Desna Misao

Црногорско ‚‚националнo” и српско народно питање

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:34

Пише: Никола Цветановић

 

 

 

 

 

Црна Гора и Србија су две државе у којима живи исти народ. Исти језик, вера, исти се свеци славе. Обичаји слични, разлике су нормалне, регионалног карактера.

 

Овим речима се чак и данас могу описати две старе балканске државе и њихови народи. Некада се тај народ, србијанско-црногорски, звао једним -српским- именом. Данас је ситуација другачија, имамо двоименост народа. Међутим, та двоименост данас доводи до неких незамисливих парадокса и до нездравих односа између негдашња ,,два ока у глави”.

 

У наредном излагању, покушаћу да те односе анализирам, а затим и да понудим евентуалне начине за решавање србијанско-црногорског проблема. Нећу улазити у историјске анализе и наводити опште познате и доказане историјске чињенице. За садашњост мислим да је довољно и оно што сам навео у првом пасусу.

 

Међутим, ипак је нужно позабавити се историјом, да би се открио корен проблема.

Дветнаести век, век националног буђења, овде ћу оставити по страни, јер, како сам, рекао, у проверене и доказане историјске чињенице нећу улазити.

Почнимо од почетка 20. века и првих назнака србијанско-црногорских трвења и поменимо бомбашку аферу где црногорски књаз Никола оптужује званичну Србију за покушај атентата на њега. Што се тиче Првог светског рата и Балканских ратова, ту се већ отвара простор за ширу анализу. Књига ,,Ђенерал-један народ, а два краља” Милета Кордића може да послужи као једна добра илустрација тадашњих збивања и србијанско-црногорских односа.

У вези са уједињењем и стварање Краљевине СХС има пар догађаја, који су, може бити, детерминисали будуће односе Србије и Црне Горе. Поменућу неке од њих. Први је збацивање династије Петровић и протеривање краља Николе из земље, а други и, по мом мишљењу, не мање важан је следећи. Црногорски официри су у новоствореној југословенској војсци, може се с правом рећи, деградирани. Свима је чин враћен степен ниже из разлога, парафразирам, ‚,недовољне техничке обучености и несавремености црногорске војске. С друге стране, хрватским и словеначким официрима су чинови признати, упркос томе што се велика већина њих борила на страни Хабсбуршке монархије. При овоме што је речено, морају се имати у виду схватања тадашњих Црногораца.

Кад је у питању први разлог, збацивање династије Петровића и протеривање краља Николе, укратко се може рећи следеће. Добар део Црногораца је остао овим чином тешко погођен. Када се има у виду да је краљ Никола владао скоро 70(1860-1918) година и када се има у виду карактер његове владавине и оно што је за Црну Гору учинио, не чуди зашто је то тако. За Црногорце краљ Никола није био ни краљ ни књаз, они су га звали ,,господар”, слепо му били одани и верни. С друге стране, био је деда краљу Александру, а овај га је, како је тај поступак народ тада тумачио, протерао из земље узурпиравши његова права. Зна се колико је наш народ (поготово у горштачким крајевима) некада поштовао породичне вредности и породичну хијерархију. Ово им је сигурно изгледало као катастрофа. На овом месту се мора рећи да, наравно, ни краљ Никола није био идеалан, многи виђени Црногорци (на пример,сердар Јанко Вукотић) су му замерали бег из земље и црногорску капитулацију. Кружиле су и гласине да је са Аустријом тајно преговарао о сепаратном миру. Тада се народ у Црној Гори први пут поделио што је дошло до изражаја на Подгоричкој скупштини. Наравно и на сву срећу, народ се није национално поделио, али се поделио на присталице уједињења( ,,бјелаше) и присталице династије Петровић и противнике безусловног уједнињења са Србијом ( ,,зеленаше ).

Што се тиче другог разлога- деградације црногорских официра на првом месту се може логички констатовати следеће. Неприродно и ненормално је да се војсци која је штитила србијанску одступницу код Мојковца  и која се у балканским ратовима борила раме уз раме са србијанском војском, чинови не признају, а да се признају чинови официрима поражене војске ( хрватским и словеначким). На тај начин су победници овом увредом постали поражени, а побеђени су, уместо да се казне, награђени. Шта су о овом чину мислили црногорски народ и официри, можемо само да претпостављамо.

На ред долази и Божићна побуна. Њу присталице данашње црногорске нације као посебне наводе као национални устанак Црногораца. Наравно, као што сам рекао, нећу цитирати саме зеленашке прваке, вођу Божићне побуне, то овде није тема. О томе постоји обиље документације и на интернету, постоји и пасош Крста Поповића, итд... Рећи ћу само да је у питању чисто династичка борба. Присталице Петровића против уједињења и Карађорђевића. Ништа што већ много пута није виђено у европској историји. Међутим, многи извори наводе бруталност србијанских жандарма приликом гушења побуне. Може се рећи да је, у неку руку и ово имало одређеног утицаја.

Затим на ред долази Други светски рат, после кога ,,настаје” модерна црногорска нација, ако се то може тако назвати. Под наводницима, јер није познат случај да је нека нација настала на основу једног текста једног човека. Следи период од неких 40-ак година после кога се, као крајњи резултат свега јавља податак, у попису становништва из 1991., о неких 90% Црногораца по националности у Црној Гори.

 

Међутим, и поред овог податка, ипак је та Црна Гора у неком смислу остала,  условно речено, српска, што је потврђено на референдуму као народна воља да се остане у Југославији са Србијом. Такође, симболи Црне Горе, у првом реду њена застава, остали су нетакнути. С друге стране, са увођењем вишестраначја, већ тада у Црној Гори јавља се једна групација (Либерални савез Црне Горе), тада маргинална, која своју идеологију базира на тековинама рада Секуле Дрљевића и која и тада заступа тезу о државној и националној самосталности Црне Горе и то у смислу конфронтације према тзв. ,,великосрпској” политици и званичној Србији. Оснива се и НВО ,,Црногорска православна црква”. Ова групацијe су остале углавном маргиналне(пре свега, ЛСЦГ), али је њихову политику и идеолошке темеље  црногорска државна елита у једном трнутку преузела да би очврснула своје позиције према Милошевићу и изашла испод његовог скута. Од тада (негде 1997), па до данас се стање изменило и дошло се до нездравих и неприродних односа сада већ Срба и Црногораца.

 

 

Данас је ситуација следећа.

 

У Црној Гори је званичан језик ,,црногорски”. Један политички исконструисан, а пре свега, ненаучни појам који ће највероватније доживети фијаско, у првом реду јер формирање евентуалног црногорског језика као самосталног није био један спонтан процес, већ као вештачка творевина служи потребама дневне политике. Такође, на делу је духовна репресија. Треба само поменути да су наставници и професори који су одбили да предају прво ,,матерњи”, па затим ,,црногорски” добили отказе.

Постоји ЦПЦ, која је једна агресивна верска заједница коју, успут речено,  води човек избачен из СПЦ. У сталном је сукобу са свештенством Митрополије црногорско-приморске(СПЦ), због  ,,отете имовине црногорске цркве и укидања аутокефалности 1918.”. Онај ко мало боље познаје историју зна да се ради о једној  политикантској конструкцији без реалног утемељења и квази-историјској институцији. С друге стране, њено старешинство не престаје да хушка своје вернике против њихових сународника, па је црногорска јавност често сведок верских сукоба, неретко интервенише и полиција. Државна застава Црне Горе нема везе са историјским државним симболима Црне Горе, већ је верзија некадашње црногорске војне заставе.

Такође, Црна Гора је признала независност Косова. Ово је можда и најзначајнија чињеница, јер је косовски завет, као један од стубова модерне српске нације, вероватно своје упориште имао у Црној Гори барем подједнако као и у Србији, ако не и више. Праћењем црногорске историје 19. века се ово несумњиво може утврдити. Поменимо само песму ,,Онамо, 'намо краља Николе”, којој је централна тема и лајт-мотив ослобођење Метохије и Косова. Тим чином, признавањем независности Косова је, из црногорског државног угла гледања мање важно, не само оштећена Србија(,,нож у леђа”, Вук Јеремић, Министар спољних послова Србије), већ је, што је за модерне Црногорце много важније, покидана историјска веза са деветнаестовековном Црном Гором и прекинут духовни континуитет црногорске државности.

 

У суштини, све ово наведено, дакле: црногорски језик, Црногорска православна црква, описана државна застава и признање Косова, су чињенице које грубо кидају историјске и духовне везе са деветнаестовековном Црном Гором, мада је кидање тих веза најочитије у случају признања независности Косова. Како је рекао један црногорски опозициони политичар, парафразирам: ,,Црна Гора је држава која последња треба да призна независност Косова и то буквално последња, после Србије”. Оваква политика се у Црној Гори представља као национални, односно државни интерес. Међутим, оваква политика у неку руку, представља самонегацију, првенствено дугорочно посматрано, а покушаћу да објасним и на који начин.

Наиме, последње две деценије имамо на Балкану појаву стварања нација, а ја бих га лично назвао ,,креирањем нација, као да је у питању неки научни есперимент и то из природних наука. Овом приликом, имам у виду бошњачку, македонску и црногорску нацију. У овом процесу у различитим државама постоји нешто заједничко, као шаблон. Прва и најважнија заједничка ствар, из које произлазе све остале, је што елите све три новостворене нације стварање сопствених националних идентитета  заснивају на еманципацији од српског етноса. У БЈР Македонији је ситуација специфична, али неће се овде то помињати, није тема. Ова појава је управо најизраженија у Црној Гори, што је и разумљиво, имајући и виду историјске податке.  Друга ствар, је што елите нових нација покушавају да докажу историчност својих нација, при том залазећи средњевековне списе( неки и даље, у период пре н.е.), доказујући да су њихове ,,нације”-као да о појму нације може да се говори пре 17. и 18. века- настале још тада, у средњем веку. Наравно, пошто је овакве ствари немогуће доказати, јер су у питању пуке ненаучне и политикантске конструкције, научне елите новостворених нација су, по природи ствари, принуђене да се служе фалсификацијом и кривотворењем чињеница. Трећа ствар, са којом завршавам овај део излагања, је креација ,,сопствених народних језика”. Првенствено имам у виду црногорски и босански језик, ситуација с македонским је специфична. Апсурдност овог трећег чиниоца у ,,прављењу -намерно не кажем стварању, јер је стварање спонтан процес- нација је најизраженија.

 

Поменуто је да самонегација тешко може представљати национални интерес. Модерни Црногорци, за разлику од Бошњака и Македонаца, могу, када би хтели, да заснују тезу о сопственој нацији на много здравијим темељима од Бошњака и Македонаца, а најважнији резлог томе је што у 19. веку постоји држава Црна Гора са са својим правним поретком, својом државном елитом и војском. Међутим, те везе се кидају и Црногоррци се доводе у исти ранг са новим балканским инстант-нацијама.

 

Kонстатоваћу следеће. Црногорски Срби су имали другачији државотворни пут од Србијанаца. Иако се може, на научној бази, основано тврдити да Црна Гора до светог Петра Цетињског није била држава, нити је, дo књаза Данила, имала династију, све то пада у воду, јер Црногорци у својој свести имају то да никада нису робовали и да су увек имали државу. Та историјска свест је оно што их је увек дефинисало, чак и пре националне шизме и не да се променити без великих тешкоћа, лично сматрам да нема ни потребе. Касније, кроз ослободилачке ратове и блиставе победе црногорског оружја, свест о посебности се још више појачавала, тада још увек као свест о томе да су Црногорци неки Срби који су виши, јачи и бољи од осталих. Појам ,,Црногорац, тада није означавао националну, а, усуђујем се да кажем, чак ни регионалну припадност, у следећем смислу. ,,Црногорац” је, могао бих да закључим, био појам, који у моралном смислу значи следеће: Црногорац је онај који се после пропасти српског царства склонио у брда, који никад није пао под Турке, сачувао предачку веру, који је слика и прилика Обилића и других косовских јунака, предводник српства у осветничком походу на Косово, најбољи Србин, јуначки и ратнички узор и идеал осталим Србима.

Тако да, чак и ако бисмо хтели да говоримо о Црногорској нацији као посебној( али и даље о Црногорцима као делу српског народа)*, мислим да је исправније да узмемо неке датуме из црногорске државне историје као што су, на пример, успостављање наследне књажевине, признање независности на Берлинском конгресу, проглашење краљевине или неки сличан датум. То због тога што ови датуми суштински означавају државну еманципацију и афирмацију Црне Горе.

Све остале конструкције су извештачене: географски појам Црна Гора у средњем веку не постоји- тако ни Црногорци(као ни Србијанци или Крајишници); нација не може настати тако што се део народа одједном (читај: после уједињења 1918) ,,наљути” на други део својих сународника; нација, такође, не може настати у ,,револуционарној борби”(читај: Милован Ђилас) која нема национални, већ класни карактер.

 

С друге стране, Црна Гора је била под, пре свега политичким, али и културним утицајем Србије, због тога што се много Црногораца, као што је и данас случај, школовало у Србији, тј. Београду. Такође, ко год зна нешто о правној историји, зна, рецимо, да је црногорски устав из 1905. донет по узору на србијански из 1869. Ово није ништа ненормално, будући да је Србија била много развијенија као држава, због веће површине, конфигурације терена, броја становништва- дакле, због неупоредиво бројнијих природних и друштвених ресурса.

 

На овом месту вратићу се на дефиницију с почетка текста: ,,Црна Гора и Србија су две државе у којима живи исти народ. Исти језик, вера, исти се свеци славе. Обичаји слични, разлике су нормалне, регионалног карактера. Овој дефиницији ћу придодати још један елемент, можда и најважнији. У данашњој Србији живи релативно мали број људи који у свом породичном стаблу не би нашли неког ко није из Црне Горе. Дакле, у питању је крва веза. Не сама крвна веза по себи, већ свест о истој, је у ствари јако важна ствар која би суштински требало да допринесе тачности тврдње из првог пасуса у тексту. На разбијању ове свести су нехотице заједнички радили и Србијанци и Црногорци пренаглашеном етатистичком политиком и пренаглашеним истицањем разлика што је довело, у негдашњој заједничкој држави, до регионалног партикуларизма и до, данас, неприродне србијанско-црногорске шизме.

 

Што се тиче питања националног опредељења и националног изјашњавања, за мене је то лична ствар. Свако се изјашњава онако како се осећа. Питање народа је  суштински различито.  Код питања народа важе објективни и спољни критеријуми: језик, религија, обичаји, историјска свест, расне карактеристике, менталитет**. Дакле, за Црногорце и, мало, али не много мање, данашње Бошњаке се објективно може тврдити да припадају српском етносу на основу већине наведених критеријума. Док у случају Бошњака вера представља за сада, а вероватно и за дуго, можда чак и заувек, непремостиву препреку, код Црногораца ни то не постоји, осим ако се има у вицу псеудо-религијска институција ЦПЦ. Дакле, још једанпут ћу поновити и нико ме у супротно не може убедити, данашњи Срби и Црногорци су исти народ у две државе.

 

Када су у питању даље перспективе србијанско-црногорских односа и евентуално решавање овог проблема, размишљам на следећи начин. Данас многи мисле да је Црногорцима довољно доказивати да су Срби. Црногорци су Срби и тачка. Ово бих лично назвао неозбиљним и нетактичним приступом, који, код људи какви су Црногорци, не код свих наравно, ствара само инат и у том смислу је такав приступ решавања овог питања крајње неконструктиван. За полазну основу се може узети оно што је и данас несумњиво заједничко народу Србије и Црне Горе: језик, вера, обичаји и крвне везе.

Нека и даље опстаје двоименост народа, у смислу националног опредељења, али нека се поново успостави свест о заједничком идентитету, која је постојала у 19. веку. Парадоксално је да су Србија и Црна Гора као одвојене државе биле ближе него икада у заједничкој држави. Илустративан пример за ову тврдњу је то да је Црна Гора објавила рат Аустрији одмах пошто је ова објавила рат Србији и то на притисак народа. Дакле, не мислим да је заједничка држава нужан предуслов за решавање уопште српског питања на Балкану. Нека остану и две одвојене, али које ће постићи консензус око најосновнијих српских интереса на Балкану(КиМ, Република Српска,итд...).

Што се тиче економије, сматрам да ту треба у потпуности функционисати као једна држава. Србија има природне ресурсе, боље пољопривредне перспективе, више градова као економских центара. Црна Гора има боље туристичке потенцијале, због изласка на море. Требало би извршити унификацију законодавства у области радног права, због мобилности радне снаге и лакшег и бржег економског промета. Такође, било би добро када би суштински, не само на формалном плану, било успостављено стање да у оквирима две државе држављани обе имају идентична права, осим оних која су, по природи ствари, искључиво резервисана за домаће држављане. Када би се ствари на плану економије решиле на овакав начин, могућност евентуалног политичког повезивања у будућности би била много већа.

 

На политичком, верском и културном плану такође треба много порадити.

На политичком плану, како сам већ рекао, није нужно стварање заједничке државе. Нека остану две одвојене, уз следеће мале измене, претежно су у питању измене на црногорској страни. За почетак, нека се врати црногорска државна застава из периода Књажевине и Краљевине Црне Горе са својим бојама(,,црвена, плаветна и бела”). Како је, почетком деведесетих, говорио Мило Ђукановић, нека Црногорци буду поносни на ,,своје српско поријекло и црногорску државност”. Федерација не делује као право решење, јер Србија и Црна Гора као две федералне јединице не могу бити равноправне, зато што је Србија много територијално већа, економски развијенија и њено становништво је много бројније. Могуће је да само као две одвојене државе, као 2 субјекта међународних односа могу бити равноправне, на сличан начин као у 19. веку.

На културном плану, под којим првенствено мислим на језичко питање, требало би  укинути сулуди пројекат црногорског језика и опет, као што је једино природно и нормално, у црногорске школе увести српски. Наравно, нека српски језик поново постане службени језик Црне Горе.

Што се тиче црквеног питања, наравно да је једина права црногорска црква Митрополија црногорско-приморска СПЦ. О ЦПЦ сам већ раније говорио. Међутим, ту би могла и са српске стране да уследи промена, у смислу да се можда Црногорској митрополији додели неки посебан статус.

Промене на србијанској страни би пре свега требало да уследе на плану менталитета, у смислу да се на прави начин схвате, рецимо, речи ,,зеленашких првака да је ,,Црна Гора она земља ђе се сачувала и очувала искра слободе Србинове, али да ,,Црна Гора никад није била, нити ће бити, србијанска провинција”, као и да се, на пример, на правилан начин протумачи писмо краља Николе из егзила где се каже:,,Црна Гора је Црногораца” , што данашњи поборници самосталне црногорске нације, у  смислу конфронтације према српству, истичу као круцијални доказ за своје тврдње.

 

 

Решење је, може бити, у неком, за почетак ни конфедералном повезивању, већ у потпуној економској интеграцији. Та економска интеграција, коју би пратиле црквена и језичка, касније може довести до свачега, чак и до потпуно унитарне државе, али то нико не може да предвиди и нема ни потребе да предвиђа. Поента је да не сме бити трвења и наметнутих решења и то пре свега од стране Србије, као оне која је политички и економски јача која објективно има шире могућности за било какве интервенције уопште. Нека ствари након економске, језичке и црквене интеграције теку спонтано. Предуслов је да постоје одговорне државне елите на обе стране, чега данас нема.

 

Сам сам такође свестан да су ово тешко остварљиве идеје, пре свега због реалних политичких интереса и црногорске и србијанске државне елите. Тако да сматрам да је за овакав приступ потребна политичка зрелост, које, за сада, нема ни на једној ни на другој страни. Међутим, то никако није разлог да се на овоме не ради, пре свега од стране научних србијанских и црногорских кругова и то нужно заједнички, да би се избегла евентуална једностраност. Да се направи заједничко научно тело, нека комисија, која би овом проблему посветила много више редова него што је посвећено у овом тексту. Научне публикације, радови, скупови, чак и под условом  да то потраје много година. Колико год је потребно за налажење решења за превазилажење садашњег неприродног и ненормалног стања. Проблем се мора напасти са више фронтова у смислу да треба ангажовати психологе, социологе, историчаре, политикологе, правнике, итд... Наравно, са обе стране. До правог решења се може доћи само заједнички, проблем могу решити само они који су га и направили, а то су обе стране. Српске интеграције би увек морале да иду испред осталих.

 

 

 

*Мисли се на нацију као политички народ, на западноевропски концепт нације-држава-нација. Као, на пример, Немци и Аустријанци, исти народ у две државе.

 

 

**Мисли се на оно што се може утврдити научним путем, у односу на већину припадника посматране групе. Изузеци су увек могући.

 


Како их није срамота?

Kolumna — Аутор desnamisao @ 21:22

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Питање из наслова текста поставио бих дежурним организацијама за заштиту људских права, борцима против угњетавања, који не силазе са малих екрана протеклих десет година. Упућујем га медијима, упућујем га политичарима.

На данашњи дан 2004. године извршено је етничко чишћење Срба на Космету. У тексту на сајту Б92 под насловом „Годишњица мартовског насиља“[1] могу се прочитати неке невероватне ствари. На пример, 17. марта 2004. године на Космету се десило „насиље“ иако су га званичиници НАТО окарактерисали као „етничко чишћење“. Затим, говори се о узроцима „насиља“ и о „демонстрацијама“ које су се претвориле у насиље према Србима. Узрок је троје утопљене албанске деце, што је злочин за који су окривљени Срби (и то неправедно, мада то у тексту не стоји).

У два дана, убијено је 19, а више од 900 људи је повређено. Уништено је или оштећено 35 православних цркава, а неколико хиљада Срба је напустило своје домове.

И то је злочин који носи квалификацију „насиље“, „нереди“. То све ауторима овог срамног текста није било довољно већ су на крају текста напоменули: „Истог дана када је на Косову избило насиље, у вечерњим сатима су у Београду и Нишу запаљене џамије, а у Новом Саду су демолирана стакла седишта Исламске заједнице. "[2]

Наравно, не дâ се наслутити ко је прогоњени а ко прогонитељ – једнако су окривљени. Нити би Албанци прогонили Србе да није било утопљене деце, а и да је тако, то није ништа страшно, пошто и Срби пале џамије по Србији. Дакле, обични, обострани нереди.

Како вас није срамота? Да ли је то објективно извештавање?

Док се свим силама залажете за доношење резолуције о „геноциду у Сребреници“, под изговором „чисте савести“ и „помирења“, овако извештавате о злочинима над Србима?

Претвараћемо се да сам ја „објективан“ новинар и да желим, по истом принципу, да направим објективан извештај о злочину у Сребреници. Замислимо да сам у тексту написао да се у Сребреници догодио злочин који сви остали називају геноцидом. Злочин се догодио након што су Срби испровоцирани зверствима Насера Орића и његових трупа које су по околним селима поубијали српске жене, нејач и старце, те нису чак ни домаће животиње оставили у животу. Шта би било, када бих даље напоменуо, да су након тога, Бошњаци палили српске цркве.

Шта би ми тада одговорили еврореформски медији, савест нашег друштва, сила невладиних организација које се баве људским правима свих осим Срба?

Тужилац и судија исти, окривљени одговара за оно што није починио а џелат пере крваве руке, док ми ликујемо и надамо се Европи, бољој будућности и помирењу. Џелат и жртва, руку под руку, па истом стазом у бољу будућност. Добро каже наш народ: „Ко нас је клео није дангубио“.

Што се тиче невладиних организација и владиних опозиционих парламентарних странака, они ће позивати на одбрану од великосрпске агресије и када на Космету и остатку Србије не буде било више од десет Срба.

Како их није срамота?

[1] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=03&dd=17&nav_id=418235

[2] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=03&dd=17&nav_id=418235

 

 

http://www.nspm.rs/komentar-dana/kako-ih-nije-sramota-q.html
 


(на)То није место за нас

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:23

Пише: Дарко Панић

 

 

 

Спиновање представља технологију политичке владавине која подразумева циљано и организовано креирање друштвене атмосфере уз чију помоћ би одређене политичке одлуке у будућности задобиле статус саморазумљивих и опште прихваћених.



Тако смо имали прилике да се осведочимо како је брутална смрт недужног француског младића Бриса Татона имала послужити центрима политичке моћи у покушају да се одређене политичке партије, групе и појединци назову инспираторима, доведу у везу са овим злочином, дискредитују и евентуално, методом медијског линча, ставе ван закона. О неутемељености ових тврдњи заиста је излишно трошити речи. Но, са преласком у нову годину на менију се нашла нова манипулација. Реч је о иницијативи за улазак Србије у НАТО алијансу, што треба да се оствари пузајући, неприметно, а која је манифестована серијом интервјуа поједних партијских првака и министра војног (кога, очигледно, не обавезују акти скупштине о војној неутралности земље) као и изјавама поборника атлантске интерграције у оквиру цивилног сектора. Наравно, како се политичарима мало верује, у овом ешалону су и експерти,''са знањем у глави и Србијом у срцу'', задужени да увере јавност у исправност утврђене политке. Симптоматично је да се сви заговорници уласка наше земље у НАТО савез слажу да одлуку о приступању савезу не треба да донесу грађани већ привредници, експерти и политичари јер ''политичка елита мора да зна све што народ не зна, јер му није ни казан''[1]. Ова чињеница изазива бојазан јер већина земаља чланица НАТО није приликом приступања алијанси тражила мишљење грађана по овом питању. Иза ставова, примерице, ''референдум и избори су скупи изуми'' те ''новац треба утрошити на кориснији начин'' прикрива се ауторитарни начин размишљања и популистича логика.

Крајњи циљ ових јавних иступа је да се већина грађана једнога јутра пробуди са мишљу да НАТО савез и није тако лош те да је будућност наше земље у овој алијанси.

Погледајмо, најпре, који се аргументи користе у прилог атлантске интеграције Србије и колико су они основани. Најпре, каже се да је заговарање неуласка Србије у НАТО антиевропски чин. Опште је познато да добар део чланица ЕУ није саставни део ове алијансе (Финска, Шведска, Аустрија, Ирска, Кипар) па им то не смета да буду европске и демократске. Пре се може рећи да деловање НАТО није у складу са европским вредностима мира и толеранције с обзиром на видљиве и невидљиве ратове које алијанса води широм света а који су праћени огромним бројем цивилних жртава и разарањем цивилне инфраструктуре. Источноевропске земље које су хрлиле у НАТО чиниле су то, подстакнуте негативним искуствима унутар Варшавског пакта, у уверењу да ће тим чланством онеспособити руски утицај. Мада су све ове државе најпре постале чланице НАТО па ЕУ, у изјавама америчких и европских званичника може се уочити да то не мора да буде сценарио и за Србију. Затим, тврдње да је улазак у алијансу од огромног значаја за националну економију или изјава типа ''и Немци су нас у Другом светском рату бомбардовали па смо само десетак година касније ишли тамо као гастарбајтери''[2] звуче неубедљиво ако не и несувисло. За успех економије једне државе од пресудне су важности: политичка стабилност, одсуство корупције, јака инфраструктура и економске олакшице, а не чланство у војном савезу. Овде се ради о класичној замени теза. Такође, чланство у НАТО нема везе са билатералном економском сарадњом са њеним чланицама. То су два потпуно одвојена питања. Када већ помињемо економске аспекте, превиђа се да би Србија, у случају чланства у алијанси, морала значајно да повећа војни буџет не би ли достигла НАТО стандарде. Ово подразумева куповину наоружања из иностранства чиме се на директан начин угрожава домаћа војна индустрија. Постоји и чланарина у савезу која за Хрватску, поменимо, износи три милиона евра.

Констатација да би се неуласком у НАТО Србија нашла потенцијално у непријатељском окружењу имала би смисла да је Србија чланица неког другог војног савеза. Данас се ниједан рат не може повести без барем прећутне сагласности Сједињених Држава те је за војно и економски слабе државе важно да негују коректне односе са овом супер-силом, а то се може и без учешћа у НАТО.

Разлози за неулазак наше земље у НАТО су бројни. С обзиром да је оштрица алијансе данас уперена против Русије (у перспективи и против Кине), логично је очекивати да би арсенали ових велесила, у случају заоштравања глобалних односа, били уперени ка источноевропским чланицама НАТО, најпре. Улазак у алијансу одразио би се крајње негативно на односе са Руском Ферерацијом, посебно у светлу недвосмислене и снажне руске подршке српској позицији у погледу Косова и Метохије.

Иза НАТО пакта стоје САД а иза САД-а стоје највеће мултинационалне корпорације. Овим корпорацијама ратови су неопходни јер су, у њиховим очима, ратови замајац економског раста. Ратови значе реализацију производа војне индустрије, ратовима се освајају нова тржишта, ратовима се отимају туђи енергенти и сировине, ратовима се експлоатише окупирано становништво. Поред огромних цивилних жртава током агресија (Ирак, Авганистан), готово свакодневно гледамо како нове жртве падају као последица нестабилности насталих након интервенција. Због свега тога исламски екстремисти и терористи сматрају да су државе чланице савеза легитимна мета.

Премда НАТО формално негује прицип консензуса држава чланица приликом одлучивања, није тајна да чланице друге или треће лиге савеза трпе бројне притиске ради саглашавања и пристанка на политику Вашингтона. Тако би, у случају уласка Србије у алијансу, Војска Србије добила вазални статус стога што власти наше земље не би могле да се одупру захтевима да се помогне ''међународним снагам'' у кризним жариштима. Тиме би српска држава постала империјалистички саучесник давајући сигуран алиби америчком експанзионизму.

Најзад, оружје НАТО било је употребљено против српског народа са обе стране Дрине. Поменимо бомбардовање положаја Војске Републике Српске током грађанског рата у БиХ. Последица интервенције на СР Југославију је комадање Србије и етничко чишћење систематски употребљено против неалбанског становништва на КиМ. Ни деценију након интервенције челници савеза не налазе за сходно да изразе кајање и упуте извињење за бројне цивилне жртве током агресије а камоли да процесуирају виновнике ратних злочина из својих редова. Ако питате функционере НАТО, та је операција била у складу са међународним правом. Поставља се питање: ако је српски народ, благо речено, унесрећен од стране НАТО пакта, зар ће тај исти народ да буде асистент у будућем унесрећавању других народа и региона? Дубоко верујемо да неће. Стога је програм партнерство за мир права мера сарадње наше земље са овим савезом. Дефинитивно, НАТО није место за нас.



[1] http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/95970/

[2] http://www.alo.rs/vesti/23186/Srbi_brdani_nece_u_NATO

 

 

http://www.vidovdan.org/arhiva/article2516.html 

 

 

 

 


Министар нас опет свађа са светом

Politički život — Аутор desnamisao @ 21:14

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Добро вече. Слушате најновије вести.

Министар иностраних послова је извршио криминалан акт уперен против европске будућности ове земље и доказао да Србија није направила отклон од погубне Милошевићевске политике. Србија и дан-данас има претензије на југословенске покрајине Космет и Војводину!

Његова изјава да Срби неће изабрати ЕУ уколико то значи одустајање од Космета ражестила је све домаће безалтернативне европејце а растужила наше пријатеље у свету. Каква дрскост и безобразлук – зар после свега што су нам наши западни пријатељи учинили не желимо да се одрекнемо још неких делова државе? Каква незахвалност! Опет нас свађа са светом!

Прво нас је најавом контратужбе посвађао са Хрватском, а сада ово. Не само што је посвађао наша два братска народа него нас је сада посвађао и са остатком слободољубивог света. Недопустиво.

Зар тако да вратимо доброчинство? Какав смо ми то народ?

Ми смо народ лудака, просјака и убица, како је Кушнер назвао све оне који се распитују о трговини људских органа на Космету. То нам је човек пријатељски поручио, добронамерно, готово очински.

Након Мартија Ахтисарија и Барака Обаме, предосећам да ће следећи нобеловац бити баш Кушнер. Добиће Нобелову награду за мир. Допринео је стабилизацији балканских прилика. Главни проповедник мира је свакако његов блиски савезник, познати хуманитарац Хашим „Змија“ Тачи. Надимак су му од милоште наденули неалбанци које је овај познати хуманитарац усрећио.

Док у Тутину гине полицајац на дужности, а личне карте се издају на арапском, дотле у Београду имамо шпалир и црвени тепих за наше хероје, праве представнике народа, наше великане, наше миле посланике. Читаву фешту и свечаност плаћа њихов захвални народ.

А у „кругу двојке“ у току је бујање озлојеђености изазвано хапшењем анархиста који су, како рече њихов предводник, ухапшени због својих „прогресивних идеја“. Сва „либерална проевропска Србија“ устала је на ноге у покушају да заштити наше суграђане, познату „београдску шесторку“, млађане борце за људска права који су бацали молотовљеве коктеле на грчку амбасаду у име солидарности са ухапшеним грчким анархистом. И тако се догодило немогуће – империјалисти су заштитили млађане антиимперијалисте!

За њих имају пуно разумевање. Заблудела дечица нису знала шта чине, та немојмо их сувишно казнити. Међутим, оне ултрадесничаре и хулигане све треба похапсити и осудити на вишегодишње робије. Покојни Зоран Вујовић је, по њима, сам жртва сопствене жеље да „мучки нападне америчку амбасаду“ док су анархисти „само изражавали протест у знак солидарности“.

Главна су тема наводи да је „београдска шесторка“ злостављана у затвору, док снимак хапшења Мише Вацића, на коме се јасно види да га полицајци даве и ударају главу о ауто, званично не постоји. То је прави либерални дух!

Двоструки стандарди, лицемерје, искључивост.

Да се разумемо, свакако јесам за поштовање права у свим случајевима. Међутим, правила морају да важе једнако за све и не могу медијима једни бити милији од других.

Шта тек рећи о доношењу резолуције о злочину у Сребреници? Колико сам разумео председницу парламента, нама нико не тражи да је донесемо али би то био доказ „нашег европског опредељења“ и „отклон од злочина“. Занимљиво.

Чудно је како нико није обратио пажњу на потез Турске. Нешто не видех да су Турци признали геноцид над Јерменима (а то је, за разлику од Сребренице, несумњиво био геноцид) у име лепше будућности и чисте савести. Не, ја мислим да га управо због будућности и не признају.

Ипак мислим да је најинтересантнија вест проглашење Мила Ђукановића за протектора Европске академије наука.

Да није тужно, било би смешно.

До нових вести из европске Србије – лаку ноћ.

 

http://www.nspm.rs/komentar-dana/dobro-vece-slusate-najnovije-vesti.html 


Неодговорна политика

Politički život — Аутор desnamisao @ 17:15

Пише: Милан Дамјанац  

 

 

 

"... Наше данашње деобе не личе оним о којима нешто знамо; збуњени, срећемо их тамо где их досад није било; изгубљени, не можемо да их препознамо; постиђени, замуцкујемо изговарајући њихова имена. Потраје ли овако, од једне државе биће их толико колико земаљском властодршцу буде потребно; и исто толико народа; и исто толико језика; и исто толико писама, и исто толико цркава ... И све тако док нас, Хазарски, не буде било."

Петар Сарић

„Према томе, закључило се да треба објавити сва документа, поготову она која терете властиту земљу, и да на основу тих једностраних публикација треба признати кривицу за избијање рата, једнострано, безусловно, без обзира на последице. Политичар ће открити да се тиме неће унапредити истина, већ да ће је напротив злоупотреба и разобручене страсти замрачити; да само свестрано и планско испитивање спроведено преко оних који нису заслепљени страначким обзирима може довести до резултата; и да сваки друкчији поступак може имати такве последице за читав народ које се деценијама не могу поправити. “

Макс Вебер

 

 

 

Растрзани између наде и дефетизма, покушавамо да пронађемо одговор на питање: како нам се ово догодило? Чиме смо ово заслужили? Покушавамо да пронађемо бар мрву безбрижних садржаја у тужној реалности данашњице. Не размишљајући о последицама тренутних дешавања, сувише уморни од пораза, покушавамо да саставимо крхотине наших живота.

Припадници смо народа који је поражен у сваком смислу, док је држава окупирана. Додуше, незванично. Индустрија и привреда су у колапсу. Пољопривреде не може бити када су градови све насељенији а села малтене опустела. Југ централне Србије је малтене испражњен, док се грађани тог подручја, трагајући за извеснијом будућношћу, селе у Београд или иностранство. Политичка подобност постала је услов запослења а медикритетство предуслов друштвеног успеха.

Плате су све мање а трошкови све већи. Морално посрнуће никада није било оваквих размера. Над националним идентитетом сваког Србина иоле патриотски настројеног врши се психолошко насиље. У континуитету се вређају осећања привржености и љубави према сопственој земљи и народу и намеће осећање стида. Национална понижења не престају делом услед спољних притисака, а већим делом услед кратковиде политике домаћих „државника“ и њихових несувислих потеза и одлука.

„У Србији се води одговорна политика“

Природни прираштај у Србији је одавно негативан, а данашња омладина растрзана и преоптерећена притисцима. Они који остају у земљи или жале за „братством и јединством“ и Југославијом (иако многи тада нису ни били рођени) и стиде се своје националности и идентитета или припадају потпуно супротном екстрему радикалних „националиста“, као чланови разних организација које се баве индоктринацијом мислећи да једине полажу право на истину. Овакве организације својим „акцијама“ наносе више штете него користи српским интересима. Међутим, како их можемо кривити?

И једни и други су производ система, производ титоистичког наслеђа са једне и медијских притисака на национални идентитет са друге стране.

Омладина која напушта земљу напушта је из најразличитијих разлога. Једни су годинама тровани причама о рајским земљама Запада у којима тече мед и млеко, има посла и пара колико нам душа иште – само на нас чекају. Неретко се враћају, разочарани, са пробуђеним патриотским осећањима након што се суоче са истином. Други одлазе услед страха и неизвесне будућности у Србији. Одлазе пренеражени, без снаге да помогну свом народу који, потпомогнут неодговорним потезима домаћих политичара, све више срља у нестанак.

Као да нам нису довољне све националне несреће протеклог века, већ журимо да направимо предуслове за будуће. Чему и коме је било потребно доношење новог статута Војводине? Чему дељење Србије, овога што је од ње остало, на регионе у коме ће Рашка област (тзв. „Санџак“) бити јединствена регија? Како то да је оформљен „клуб пријатеља Санџака“ и ко контролише пословање ове организације?

Ко се то паметно досетио Сребренице, на сву нашу муку? Зар након свих страдања, претрпљених геноцида и злочина ми треба да признамо да смо оно што нисмо и да смо чинили највеће страхоте, које нам сви остали већ приписују? Морамо ли сами себи да прилепимо етикету „геноцидног народа“?

Желимо ли да наша деца и унуци носе обележје колективне кривице уз наш пристанак?

Да ли је то одговорна политика и брига за будуће нараштаје? Ко то жели да подиже децу у овако нестабилној држави која срља ка даљој дефрагментацији и страдањима?

Да ли је могуће у Србији постићи бар минимум политичког јединства око најважнијих питања? Како мислимо, овако разједињени, да опстанемо као целина?

„Србија је на највећем ступњу демократије у протеклих двадесет година“

Да ли нам је потребан улазак у ратни савез, савез који је ову земљу бомбардовао и починио страшне злочине под изговором „колатералне штете“? Савез који је акцију уништавања Србије назвао „Милосрдни анђео“? Уколико оставимо на страну емотивно расуђивање по овом питању, рационалност нам говори да није мудро сврставати се на једну страну. Нас се не тичу сукоби великих који су нам се већ сувише пута обили о главу. Исувише смо мали, небитни и разорени. Не треба нам срљање у ратне савезе против било које државе.

Уколико смо на највећем ступњу демократије, сумњам да ико има ишта против да се о овом питању организује референдум.

Шта тек рећи о независном судству? Каква је то правна држава са партијским надзором реизбора судија?

О пребијању једног од лидера опозиције, угрожавању слободе медија, запошљавању партијских кадрова, разним аферама да и не говоримо.



Држава и државник

Историја српске државности је пуна дисконтинуитета, те је на таквом тлу изузетно тешко изградити институције као обележје озбиљне демократске државе. Треба развејати заблуде о држави које постоје у нашем народу.

1. Држава је средство за остваривање слободе а не нешто туђе, наметнуто, нешто што нас ограничава и пљачка.

2. Држава ствара могућности, не сигурност. Држава није ентитет одвојен од нас – она даје, али и захтева. У питању је двосмеран однос – права и обавеза. У србији је уобичајено захтевати права а игнорисати обавезе.

3. Модерно грађанско друштво тражи учешће грађанина у политичком животу државе кроз слободно удруживање. Сваки грађанин који жели треба и да искаже своје мишљење о политичким процесима и перспективама државне политике. Апатија неће донети бољитак и у том случају нико није крив сем онога који не предузима ништа да такво стање промени.

4. Навикнути смо да држава финансира школовање, спроводи запошљавање на фиктивним радним местима у државним установама и предузећима и обезбеђује све за просечног грађанина, не тражећи ништа заузврат. Након пропасти комунистичке државе дошли смо у незавидну ситуацију која од нас тражи да реафирмишемо рад и способност као мерило успеха и вредности. Једном засвагда морамо да разумемо – мора се увести ред у државу и ставити тачка на дипломе без покрића, родбинске везе, корупцију и неактивност на послу.

5. Проневера државних пара није проневера државних пара и превара државе. То је проневера пара свих грађана Србије, ваших комшија, пријатеља, рођака.

6. Да би се спровела доследна политика, неопходан је консензус и политичар државничког калибра. Србима данас треба изразито мудар и способан државник који је у стању да Србију води путем националног и економског бољитка. Државника краси неколико кључних особина – храброст да се донесе одлука и прихвати одговорност, способност компромиса, визија, енергија, опрезност и смелост.

7. Неопходна је изградња институција и континуитет политике.

Државник мора да поседује интелектуални капацитет, одлучност, способност компромиса али и чврст став о основним питањима. Државник мора средства увек прилагођавати циљу зависно од међународних околности, а не обрнуто. Да би се таква политика спровела, политичке партије морају постићи бар минималан ниво компромиса око најважнијих питања, како се не би поновиле катастрофалне грешке које су нас и довеле у ову позицију. Тренутно се руководимо по принципу Хомера Симпсона („Ох .. молим вас, немојте ме појести, имам жену и децу ... поједите њих“).

Намa треба одговорна политика која се руководи интересима земље, политика која ће зауставити економско и национално пропадање државе и народа. Политика која ће нас избавити и подићи на ноге.

Многи наши преци дали су животе за отаџбину; неки на бојном пољу а неки на другим, не мање значајним. Када погледамо иза себе, видећемо велике ратнике и хероје, попут Обилића, Лазара, Карађорђа, Милоша Обреновића. Видећемо и велике писце попут Нушића, Андрића, Селимовића. Видећемо великог филозофа владику Његоша. Видећемо велике песнике, попут Шантића, Дучића, Ракића. Видећемо велике научнике попут Тесле, Пупина, Миланковића. Сви они нама служе на част.

Када погледамо испред себе, видимо само своје дело. Како будемо чинили, тако ће и нашим потомцима бити. Колико будемо успешни, толико ће нас потомци по добру спомињати.

Да бисмо опстали и успели, морамо превазићи два горућа проблема – неслогу и апатију.

Завршићу ово разматрање Гетеовом мишљу: "Никад не сме човек, нити народ, мислити да је дошао крај. Губитак поседа лако надокнадимо. За друге губитке нас утеши време. Само једно зло је неизлечиво – ако народ дигне руке од себе."

 

http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/neodgovorna-politika.html 


Национални идентитет Црногораца

Politički život — Аутор desnamisao @ 13:55

Пише: Борис Ђурашковић

 

 

 

Говорити о националном идентитету Црногораца данас није нимало лако. Не због тога што се о историји Црне Горе мало зна, већ зато што, док анализирамо о то питање, имамо две алтернативе. Прва је говорити истину. Друга је безумно и без размишљања прихватити догму владајућег режима и њихово фалсификовање историје. Ми ћемо овде ипак говорити истину. 


Црна Гора је у својој историји називана српском Спартом, Пијемонтом српског народа, српске круне драгим камењем, буктињом српске слободе...како су је називали најумнији и највиђенији Срби, попут Лазе Лазаревића, Алексе Шантића, Сима Матавуља, Бранка Радичевића и др. Та и таква Црна Гора, земља Светога Петра Цетињског и Светога Василија Острошког, земља чојства и јунаштва, храбрости и поштења, данас у највећој мери живи само у сећањима, књигама и причама. Та и таква Црна Гора, достојанствена и достојна поштовања, је престала да постоји након доласка комунистичког режима. Тада долази до покретања тзв. Црногорског питања, а нова нација је рођена 1.5.1945. након објављивања текста ''О Црногорском националном питању' 'у листу Борба, аутора Милована Ђиласа. Тим чином су комунисти само наставили оно сто су започели црногорске усташе Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија. Од тада до данашњег дана у континуитету у Црној Гори траје акција убијања душе и националне свести Црногораца. Тада су то радили комунисти, а данас њихови идеолошки слиједбеници, који се, додуше, јесу преобукли у нова одијела и заменили пароле, али је суштна остала иста. Та суштина се састоји у расрбљивању, стварању лажне нације, брисања колективног памћења и свијести. Начин рада је остао исти. Разорити народ у моралном, духовном и националном смислу, изазивајући раскол и поделе у становништву, спроводити атеизацију и аморализацију и као што је међу првима акцијама након Другог светског рата, новонастали режим прво кренуо у уништавање Цркве, као чувара националне свести, тако се и данас у њиховој борби највише напада Црква. Јер циљ је јасан-прво уништити народ у духовном смислу. А од духовног до биолошког убиства није велики размак.

Срби су у Црној Гори, уместо као државотворни народ, у јавном сервису (или боље рећи сервису партија на власти) често проглашавани као подстрекач вишедеценијског раздора, проповедници примитивизма и великосрпске милитанте политике у Црној Гори. И све то са јединим задатком-коначно стварање нове, црногорске нације, која нема ништа заједничко са српством. Такво фалсификовање историје наука, наравно, одбацује, али прихвата владајућа елита у Црној Гори, која те лажне историјске податке промовише кроз разне псеудорелигијске, паракултурне и квазинаучне организације. Такве организације, као сто су НВО Црногорска Православна Црква, Дукљанска академија наука и уметности, Матица црногорска...заправо су само разни услужни сервиси за различите потребе доминантног режима. Та самопроглашена интелектуална елита Црне Горе, ти исцељители наводног историјског слијепила, настављају да негују "повјесни" корен Црне Горе. Иако су ти људи чувари Дукљанске части и образа, у том прљавом послу не бирају средства и не презају чак ни од испирања мозга најмлађима. Још од малих ногу деца се у школама уче да не говоре српским, већ матерњим језиком, док се даље током школовања, нарочито из предмета историје, полако надахњују домољубивом мржњом према национално неосвјештеним дједовима.

Такво фалсификовање националног идентитета и касапљење историје заиста не познаје границе. То доказује и недавно откриће црногорског језика, што је борцима против "геноцидног Светосавља" дало још већи полет и снагу. Међутим, без обзира на њихову снагу, финансијску или политичку моћ коју тренутно имају, оно што они немају су истинити аргументи. Чињенице раде против њих.

Оно што њима смета јесте чињеница да су се на Општецрногорском збору 1742. године, на коме су присуствовали сви пунољетни Црногорци, написали писмо руској царици у коме се престављају као "синови Цркве Источне, који живе на српским земљама-Црној Гори, Приморју и Скендерији". Они затварају очи пред податком да се Владика Данило Петровић потписивао као "Владика цетињски, војвода српске земље". Лажни научници који тврде да је српство Црногорцима наметнуто од стране Србије, не знају или не желе да знају да је први српски национални програм настао управо на Цетињу, а написао га је Свети Петар Цетињски, који се позива на формирање Славено-српског царства, које би укључивало Црну Гору, Херцеговину, дјелове Далмације и Босне, а који би се након коначног ослобођења Србије ујединило у једну српску државу. Тај исти владика пред борбе на Мартинићима и Крусеву говори да у "нама српско срце куца и српска крв тече", а Црногорце назива "српским витезовима који нису вични своју постојбину остављати".

Дакле, српство у Црној Гори представља аутентичну националну мисао. 

Томе у прилог иде и Законик књаза Данила Петровића, где у парафу 92. стоји да "Иако у Црној Гори нема никакве друге народности до једино Српске и никакве друге вјероисповјести до православне источне, то ипак сваки иноплеменик и иновјерац може слободно да живи и иста права имати као сваки Црногорац или Брђанин". Из овога се недвосмислено види да Црногорци и Брђани припадају српскоме народу.

О српству Краља Николе Петровића не треба ни говорити, довољно је само поменути његову песму и химну Црне Горе "Онамо намо", у којој се говори о ослобођењу и уједињењу српства. У време његове владавине је спроведен и први попис становниства, у коме се 95% становништва изјаснило као Срби. Остало су били Албанци. Значи, овим данашњим националним Црногорцима су дједови били или Срби или Албанци. Трећег нема. Овај текст су завршити ријечима једног од највећег пјесника српског језика, Петром II Петровићем Његошем: 

''Име ми је Вјерољуб,

презиме ми Родољуб.

Црну Гору, родну груду,

камен паше одасвуду.

Српски пишем и зборим,

сваком громко говорим:

народност ми србинска

ум и душа славјанска''.

 


Право силе или право истине?

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:26

Пише: Милан Дамјанац

 







Знамо да се пред Међународним судом правде води процес за оцену легалности сецесије Космета, у којој учествује велики број земаља. Сам процес је оцењен као процес века, који ће имати значајне реперкусије по међународно право, односно, ово је преломни процес који ће доказати- постоји ли међународно право или не?


Насупрот правним аргументима против отцепљења јужне српске покрајине стоје аргументи који су далеко од правних аргумената. Између осталог, тврди се да су албанској мањини систематски кршена сва права од стране српске државе. У овом тексту ћу размотрити положај албанске мањине у Србији и упоредити га са положајем српске мањине у Албанији.

Албанци у Србији

Албанци су у Србији имали сва права изједначена са правима већинског народа, а у периоду СФРЈ и далеко већа од српских. Добили су аутономију на просторима на којима живе и сва права већинског народа на том подручју. Уз помоћ Републике формиран је Универзитет у Приштини, по броју студената један од најбројнијих, а након тога формирана је и Академија наука и уметности Косова. Косово је посебно у економском погледу радикално изменило свој лик. Косово постаје област највећег улагања Фонда за неразвијена подручја. Сасвим супротно од непријатељских парола о „бруталној експлоатацији” Косова од стране Србије и Југославије, мора се констатовати да је Косово највећи потрошач српских и југословенских средстава намењених развоју неразвијених, посебно до 1957, када је уведен систем „гарантованих инвестиција”, а поготову од 1965, када је формиран Фонд федерације за кредитирање бржег развоја привредно недовољно развијених република и аутономних покрајина. Тада су у неразвијене области сврстане СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Македонија и САП Косово. Косово је највише добијало: у раздобљу од 1966. до 1970. године - 30% средстава (Босна и Херцеговина тада само мало више - 30,7%, али Македонија 26,2% и Црна Гора 13,1%); у следећем раздобљу, 1971-1975, Косово је на првом месту са 33,3% према 32,4% Босни и Херцеговини, 22,9% Македонији, 11,4% Црној Гори; од 1976 до 1980 дато је Косову још више: 37% према 30,6% Босни и Херцеговини, 21,6% Македонији и 10,8% Црној Гори. Најзад, од 1981 до 1983 Косово добија око 42,62% према 27,87% за Босну и Херцеговину, 19,67% за Македонију и 9,84% за Црну Гору. Укупни износ од 1966 до 1980 године закључно, само из овог фонда федерације, износи за Косово (без прерачунавања по кључу инфлације) 39.319,7 милиона динара, а са средствима предвиђеним за период 1981-1983. године - 184.919,7 милиона динара (скоро 185 милијарди нових динара).

Инсистира се на националном кључу, који се примењује не само ригорозно него и неосновано, чак и на штету економских интереса покрајине. Систематски се спроводи национална смена кадрова и преузимање одговорних функција у политичким телима, управи и радним организацијама. Албанци се запошљавају далеко лакше него припадници српске националности. Димитрије Богдановић у својој „Књизи о Косову“ каже: „Албанска омладина изложена је правој плими националистичке индоктринације, а извесни јубилеји - као пет векова Скендербега - доводе извесне средине до ступња хистерије. У пропаганди против „великосрпског хегемонизма” прелази се на отворено антисрпски курс. Започиње кампања против службе заштите споменика српске културе, упоредо са покушајима подметања пожара или оштећивања тих споменика. Школовању српске деце стварају се непремостиве препреке, стручњаци српске народности физички се нападају, и у тој погромашкој атмосфери исељавање Срба и Црногораца почиње да добија карактер масовног бекства. Упоредо с тим, у дискусијама о реорганизацији југословенске федерације први пут се тада излази са захтевом да Косово добије статус републике, с позивом на национално начело. тј, на начело самоопредељења народа, и са аргументом бројности; исто тако, први пут се захтев за републиком Косово претвара и у захтев да се у тој новој републици уједине сви Албанци Југославије, што је отварало веома сложен проблем положаја у федерацији и интегритета не само Србије него и Македоније и Црне Горе... Извештај наводи масу разноврсних примера који илуструју ове притиске. Мучни су примери раздвајања и изолације па и малтретирања српске деце, а поготову хушкања албанске деце да нападају српску и црногорску децу или да чине штете суседима или јавним добрима. Пале се и уништавају усеви, пушта се стока у засаде и обрађене њиве, узурпира се земљиште, заграђују извори, пали летина, демолирају куће, нападају деца док чувају стоку; жене и женска омладина из страха од различитих малтретирања не смеју да одлазе на њиве ради обраде земље нити да излазе из својих дворишта. У примере најгрубље расне сегрегације спадају случајеви кад Срби и Црногорци морају да чекају да у продавницама последњи буду услужени, а дешавало се да не добију робу док је не затраже на албанском језику. Исто се догађало и у другим приликама, нпр. код државних и других органа (вађење докумената код органа управе, куповине путних карата итд.). Разуме се, најтежи су притисци убиства, раширенија у селима него у градовима.“

У периоду од 1990 до 1999 године албанска мањина је имала радио и телевизијске станице, и око 50 часописа и новина на свом језику. Законом су им гарантована сва људска, грађанска и национална права, друштвено организовање, култура, образовање, информисање, спортска и сва друга питања од значаја за очување националног идентитета. Имали су право да оснивају политичке партије са националним предзнаком и да равноправно учествују у политичком животу земље.

Срби у Албанији

Према подацима Албанске академије наука, 1485 године у северном делу Албаније, скадарској области, деведесет посто становништва чинили су Срби. Већ 1905 у околини Скадра живело је 250.000 Срба, а током Првог светског рата је више од стотину хиљада Срба избегло у Србију или Црну Гору. Након велике репресије над православним Србима, 1934 године долази до друге сеобе Срба из Албаније. У том периоду започела је албанизација Срба, њихова присилна асимилација. Срушене су скоро све православне цркве, а оне које нису, претворене су у џамије. Близу хиљаду православних цркава је срушено. Данас у Албанији постоје само две српске православне цркве.

Након рушења цркава, српској националној мањини је забрањено коришћење својих имена и презимена, те су сва имена и презимена албанизована. Презимена која су се завршавала на ић, забрањена су. Забрањено је српско писмо, православни корени а тиме и сам национални идентитет. У Скадру и околини било је до 1934 године преко 20 школа на српском језику. Након 1934, забрањено је школовање на српском језику и укинуте су све српске образовне установе.

Каплан Буровић каже: „У народно-ослободилачкој борби албанског народа против итало-немачких фашистичких окупатора, српско-црногорска национална мањина је узела учешће уз прогресивне снаге албанског народа en bloc. Многи су од њих претворили своје куће у партизанске базе, а не мало њих је узело учешће и у ратним окршајима, са оружјем у руци, не само као обични партизани, већ и као руководиоци, у састав командујућег кадра Комунистичке партије Албаније и партизанских јединица. Они су под албанском заставом лили своју крв на све стране Албаније, за њено национално и друштвено ослобођење, без икаквих националистичких илузија. Многи од њих су положили и своје животе - за Албанију и албански народ, а са надом да ће им се после рата признати бар елементарна људска права и права националне мањине, онако како се то предвиђа и међународним законима о националним мањинама.“[1]

Касније, под влашћу Енвера Хоџе, појачан је притисак на преосталу српску мањину. Од 1990 године комплетан државни апарат спроводио је страшну репресију, те је тако Албанија готово остала без српске националне мањине. Они који се нису албанизовали носили су крајње понижавајућа презимена која на преводу на албански значе муљ, блато, прљавштину и тд. Док је комунистичка власт у Југославији дала сва права албанској мањини, дотле је комунистичка власт у Албанији укинула српску мањину.

Срби у Албанији скоро осам деценија немају ниједну своју образовну установу. Преостали Срби у Албанији живе некрштени, не венчавају се по православним обичајима, нити се по њима сахрањују.

До пада комунистичког режима, у Албанији је негирано постојање српске мањине. Званична Албанија и данас негира да у њој живи више од 1% припадника српске националне мањине. Срби у Албанији данас имају право да врате своја имена или презимена (не једно и друго), али уз намерно отежану и скупу процедуру која већи део становништва одбија. Званична Албанија још није пристала на демократски попис становништва, који би омогућио слободно национално и верско изјашњавање.

Сву озбиљност асимилације можемо најбоље видети ако обратимо пажњу на верски састав преостале српске мањине. Председник удружења српско-црногорске националне мањине је Павле Брајовић- Јакој, православац, његов сарадник Гезим Гјока, католик, а потпредседник Гани Мусмерај-муслиман. По националности, сви су Срби, без обзира на верске различитости, и ту, међу њима нема дилеме. У самом српском удружењу, највише је Срба католика а најмање Срба муслимана. Услед вишевековне репресије и асимилације, врло мало припадника српске мањине у Албанији још увек говори српски језик, а упркос томе, један део исте је сачувао свест о пореклу.

Дана 28. фебруара 2008. у Скадру је свечано обележен почетак рада школе српског језика, прве на територији Албаније, након читавих 73 године.

Закључак

Мислим да сам након ове упоредне анализе показао да, када би кршење људских права представљало аргумент за независност, много више разлога за сецесију би имала српска национална мањина у Албанији. Међутим, за разлику од албанске, српска национална мањина у Албанији никада није имала ни право на слободно изјашњавање, а камоли на аутономију. Не треба ни помињати Србе у Хрватској или Србе на северу Космета данас. Биће да „људска права“ не важе једнако за све.

Пошто овај аргумент једнако користе и припадници такозване „Друге Србије“, волео бих да аргументовано демантују моје тврдње. Међутим, питање је, да ли у свој својој слепој вери у тзв. људска права које брани „слободарски Запад“ има простора за истину?

Важно је само понављати научени след догађаја: Срби и Албанци живели су у слози и миру, а онда се појавио Слободан Милошевић, оличење зла, и извршио репресију над Албанцима. Зато Србија то треба да „плати“ територијом. Зар не?

У том случају, Србима би припало готово цело Балканско полуострво.



[1] http://www.moraca-rozafa.org/info/dopristo.html




Преузето са

http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/pravo-sile-ili-pravo-istine-q.html


Недоследна економска политика

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 19:54

Пише: Драган Марковић

 

 

 

 

Почетак 2010. године означио је бурни повратак националних тема у наше реформисане медије, које су до тада биле потпуно маргинализоване, као жртва на олтару наших евроатланских интеграција. Још једно забадање ножа у леђа од стране црногорског руководства успостављањем дипломатских односа са тзв.државом Косовом, Месићеви ратни планови о укидању Републике Српске, петиција 200 јавних личности којим се тражи референдум око питања чланства у НАТО, су само нека од актуелних тема. Тадићева иницијатива о скупштинским резолуцијама, којим би се злочин у Сребреници одвојио од свих других злочина у грађанском рату на простору СФРЈ, постала је још једна линија подела у српком друштву. Међутим, тема која већ месецима заокупља пажњу јавности су све бројнији и масовнији штрајкови у Србији, упркос самопрокламованој социјалној одговорности наше владе.

До почетка 2010. већина штрајкова се одвијала у приватизованим предузећима у којима нови власници нису испунили ни минумум преузетих обавеза. Радници су годинама без плата, осигурања, а да држава ништа није урадила да натера послодавце на пословање по закону и према потписаном  купо-продајном уговору. Раднички захтеви су били исплата заосталих плата, раскидање уговора о приватизацији, покретање производње. Иако су захтеви радника разумљиви, треба истаћи да је нека предузећа немогуће оспособити за производњу која може наћи купца на тржишту. Такође, постоје и системски пропусти у закону о приватизацији, који обезбеђује купце за успешне фабрике и за оне фабрике, којима се заправо купује српско тржиште, док предузећа у проблемима, од којих су неки били и гиганти, не проналази адеквтно решење. Оно што влади недостаје у овим штрајковима је један системски и конзистентан приступ, а не да се реагује и доносе решења од случаја до случаја, у зависности од организованости штрајкача, политичких или сличних интереса коалиције на власти, јер у таквој атмосфери нема поверења, нема дијалога и ствара се клима да се само штрајком, који се радикализује до самоповређивања, нешто може издејствовати за предузећа и сопствену егзиситенцију. Међутим,  Владино понашање је још штетније поводом  све гласнијих захтева за повећањем плата радника у јавним предузећима и јавном сектору. Зашто истичем кривицу Владе Србије? Почетком године, министар Динкић је најавио да ће у овој години бити повећане пензије и плате у јавном сектору, иако је свега неколико дана раније усвојен буџет који тако нешто не предвиђа!

Напротив, буџетом се планира да плате и пензије остану на истом нивоу. Поставља се питање способности и координације владиних планова, ако око тако важних питања министар мења мишљење после свега неколико дана? Затим је председник владе Цветковић истакао да је у 2010.години могућ раст плата и зарада, додавши услов да је за тако нешто ипак потребан већи раст производње. Да подсетим, влада је планирала да ће пораст БДП у овој години бити 1,5 %. Такве најаве о могућем повећању плата биле су веома неодговорне и популистичке и оне су један од главних криваца за најаву штрајкова. Такве најаве биле су сигнал синдикатима да истакну своје захтеве, јер ако Србија излази из кризе и биће повећања плата, због чега онда плате не би биле повећане и њима? Отпочео је штрајк у Термоелектрани Никола Тесла. После свега  неколико дана синдикат, пословодство ЕПС-а и министар Шкундрић су потписали протокол, који до данас изазива несугласице и контроверзе. Тиме је обећано месечно повећања плата у износу од око 7000 динара. То је била иницијална каписала да и сва друга јавна предузећа најаве штрајкове, у којима се по одлучности истиче захтев синдиката Телекома, а слично су истицали и синдикати медицинских радника, образовања, железничари и тд. Увидевши да повећање плата у јавном сектору води слому буџета, кроз превелико повећање расхода и дефицита, министри су се окупили код свеприсутног председника Тадића и истакли да неће бити повећања плата. Али шта ће бити са споразумом са синдикатом који је већ потписан?

Према сведочењу синдикалаца, око потписа министар Шкундрић се консултовао са премијером Цветковићем, који сада тврди да повећања неће бити. Оно што вређа здрав разум је објашњење да плате неће бити повећане из буџета, већ из добити ЕПС-а!? А губитак ЕПС-а је у 2008. био је око 25 милијарди динара, 2009. око 15 милијарди, а за 2010. годину(у којој ће се наводно делити добит) неки економисти предвиђају губитак од чак 30 милијарди динара! Друго објашњење је да ће плате бити финансиране из поскупљења струје, која јесте међу најнижима у Европи, али од тог повећања, новац треба да иде у одржавање мреже, инвестиције и изградњу нових постројења, а не у плате и потрошњу.

Треба истаћи и улогу ММФ. Познато је да је Србија са том институцијом потписала аранжман, који јој гарантује 2,9 милиијарди евра, али уз поштовање преузетих обавеза. А једна од њих је и замрзавање плата и пензија, буџетски дефицит до 4%, отпуштања и мере штедње у јавном сектору. Занимљиво је да су ових дана представници ММФ истакли да чак и ако буде раста БДП, он према договору не треба да иде у плате и пензије. Занимљиво је и стално Владино позивање на ММФ, јер се влада у одсусутву сопственог ауторитета и немогућности спровођења своје политике, позива на ММФ, при томе плашећи грађане да је споразум са ММФ питање опстанка српске економије. У оквиру бројних лутања и одустајања од договорених мера са ММФ-ом, да подсетим да су плате директорима у јавним предузећима (после 6 месеци замрзавања) враћене на ниво пре кризе и опет се мере стотинама хиљада динара. Такође, још једна од преузетих обавеза, о броју запослених у државној администрацији који ће добити отказ, такође се мења под притиском штрајкова, што се најбоље показало на примеру Геодетског завода и најављеном штрајку у Хидрометереолошком заводу.

Оно што је Влада пропустила да уради на самом почетку кризе, јесте да обезбеди консензус да су неке промене неопходне и да их је нужно спровести и договорити их са синдикатима, послодавцима, али и опозицијом. За успех стабилизације и реформе српске привреде важно је обезбеђење и економског кредибилитета, који се односи на ефикасност владе у имплементацији различитих мера. Ефикасност најгломазније Владе у Европи, са огромним бројем странака које учествују у њој, готово да је равна нули. Економска политика мора бити конзистентна што  подразумева стабилну и кредибилну политику која не одступа од политике која је планирана и најављена економским субјектима, а истакао сам неколико (а има их много више)примера у којима влада најављује, па одустаје од одређених мера и договора.

Сматрам да је ова Влада низом грешака изгубила кредибилитет, што је онемогућава да планира и реализује одговорну економску политику.


Од кога зависи?

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:29

Пише: Милош Станковић

 

 

 

 

 

На једном од најтужнијих и најсрамотнијих снимака из наше прошлости, немачка војска након априлског рата разоружава и уништава војну опрему југословенске војске. Међутим, немачки коментатор ову сцену описује као „предају српске војске“, иако нити зна нити може да зна има ли међу тим заробљеницима и Хрвата или Словенаца. Слично томе, пре пар дана гледамо на телевизији снимак групе која кидише на америчку амбасаду и чујемо коментар да је реч о екстремним десничарима и навијачима, који пред сваки свој рушилачки поход добијају благослов од Цркве. Несумњиво, реч је о Српској православној цркви, а насилници и хулигани су сви до једног православни Срби, иако је можда у тој групи било и оних који су друге националности и вероисповести, а у који у америчкој амбасади виде исто оно што и они који на њу кидишу у Африци, Азији, па и Европи.

„Србија нема чему да се нада, за Србију неће бити милости“! – још увек одзвања Србијом ехо судбоносних речи Јосипа Броза изговорених 1944. године. Ни неколико пута, по речима Феликса Каница, потпуно празна Србија, ни свака друга мушка глава из Првог светског рата, ни 100 Срба за убијеног а 50 за једног рањеног Немца, ни Јасеновац, ни Јадовно, ни Корићка јама, ни масовне ратне и послератне гробнице, ни „Олуја“, ни „Бљесак“, ни крвави братоубилачки рат нису довољни! Србија још постоји, Србију још треба понижавати, Србији треба дефинитивно поломити кичму, Србију треба духовно и морално бесповратно убогаљити, јер како рече Ненад Прокић, „демократија ће ући у Србију са Србима или без њих“!

И тако, на почетку 21. века, Србијом се шири задах баварских пивница, а повампирене хабзуршке и коминтерновске авети исколачених и закрвављених очију и запенушалих уста позивају на нове прогоне, распирују мржњу, продубљују поделе, и то све у име демократије и светлије будућности! Јер они, културтрегери, они су 1914. вешали, клали и палили по Мачви и Подрињу да ослободе Србију припростих опанчара и свињарских трговаца. Они су на дан васкрснућа сина Божјег бомбардовали Београд. Они су „Милосрдним анђелом“ 78 дана „благосиљали“ Србију и Црну Гору смрћу, сузама и патњом.

Јер у том демократском свету који креирају „користољубиви идеалисти“, „унајмљени браниоци врлина“ и „професионални арбитри праведног“ кривична пријава је исто што и правоснажна осуда, осумњичени је исто што и осуђени, а за осуђеног не постоји рехабилитација. У том „врлом новом свету“ у који само што нисмо закорачили, слобода медија значи да медиј и оптужује и да суди и да пресуђује, у том друштву благостања медиј оцењује чија су људска права и слободе вредна поштовања а чија нису. У том „усрећитељском поретку“ су чланови неких националних група неонацисти, а чланови других група који се у нацистичким униформама окупљају традиционалисти. У њему се негодује јер је у Србији много Срба изабрано на правосудне функције. Јер, „нова демократија“ није владавина мањине у име и за рачун већине, него беспоговорна владавина мањине над већином, мањине која је саму себе одабрала и прогласила елитом. У њој право на различитост постоји само ако сте идентични онима који процењују која је различитост допуштена, а која није. Јер медију који емтује Великог брата, није страно да се понаша као Велики брат.

Од ње, од те мањине зависи. Од ње зависи да ли ће разбијени прозори на три београдске зграде бити већи скандал од двоипомесечног рушења целе Србије, од ње зависи да ли ће запаљена и похарана Скупштина бити јуначко дело, а запаљена кућа без прозора злочин без преседана. Од ње зависи да ли ће фотомонтажа једне зграде у пламену болети много више или само мало више од свих спаљених, порушених и уништених средњевековних манастира на Косову и Метохији. Од ње зависи да ли ће изложба у српској престоници и у част и зарад глорификације доказаног шиптарског крвника бити „изложба радова савремених уметника из Приштине“, а „жута кућа“...Ма, далеко јој кућа, нека „о жутој кући“ брине онај у чијој је кући.
И ко онда каже да сте ви Срби победили, ко каже да сте својим врхунским моралом и вредностима и невиним жртвама у Великим ратовима стекли симпатије целога света? Ко каже да сте ви били на страни савезника у Великим ратовима, ко се још сећа да сте свагда и свукуда устајали против дрских тирана? – церекају се авети црно-жуте монархије у лице потомцима њихових победилаца. Знају они што емитују Великог брата да велики брат може кад затреба и да прештампа старе новине и књиге, да може Велики брат и да промени историју кад може људску свест.

Па, МОЖЕ ЛИ? СМЕ ЛИ? Сме ли хришћанска љубав и истина да устукне пред насиљем и лажи? Сме ли кроткост и правдољубивост да поклекне пред бахатошћу и идеалима „селективних хуманиста“? Сме ли духовна и морална снага да се уруши пред снагом новца? Овога пута од нас зависи!


Приватизација јавних предузећа у Србији

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 00:52

Пише: Драган Марковић 

 

 

 

 

Један од повода за писање на ову тему је актуелно обећање о „добијању бесплатних акција које ће вредети 1000 евра“ . Грађани ће према најавама наредних дана добити потврду о власништву над пет акција НИС-а (укупне номиналне вредности од 2500 динара) и 1700 динара, од новца који се у процесу приватизације од 2001. године слио у посебан фонд – приватизaциони регистар. О каквој је обмани реч, већини грађана је сада (ваљда) јасно, па ћу ја писати о приватизицији јавних предузећа као најзначајнијем економском процесу у српској транзицији.

Већина јавних предузећа у Србији су почетком 1990. године били веома респектабилни системи, док су данас углавном велики губиташи који послују са застарелом опремом, вишком запослених и са ценама које не покривају ни трошкове пословања. Највећи проблеми са којима се сусрећу наша јавна предузећа су застарелост опреме, вишак запослених, неефикасност, партијско управљање… Њихово реструктуирање је посебно питање и тиме се у овом раду нећу бавити. У Србији 2009. године послује 17 јавних предузећа, која су основала Република и АП Војводина и то су Електропривреда Србије, Електромреже Србије, ПЕУ Ресавица, НИС, Србијагас, Транснафта, Железнице Србије, ЈАТ, Аеродром "Никола Тесла", Путеви Србије, ПТТ саобраћаја "Србија", АД "Телеком Србија", Скијалишта Србије, Србијашуме, Војводинашуме, Србијаводе и Воде Војводине. Поред њих постоје и јавна-комунална предузећа која оснивају јединице локалне самоуправе зарад обављања комуналних послова на нивоу општине, а којих је oко 550. Треба истаћи и разлику између државних и јавних предузећа која се код шире јавности некад мешају. Јавна предузећа обављају привредну делатност од јавног интереса, а која су по делатности дефинисана Законом о јавним предузећима или другим, сродним законом или актом, док су државна она предузећа која су у власништву државе, без обзира на то којом се делатношћу баве. Најбитнија карактеристика јавних предузећа је производња и дистрибуција есенцијалних добара и функционисање у јавном интересу.

Постоји мноштво аргумената из економске теорије који се помињу поводом формирања јавних предузећа и ја ћу навести неке. Аргумент у прилог оснивању јавних предузећа у јавном власништву је недовољна ефикасност тржишног механизма у обезбеђивању јавних добара. Приватна иницијатива се слабо испољава у овом подручју делатности. Потребна су значајна иницијална улагања, посебно када је реч о инфраструктурним делатностима. Aргумент у прилог оснивању јавних предузећа јесте постојање привредних грана које имају карактеристике природног монопола. У природне монополе се убрајају електропривреда, железница, водопривреда, дистрибуција природног гаса… Заједничко својство ових делатности је неопходност великих улагања. Да би при релативно ниском нивоу цена остварила довољан износ прихода за покриће високих трошкова пословања, појединачна предузећа у овим привредним гранама морају имати велики број корисника својих производа и услуга. Стога је нерационално постојање већег броја предузећа која задовољавају исте потребе, јер онда ниједно од њих није довољно велико да ужива ефекте економије обима. Економија обима представља уштеду и смањење трошкова услед пораста обима производње. Зато је економски нерационално било какво решење осим монопола, али је боље да то буду јавно контролисани монополи, него приватни монополи, где би приватник био вођен искључиво профитом.

Следећи аргумент за постојање јавних предузећа је могућност вођења економске политике, јер се управљањем јавним предузећима може утицати на решавање проблема целе привреде. Зато се јавним предузећима приписују и шири социјални циљеви као што су отварање нових радних места или спречавање раста незапослености. Такође, и одбрамбени разлози и производња у војној и наменској индустрији могу бити оправдање за оснивање јавних предузећа. Питање приватизације овог сектора је од великог значаја за привреду Србије и њене грађане јер јавна предузећа имају огроман значај у Србији, који произилази из неколико основних чињеница:

1. Из самих делатности у којима су она основана. Већ сам истакао да су то делатности од виталног значаја, попут телекомуникација, железница, енергетика, низ комуналних служби, водопривреда, шумарство… Очигледно је да су то услуге и производи који су од суштинског значаја за становништво, па је њихово обезбеђивање по прихватљивим ценама неопходно за нормалан живот. За подмирење тих услуга често нема алтернативног начина, јер је већина јавних предузећа или у монополском или макар у доминантном положају на тржишту.

2. Из снаге и величина јавних предузећа. Број запослених у јавним предузећима је око 9 одсто од укупно запослених, укупан приход био је око 14 одсто, а губитак чак 40 одсто укупних губитака у привреди Србије. Као показатељ њихове величине навешћу и пример ЕПС-а у ком ради 35000 радника, који на инфлацију и раст производње утиче са чак 10 одсто (када се повећа цена струје за 10 одсто, инфлација расте за 1 одсто, а слично је и са растом производње).

3. Услуге јавних предузећа су неизбежан и значајан инпут за сва друга предузећа, па је јасно да контрола над јавним предузећима обезбеђује контролу и над целокупном привредом једне земље.

Приватизација представља процес промене власништва из друштвеног и државног, односно јавног власништва у приватно. Постоје различити модели приватизације, а и Србија их је неколико променила. Сваки од модела има низ својих посебности, предности и мана, али ја ћу их само набројати, а детаљније анализирати пожељан модел приватизације јавних предузећа. Модели приватизације су инсајдерска (интерна) приватизација, (која је у Србији била на снази до 2001) у којој највећи део акција припада радницима фирми које се приватизују. Затим масовна, ваучерска приватизације где највећи део власништва компанија припада свим грађанима и модел већинске продаје (који је у Србији важећи од 2001) када се продаје већински део капитала путем тендера или аукције.

У Србији је извршена продаја два веома вредна јавна предузећа (највреднијих након ЕПС-а) и укратко ћу подсетити на начин на који је то извршено. Приватизација Телекома Србије остварена је 1997. преко Фонда за развој. Продајом 49 одсто Телекома италијанско-грчком конзорцијуму добијено је укупно 1,717 милијарди марака. Ова средства су уплаћена у три транше и посредством Фонда за развој у целини распоређена. Међутим, никада није поднет прецизан извештај колико је тачно новца добијено и како је потрошен. У Телекому је било и повратних процеса, подржављења имовине, када је децембра 2002. године држава Србија откупила део власништва италијанског партнера, што значи да је Србија сада власник 80 одсто капитала, а грчка компанија ОТЕ је власник 20 одсто.

Приватизација Нафтне индустрије Србије (НИС) дуго је била једна од најактуелнијих тема у нашој јавности. Овај процес је праћен и променама модела према ком ће се извршити приватизација, јер је дошло до преговора о гасно-нафтном аранжману са Руском Федерацијом, односно Гаспромњефтом. Упркос снажном лобију који се противио овом споразуму, почетком 2008. године потписан је Меморандум, а у децембру 2008 потписан је уговор о продаји 51 одсто НИС-а, као и споразуми о изградњи гасовода и складишта гаса. За 51 одсто капитала НИС-а Србија је добила 400 милиона евра, уз обавезу модернизације НИС-а у износу од најмање 500 милиона евра. Од 1. јануара 2009. овом компанијом управља Гаспромњефт.

Сматрам да приватизацију јавних предузећа треба извршити по следећем моделу:

1. Задржавање већинског власништва државе у износу од 51 одсто. Задржавање већинског власништва државе сматрам неопходним због свега наведеног у раду, а везано за њихову важност и могућности за утицај на целокупни привредни развој.

2. Продаје дела капитала у износу од 19 одсто. Продаја дела капитала је неопходна, јер су овим предузећима потребне велике инвестиције. Продајом дела компаније дошло би се до новца, који се може усмерити у развој компаније или за неке друге инфраструктурне пројекте, али никако тај новац не треба да иде у буџет, у потрошњу, као што је сада случај. Улазак великих инвеститора допринео би развоју компанија, донео би нове технологије, али и подигао реjтинг земље на листама које мере карактеристике земаља и њихову привлачност за инвестиције. Продаја 19 одсто капитала би могла на неки начин бити и модификована у случају великих „гринфилд пројеката“ који подразумевају изградњу потпуно нове инфраструктуре и постројења од стране приватног инвеститора или заједничка улагања приватног и јавног сектора. Тада би инвеститор кроз изградњу нових постројења постао власник дела компаније, али овај процес тражи потпуну отвореност поступка, веома прецизне уговоре и реалну процену вредности инвестиције, али и саме компаније.

3. Бесплатне поделе акција грађанима који у процесу приватизације нису добили акције (15 одсто) и запосленима, бившим запосленима и пензионерима јавних предузећа (15 одсто). Ову ставку сматрам неопходном због обезбеђивања минимума праведности процеса приватизације, јер би на овај начин највећи број грађана дошао до акција вредних компанија и обезбедила би се макар минимална социјална сигурност. Ово би имало и низ позитивних пропратних ефеката, јер би се допринело развоју берзе и тржишта капитала, власници акција би постали обучени и за друге трансакције на берзи, а постали би заинтересовани и за судбину предузећа и осећали би већу лојалност према тим компанијама.

Још једном да нагласим да је овде реч само о јавним предузећима које оснива Република Србија или аутономне покрајине. За локална-комунална предузећа треба применити модел продаје стратешком партнеру, али у износу до максимум 50 одсто власништва. Мислим да је важно да новац од продаје тих локалних-комуналних предузећа, као и преостали део капитала, припадне локалној самоуправи, које би тај новац могле користити искључиво за инфраструктурне пројекте значајне за ту средину. На самом крају треба истаћи да уз процес приватизације на овај начин треба извршити потпуну деполитизацију у јавним предузећима, која се сада сматрају партијским пленом, конкурсом изабрати људе на руководећа места, који би били вредновани према резултатима. Наравно, целокупан процес приватизације би био потпуно јаван, праћен од најшире, али и од стручне јавности и сви би имали могућност да прате услове под којима се тендери расписују и понуде који би пристигле.

Мислим да предвиђени модел обезбеђује одређену (додуше недовољну имајући у виду нашу економску ситуацију) количину новца, обезбеђује инвестиције, социјалну сигурност и праведност. Али што је можда и најважније, оставља могућност држави да води развојну политику тиме што јој основне полуге економске моћи неће измигољити из руку, чиме се обезбеђује економска, социјална, па и безбедносна сигурност земље. Важно је нагласити да је овај процес пред нама и да у великој мери од грађана и њиховог избора зависи на који начин ће бити спроведен.

 

 

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/privatizacija-javnih-preduzeca-u-srbiji.html 


МЕДИЈСКА ДЕМОКРАТСКА ФАЛИНКА

Politički život — Аутор desnamisao @ 00:49

Пише: Дарко Панић

 

 

 

      Не тако давни иступи појединих опозиционих политичких странака (политички перформанс СНС-а и саопштење ДСС-а са сличним, готово истим призвуком) по питању политичког једноумља у медијима Србије и “баражна ватра“ испаљена по уређивачкој политици јавног сервиса ставили су у центар размишљања једну тему за чије постулате се мислило да су неупитни у постоктобарској Србији. Реч је о теми демократског медијског извештавања чији су постулати: објективно и непристрасно информисање, критичко и истраживачко новинарство и адекватна медијска заступљеност опозиционих странака и групација. Термин “групација“ у овом контексту је од изузетног значаја. Под њим се подразумева активност НВО сектора чији је подтекст политички а присташство препознатљиво. Чак и летимичан поглед на кампању за последње парламентарне изборе казује да је, збирно узевши, медијска испраћеност данас водеће владајуће странке и њених НВО сателита била двоструко већа у поређењу са осталим опцијама.

Да бисмо одређени чин могли да назовемо изборним нужно је да имамо у понуди барем две програмски различите опције. Да би услови за наше опредељивање били названи демократским неопходно је да будемо обавештени о ставовима и деловању кључних политичких актера. Пошто је у политичком процесу савремених друштава на делу перманентна изборна кампања, демократска медијска политика захтева и трајну реализацију поменутих постулата. С обзиром на недовољну функционалну писменост, скрајнутост и занемарљивост радија као средства информисања као и коришћење интернета које је у нас, због материјалног статуса већине грађана, још увек привилегија (и чињенице да се интернет користи махом за забаву и евентуално преузимање културних садржаја), телевизија је инструмент од пресудног значаја за обликовање политичких опредељења грађана. Не подцењујући значај локалних телевизијских станица, ноторна је чињеница да телевизије са националном фреквенцијом имају највећу гледаност и највећи утицај. Анализирајући принципе објективности, критичности и адекватне заступљености ставова различитих од владајућих у домаћем телевизијском програмском садржају стиче се утисак да су медији у Србији све удаљенији од демократије. Принципи једног (опозиционог) времена престали су да буду водиље у другом (владајућем) времену.

Ако пажњу усмеримо на ударне информативне емисије већине националних комерцијалних телевизија приметићемо да се догађаји које не афримишу владајућу структуру или прећуткују или недовољно опширно с обзиром на значај помињу у другом делу вести (статут Војводине, раднички протести, покушај увођења царина на косовском административном прелазу, хапшење власника медија). Не постоји нити једна друштвено или политички проблематична тема која би била отворена по узору на најбоље традиције истраживачког новинарства. Као да је Србија земља у којој су сва круцијална државна и друштвена питања повољно решена те грађанству остаје да се бави темама, примерице, ко је шта коме рекао у различитим ријалити шоу програмима. Можда су “Велики Брат“ или “Фарма“ најбоље сведочанство медијског прихватања принципа аполитичности на нечију “топлу“ препоруку. Када су у питању тзв. политичке ток-шоу емисије, следеће телевизијске куће немају садржај овога типа: ТВ Пинк, ТВ Фоx и ТВ Авала (од којих су прве две у врху гледаности), тако да се глас опозиције и продуктивна политичка расправа, ван скупштинских преноса, ретко и тешко може чути. Изузетак је ТВ Б92 са неколико релевантних емисија у поменутом смислу. Ипак, проблем који демократија има са овом кућом је чињеница да се њени водитељи чак и не труде да сакрију своју пристрасност и наклоност поједином учеснику расправе и његовим ставовима.

Ударна информативна емисија јавног сервиса готово и да се не разликује од својих комерцијалних пандана (изостанак критичног тона, забашуривање по власт нелагодних тема, активности опозиције у медијској сенци). Како на комерцијалним медијима тако и на РТС-у гостовање посленика власти у prime тиму је уобичајено а присуство представника опозиције тек изузетак. Ситуација је нешто боља у погледу емисија политичко – дебатног садржаја (“Упитник“, “Око“, “Да, можда, не“) на јавном сервису. Ако је РТС у служби народа онда заједно са народом има обавезу да контролише поступке власти. Узимајући демократску праксу у обзир, обавеза је јавног сервиса да чак и форсира опозиционе странке јер позиција, обављањем државничких послова, иначе обезбеђује себи доминантан медијски простор.

Одсуство медијског притиска на власт на темама од најдубљег интереса грађана и јавности у директној је супротности са демократским принципима. Таквим поступањем медији чине “медвеђу услугу“ грађанству. Данашња опозиција, пак, по евентуалном доласку на власт, може пожелети да узврати истом мером својим политичким противницима. Негативан медијски третман опозиције може постати преседан који неумитно води у зачарани круг реваншизма. Онемогућавање здраве политичке дебате и сучељавања мишљења, самим тим и политичке едукације, залог је трајног држања грађана далеко од политичког пунолетства.

 

 

http://www.css.org.rs/pogledi/ 


Важно обавештење

Generalna — Аутор desnamisao @ 20:29

Електронски часопис "Десна Мисао" од 31.12.2009 године званично гласило невладине организације Центар за српске студије ЦСС.

http://www.css.org.rs/

 

 

Центар за српске студије ЦСС је удружење грађана основано са циљем продубљивања сазнања о националној политичкој и културној прошлости ради бољег сагледавања садашњости и здравог трасирања будућности.

Центар је осмишљен од стране дипломираних политиколога, правника и академаца факултета друштвених наука незадовољних статусом који домаћа историја, култура и политичка мисао има, како међу формалним и неформалним облицима образовања, тако и у ширим друштвеним круговима и средствима информисања.

Спасавањем од заборава најзначајнијих имена српске историје и културе, промоцијом националних достигнућа у свим областима друштвеног живота Центар за српске студије ЦСС жели да, свим својим снагама, допринесе формирању и едукацији омладинске интелектуалне елите. Црпећи на врелу историје позитивне примере и праксу својих претходника, будући креатори националне друштвене и политичке збиље наћи ће најбоље одговоре за проблеме нашег друштва.

Окренути богатом националном наслеђу, намерни смо да истражимо и анализирамо сва питања и недоумице са којима се суочава савремена Србија бивајући активни учесници у свеопштем развоју земље.

Центар за српске студије ЦСС жели да буде неизоставна карика тог процеса.


Прикључите се!

http://www.css.org.rs/



Са поштовањем,

уредништво Десне Мисли

 

 

 

http://desnamisao.blog.rs/


СВЕТСКА ЕКОНОМСКА КРИЗА КАО ПРОПАГАНДНА ШАНСА

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 15:14

Пише: Драган Марковић




 

Октобра 2008. године свет је већ увелико захватила финансијска криза, која је затим прерасла и у економску кризу, али са наших „еврореформисаних медија“ имали смо оптимистичка уверавања да је криза наша развојна шанса! У то су нас уверавали Божидар Ђелић и Млађан Динкић, али се често прећуткује да је слично тврдио и председник Тадић. Криза је заиста постала шанса, али не развојна, како су говорили, већ пропагандна шанса, коју је ова власт оберучке прихватила. Тај појам означава пребацивање сваке врсте одговорности са домаћих актера, пре свега Владе Србије, на светску економску кризу, која је узрок свих наших економских недаћа. Зато ћу у тексту покушати да прикажем неке економске показатеље од којих су неки условљени и светском економском кризом, али и већину који се истом не могу оправдати.

На почетку треба истаћи неке основне економске показатеље, који су заиста поражавајући. Буџетски дефицит је достигао 104 милијарде динара, пад индустријске производње је 14%, пад извоза је 27%, 70 000 привредних субјекта је у блокади, број незапослених и штрајкова се повећава. Шта тек рећи за неиспуњена обећања о акцијама које ће вредети 1000 евра, производњи 300 000 аутомобила у Крагујевцу, пензијама које су на нивоу од 70% износа просечне плате? Вероватно већ замишљате наше министре како говоре да је то последица светске кризе која је највећа криза светских размера коју смо имали прилике да доживимо, како ту кризу нико није могао да предвиди, како Влада чини све што може итд. Као последица оваквих изговора, криза је постала пропагандна шанса, односно покушај покрића за све неуспехе.

Овако лоши показатељи и неиспуњена обећања су наравно делимично узроковани и светском економском кризом. Међутим, никако се не смеју занемарити закаснеле мере Владе Србије, лоше процене и планирање расхода и прихода, која се огледају кроз два ребаланса буџета, задуживања која попуњавају буџетски дефицит или линерано повећање пензија од 10%, које је врло брзо обезвређено падом вредности динара и инфлацијом. Ово су само неки од економских бисера „социјално одговорне владе“.
Али постоје мерила и листе која прате све земље, те се домаће власти не могу правдати светском кризом, јер је криза захватила све земље. Можда је баш због тога, овај податак прошао прилично незапажено у медијима, који су под великим утицајем власти. Реч је о паду који је Србија доживела на Глобалној листи конкурентности. Треба написати неколико реченица о овој листи.

Институције које прописују методологију праћења конкурентности, уводе појам „Глобални индекс конкурентности“ 2004. године и он је тада обухватао 9 компоненти, а 2007. године се проширује на 12 компоненти. Неке од тих компоненти су: институције, инфраструктура, макроекономска стабилност, здравствено и основно образовање, ефикасност тржишта роба и рада и тд. Јасно се види да индекс конкурентности заправо представља пресек стања економије једне земље, али и шире од тога, имајући у виду обухват области које се прате. Треба истаћи да је Србија 2008. године била на 85. позицији са просечном оценом 3,9, а 2009.године Србија је пала на 93. позицију са просечном оценом 3.8. Треба истаћи да су на листи 133 земље, а да се оцене крећу у распону од 1 до 7, и да је пад од 8 места заиста значајан! Овај извештај је веома мало коментарисан и заиста би било занимљиво чути да ли би се наша власт и овде по навици правдала светском кризом, иако је јасно да пад на листи нема никакве везе са светском кризом.

Међутим, мислим да нашим невољама овде није крај, јер процењујем да ће следећи извештај и наше назадовање на тој листи бити још већи. Покушаћу да предвидим како ће се Србија котирати на Глобалној листи конкурентности 2010. године, а на основу економских кратања у 2009. години. У оквиру компоненте макроекономска стабилност треба истаћи да постоји 5 индикатора, а да је један од њих инфлација. Инфлација ће у Србији у 2009. години највероватније бити 7,5% , а 2008. године инфлација је била 8,6%. То је благо побољшање и показатељ да је инфлација ипак стабилизована, али она је и даље највиша у региону. Важно је истаћи да у условима светске економске кризе, која је утицала на велики пад тражње за робама и услугама, већина земаља има знатно ниже инфлације од предвиђених. Имајући на уму да је листа заправо такмичење са другим земљама, наш веома благи напредак ће заправо представљати пад јер ће друге земље услед већ објашњеног утицаја светске кризе на овој листи имати много нижу инфлацију од наше.

Следећи индикатор у оквиру компоненте макроекономске стабилности је ниво јавног дуга и у овој области предвиђам значајан пад на листи, пре свега због нивоа спољне задужености Србије, односно због темпа његовог раста. Србија је 2008. године на листи била 65. и тада је ниво задужености био 26% бруто националног производа, а сада је ниво задужености достигао 32%. Подсетићу да је 2007.године Србија вратила све кредите ММФу, а да је у 2009. потписан споразум са ММФ којима се Србија задужује са 2,9 милијарди евра. Имајући у виду најављени кредит од Руске Федерације у износу од око 800 милиона долара, кредит Народне Републике Кине од око 200 милиона долара и низа кредита,који служе и за изградњу инфраструктуре, али и попуњавање буџетског дефицита, даљи пад на листи је неминован. Иако критеријуми из Мастрихта за чланство у Европској монетарној унији дефинишу максималан ниво задужености на нивоу 60%, за Србију би ниво већ од 40% био веома опасан и због слабости привреде, али и унутрашњег дуга који је у порасту због издавања трезорских записа и задуживања државе на домаћем тржишту капитала, обевезама према ПИО Фонду који се субвенционише са око 40%... Нажалост, Влада не размишља превише о томе како ће кредити бити враћени и не увиђа опасност од овог неконтролисаног задуживања и погубности дужничке кризе.

Истакао бих и једну позитивну ствар која је урађена, иако се бојим да ће она остати “мртво слово на папиру“. Реч је о Закону о заштити конкуренције који је донет у јулу 2009. У оквиру компоненте Ефикасност тржишта роба, који анализира питање конкуренције, монопола, брзине оснивања фирми, царинских ограничења и још 10 индикатора, Србија има најнижу сопствену позицију и налази се као 112. на листи. Веома лоша позиција је и очекивана, јер је питање монопола један од кључних проблема наше привреде. Већина јавних предузећа је у монополском положају, постоји низ области (трговина, млекарска индустрија и друге) у којима постоје монополисти и доминатни актери на тржишту. Нови Закон о заштити конкуренције омогућава знатно већа овлашћења Комисији за заштиту конкуренције. Комисија је и до сада постојала у закону, али са знатно мањим овлашћењима, уз илустративан пример њене немоћи- за време њеног постојања није кажњен ниједан учесник за тржишту. Наравно да ће пре свега примена овог закона утицати на напредак Србије, али и само његово доношење са знатно квалитетнијим решењима ће омогућити напредак Србији у оквиру ове компоненте на којој је веома лоше позиционирана.

Јасно је да на обмањивању и маркетингу којима је власт веома склона не може да се гради реална политика и зато ћу истаћи предлоге које треба спровести како би се криза превладала и како би се по њеном завршетку кренуло путем развоја, а не игнорисала и користила у пропагандне сврхе. Неопходно је да креатори економске политике јасно дефинишу приоритете и области у којима Србија може да буде конкурентна и где су јој највећи потенцијали. Сматрам да су то три области-пољопривреда и на њу наслоњена прерађивачка индустрија, грађевинарство и енергетика.

1. Од пољопривреде живи велики број људи и она је једина остварила суфицит у спољној трговини,а производња здраве хране представља будућност, јер је све већа тражња за њом на светском тржишту.
2. Грађевинарство је веома значајна привредна грана, која може да упосли велики број људи (посебно висока градња), она упошљава и низ пратећих области. Посебно је важно да ту имамо проверене стручњаке и фирме, па би уложени новац највећим делом остајао у Србији, јер би на тендерима могле да побеђују домаће фирме са домаћим материјалима.
3. Трећа област којој треба придати велику пажњу је енегерика. Сведоци смо да битка за енергенте постаје глобално питање и једно је од најзначајних питања светске економије и политике. Србија је у овој области потписала стратешки уговор о изградњи великог гасовода Јужни ток и сигурно ће том реализацијом стећи енергетеку стабилност и могућност развоја низа привредних области засоване на гасу као енергенту.

Реална политика се гради на реалним проценама и предлозима, а не на маркетингу и игнорисању проблема.


Политички нихилизам и српски национални идентитет

Kolumna — Аутор desnamisao @ 22:59

Пише: Милан Дамјанац




     Покушаћу да размотрим везу између нихилизма као таквог, политичке филозофије и српског националног идентитета. Нихилизам бисмо могли разумети као одсуство смисла; то је поглед на свет и људску егзистенцију као феномен без икакве сврхе, значења или разумљиве истине. 

Лишеност смисла

 

Могло би се рећи да модеран човек болује од бесмисла или претеране слободе да се бира ништа. Слобода се свела на избор понуђених истина лишених сваког садржаја, односно избор понуђеног ништавила, слободе да се између ништавила и ништавила изабере. Оваква слобода произвела је осећање усамљености, депресије, анксиозности. Однос сигурности и слободе су две кључне психолошке константе које ћу узети у разматрање. Потреба за сигурношћу и потреба за слободом могу доћи у отворену колизију. Човек је биће зависности које увек зависи од некога или нечега. Одузети му сигурност у име слободе произвело је подсвесну жељу за одбацивањем исте. Човеков отворени фронт против природе, његова жеља за превазилажењем и самопревазилажењем отворила је ново питање- није ли и човек превазиђен? Није ли и човек нешто што се треба превазићи?

Човек је тиме успео да разори смисао превазилажења. Нихилизам сада захтева превредновање постојећих вредности и самопревазилажење. Сам смисао живота постаје живот сам, пуко преживљавање уз уживање, што производи незајажљиву жељу за успехом, такмичењем и победом. Награда би била лагодан живот који значи одсуство бола. Све већи стрес и депресија представља искључив одговор на страх који се преко медија намеће. Он је двострук- страх да се не осећа физички бол, да се не живи живот лишен уживања, и страх да се не остане сам са собом, пошто би то значило суочавање са сопственим Ја.

Уколико се не прихвате друштвено наметнути услови чека нас сиромаштво, беда, бол. Модеран, западни човек се више боји боли него смрти. Продаја средстава за умирење достигла је рекордну стопу.

Истина је у постмодерни, коначно сахрањена, а остале су само интерпретације. Етички судови су претворени у прах, а религија разобличена.

Нихилизам у политици



Нихилизам је посебне последице оставио на политичком терену. Све модерне идеологије тоталитарног и неототалитарног типа засноване су на интерпретацији света након нихилистичког искуства. Право да се буде друкчији у либералном систему вредности заправо је право да се не буде у праву ни око чега. Ја могу да мислим једно, Ти друго, али у основи обоје имамо право да мислимо, те је и сама истина конструкција. Стога је и сама чињеничка историја ништа друго до конструкција, или опис верзије догађаја о којој смо се договорили. Јасније речено- победници пишу историју. Не постоји објективност као таква, све је увек субјективно, у зависности од многих социјалних, културних предрасуда, утицаја, дилема. Стога, не постоји историјска истина, не постоји религијска истина, не постоји истина као таква.

„О укусима(истини) се не расправља"- то је права идеологија модерног, западног човека. Последица урушавања истине као такве је све већа униформност у мишљењу. Бесмисао је постао смисао. Уместо да нихилизам буде подстицај на самопревазилажење, себеосмишљавање и суочавање са самим собом, како би се истина спасла релативности, претворио се у ништавило из којег нема излаза. Отуд појава масмедија као оружја наметања религиозне догме. Медији играју улогу креатора истина које одговарају њиховим господарима- који се играју конструкције стварности. Слика јесте божанска појава, она представља божанско отелотворење. Медији стога функционишу на потреби људи да верују. Пошто је човеку вера у онострано одузета, нова вера у материјално граби ка његовој души и срцу усађујући му нове системе вредности. Ова религија има предност коју остале нису имале- читав свет на длану, лако доступан за конверзију. Међутим, и јеретици ове нове вере нису малобројни- налазе се на интернету, последњем слободном медију. Стога ће се покушати са казненом политиком која би обухватала и слободу говора на интернету. Ове покушаје видимо свакодневно и углавном се заснивају на жељи тржишних телевизијских и писаних медија да одрже свој утицај.

На сличан начин је Стаљинова владавина у Русији (СССР) показала да је руски народ верујући народ, народ са потребом да верује- пошто се том истом народу врло брзо наметнуо као живо божанство.

Веза нихилистичке идеје која стоји у основи реал политике данас огледа се у ревидирању историјских истина и самим тим, монополу над истином о садашњости и будућности. У основи живимо у нихилистичком свету којим доминира САД, као светска сила која је носилац интерпретације истине и нихилизма под маском демократских вредности.

Као пример, размотрићемо процес о легалности сецесије Косова пред Међународним судом правде. На овом примеру видећемо сву жестину борбе између политичког нихилизма и традиционалног поретка. Аргументи за независност своде се на „реалност на терену", што је друго име за право јачег (врста социјал-дарвинизма), док се аргументи против независности позивају на правне норме и међународни поредак који штити права слабијег. Прва група аргумената се заснива на нихилистичкој представи о релативности свега, па и правних норми, док се друга група аргумената труди да очува претендовање на универзалност и једнака правила као непролазну вредност.



Управо је став да истина као таква постоји, независно од нашег субјективног поимања оно што нихилизам истрајно жели да сузбије. Стога се флоскула „демократске вредности" увек намеће земљама и народима које живе по културном обрасцу за који верују да је истинит ван сваке сумње. Нихилизам тражи сумњу и одбацивање, а не нуди ништа за узрат, те се може поставити питање- откуда право да се намеће мерило истинитости? Није ли и то кршење људских права- право да се обитава у сопственој култури?

У том смислу треба разумети и парадокс нихилизма- нихилизам искључује истину као категорију а опет претендује на истинитост. У основи нихилизам тврди да је истина да истине нема, што је само по себи, логички контрадикторно.

Нихилизам као део српског идентитета





Нихилизам настаје управо на месту где престаје недовршени национални идентитет Срба. Научивши да своје господаре, Турке, виде као оличење Зла, Срби сваки облик државе виде као репресију над сопственом, нихилистички схваћеном, слободом. Стога, не само да народ државу доживљава као искључиво репресивну творевину која постоји да би њему одузела слободу, већ и сами Срби који се домогну власти, доживљавају власт искључиво као извор моћи, а никако као службу сопственом народу- те су над тим народом неретко заводили тиранију гору него турску. Отуд потпуна небрига за државу и потпуно одсуство одговорног политичког мишљења у Срба. Нихилистички српски идентитет је идентитет који се лако може напустити и прећи у други, те је тако значајан број српског корпуса, прихвативши југословенски идентитет радио на урушавању сопствене државности.



Држава- туђа творевина



Државност једног народа је крајњи израз народног страдања и народних жеља- жеља да се територија на којој народ живи омеђи и да се над њом добије власт која би омогућила престанак репресије, побољшање услова живота и обезбеђивање сигурне и мирне будућности.

Срби никада нису успели да државу схвате као нешто своје , нешто добро и позитивно. Срби државу не виде као шансу, већ као проблем. Дубоко је укорењен у нашој свести страх од државе и државног апарата, који је коначну потврду добио у Брозово време, које- може се поуздано рећи- српски народ ментално није напустио. Од државе се очекује све (последица безусловне и бесмислено схваћене слободе) а за узврат не нуди ништа. Срби, као природни бунтовници и противници било каквог поретка, одбацују саму идеју уређене државе, сем уколико им се таква силом не намеће, а тада добијају изговор да се против исте боре. Не постоји никаква врста одговорности за лош рад, никаква иницијатива на личном плану. Од државе се очекује да реши све наше проблеме, као да је држава некакав ентитет одвојен од народа који удељује милост по потреби. Овоме у прилог иду и несрећне историјске околности у којима смо се нашли.

Да би се исправно разумели данашњи проблеми Србије, мора се разумети на који начин Срби виде Европску Унију и зашто је доживљавају као једини циљ. Наиме, ствар је у афирмацији антисрпства као националне идеје. Национална идеја постаје самонегирајућа. У том смислу, свака већа заједница, била то Југославија или Европска Унија за Србију добија статус вредности по себи, светог грала, нечег за чим се безуспешно трага. То нешто је самонегирање, одрицање од себе и разумевање самонегирања као услова за пријем у ЕУ која представља решење свих проблема(покушај напуштања нихилистичког стања), те тако ЕУ постаје изговор за сопствени нерад, непредузимљивост, ишчекивање. Део политичке елите ову околност маркетиншки одлично користи и захваљујући њој годинама паразитира на политичкој сцени. Политичка елита и тзв. невладине организације константно говоре о некаквим "европским вредностима". Размотримо наше разумевање истих.

Мултикултуралност се схвата потпуно погрешно. Уместо да представља мирну коегзистенцију различитих култура, у Србији представља одрицање од сопствене. У ту сврху, занемарује се национална култура и пропагира туђа. Занемарује се српски језик и дозвољава се увођење страних речи и израза, а ћирилицу, званично српско писмо не треба ни спомињати. Оно је готово потпуно протерано из Србије. Док се Французи, на пример, својски труде да сачувају свој језик и писмо, Срби га се добровољно одричу и стиде. Мултикултуралност није акултуралност.

Толеранција се схвата као гушење себе како се не би угрожавала права Другог иако у теорији подразумева трпељивост, прихватање различитости, које изискује афирмацију и Себе и Другог. Тек тада може доћи до толеранције. Толеранција није насиље над собом зарад Другог. Постојање две културе, две нације, два система вредности који не врше насиље један над другим јесте толеранција. У супротном звала би се асимилација.

Прогрес се схвата као нерад. За време комунизма српски народ је испољио бројне слабости а једна од њих је нерад. На прелазу у капитализам народ и даље верује да ће, када једном постане члан Европске Уније, бити ослобођен рада. Стога за све неуспехе на личном плану криви се држава. Лична одговорност и осећај према сопственој држави не постоји.

Стога, Срби државу схватају крајње нихилистички- безсадржајно.





Да и моје село буде главни град



Регионализација код Срба, супротно од оног како се представља, јесте израз паланачког духа- његова директна последица. У Србији се успех не прашта и увек се други криви за сопствени неуспех. Свеукупно незадовољство самима собом и нихилистички поглед на свет је главно обележје српског идентитета. Национална девиза у Србији је- знамо против чега смо, не знамо за шта смо. Наш национални спорт јесте такмичење у лицемерју. Претварамо се да смо већи европејци од самих европејаца, и негирамо своју културу до нивоа бесмисла. Пошто не признајемо никакав ауторитет сем свој (почевши од исправног мишљења сваког Србина о било чему- нпр ко треба да наступи за репрезентацију у фудбалу) логично је да желимо сву власт за себе. Не постоји никаква солидарност за оне сународнике који живе у неразвијенијим срединама. Без обзира на то, тражи се регионализација и сопствени приходи- како би се новац трошио искључиво на пројекте у тој заједници, што је главно обележје паланачког духа. Паланачки дух је везан искључиво за паланку. Не постоји никакав колективни идентитет који би створио осећај солидарности, вере у боље сутра, идентитет на основу кога осећамо блискост са свим својим сународницима. Из незадовољства собом, вере у ништа, проистиче наш егоизам и аутошовинизам, који се најбоље исказује у лакој алимилацији Срба у друге народе.

Српска паланка је она која тражи аутономију.

Стога, регионализација код Срба је други назив за покушај стварања сепаратног идентитета.



Улога медија у одржању нихилизма. Паланачки менталитет.





Сам поглед на програм наших телевизијских станица говори о стању српског идентитета и непостојању културне политике. Упоредимо само хрватске медије са српским и наћи ћемо јако мало сличности. Док се на хрватским медијима слави патриотизам и национални идентитет, на нашим се слави анационалност, те у том контексту имамо и телевизије које се баве искључиво пропагирањем мржње према сопственом народу, док се у исто време боре против нетолеранције.

Да све може бити другачије, показују програми телевизијских мрежа наших сународника из Републике Српске. На овим каналима можемо да пратимо углавном поучне емисије које се баве српском културом, вредностима и обичајима, можемо погледати квалитетне домаће и стране филмове, чути изворну српску музику, епску поезију, чак и гусле. Често ћемо видети српску народну ношњу, трубаче, народне игре.

За то време, на "нашим" телевизијским каналима, гледамо програмске шеме у којима главно место заузима „Гранд продукција", „Фарма", „Велики Брат" и разноразне емисије паланачког карактера попут „Тренутка истине". Овакве емисије су ништа друго до легализовани воајеризам српског паланачког духа, истог оног духа који тражи аутономију Војводине.

Воајеризам и оговарања, кич и примитивизам су званично легализовани. Свачија глад за трачем ће бити задовољена. Омладина Србије препричава доживљаје „укућана"- „да ли ће Маца стварно смувати Тијану...Чанак ушао у кућу...ко ће испасти" и тд. Када се не прича о томе, прича се о „Тренутку истине "- „Не могу да верујем да је варао своју жену са љубавницом док је она била у суседној соби и да је то рекао пред својом децом и њеним родитељима, у сред емисије...какав цар". Треба добро да се запитамо какве то примере дајемо својој деци. И шта нам деца гледају, у крајњем случају.

Некада су се људи згражавали над превеликом љубопитљивошћу комшија, оговарањима и подсмевању. Сматрало се да се то дешава само у мањим срединама, да људима дани споро протичу, да су им животи неиспуњени, те да немају ништа паметније да чине. Данас, то је пожељно понашање. Пропагирамо га на телевизији. Пропагирамо га у шоу програмима (у које треба убројати и скупштину). И на крају, пропагирамо га у кући.
Наметање друшвених вредности у Србији се одвија јако перфидно. Кога, за име Бога, занима ко је у вези са ким, ко је кога преварио и ко о коме лоше мисли? Да ли је могуће да се бавимо оваквим тричаријама?
Узгред буди речено, пада ми на памет чувена „Филозофија паланке" професора Константиновића. Ова студија, која је у многоме узимана за реликт комунизма на овим просторима данас је предмет свакојаких расправа. Узимајући у обзир да тумачи Констатиновића, који за себе кажу да су припадници некакве „Друге Србије", тврде да њихов идол управо ове особине које смо разматрали у досадашњем делу текста приписује искључиво српској паланци и српском менталитету, те стога, кажу они, правилно закључује да је „узрок суштинског неразумевања између остатка цивилизованог света и Србије управо паланачки дух" сматрам да им је овиме дат одговор. Сведоци смо практичног демантија ових тврдњи "другосрба"- све ове емисије које пропагирају споменути „паланачки дух", да се тако изразим, стигле су нам са иностраних, европских телевизија. Биће да смо, овога пута, „паланку"- увезли.

Коначно, то нашу паланку смешта на исту таласну дужину са остатком „цивилизованог света".

„Цивилизовани свет" и српска паланка се одлично разумеју.



А пошто смо утврдили да је нихилизам доминантна вредност данашњег модерног света, ово такође потврђује да су Срби, у суштини- нихилисти. И док се европска интелектулна елита бори против оваквих садржаја, српска грађанска паланка под кодним именом „Друга Србија" их великодушно прихвата, пошто су „дошли са запада".

Нихилизам у музици



Био би ред да се детаљније позабавимо и Гранд продукцијом. Владајуће је мишљење да је стара српска музика, под којом подразумевам и кафанску музику новијег датума, израз "сељачког менталитета". Коришћење израза "сељак" у негативном смислу смо наследили из периода комунизма, када су српски сељаци плански сељени у градове ради индустријализације у претежно пољопривредној земљи. Ова потпуно нерационална одлука довела је до пропасти српског села, а једна од функција борбе против "сељака" је била њихова сатанизација. Тако су они од носилаца српства и државе, они који су захваљујући пољопривреди одшколовали своју децу која су касније чинила политичку елиту Србије, доживели да их називамо руглом народа, неукима, носиоцима српског шовинизма и некултуре. Једино што нису успели да објасне јесте следеће- по чему се, у културном смислу, разликује српски сељак од америчког фармера? Сељак је сељак. Једино у Србији није тако. Кад бисмо заиста били у праву, морали бисмо и већину Швајцараца прозвати "сељацима", само што ти сељаци живе много боље него што ћемо ми икада живети.

Да је овај потез био потпуно нерационалан, видимо на примеру Београда, који данас има два милиона становника, док су села потпуно опустела, и то у земљи која би могла да живи искључиво од пољопривреде. Тако се, они који остају на селу и мањим градовима називају " сељацима" од стране " грађана", такође бивших сељака. Наши "грађани" су стога чинили све како би се разликовали од тих "сељака" или како их једна опозициона партија данас назива, "руралаца". Резултат видимо. На телевизији можемо видети/чути искључиво турбо-фолк и електронску музику. Дакле, Тома Здравковић је оличење сељачке музике, али су зато Тина, Мина, разноразне Африке и сличне, оличење " урбане Србије". Човеку је довољно да преслуша стихове те "модерне српске музике". Полуголе девојке (а некада и голе) без икаквог певачког талента, уз мешавину разноразних музичких праваца, певају о свему и свачему (и то лоше). Вредности које се пропагирају кроз овакву музику су видљиве на улицама наших градова. Полуголе девојчице, које већ од основне школе почињу да личе на своје идоле, младе "спонзоруше" и искусни "спонзори", успешни "бизнисмени" . Негирање морала и пропагирање разврата јесу главна обележја стихова овакве музике. Не зна се шта је смешније- паланачко потајно вредновање овакве музике или јавно одрицање од исте.

Зашто бисмо пропагирали моралне вредности када знамо да морала нема, већ само интерпретације истог, зар не?



Неотитоизам под маском европских вредности





Обележје титоизма јесте прихватање нихилизма у потпуности и допуштање да старе истине изгубе своју вредност. Националност, традиција, историја, религија- све сем визије о „хуманијем свету" остављено је да пропадне. Прихватајући нихилизам несвесно је прихваћено и нихилистичко тумачење сваке истине, те се и идеја о хуманијем свету нашла на удару психолошког механизма по коме нихилизам делује. Како би задржали живу представу своје идеје, направљена је нова врста религије која је имала своје божанство, проповеднике и васпитаче. Васпитачи су свој посао спроводили са великом ревношћу, о чему сведоче исповести са Голог Отока. Овом методом титоизам је изнова уплео себе у замку нихилизма, не успевши да га превазиђе. Могло би се рећи да је титоизам обновио све оно што је порушио, само овога пута стављајући све под своју контролу- контролу силе која увек попушта над идејним недостацима. Религија, догма, обичаји- све је то изнова успостављено, у новом руху, чиме је нихилизму дат нови простор за деловање. Распад титоистичке државе показује да је неке старе истине ипак немогуће до краја угушити и да се ипак и даље може говорити о истини као таквој.

Проблем са Србијом данас јесте што је политичка елита наслеђена из доба титоизма, те она, на једнак начин, грчевито брани постулате титоизма. Неуспешна флоскула о „братству и јединству" је пребачена у „европске вредности", „вербални деликт" у „говор мржње", а „повреда равноправности југословенских народа и народности" у „толеранцију и мултикултуралност".

По истом систему, медији се понашају попут сервиса државне власти која има монопол над истином, а врховни орган „коминтерне" је замењен владајућом партијом. Слабљење српског идентитета је, разуме се, изврсно очувано кроз „суочавање са прошлошћу и денацификацију". Отворено се тврди да је српски народ крив за уништење СФРЈ, у којој смо „одлично живели". „Светска интернационала" је замењена бриселском бирократијом. Остаје отворена дилема да ли мудро очекивати од људи који тврде да говоре „српскохрватским" заштиту српског језика?

Зато је данас отужно и смешно када слушамо о скупу „неофашиста", „клерофашиста", и антифашизму као вредности по себи. У основи фашистичке и комунистичке идеологије је тоталитарни поредак који је кршио људска права. Екстрем је ектрем, био он на левом политичком спектру или на десном. И као такав мора бити изједначен. Поставља се стога питање, зашто антититоизам није вредност по себи? Лично мислим да је смешно било шта те врсте проглашавати за вредност по себи, али метод владавине је једнак. Проблем је што ми меримо само циљеве, а не учинке. Учинци Брозовог режима у Србији су поражавајући и застрашујући. Стога је смешно говорити о борби против наводног српског фашизма који никада у Србији није ни постојао.

Последица неотитоизма је лажно представљање оваквог начина мишљења за либерално и прогон истински либералних идеја.

Стога, мислим да можемо да закључимо да српски идентитет има уграђену нихилистичку компоненту која не дозвољава Србима да изнова постану народ са националном елитом која може правилно да процени- шта су губици а шта добици политичких потеза и (евро) интеграција. Обичан народ мора бити кадар да осети солидарност према својим сународницима и осећај обавезе према држави.




http://www.vidovdan.org/arhiva/article2363.html


Српски дечак и европске вредности Италије

Politički život — Аутор desnamisao @ 17:05

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

 

      Како је лист „Ало“ данас објавио, у италијанском граду Галијарте Варезе брутално је претучен тринаестогодишњи српски дечак уз повике „Срби су г...., вратите се у своју земљу“ [1]. Извршиоци овог гнусног чина су малолетници. Након прозивки на националној основи упућеним тринаестогодишњем српском дечаку и његовој седамнаестогодишњој сестри, дечак је брутално шутиран док је склупчан и уплакан уплашено лежао. Ниједан од ухапшених малолетника није остао у притвору, пошто су сви млађи од четрнаест година. Дечаку је дијагностификован прелом костију потколенице и модрице на глави. „Они су га тукли наочиглед рођаке само зато што је Србин – изјавио је комесар полиције на претресу у суду за малолетнике у Милану“.[2]

Сада замислимо да се ствар другачије одиграла. У мирном српском градићу, брутално је претучен Италијан стар тринаест година од стране српских малолетника уз повике „Италијани су г...., вратите се у своју земљу.“ Питам се каква би одиста била реакција наших медија, државе? Верујем да би то била ударна вест на свим медијима, како писаним тако и електронским. Државни врх би одржао посебну седницу владе и кренуо у обрачун са хулиганима и жалио над мржњом према Европљанима, а председник би се, у име свих грађана Србије, извинио Италији и обећао максималне казне за изгреднике.

На телевизији која се дичи одбраном људских права у сваким вестима и у свакој емисији гостовао би по један „неутрални“ аналитичар и објашњавао како је српско друштво неофашистичко, те како тај неофашизам подржавају навијачи, опозиционе странке, „десничарске“ организације и наравно, Црква. Као таквима, свакако нам није место у цивилизованој Европи, све док не променимо наш систем вредности. Полиција би експресно реаговала и одмах изгреднике привела правди. Услед тешког кривичног дела које је нанело штету угледу Србије, судило би им се као одраслим особама, а био би им одређен притвор до 30 дана. То што су изгредници деца изазвало би велике полемике међу представницима „Друге Србије“: шта тај податак говори о нама? да ли је то последица антиевропске политике у Србији?

Верујем да би недужни дечак добио и своју улицу, као и да би га обишли сви значајни државни функционери.

Међутим, пребијен је српски малишан у земљи која је чланица Европске уније и баштини „европске вредности“. У Италији нема подизања прашине око овог случаја, нема посебних емисија, неутралних коментатора, високих казни, посета државних делегација, извињавања Србији на највишем нивоу. За Италију, ово је случај као и сваки други – који сам по себи ништа не значи. Хајде да погледамо како се Србија односи према овом случају, у коме је повређен њен држављанин – нема извештаја у медијима о овом гнусном догађају, нема организација за заштиту људских права, нема реакције власти.

Нема ничега. Знате ли зашто? Зато што се наших „бораца за људска права“ људска права Срба не тичу.

[1] http://www.alo.rs/vesti/22490/Srpski_malisan_prebijen_u_Italiji

[2] Исто.

 

 

http://www.nspm.rs/komentar-dana/srpski-decak-i-evropske-vrednosti-italije.html 


Powered by blog.rs