато телевизијска реалност све лепша, рекао бих. Човек најлакше заборави на изазове садашњице, мале и све мање плате, изневерена обећања, уколико погледа телевизијске програме. Све је дивно, бајно и сјајно, једном речју- проблема нема. Када нам не испирају умове информативним емисијама, од којих свака нова личи на претходну, пуштају нам „Великог Брата“, „Тренутак истине“, „Курсаџије“ и сличне емисије забавног карактера. Свакако, продуценти ових немаштовитих емисија се добро забављају.

Воајеризам и оговарања, кич и примитивизам су званично легализовани. Свачија глад за трачем ће бити задовољена. Омладина Србије препричава доживљаје „укућана“- „да ли ће Маца стварно смувати Тијану...Чанак ушао у кућу...ко ће испасти“ и тд. Када се не прича о томе, прича се о „Тренутку истине “- „Не могу да верујем да је варао своју жену са љубавницом док је она била у суседној соби и да је то рекао пред својом децом и њеним родитељима, у сред емисије...какав цар“. Треба добро да се запитамо какве то примере дајемо својој деци. И шта нам деца гледају, у крајњем случају.

Шта тек рећи о „Курсаџијама“? Изузев пар песама, нисам могао да поверујем да онај шоу треба да насмеје некога. Чак и када бисмо све занемарили, ти су се вицеви причали када сам био дете. Одавно су превазиђени. Мени је, лично, ова емисија све, само не смешна. Жалосна је.

Некада су се људи згражавали над превеликом љубопитљивошћу комшија, оговарањима и подсмевању. Сматрало се да се то дешава само у мањим срединама, да људима дани споро протичу, да су им животи неиспуњени, те да немају ништа паметније да чине. Данас, то је пожељно понашање. Пропагирамо га на телевизији. Пропагирамо га у шоу програмима (у које треба убројати и скупштину). И на крају, пропагирамо га у кући.

Наметање друшвених вредности у Србији се одвија јако перфидно. Кога, за име Бога, занима ко је у вези са ким, ко је кога преварио и ко о коме лоше мисли? Да ли је могуће да се бавимо оваквим тричаријама?

Узгред буди речено, пада ми на памет чувена „Филозофија паланке“ професора Константиновића. Ова студија, која је у многоме узимана за реликт комунизма на овим просторима данас је предмет свакојаких расправа. Узимајући у обзир да тумачи Констатиновића, који за себе кажу да су припадници некакве „друге Србије“, тврде да њихов идол управо ове особине које смо разматрали у досадашњем делу текста приписује српској паланци и српском менталитету, те стога, кажу они, правилно закључује да је „узрок суштинског неразумевања између остатка цивилизованог света и Србије управо паланачки дух“ сматрам да им је овиме дат одговор. Сведоци смо практичног демантија ових тврдњи "другосрба"- све ове емисије које пропагирају споменути „паланачки дух“, да се тако изразим, стигле су нам са иностраних, европских телевизија. Биће да смо, овога пута, „паланку“- увезли.

Коначно, то нас смешта на исту таласну дужину са остатком „цивилизованог света“.

На крају ваља споменути и феномен- „Милан Тарот“. Народ који је апатичан, забринут и слуђен, у моментима безнађа позива овог „надрилекара за све“. Преносим један од позива:

-          Милане, помагај, брат ми се коцка, све је паре изгубио, убиће га.

-          Сваког дана му сервирај кајгану, пршуту и хлеб у облику коцке и престаће да се коцка!

-          Хвала ти Милане као брату! Значи све у коцки? Па да му купим онда и лего коцке?

-          Одлична идеја, обавезно да му купиш! Следећи...

 

Можда бисмо и ми могли да назовемо Милана и да га замолимо за мало памети. Сада кад размислим, та идеја и не звучи толико лоше.

 

Срж кампање коалиције за „Европску Србију“ је био- „уколико не гласате за нас вратићете се у деведесете“. Не знам за Вас, али мене оволике ликвидације, синдикални штрајкови, солидарни порези, медијска слика, отпуштања неподобних и шоу програми јако подсећају на деведесете.

 

На кога ме председник подсећа, боље да не спомињем. Ухапсиће ме.

 


Писма председнику

Kolumna — Аутор desnamisao @ 17:11

Пише: Милан Дамјанац

 

 

Đaci pišu predsedniku

23. mart 2009. | 18:55 | Izvor: B92

Beograd -- Đaci nižih razreda Osnovne škole "Drinka Pavlović" u Beogradu dobili su zadatak da pišu predsedniku Srbije Borisu Tadiću ili da nacrtaju crtež s njegovim likom.

 

 

У светлу овог догађаја решио сам да осмислим пар писама које би председник могао да прими ових дана.

 

 

 Драги председниче,

 

Зовем се Ивица и имам 10 година. Идем у други разред основне школе. Хтео сам да вас питам зашто морам да седим на часу до краја? Мени је у школи досадно и волео бих да одем кући код маме и тате. Да ли можете да укинете школу и пошаљете децу да се играју? Знате, чика председниче, ја много волим да се играм. Јуче смо ја и Јоца играли фудбал испред комшијине куће и ја сам случајно шутнуо лопту право у комшијин бунар. Можете ли, молим Вас, да сиђете доле и дохватите ми лопту? Ви сте тако високи и снажни, то за зас не би био никакав проблем. Морате само да се пазите пацова. Јоцу су једном угризли и од тада ми мама неда да се играм поред те куће. Али, за вас сам чуо да идете главом тамо где други не би ни ногом, па се надам да ћете сићи и дохватити моју лопту. Ви сте велики и храбри и највише вас волим!

 

Много вам хвала!

 

 

Чика председниче,

 

Зовем се Димитрије и имам 9 година. Учитељица је рекла да вам пошељемо писмо. Ја сам хтео да вас замолим да дохватите малог Џимија. Џими је добра маца, знате, и сви у школи је воле и хране. Али она често неће да сиђе са дрвета. Ја сам плакао прошли пут па вас молим да нам помогнете!

Џими је добра маца и ја желим да се играм са њом, иако моја мама увек каже да је то олињала мачкетина и да само упрљам одећу. А Џими није крив што је прљав и стар, он увек лута око школе и свуда по игралишту. Увек је блатњав. Да ли бисте могли да дођете за време великог одмора и помогнете да скинемо Џимија са дрвета? Џими је добра маца и сигурно ће сићи када ви дођете. Прошлог пута сам се растужио а Џими никада неће да сиђе за време великог одмора! Када вас види тако доброћудног сигурно ће сићи и пожелеће да се игра са вама. Немојте да се љутите ако вам испрља тај лепи сако који носите. Помозите ми молим вас!

 

 

 

 

 

Ћао!

 

Зовем се Јанко и идем у трећи разред основне школе. Сва деца ме зезају да сам много низак па сам хтео да питам како да постанем виши. Видим да сте ви баш високи и ја сам хтео да знам да ли ћу и ја бити тако висок кад порастем. Ето, то сам хтео да вас питам.  Још сам хтео да вас питам да ли сте ви волели математику када сте били мали? Ја је не подносим. Стално се свађам са учитељицом. Синоћ сам хтео да вам напишем песмицу али ми је бака рекла да има већ једну готову па само мало да је променим. Пуно вас поздрављам!

 

Друже Борисе, љубичице бела,

Тебе воли омладина цела.

Тебе воли и старо и младо,   

Друже Борисе, ти народно благо.

 

Држе Борисе, љубичице бела,

Са тобом се народи поносе.

Друже Борисе, љубичицо плава,

Ти се бориш за народна права.

 

Друг је Борис издо наређење,

Сви у борбу за ослобођење.

Одазва се наша земља цела,

Дигоше се градови и села.

 

 

 

Кабинет Мирка Цветковића препоручује нову заклетву по ступању на дужност нових министара:

 

Данас, када постајем пионир, дајем часну пионирску реч:

-          Да ћу марљиво учити и бити добар друг;

-          Да ћу волети нашу самоуправну Социјалистичку Републику Србију;

-          Да ћу развијати братство и јединство и идеје за које се борио Тадић

-          Да ћу ценити све људе света који желе слободу и мир!


Повратак

Politički život — Аутор desnamisao @ 03:18

Пише: Владимир Пудар

 

 

     Када се у последњој деценији чула реч ''повратак'' најчешће се мислило на повратак прогнаних Срба у Хрватску, или на повратак расељених лица на Косово и Метохију. Овај текст није о томе. Тема овог текста је путовање кроз време.

                У току бројних предизборних кампања чули смо од представника тзв. друге Србије, како ће, ако победе присталице прве Србије, Србија бити враћена у деведесете.  И ето, ''друга Србија'' је победила и нисмо се вратили у деведесете. На жалост, идеолози ''друге Србије'' имају много бољи времеплов. Успели су да Србију врате у четрдесете.  Или бар у прву половину педесетих.

                Две иницијативе актуелних властодржаца су веома симптоматичне, показују да начин размишљања Брозових револуционара још увек није ишчезао и да систем вредности који нам намећу ови није проевропски, већ нама добро познати, комунистички.

          Прва иницијатива је увођење солидарног пореза. Наши властодршци су предложили увођење пореза на зараде и пензије више од одређене суме новца. Пореска стопа би, ваљда била 5%.  Увођење пропорционалне пореске стопе (то је стопа која се не мења порастом основице) ће имати за последицу да под удар овог пореза падну они које можемо назвати припадницима средње класе.  Није исто да ли ће порез платити неко ко има зараду 15.000 динара, или неко ко зарађује 150.000 динара. Истина је да ће износ пореза у другом случају бити већи, али овај први ће много теже поднети терет пореза. Са друге стране нико не размишља о томе како је у Србији пореско оптерећење зараде међу највишим у Европи. Не размишља се о томе да би боље било смањити јавну потрошњу, уместо подизања пореза. Па ова влада је најгломазнија од обнављања вишестраначког система. Затим, лишили смо буџет великих средстава једностраном применом ССП, укидањем царина, и сада грађани Србије треба то да надокнаде. Већ су подигнуте акцизе на нафту и нафтне деривате, дуванске производе и алкохолна пића. Тако се царине, које имају циљ заштиту домаће робе мењају порезом на зараду и акцизама које имају фискални циљ, прикупљање средстава у буџет. Дакле, грађани Србије данас треба да плате економске авантуре властодржаца и додворавање њиховим бриселским покровитељима. Не бих се превише зачудио да следећи корак буду национализација и аграрна реформа. Шта ће четворочланој породици трособан стан, могу они ту да приме неког друга. Добрим путем смо кренули...

                Друга иницијатива тиче се правосуђа. Министарство економијеи регионалног развоја на чијем челу је Млађан Динкић, упутило је препоруку  Врховном суду да се на годину дана прекину поступци у вези радних спорова. Потписник ове препоруке, извесни државни секретар у министарству Млађана Динкића, објашњава нам да је она законита јер је донета у складу са Законом о облигационим односима. Свако ко је барем прошао поред правног факултета зна да Закон о облигационим односима садржи материјалне норме, док процесне норме садрже Закон о парничном и Закон о извршном поступку. Волео бих да је тај државни секретар навео и члан Закона о облигационим односима којим је ово регулисано. Па можда и постоји неки члан за који ја не знам и који каже да извршна власт може слободно и по свом нахођењу да се меша у рад судске власти. Овом препоруком напада на суштину правне државе. Увођење овакве праксе, да моћници из Владе шаљу упутства судовима представља поновно успостављање револуционарне правде у наш правни систем. Подела власти, на законодавну, извршну и судску, је једно од одновних начела на коме почива демократски поредак. Независно судство је једини гарант одржавања демократије у било којој заједници. Када судови буду подређени интересима власти или једне партије ту више демократије нема.  

 

 

 

 

Друг Тито једном рече да признаје само суд своје партије. Чији суд ће признавати друг Млађа? Пошто је свима јасно да је ова препорука неуставна и противна закону поставља се једно веома важно питање. Да ли ће друг Млађа или било ко други ко је умешан у ову аферу одговарати? Ако нема места кривичној одговорности, политичка одговорност је јасна. А последице политичке одговорности су смене, оставке и слично.  Са друге стране судије се морају одупрети свакој врсти притисака. Притисци који долазе од стране владе су веома опасни јер се њима, више него било чим другим урушава систем и институције система. Овај последњи пример вероватно најјасније сведочи о покушајима повратка у четрдесете. Комунисти су својевремено одржавали монтиране процесе, а данас такозване демократе покушавају да поново својој власти подреде правосуђе.

                Како су ствари кренуле, следећа иницијатива ће бити укидање вишестраначког система и проглашење листе ''За европску Србију'' једином партијом у Србији.


"Тито и ја"

Kolumna — Аутор desnamisao @ 17:04

Пише: Милан Дамјанац

 

  



Đaci pišu predsedniku

23. mart 2009. | 18:55 | Izvor: B92

Beograd -- Đaci nižih razreda Osnovne škole "Drinka Pavlović" u Beogradu dobili su zadatak da pišu predsedniku Srbije Borisu Tadiću ili da nacrtaju crtež s njegovim likom.

Ovu ideju pokrenule su "Večernje novosti", a stručnjaci tvrde da je reč o zloupotrebi dece u političke svrhe. Ni direktorka škole ni direktor "Novosti" Manojlo Vukotić nisu želeli da komentarišu učeničke zadatke.

"Dragi druže Tito, ja te mnogo volim. Lepo je živeti u Jugoslaviji, a još je lepše biti Tvoj pionir. Dragi druže Tito, stavi našu ljubav i naše želje na svoje rane - to je najbolji melem." Takva pisma, puna brige i ljubavi, pisali su osnovci stare Jugoslavije Josipu Brozu.

Nekoliko decenija kasnije, đaci ponovo imaju priliku da se obrate predsedniku zemlje.

Dok direktorka škole odbija razgovor za medije, uz obrazloženje da je ideja bila dobronamerna, komentari roditelja o školskom zadatku njihove dece su različiti. Nekima je to simpatično, druge podseća na vreme idolopoklonstva iz Titove Jugoslavije.

 

 

 Признајем да се одавно нисам поштеније насмејао. Само погледајте ову вест. Сматрам да је коментар сувишан. Какво идолопоклонство на делу! Не, не верујем. Мора да је у питању снимање другог дела филма „Тито и ја“ о коме нисмо обавештени. Председник Тадић очито глуми Тита, а основци пионире.  Председник је изгледа поверовато да је реинкарнација друга Тита. Почео је да одмахује руком влади и грађанима, чак и нашем несрећном премијеру, док му они пионирски отпоздрављају. Ето, и друг премијер носи машницу, још да обуче белу кошуљицу и пригодну заставицу и- прави Титов пионир.

 

 

Грађанству се даје на знање- најлепша песмица о другу председнику води победника на светли марш од председниковог родног места до Београда. Још само да пронађемо друга Рају.

Ова велика част се указује једном у животу, немојмо је пропустити. Иако нисам члан нижих разреда основне школе, имам необичан порив да председнику пишем о стварима које ме муче и тиште.  Могао бих и да му пошаљем мало кориговану песмицу из филма „Тито и ја“; мислим да је беспотребно писати нову.

pitate me da li volim Borisa
znajte tako nešto se ne pita

njega vole svi ljudi na svetu
podjednako Kinezi, Španci,
Indijanci, Japanci, crnci
svako dete na ovom planetu

na njeg misli vojnik dok maršira
mali pastir dok u frulu svira

njega trava ima u vidu dok raste
i kravice kad po njoj pasu
svuda je on na dobrome glasu
o njemu pevaju čak i prve laste

a kad meni dođu crni časi
kada Sunce počne da se gasi

tužan legnem ja u kasne sate
sklopim oči i mislim na Borisa
rekao bih tada da me neko pita
njega volim više od mame i tate

 

У демократском свету, ово би био недопустив преседан. Како се ово може окарактерисати, него као коришћење деце у политичке сврхе?

У Србији, међутим- све је могуће.

Димитрије Војнов је вероватно одушевљен.

 



 

 

        


Санадер и "банана република"

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:59

Пише: Милан Дамјанац

 

     Нико вас у животу неће поштовати уколико не поштујете сами себе. Срби су познати по непоштовању самих себе и своје државе. Најновији пример је посета хрватског премијера Иве Санадера Београду. Њој је претходила посета Драгољуба Мићуновића Загребу. Како не би увредио домаћине, популарни „Мићун“ је одлучио да се, између редова, извини за Јеремићеве ставове које је јавно изрекао о етничком чишћењу Срба и позове на сарадњу наше „блиске суседе“.

Одавно је познато да је Јеремић непожељна особа у Хрватској, те се на тамошњим пијацама може купити пикадо са његовим ликом. Пошто је српска власт установила да нас надахнути Мићуновићев неоанархистички говор није довољно понизио, одлучено је да се позове у посету Санадер.

За његов долазак све је припремљено; у Србији је ћирилица готово истребљена, о избеглицама и убијенима се више не прича, Крајина је заборављена, фабрике и предузећа су такође хрватска, а омражени министар Јеремић је послат у Турску. Интонирана је Хрватска химна, подигнута Хрватска застава, прострт црвени тепих. Дочекујемо колонијалне господаре.

 

Да срамота буде већа, Санадер је упоредио однос Срба и Хрвата сада, са односом Немаца и Француза након Другог Светског рата. Какво бестидно преправљање чињеница, какав безобразлук који допуштамо. Ми смо, дакле, бивши нацисти, а Хрвати часни, дивни и нападнути, изгинуше бранећи се од „великосрпске агресије“. Ту и тамо, по неколико милиона српске нејачи, жена и стараца побили, а мушкарце одвели у логоре како би их искористили као радну снагу па стрељали. Ситница. Ми смо нацисти, те је освета дозвољена.

Не само што смо своје нацистичко лице показали 90- тих већ су Хрвати исто предвидели, те су превентивно извршили геноцид над нама, те тако учинили добро дело остатку човечанства. То што смо бранили сународнике у протеклом рату, само је потврда наше „геноцидности“. Не престајемо да се нудимо за геноцид.

Нисмо увидели општи интерес и своју геноцидност на време. Зарад добра и мира у свету, требало је да сами себи пресудимо.

Као озбиљна држава и народ, чини се да смо коначно увидели колика смо сметња успостављању демократског друштва и система вредности, посебно на Космету и Хрватској. Одлучили смо да се максимално обрукамо, те смо сопственог министра „депортовали“ ван земље. За то време, Хрвати такође показују добру вољу за сарадњу, забранивши улазак српског капитала и легално преписујући српску имовину себи. Демократски и рационално. Само напред.

 

 

Са нестрпљивошћу очекујем наредни потез проевропске и социјално одговорне владе. И како друкчије окарактерисати ову земљу него- „банана република“.  

   


Олигопол 2

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 17:39

Пише: Немања Крзнарић

 

 

      У реалности није чак ни испоштовано право на прописане дане годишњег одмора него се запосленима принудно одређује време истога.Право на топли оброк је у олигополном систему избрисан као појам па запослени од својих и онако малих плата морају да себи обезбеде оно што се назива ручком а у ствари је ужина.

Накнада за превоз до радног места не постоји, а надокнаде за вечерњи транспорт до пребивалишта запосленог можда би смо срели у бајкама браће Грим, да су међу живима.Такође се сусрећемо у тржишној олигархији и са једним од ,дозволићу себи да кажем најмоструознијих и најфрпантнијих појава, која је притом кажњива законом а то је да особа женског пола бива  принуђена да потпише, да у наредних неколико година неће имати порода, односно рађати,  ако жели да добије радно место и то  у време када се само вербално боримо против беле куге, и немилице хрлимо према тој Европској унији, при  том не знајући шта је то и како је тамо, залагајући се али опет вербално а не искрено и суштински за низ права и вредности која та зајеница поседује, али формално.Између осталог и права жена која ми као друштво у канџама олигарха потпуно погрешто схватамо и примењујемо.При  том неки од горе поменутих хипермаркета се налазе и у систему монопола, зато што се налазе у саставу корпорација које су и произвођачи одређених супститута или готових производа који се даље дистрибуирају у исте, што им додатно омогућава доминацију и примат на тржишту.Самим тим као олигополне могу и да диктирају начин, темпо и рокове исплате осталим произвођачима.Најпознатији случај оваквог начина пословања десио се  када је једна од највећих корпорација на овом подручију откупљивала млеко по одређеној цени и у огромној количини, преузимајући примат у том сектору над тим добром, просипала га ,а све с циљем максимизације цена до граница са оним којима се данас сусрећемо на рафовима хипермаркета.

Свакодневно нас путем медија, писаних и електронскх, бомбардују рекламама о различитим снижењима, на различите производе у различитим горе поменутим хипермаркетима.Ако би просечан купац куповао све те производе на снижењима истог дана у тим мегамаркетима утрошио би исто толико новца на путовање, као да је све те купио у једном.О потрошеном времену нећу ни говорити у овом случају пошто се данас  много не обазиремо на ту ставку, као да времена имамо на претек.Ако би смо се ипак одлучили две све горе поменуте производе које су на снижењима у различитим хипермаркетима ипак купимо у једном, утрошили би исто толико новца као да смо посебно ишли да их купујемо у другима ,ако узмемо у обзир и трошкове транспорта.У овом случају би смо уштедели много времена и утрошили исту количину новца за исте производе.Ово је најбољи конкретни пример трговинског олигопола, у коме уочавамо да се ланци хипермаркета међусобно договарају око цене производа, тако да свима остаје приближно иста добит , у зависности од количине и промета робе у сваком посебно.

Такође можемо уочити да су примања запослних и услови рада скоро идентични у горе поменутим хипермаркетима, што у многоме потврђује њихову олигополност.

Једини начин да се обични купци супротставе трговинском олигополу , а да то буде у духу данашњег времена ,односно тренда куповине по хипермаркетима лежи у следећем : то је да купујемо веће количине неког производа који је у том тренутку на најповољнијем снижењу у неком од хипермаркета.И тако за сваки производ посебно.У ту куповину не можемо укључити намирнице за свакодневну употребу као што су хлеб и  млеко,мада у складу са данашњим временом када се све више користе двопек и дуготрајно млеко, и оне могу да потпадну под врсту немирница за једнонедељну куповину.

Али обичан потрошач живећи у незнању или што је још горе у не освртању на све ове чињенице, наставља и даље да хрли и немилице купује по горе поменутим хипермаркетима,и несвесно или што је још горе , свесно да потпомаже развијању трговинског олигопола на српском финансијском тржишту, купујући оно производе који су му преко потребни , а и оне које му не  трабају али које су га повукле да их отргне из тог шаренила производа и стави у своју корпу.

При том се разбија НАЈВАЖНИЈИ ЕКОНОМСКИ ПОЈАМ а то је ЗАТВОРЕНИ ПРОТОК НОВЦА.Наиме,каже се да исти новац мора да прође кроз руке сваког учесника на једном финансијском тржишту, био он физичко или правно лице (мало, средње или велико предузеће), да би сваки грађанин те државе,  самим тим и учесник на финансијском тржиту те земље,могао да живи макар пристијним животом достојним свакога човека.

Влада би могла да да велики допринос у борби против тржиштог монопола и олигопола, али не антимонополским законима који се не примењују у пракси него остају мртво слово на папиру, већ једним термином који свету капитализма наилази не само на велика неодобравања него и на згражавања кад се тај термин помене.А то је АДМИНИСТРАТИВНОМ ЕКОНОМИЈОМ , зато што само административене економске мере могу суштински и фактички да сузбију и искорене како тржишни монопол тако и олигопол, и да  доведу ,што је подједнако важно,до побошања положаја запослених , као и до враћања права зпосленима која им по закону и припадају.

Постоји и други начин који је раван научној фантастици у нашем државном уређењу, где је јавна потрошња енормна, а небрига и неинтресовање политичара још веће, а притом је у складу са принципом тржишне економије а подједнако добро би сасекао и искоренио тржишни монопол и олигопол, доносећи при том огомне бенифите друштву у целини, а један од најважнијих је отварања нових радних места.Он се  огледа у следећем :да би држава требало да отвори ланац хипермаркета у свом власништву у свим већим градовима на свом финансиском тржишту , где  би се сви производи продавали по дампинг ценама односно по ЕКОНОМСКО РЕАЛНИЈИМ ЦЕНАМА што би приморало остале олигополне хипермаркете да примере цене реалнима или испод реалних, да опстали на тржишту или би отишли у стечај.Многи би овакав начин деловања окарактерисали сулудим или смешним  , али највећи филозоф двадесетог века Херберт Маркузе на студентским демострацијама у Перизу 1968 године је рекао:“Будите реални тражите немогуће“.

У банкарском олигоплном сектору права радника су незнатно боља.Огледају су у пријављености запослених на пун износ примања, додантом новцу за топли оброк и превоз.Нажалост и ту се сусрећемо са нехуманим радним временом, неплаћеним присилним прековременим радом и као и у тржишном олигополу приморавањем на рад о једном од највећих српских празника а то је Српска Нова година.Приметићемо да и висине износа примања као и услови рада варирају од града до града унутар једне банке која послује на банкарском тржишту у Србији.Тако да у зависности од животног стандарда односно нивоа просечне плате у једном граду најнижа примања унутар банке износе   од 12 000 рсд па до 30 000 рсд.

Олигопол се огледа и у пружању банкарских услуга.Ради бољег разумевања овог појма услуге ће мо поделити на  услуге платног промета, кредитне услуге, услуге лизинга.У платном промету постоје услуге плаћања текућих потреба, (рачуни за комуналије, телефон, слање новца...), измиривања рата за кредит, платне картице (дебитне, кредитне...)...Постоје кредити за физичка и правна лица (мала и средња предузећа и корпорације) кеш кредити, кредити за белу технику, канцеларијску опрему, покретности и непокретности...Као и услуге лизинга за аутомобили, машине алате и постројења.

Од банке до банке уочићемо да су негде једне одгоре поменутих  услуга повољније од других ,а у другим неке друге повољније, што је један од класичних примера олигопола где се учесници на банкарском тржишту у међусобним договорима, усаглашавају око цене и врсте пружања услуга, а у циљу максимизације профита на уштрб својих клијената и запослених.Једна фрапантна чињеница је да у време тектонских поремећаја на светском финансијском тржижту, самим тим и на банкарском, кад се референтна каматна стопа у Америци спушта на 1%, у просеку на европском финансиском тржишту износи 3%, код нас подиже са 14% на 17%.Тако  ћемо запазити да каматне стопе за одређене типове кредита иду и до 35% на годишњем нивоу, уз клаузулу да банка при флуктуарним кредитима задржава право измене услова.Та чињеница је јако слабо видљива пошто се налази на позадини уговора који је написан ситним словима, и при том  је забрањено запосленима да појашњавају ако баш нису додатно упитани за неку од ставки са позадине уговора. И у том случају су дужни да јако сажето и нејасно одговоре.Ако упоредимо кредите за корпорације и велика предузећа видећемо да су услови отплате и додатни грејс периоди у многоме повољнији него за мала и средња предузећа а поготово у односу на  физичка лица.

Решење за сузбијање и искорењавње банкарског олигопола лежи и у модификованим решењима као за привредни олигопол.

Суштински монополски, дуополски и олигополски систем се заснива на томе да се богати све више богате, а сиромашни  постану још сиромашнији.Против тога се морамо борити горе поменутим или неким другим мерама!!!

 

         


Олигопол 1

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 17:13

 

Пише: Немања Крзнарић

 

 

    Да бисмо боље разумели задату тему прво морамо да схватимо значење речи Олигопол.Потиче од две старогрчке речи oligoi што значи мали број и polu што значи много.Право значење речи олигопол је МАЛИ БРОЈ ЉУДИ КОЈИ ИМАЈУ МНОГО.Тема олигопола у данашње време је јако важна зато што смо окружени светом у коме већ деценијама влада капитализам, а живимо у држави која се налази у транзицији,jедном од најсуровијег облика капитализма, стању преласка из комунизма, социализма у капитализам.Проблем не лежи у капитализму него у људима који нас воде ка њему.То су исти они који су били перијанице и челни људи комунизма и социализма.Многи ће овакав начин изражавања и претакања у речи назвати демагошким и популистички чак и политичким.Али у време када се светско финансиско тржиште сусреће са великим потешкоћама неопходно је ставити се у положај оне већине људи који нису нити капиталисти а камо ли монополисти, дуополисти нити олигарси, зато што једну државу била она капиталистички или социалистички уређена не сачињавају капиталисти или људи који управљају њоме него сваки грађанин те државе.О њему као таквом, био он имућан или на ивици игзистенције држава мора да брине.  У економском слислу олигопол на једном финансијском тржишту огледа се у малом броју предузећа који у међусобном договору диктира количину производње једног или више производа као и цене по којој ће се исти продавати.Такав начин пословања им доноси енормне профите на рачун потрошача, а намеће велике проблеме јавној политици.Већина финансијских тржишта не могу се дефинисати као монополска, зато што њихова привредна моћ није толико велика.Због данашњег неразумевања појмова, а и у недостатку воље и жеље данашњих економиста да економске термине транспарентније и разложније преведу на свакодневни говор ради бољег разумевања просечно едукованог грађанина, сматрам неопходним да их одбјасним.

Монопол потиче од две старогрчке речи monoс што значи један и  polu што значи мали број а као целина би значило ЈЕДАН КОЈИ ИМА МНОГО.

 

 

У економском или тржишном смислу би то била фирма која би диктирала комплетне услуве пословања на једном финансијском или привредном тржишту.

Објаснићемо и реч Дуопол која такође потиче од две старогрчке речи duo што значи два и polu што значи много.Стога би реч дуопол значила ДВОЈИЦА КОЈИ ИМАЈУ МНОГО.Економски речено то су два правна лица која одређују све услове (цену, количину) на једном финансијском или привредном тржишту.

 

 

Рекло би се да сам се удаљио од подручија економског начина изражавања и прешао на философски или лингвистички , али да би смо у потпуности разјаснили тему морамо да уђемо у срж проблематике иначе без тога би ова тема била јако површана.У литератури се сусрећемо са разноразним примерима олигопола, монопола, о њима нећу говорити због оригиналности, као и тога што се они односе на дешавања на глобалном нивоу односно на америчком финансијско тржишту као једном од најразвијенијих на свету.Примере ћу наводити са домаћег финансијског тржишта зато што без промена на локалном нема ни промена на глобалном нивоу.

Олигопол се прожима у свим сегментима српског финансиског тржишта.Најочигледнији примери олигопола на српском финансиском тржишту огледају се у банкарском и трговинском сектору.Али не би занемарио ни сектор берзанског пословања.

Што се тиче монопола он наизглед као да не постоји на нашем тржишту, али  све веће домаће корпорације, а и неке који долазе из Јужне Европе се налазе у рукама једне породице, која под собом има неколико олигарха, па се из тог разлога чини да је српско финансијско тржиште олигополно.

Из тога проистиче да дуопол непостоји на српском финансјиском тржишту, тако да ћу га као најбољи пример потражити на светском финансиском тржишту или на глобалном нивоу.То је, односно су две породице Рокфелер и Ротшилд.

Вратићемо тему овога текста, олигопол.На српско трговинско тржиште увели су га на мала врата.Под паролом већа понуда а нижа цена.Само једна ствар од горе поменуте две је била тачна, већа понуда.Друга ствар а то су ниже цене је протурена гебелсовском методом, мада је дискутабилно да ли су је њени творци познавали као такву а то је  докажи да је једна ствар тачна и неће сумњати у другу.Узећемо за пример, литра млека 2003 године коштала је између 20 и 40 динара све зависи од произвођача и врсте млека.Данас ти исти производи коштају између 60 и 80 РСД.У малим продавницама, бакалницама, цене су и веће, и под горе поменутим паролама нас терају да не купујемо у бакалницама, код наших комшија, познаника и пријатеља.Тиме не само да се не потстиче развој малих и средњих предузећа како по свим медијима причају, него уништавају иста, и подстиче олигопол.Из горе поменутог могу се поставити два питања.Како је настао олигопол на нашем трговинском тржишту? И друго. Зашто су цене вишеструко порасле?Одговор се састоји у следећем.Док нису постојали хипермаркети типа, Темпо, Макси, Родић, Идеа, Меркатор, Метро, Веро, Супер Веро...није било ни трговинског олигопола.По отварању истих, добављачима више није било исплативо да иду од бакалнице до бакалнице и развозе производе, него ради смањења трошкова су робу превозили и дан данас превозе, до хипермаркета.На тај начин отворили су врата олигополном трговинском тржишту ,а све у циљу смањења сопствених трошкова транспорта, односно повећања прихода а на уштрб и онако осиромашених купаца.Роба долази до хипермаркета, који могу да у међусобном договору формирају цене свих производа.Парола потпозимо отварање малих и средњих предузећа, у трговинском сектору збрисана је трговинском олигархијом, јер власницима СТР самосталних трговинских радњи као привредним субјектима повећан је трошак транспорта самим тим смањен приход зато што морају да о свом сопственом трошку транспортују односно иду у набавку робе за даљу продају у неки од хипермаркета, пошто се то добављачима више не исплати, односно немају потребу за транспортом до истих као некада.Зато су цене у бакалницама скупље, а купцима повећан расход или трошак тиме  што морају аутомобилима да иду до неког од хипермаркета, па  трошећи гориво и повећавајући рок за амортизацију возила што изискује повећање трошкова.Некада су могли до прве продавнице да иду пешице и да купе ту исту робу по манјимценама.Не говорећи о онима који у те исте хипермаркете иду градским превозом, мислећи да ће тако уштедети извесна новчана сретства, а у ствари трошећи беспотребно, економски говорећи, сопствене ресурсе, физичко и ментално здравље.Протекле године се догодила једна „олигархарна хуманитарна“ акција у хипермаркету Идеа када је неколицина купаца држала данима руке на каросерији од аутомобила са паузама само за тоалет. Храну и пиће су им доносили.Онај који је најдуже издржао ,добио је на поклон аутомобил.Олигопол у трговинском сектору је довео до кршења законских, моралних и  љутских права.Суочавамо не само са нехуманим европским радним временом од девет до седамнаест часова, које доводи до тога да запослени долази кући око осамнаест часова, руча око осамнаест и тридесет што, сложићемо се ,баш и није прикладно време за ручак.Поподневни одмор се претвара у вечерњи ако тако уопште можемо да га назовемо.Радним данима социјални односно друштвени живот, је минималан, јер уморни од посла ,запослени једва чекају да се одморе.Притом незадовољни сопственим приходима, који су минимални,  акомулирано нездовољство и бес морају да искале на својим драгим укућанима.Суочавамо се са још једном у низу чињеница а то је  : пријављивање радника на законски минималац у зависности од степена образовања.Па тако неко ко зарађује 13 000 рсд ,а притом има четврти степен образовања пријављен је на законски минимум од око 9000 рсд.Тиме не само да долази до кршења права запослених ,него и државни буџет бива ускраћен за огромна сретства.Такође се морамо осврнути на ПРИНУДНИ ПРЕКОВРЕМЕНИ НЕПЛАЋЕНИ РАД у свим горе наведеним хипермаркетима.Ако неко од запослених одбије да ради прековремено, а да још олигархија буде већа, бесплатно,  на шта има законско право, следи му моментални отказ.Такође у неким хипермаркетима је уведено нон-стоп радно време, а све под паролом доступности купцима, а ради увећања капитала, где запослени имају такозвани ТУРНУС у сменама, као да су медицинске сестре и лекари, а притом нису  плаћени не адекватно, него никако за радно време које се назива ноћна смена ,која се законски наплаћује дупло у односу на нормалан радни час.Кад смо већ код радног сата као такав назив није стандардизован па  у радничкој класи, како се она назива, он износи шездесет минута, а у образованијим слојевима износи четрдесет и пет минута.Право на годишњи одмор је мисаона именица, који варира од једног до другог предузећа које је у систему трговинског олигопола.А по закону годишњи одмор износи два дана по радном месецу, што укупно даје  двадесет и четири дана годишњег одмора у календарској или фискалној години, не рачунајући нерадне дане, с правом  радника да  у међусобном договору одреде у ком периоду ће који од њих искористити то законски прописано право.

 

 


"Европска Србија"

Kolumna — Аутор desnamisao @ 16:24

Пише: Милан Дамјанац

   

 

 

          Навршио се још један 17 март. Овог 17-тог одгледао сам целокупан чешки документарац о стању на Косову и Метохији. Одличан документарац, уколико смем да додам. Све чешће добијам утисак да говорим са самим собом. Да самоме себи понављам утешне речи. Да самога себе бодрим.

Страшно је, тужно, болно, гледати Србе данас. Српска омладина нема храбрости, воље, жеље да се ухвати у коштац са нагомиланим проблемима. Србија пропада духовно, територијално, биолошки, економски. Србија доживљава општи колапс. Нестајемо. Нестаћемо попут Хазара. Сведочиће историја о нама; шта ће рећи? Да смо издржали најгоре, оно што готово ниједан народ на свету не би поднео, посебно тако мали народ, толика страдања, толике боли, да бисмо, на крају, дигли руке од себе, одлучили да нестанемо.

Етнички очишћени са Космета, Крајине, Херцеговине, Македоније, Црне Горе.  Тамо где нисмо у потпуности, процес је у току. Данас нас протерују са југа централне Србије, има нас све мање у пределу Рашке области и у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа. На северу Србије, у најсевернијим општинама не можете купити ни комад хлеба уколико исти не затражите на мађарском.  У Војводини су увелико припреме у току за раскид са српским наслеђем и традицијама. За то време, држава не чини ништа сем што машта о светлој будућности, евроинтеграцијама и НАТО пакту.

 

 

 

Економија је у колапсу. Све веће српске фирме и брендови покуповане су од стране наших суседа- Хрвата и Словенаца, тако да смо у специфичном економском ропству. Распродали смо све. Ускоро ће влада заиста бити сервис грађана и то не у оном позитивном смислу, већ у смислу посредника између грађана и мултинационалних компанија. Чиста администрација без икакве власти. Тешко да ће иједна већа компанија или ресурс остати под контролом државе. Настављамо да се задужујемо. Питање је шта ће преостати нашим унуцима, уколико ишта преостане.

Рађа се све мање деце а мртвих је сваким даном све више. Они који су живи у великом делу не желе више да живе овде или пак не желе да се називају Србима. Лакше је данас бити неко други.

 Усваја се статут Војводине који прави државу у држави. Срби ћуте. Чанак слави годишњицу усвајања статута из 1974 који је био увод у крваве ратове деведесетих и погром Срба на Космету. Срби ћуте. Духовно пропадамо, исмева нам се традиција, вера, историја, култура, језик. Намећу нам осећај кривице зато што постојимо. На медијима гледамо наступе разних србомрзачких организација, аутошовинистичке изјаве од којих је последња у низу била изјава Биљане Ковачевић- Вучо, да „у себи нема ни једно српско крвно зрнце“. Срби ћуте. 

Убеђују нас да смо „геноцидан народ“. Ваљда зато нестајемо, а других народа има све више.

Пишу нашу историју уместо нас, преправљају прошлост, оправдавају садашњост, креирају будућност.

Народ је апатичан, измучен. Немоћан. Омладина углавном незаинтересована, размишља само како ће и где, што пре отићи из ове земље. Никога више не занима Србија, сем пар занесењака и непоправљивих оптимиста.

На унутрашњем плану, све се врти око борбе за власт ради власти и партијским ратовима. Циљ је само имати праву партијску књижицу у тренутку док је та партија на власти. У супротном,  у опасности си да изгубиш посао. На спољнополитичком плану без ауторитета, конфузни. Министар је обавезан да спроводи политику владе која је потпуно нејасна. Нема јасног циља. Живи се од данас до сутра. Срби нису политички народ. То се мора јасно рећи. Ми политику не можемо трезвено да водимо. Међутим, некада смо поседовали националну елиту која је била понос читавог народа. Данас се подсмевамо људима који је чине.

Немамо никакав национални програм око којег би све странке и елита постигле консензус. Последњи такав програм имали смо за време Илије Гaрашанина. Да није тужно, свакако би било смешно. Такав програм немамо, нити га можемо имати, пошто мрзимо једни друге до самоиуништења и готово је немогуће да постигнемо било какав консензус око горућих питања. Стога, било какав компромис је тренутно, на нашу велику жалост, немогућ.

Полако али сигурно, садашња ситуација ствара две групације у српском националном корпусу. Прву, аутошовинистичку, која се одавно одрекла свега што је српско, идолопоклоничка, послушничка, такозвана елита „Друге Србије“. Друга групација су Срби који заузимају екстремне политичке позиције. Морамо их разумети. Када вас по цео дан медији и обожавана нам Европа бомбардује хашком правдом, ЕУЛЕКС-овом правдом, америчком правдом, тешко да народу преостаје ишта друго него да се повинује или да их замрзи. Таман када смо помислили да је доста лоших вести стигло у року од само недељу дана, имали смо прилику да на делу видимо правду ЕУЛЕКС-а. Албанац који је осуђен од стране УНМИК правосуђа на 40 година затвора због подметања експлозива под аутобус “Ниш Експреса“ када је погинуло 12, а рањено 22 људи српске националости ослобођен је.

Како онда да не схватимо људе којима је доста свега? Који више не могу све ово да поднесу? А ко може ово мирно да поднесе, питам ја Вас, у којој то земљи, у којем то временском раздобљу? Уколико човек и након свега овога остане прибран, ту су три препаметне даме које се боре за људска права свих сем Срба, који ваљда не спадају у људски род, које ће вас својим говорима сигурно довести до граница здравог разума.

Услед медијског мрака сатанизују се опозиција и црква, а глорификује владајућа „каста изабраних“. Стога нису зачуђујући резултати истраживања који показују да владајућа већина има све више присталица.

Србима ће бити боље онда када сами буду схватили да будућност зависи искључиво од њих. Када сами будемо планирали сопствену будућност. Политика садашње власти, „од данас до сутра“, нам може врло брзо донети потпуни крах и окончати наше постојање као државотворног народа. Скончаћемо као амерички индијанци.

Аутор ових редова често прима претње поштом због својих текстова. Често се запитам- уколико мени прете, што преко електронске поште, што преко фејсбука и телефона, како ли је људима који се јавно боре за српске интересе?

Примере аутошовинистиких изјава имам у свом поштанском сандучету на претек. Писали су их Срби. У већем делу писама изричу шовинистичке поруке које се тичу моје националне припадности, као да сами нису Срби. То се може догодити само у Србији.

Приказ српске идолатрије је најбоље дао Ђорђе Вукадиновић у свом последњем тескту у коме је навео завршне речи победничке беседе Бранислава Стојановића из Параћина упућене Европској Унији, освајача првог места на националном такмичењу младих „У Зоранову част“, у организацији ДС-а и Фонда „Др Зоран Ђинђић“. Послушајте те речи: А до тада, ја ћу остати та мала рупа на твојој блузи због које ће ти увек бити хладно! А ти не желиш ту језу крај свог великог срца. Чини те леденијом него што си. Зато, не бежи више, чекај ме и ја ћу сигурно доћи, моја Европо! Воли те твоја Србија!“

Мислим да је сваки комeнтар сувишан. Још само одговарајућа декорација у жуто- плавој варијанти са звездицама, па да ствар буде комплетна.

Нико се неће борити за  српске интересе ако се не изборимо ми сами. Проблем Србије нису ни земље Европске Уније, ни Сједињене Америчке Државе, ни НАТО, ни окружење. Проблем Срба је апатија и идолопоклонство.

Не пробудимо ли се ускоро, бојим се да никада и нећемо.

 

   

      


Powered by blog.rs