Desna Misao

Косовски Албанци и прогон Срба кроз историју

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:32

Пише: Милан Дамјанац 

  

 

 

 

 

У овом тексту биће речи о историјским основама на којима почива албански национализам и злочинима према Србима као последици истог. Циљ је утврђивање континуитета албанске националне политике на Балкану.

Историјски осврт- Призренска лига

Албански национализам је производ различитих историјских околности. Отоманска империја је користила Албанце како би остале балканске народе држала у потлаченом положају. Разлог фаворизацији Албанаца од стране Турака била је верска припадност и изражени фанатизам у борби. Албанцима су уступане разне одговорне функције у администрацији и војсци на просторима Балкана. Нећу улазити превише у однос Срба и Албанаца током турске окупације и злочина према српском живљу, већ ћу се бавити периодом од оснивања „Призренске лиге”.

Пропадање Отоманске империје условило је буђење националних покрета и стварање националних држава. Након завршетка рата Русије, Србије и Црне Горе против Отоманског царства, албански лидери схватају да је сада турска империја слабија него икада. Сматрајући да је то прави тренутак за стварање сопствене државе или аутономије у оквиру Отоманске империје, албански лидери, на конгресу 1878. године, формирају „Призренску лигу” која је била платформа за уједнињење свих крајева у којима живе Албанци.

Циљ је било спречавање да области, на којима је било настањено српско муслиманско (данас бошњачко) и албанско (већинско муслиманско и католичко) становништво, припадну Србији или Црној Гори. Кључна личност Призренске лиге у то време био је Али-паша Гусињски. Велики углед је стекао својим успесима у биткама против Срба из Црне Горе (1855,1879. и 1880).

Призренска лига се супротставила одлукама Берлинског конгреса да преда Гусиње и Плав Црној Гори због чега је дошло до сукоба снага између Срба муслимана (данас Бошњака) и Албанаца, на једној, и Срба и неколицине Руса на другој страни. Као последица овога, створена је држава у држави- Гусиња и Плава и као таква се одржала до почетка Првог светског рата. Уочи Берлинског конгреса, Лига, као признати заступник албанских националних интереса од самог албанског живља, упутила је меморандум учесницима, оспоравајући Србији и Црној Гори право на територије на којима живе Албанци.

Тадашњи албански дипломата Abdyl Frashëri је изјавио: „Ако Велике силе осуде овај храбри и слободољубљиви народ да остане у ропству или још горе- да буде подељен између суседних држава, Балканско полуострво никада неће имати мира…”
Након одлука Берлинског конгреса, Албанци подижу устанак и не дозвољавају спровођење одредаба конгреса.
Сем што су ратовали око Плава и Гусиња, на југу су онемогућили уступање Грчкој дела Епира, а у једном временском периоду су под својом контролом држали Пећ, Вучитрн, Приштину, Ђаковицу и Призрен свргнувши турске господаре у овим областима са власти. Иако касније угушен од стране турске војске под вођством Дервиш-паше, албански покрет, проистекао из Лиге, наставио је да јача међу обичним народом. Немири су настављени одмах након повратка Дервиш-паше у Цариград.

Историјски подаци говоре да су само од оснивања Призренске лиге до 1912. године, Албанци са Косова и Метохије протерали 150 000 Срба.

Период од 1912 до 1945 године

Након избијања Балканских ратова формирана је организација која је за циљ имала спровођење платформе Призренске лиге- тзв. „Косовски комитет”, а између два светска рата организације „Џемајет”, „Беса” и „Мерхамет”. Континуитет великоалбанске политике траје од оснивања Призренске лиге до данас. Њему су свесрдно помогли Италијани у периоду пре и након избијања Другог светског рата, као и Срби, својом небригом и наивношћу. Италијани су директно заслужни за стварање албанског шовинизма на Косову и Метохији, идеолошким формулисањем истог.
Срби нису исувише обраћали пажњу на положај својих сународника на Косову и Метохији. Док су у Југославији сви остали народи јачали своју националну припадност, Срби су покушавали да изграде југословенски национални идентитет. Од 1918. године до данашњег дана није се обраћала пажња на злочине Албанаца према српском народу, што је било посебно изражено у периоду Титове владавине.

Други светски рат учинио је Албанце владарима територије под именом „Велика Албанија”. У саставу тог протектората, од 1941. до 1944. налазили су се Метохија, која је била под италијанском и немачком окупацијом, већи део Косова ( без северног дела), источни део Црне Горе и западна Македонија. Велика Албанија, која је била подељена на 14 округа, била је поприште великих злочина: убијено је око 12 000 Срба, а протерано око 100 000. У исто време око 150 000 Албанаца населило се на Косово и Метохију.

Положај Албанаца у комунистичкој Југославији до 1968. године. Бујанска конференција.


После ослобођења, 1945. године, комунистичка власт забранила је повратак протераним Србима. Албанци су 1945. и 1946. године држали сву земљу колониста. Извештаји из 1946. године говоре да су земљу делимично изгубиле 5.744 породице, а без целокупног имања остале су 1.564 породице. На Косово и Метохију никад се није вратило око 2500 породица.

После ослобођења остала су пуста многа српска села. Некоме је било потребно да се брзо забораве злочини албанских фашиста, највероватније због лажног „братства и јединства”, да се брзо забораве крваве епизоде и оргијања над српском нејачи, под заштитом и уз помоћ војника Немачке и Италије. Многи балисти су тако, у име „братства и јединства” произведени у борце НОР-а, што нам се касније, итекако, осветило.

„На Косову и Метохији, све до пред сам крај рата, није било ни организованог партизанског отпора окупаторима и њиховим слугама. Тек пошто је избила балистичка побуна у Дреници, партизански одреди су стигли са других подручја и угушили су побуну коју је организовао Шабан Полужа…Остаци дреничких банди, готово широм Косова и Метохије, организовано су нападали Урошевац, Гњилане, Ораховац и многе друге градове и села и наплатили „данак у крви” који се мери стотинама убијених српских бораца и мирних грађана. Осим оним бандитима који су погинули у окршајима, заробљеним и онима који су се добровољно предавали Озни, злочини су опроштени. По која година затвора, и то је било све.”
Досељени Албанци нису ни тражили југословенско држављанство, нити признавали југословенску државу, али су многи од њих, иако страни држављани, заузимали високе државне функције и радили на остваривању циљева Лиге.

Закључци Бујанске конференције, одржане у албанском селу Бујане, од 31. децембра 1943. до 2. јануара 1944., изражавали су сепаратистичке тежње Албанаца. Конференцији је присуствовао 51 делегат, од којих је било свега седам Срба са Косова и Метохије, а чак десет Албанаца из Албаније.


Главни закључци резолуције Бујанске конференције:

1. Косово и Дукађин су насељени углавном Албанцима.
2. Албанци Косова и Дукађинија, као увек, желе уједињење са Албанијом.
3. Најбољи пут за Албанце да се уједине са Албанијом јесте заједничка борба са народима Југославије.
4. Албански народ Косова имаће могућност да одлучује о својој судбини као резултат борбе против окупатора.
5. Одређивање сопствене судбине садржи и право на самоопредељење до отцепљења.
6. Ово право се гарантује од стране Народног ослободилачког покрета Југославије (НОП), Албаније, и Велике антифашистичке алијансе, како је обећано од Атлантске повеље, Московске и Техеранске конференције.”
Идеја о отцепљењу Албанаца од Југославије и уједињењу у албанску републику дошла је до изражаја на Земаљском већу КПЈ, 25. новембра 1924.године. Тада је заузет став да се Косово и Метохија укључе у једну целину која би уз Албанију обухватала и све етничке територије Албанаца у Југославији. Затим, октобра 1928. године, на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену, закључено је да је „уговорима о миру склопљеним после Првог светског рата трећина Албанаца остала под владавином великосрпске буржоазије”.
Качанички устав

Захтеви косовских Албанаца за републиком појавили су се 1968, затим 1981, па 1982. године. Уставом из 1974. године АП Косово добија статус државе у држави. Централна Србија је имала обавезу да плаћа огромне порезе који су се директно сливали у буџет Покрајине, а које су албански лидери користили за достизање независности.

Демонстрације на Косову и Метохији биле су масовне и рушилачке, посебно у Приштини, Вучитрну и Урошевцу. На Косову и Метохији бивало је све теже, притисци на Србе су учестали, а на албанске захтеве за републиком и терор Београд је, након 50 година игнорисања проблема, деведесетих година прошлог века узвратио већом контролом и присуством полицијских снага. Одговор Албанаца био је ступање у генерални штрајк 3. септембра 1990. године, напуштањем радних места, а 7. септембра 1990. године Албанци су у Качанику усвојили устав и прогласили републику Косово.

Након рата Срба и албанских терориста, започиње бомбардовање СРЈ-е. Након бомбардовања 1999. године, Космет постаје протекторат УН-а, а касније албански лидери проглашавају једнострану независност, односно, чине акт сецесије.


Континуитет злочина


Средњовековни попис становништва нам говори да је 1455. године на целој територији Вука Бранковића живело само 2% албанског живља. Ови подаци се могу пронаћи у отоманским изворима “дефтер” („пореска књига”). Данас на Косову и Метохији живи 97% Албанаца. Физички терор јесте први аспект који ваља размотрити и који је најзаслужнији за овакво стање у јужној српској Покрајини. Под физичким терором подразумевам убијање, застрашивање и остале злочине који су свесно чињени како би се српско живље свело на минимум. Од оснивања „Призренске лиге” Срби се суочавају са страховитим притисцима и прогонима, силовањима и убиствима на Косову и Метохији. Обратићу понајвише пажњу на период СФРЈ-е, пошто се о томе може пронаћи највише информација.

Забележени су многи злочини из мржње према српској заједници, од којих су најучесталији прогони и убиства, силовања и трговина људима. На овај начин преко ноћи су нестале читаве српске породице. Ове злочине комунистичка власт је игнорисала.


Наш покојни патријарх, господин Павле, такође је био жртва обести косовских Албанских шовиниста. Осим погрдних речи које су му свакодневно упућивали, једном је био и зверски претучен, а у више наврата каменован од стране албанске деце. Овакво понашање није било страно ни многим Албанцима који су радили у државним институцијама. Тако је 1988. године, полицајац албанске националности покушао да силује игуманију манастира Грачаница, мајку Татјану која је тада била старица у седмој деценији живота. Године 1983. силована је деветогодишња српска девојчица у селу Житиње код Витине. Исте 1983. године силована је и седамдесетдвогодишња старица монахиња Ана у манастиру Гориочу код Истока. Године 1984. у августу силована је дванаестогодишња девојчица у Љубенићу код Пећи итд. Не треба ни спомињати „случај Мартиновић” и многа убиства Срба о којима је комунистичка власт ћутала.

Прогон Срба након доласка међународних снага посебна је тема, међутим, навешћу само један цитат: „ Најбруталнији масакр догодио се (овог 23. јула) у селу Старо градско, поред Липљана. Како ми је јавио Машан Бошковић, убијено је четрнаест Срба у оближњој њиви у којој су жњели пшеницу. На њиховим мртвим телима иживљавали су се крволоци. Најстаријем Николи Стојановићу било је шездесет, а најмлађем Јовици Јанићијевићу тек четрнаеста. Била је то последња жетва и за Андрију Одаловића, Рада Живића, Јовицу Живића, Момчила Јанићијевића и Мила Јанићијевића, Слободана Јанићијевића, Бошка Ђекића, Миодрага Тепшића, Сашу Цвејића, Милована Јовановића. Без мало сам све те људе познавао. ”

Након последњег рата, са Косова и Метохије је прогнано 200 000 Срба који живе као избеглице у остатку Србије. Ником од ових људи није враћена узурпирана имовина, нити гарантована безбедност, те тако, од доласка међународне мисије, није дошло до повратка Срба, али јесте дошло до проглашења независности Косова. Срби настављају да се исељавају са Косова и Метохије, а преосталим Србима је угрожено основно људско право- право на живот. Они не могу слободно да се крећу, већ припадници КФОР-а обезбеђују српске заједнице. Срби на Косову и Метохији живе у резерватима.

Од доласка КФОР-а ништа се није променило по питању терора над Србима, а ниједно од многобројних убистава које су починили Албанци није расветљено.

Говорити о асимилацији захтевало би бар још оволико простора. Треба, у најкраћем, рећи да су читаве српске породице након застрашивања, малтене преко ноћи, мењале веру и презимена, а самим тим и националну припадност. Треба споменути да су Албанци матичари при матичним службама, уз прећутну сагласност српских комуниста, од 1971. године самоиницијативно мењали српска презимена која су се завршавала са ић.

Културни геноцид


Геноцид над српским културним наслеђем на Косову и Метохији је и више него очигледан. Само у периоду од доласка међународних снага, на Косову и Метохији је порушено или оштећено 150 православних цркава и манастира. Преостали манастири се налазе под даноноћном стражом КФОР-а, а налазе се и под заштитом УНЕСКО-а. Међутим, неупоредиво је више порушених домова српских породица. Последњи српски новинар који је напустио Приштину, Мирко Чупић, каже: „Док снаге КФОРА…равнодушно посматрају…убијају и пребијају српски народ, пљачкају и спаљују српске куће, пале и руше културно-историјске споменике и оне из новијег доба. Већ је спаљен манастир Света Тројица у Мушутишту и древна црква у истом селу, једно од најлепших и најстаријих архитектонских здања те врсте у свету. Али, шта знају вандали шта је лепо и старо. За њих је најважније да је српско и да припада древној српској духовности и култури. Хоће да избришу те трагове…порушен је споменик Цара Душана Силног, оскрнављена је Богородица Љевишка…све што је српско или има било какве везе са српством, као рецимо споменик руском конзулу Јастребову, спаљено је или порушено. Уништена је и чувена Коришка пећина (у селу Кориши), боравиште испосника светог Петра Коришког, јединог свеца са простора југословенске државе о којем је написана хагиографија. Порушен је и тек обновљени споменик Симе Андрејевића Игуманова, знаменитог Призренца, чувеног српског добротвора.”

Не треба ни спомињати честе случајеве осамдесетих година када су Албанци преоравали читава српска гробља.

Јасна је тежња да се избришу сви трагови српског постојања на овим просторима. Оно што не могу прикрити, албанске власти, једноставно, присвајају. Српске цркве проглашавају старим албанским црквама, а себе потомцима Илира, народа који је истребљен и асимилован. Иду и толико далеко да у једном „научном раду”, који је објављен на енглеском језику у САД-а, можемо прочитати тезу да је јунак који је убио султана Мурата у Косовском боју био албански витез Милош Копилићи.

Врло успешно присвајају српску традицију и мењају српске топониме. Скоро сви топоними на Косову и Метохији су словенског порекла. Албанци никада не користе назив „Метохија” пошто овај термин значи „црквена земља”. Не само што су променили називе многим местима на Косову (Србица- Скендерај), већ планирају да то ураде и у местима где још има Срба. Стога, Срби ће трпети не само досељавање Албанаца, и у оно мало српских средина на којима су опстали, већ ће трпети и преименовање самих места.


Садашњост


Такозвана држава Косово данас представља црну рупу Европе. То је држава са највећом стопом незапослености и са врло развијеним шверцом, трговином људима, дистрибуцијом наркотика и корумпираном Владом у којој седе бивши команданти ОВК, од којих су многи масовне убице и вође мафијашких кланова.

То је такозвана држава, у којој бивши амерички председник Бил Клинтон има ту част да, док је још жив, открије свој сопствени споменик. Ова сецесионистичка творевина је дом америчке војне базе Бондстил. То је такозвана држава, која “тежи европским вредностима”, “мултикултуралности” и “толеранцији”, а која је при том готово потпуно етнички чиста, и у којој припадници српског народа живе у резерватима. Они су очигледно изоловани за сопствено добро, попут Јевреја, које су на сличан начин изоловали нацисти уочи Другог светског рата.

Сматрам да сам изложио довољно аргумената након којих могу слободно да тврдим да постоји континуитет геноцида над српским народом на Косову и Метохији. Циљ албанске политике никада није био суживот већ етнички чиста територија. Да ли ћемо окренути главу од нашег страдања, претварајући се да је оно плод наше маште или ћемо погледати истини у очи, зависи само од нас.

Лично, осећам одговорност да браним истину, ма каква она била. Тим пре што сам Србин са Косова и Метохије, али најпре стога што сам људско биће.








http://www.slobodanjovanovic.org/2009/12/14/milan-damjanac-kosovski-albanci-i-progon-srba-kroz-istoriju/


Слободна АП Кикинда

Kolumna — Аутор desnamisao @ 03:23

 Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

       Поводом доношења новог статута Војводине, изражавам протест због селективног коришћења права на покрајинску аутономију. Сматрам да грађани и грађанке Кикинде имају свако право да траже аутономну област. Наиме, Кикинда је мултикултурална и толерантна средина која поштује европске вредности, историјска творевина, настала још 12. новембра 1774. године, када аустријска царица Марија Терезија посебним указом формира привилеговани округ, као специфичну феудалну управну јединицу са седиштем у Кикинди. „У саставу округа, поред Кикинде, било је још девет насеља српских граничара у северном и средњем Банату: Српски Крстур, Јозефово (део данашњег Новог Кнежевца), Мокрин, Карлово (део данашњег Новог Милошева), Башаид, Врањево (део данашњег Новог Бечеја), Меленци, Кумане и Тараш. Становници ових места имали су за то време, значајне економске, па и политичке повластице у оквиру аустријске монархије. Диштрикт је функционисао, истина са прекидима, све до 1876. године.“[1]


Данас, на територији Кикинде живе припадници многих народа – Срба, Мађара, Југословена, Рома, Хрвата, Црногораца, Македонаца.[2] Припадници ових народа живе у слози делећи заједнички идентитет и проблеме. Наиме, Кикинда је сиромашно место. Грађани и грађанке Кикинде не желе да плаћају гломазну војвођанску администрацију и да се за сваки проблем обраћају Новом Саду. Новосадизација Војводине је узела маха, те тако обичан грађанин Кикинде мора да се обраћа новосадској администрацији за решење проблема које би далеко ефикасније и брже могла да реши администрација Аутономне покрајине Кикинде.

Подсећам да је регионализација Србије питање од круцијалне важности за наше даље приближавање чланству у Европској унији. Наиме, регионализација је европски стандард. Бојим се да постоји нејасан страх код војвођанске елите од формирања АП Кикинда. Централистичке снаге које заговарају новосадизацију не желе да дозволе грађанима и грађанкама Кикинде да се сами определе за сопствену будућност. Не дозвољавају грађанима и грађанкама Кикинде исто демократско право које они сами поседују – право да се Кикинђани на референдуму изјасне да ли желе аутономију. Право да грађани Кикинде сами одреде своје границе које нико сем њих самих не може мењати.

Оваква аутономија не представља претњу територијалном интегритету европској регији и делу Србије, Војводини. Она не представља жељу за независношћу. Жеља за оваквом аутономијом проистиче из историјског права свих Кикинђана да сами одреде своју будућност. Да сами утичу на своју стварност, сами одлучују у шта ће улагати свој новац, које ће просветне програме користити а које културне садржаје пропагирати.

Грађани и грађанке не желе да плаћају гломазну новосадску бирократију. Само трошкови на плате запосленима у војвођанској администрацији износе више од 2,2 милијарди динара или преко 23 милиона евра годишње.[3]

Стога, захтевамо аутономну област Кикинду. Наши разлози су врло слични разлозима за аутономију Војводине. [4]

Наши разлози:

Статус АП Кикинде

АП Кикинда је аутономна покрајина грађанки и грађана који у њој живе, настала на основу посебних историјских, националних, историјских и других својстава подручја, као вишенационална, вишекултурална и вишеконфесионална европска регија. Аутономна покрајина Кикинда је аутономна територијална заједница у Републици Србији. Кикинда представља део јединственог културног, цивилизацијског, економског и географског простора средње Европе.

Симболи

Симболи Великокикиндскогпривилегованог округа уграђени су у грб Кикинде. Поред грба симбол покрајине је и застава Кикинде.

Главни град

Главни град АП Кикинде је Кикинда. Град Кикинда налази се на простору који је богат траговима старих и ишчезлих култура и цивилизација. Многобројни археолошки налази сведоче да су овде људи живели још у времену од пре седам хиљада година.[5]

Становништво

Према последњем попису из 2002. године општина Кикинда има 67.002 становника. Кикинда има врло хетероген национални састав становништва. Више од половине су Срби – 51.212.

Демографски тренд у Кикинди прати западноевропске трендове демографске транзиције, коју карактерише ниска стопа наталитета и успорен демографски раст. Одговор на ове трендове је активна пронаталитетна политика која се спроводи у Кикинди.

Стога, захтевамо своју владу, дводомну скупштину, КАНУ (Кикиндску Академију наука и уметности), представништва у иностранству и сарадњу са другим европским регијама сличног типа. АП Кикинда неће бити претња никоме, већ област у којој живе мирољубиви грађани средње Европе који више од свега желе да се њихов рад и поштење вреднује.

Грађани и грађанке Кикинде захтевају референдум на коме би се изјаснили – да ли желе аутономију.

Да и Кикинда буде главни град.

[1] http://www.kikinda.rs/default.asp?lang=cir&page=ogradu&option=istorija

[2] http://www.kikinda.rs/default.asp?lang=cir&page=ogradu&option=stanovnistvo

[3] http://www.blic.rs/temadana.php?id=122308

[4] http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=100&Itemid=68

[5] http://www.kikinda.rs/default.asp?lang=cir&page=ogradu&option=istorija

 

 

 

http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/slobodna-ap-kikinda.html 


Покушај стварања босанске нације

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:50

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Говорити о двоструким стандардима званичника земаља западне Европе и САД не представља новост. Међутим, чини се да је посебно занимљиво сагледати случај Босне и Херцеговине, који представља необориви аргумент у прилог тврдњи да се, доиста, ради о двоструким стандардима.

Мит о лошим момцима

Већ након окончања ратних дејстава и потписивања мировног споразума у Дејтону, канцеларија високог представника (ОХР) започела је са притисцима на званичнике српског ентитета. Током година разних притисака, Републици Српској су одузете многе надлежности гарантоване Дејтонским мировним споразумом, односно, Уставом Босне и Херцеговине. Разлог за овакав третман Срба у Босни и Херцеговини може се пронаћи у уверењу страних дипломата да су Срби, ако не једини, онда највећи кривци за распад СФРЈ и да им као таквима не треба омогућити да имају ентитет у оквиру Босне и Херцеговине. Потпору за овакав став имају у јавном мњењу сопствених држава. Американци и народи западне Европе још увек памте медијско приказивање Срба, које се једино може описати термином – демонизација.

Погрешно сматрајући да би се СФРЈ сигурно одржала да је „Срби нису урушили” и да у њој, пре појаве Слободана Милошевића, није било никаквих етничких и верских сукоба, западне дипломате већ тринаест година (уколико изузмемо ратни период и бомбардовање Републике Српске) раде мирним путем на гашењу српског ентитета. Крајњи циљ њихових настојања јесте креирање нове нације- босанске нације.

Вештачка нација – својеврсни „melting pot“

Босанска нација би имала свој језик и писмо, док би вероисповест било питање личног избора.

У прилог томе је и жеља бошњачких политичара да у закону о попису не постоје категорије националности и вероисповести као део упитника.

Настојања бошњачких политичких лидера, да се из пописа изостави изјашњавање о вероисповести и националности, говоре о жељи да се не прикаже право стање ствари.

Чињеница је да би попис, који би обухватао изјашњавање о националности и вероисповести, приказао сву тежину етничког чишћења коме су Срби били изложени, и довео у питање тезу о мултикултуралној и толерантној БиХ наспрам нетолерантне Републике Српске. Такође, овакав потез показује жељу да се негира посебност посебних конститутивних народа.

Западни центри моћи виде бошњачке лидере као средство које им може помоћи да испуне крајњи циљ, док бошњачки лидери виде Западне дипломате и високог представника као савезнике у борби против српског ентитета. У питању је обострана корист – Бошњаци ће добити целу државну територију под своју управу, а западне дипломате резултат који ће, коначно, потврдити оправданост њихове војне интервенције у БиХ.

Међутим, често се у анализама ситуације у БиХ превиђа утицај хрватског фактора. Пројекат тадашњих хрватских лидера, тзв. Херцег-Босна, нестао је потписивањем Дејтонског мировног споразума. Некадашње постојање хрватске Херцег-Босне и њено учествовање у борбеним дејствима побија тврдњу да је у питању била српска агресија на Босну и Херцеговину – у питању је био грађански рат.

Као конститутиван народ, Хрвати и даље имају значајан утицај на креирање босанске политике. За разлику од Срба, њима је матична држава Хрватска дозволила да гласају и на изборима унутар ње саме. Тежња Хрвата за трећим ентитетом у Босни има потпору владајуће парламентарне странке у самој Хрватској- Хрватске демократске заједнице. Подржати Хрвате у настојању да добију свој, посебан ентитет, представља можда и најпаметнији потез који политичка елита Републике Српске може учинити. То је одлучан одговор унитаризацији земље и отворено противљење два конститутивна народа жељама трећег. Самим тим, политичка позиција бошњачке елите биће ослабљена. Уз прећутно слабљење западног фактора у Босни и Херцеговини и евентуално затварање канцеларије високог представника, позиција бошњачких лидера ће додатно ослабити.

Република Српска има релативно стабилну економску ситуацију, њени лидери су релативно јединствени или бар показују сагласност око кључних ставова. Национално гледано, Срби из Републике Српске представљају виталнији део српског народа уопште, уз јако осећање сопственог идентитета и завидно познавање српске традиције и културе. Институционално, Република Српска поседује механизме који је могу заштитити од прегласавања у Скупштини БиХ, а сама владајућа српска странка представља једну од најутицајнијих странака у држави.

Покушај да се створи нова, босанска нација, осуђен је на пропаст, пошто се темељи на старој југословенској заблуди. Суживот да, губитак идентитета никако. Потискивање националних осећања може довести само до нових сукоба, далеко погубнијих него што су то били претходни.

Питање двоструких стандарда

Занимљиво је да се поступак унитаризације БиХ и отимање надлежности од Републике Српске назива „европским стандардом” и условом за чланство у ЕУ. Међутим, на примеру Србије видимо сву недоследност западних званичника. Од Србије се тражи да допусти максималну регионализацију са елементима државности и критикује наводни „централизам”, а све под маском „европског стандарда” и условом за чланство у ЕУ. Ишло се дотле да, чак и Европска комисија у свом извештају тражи од Србије да потврди статут АП Војводине. Дакле, док се од Србије захтева да Војводини пренесе надлежности, од Републике Српске се захтева да врати надлежности БиХ (које сама БиХ никада није ни поседовала), и учини је „функционалнијом”. У једном случају ради се о централизацији, у другом о функционалности, а иста је ствар у питању.

У име истих стандарда и европске будућности захтевају се две дијаметрално супротне ствари од суседних земаља. Зашто?

То није све. Тврди се да се Косово и Метохија могу отцепити од остатка Србије, пошто је то жеља Албанаца који тамо живе. Они имају право на самоопредељење, кажу нам. Кажу нам да Албанци више не желе да сарађују са званичним Београдом. У исто време, Србима из Републике Српске се исто право не допушта. Образац је јасан- сва права која захтевају Срби неће бити испоштована, док ће се све чинити на штету Срба и Србије, како би се исти ослабили и представљали што слабији фактор у одлучивању о будућности Балкана.

Занимљиво је да западни центри моћи никада нису изразили жељу за унитарном Србијом и предлагали Албанцима, и нпр. Мађарима да се одрекну свог националног идентитета и прихвате српски у циљу приближавања европским вредностима.

Двоструки стандарди?

Чини вам се.

 

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/12/03/pokusaj-stvaranja-bosanske-nacije/ 

 

 http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/pokusaj-stvaranja-bosanske-nacije.html

 

 


Историја се (не) понавља

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:18

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

 

Данашњи датум је 30.11.2009. године, дан када ће у скупштини Републике Србије бити усвојен статут Војводине, који ову аутономну област трансформише у вештачку творевину са прерогативима државности. Овим статутом Војводина фактички постаје држава у држави, а Србија федерација у најави. Војводина и Невојводина чине Федеративну Републику Србију, како је једном приликом духовито приметио Воја Жанетић.

Бојим се да ће значај данашњег дана у потпуности схватити тек наши потомци. Тек након последица, моћи ће се јасно утврдити узрок. Стварати државу у држави не може донети ништа добро малој и израњаваној Србији са неизграђеним националним идентитетом; гломазни бирократски апарат на северу земље може донети само проблеме.

Психолошки гледано, војвођански властодршци добијају све што им је неопходно у стварању новог националног идентитета – медије, владу, премијера и језик. Уз повољан геополитички однос снага и евентуалну промену српске спољне политике, захтев за независност ове вештачке творевине би могао бити актуелизован. Усуђујем се да закључим да је Војводина темпирана бомба постављена у само средиште српске политике, која ће експлодирати онда када српска политичка врхушка одбије послушност и покуша да заоштри спољну политику земље.

Било какав спољнополитички заокрет неће бити могућ, пошто имамо паралелне политичке структуре које, у теорији, могу одбити послушност званичној државној политици.

Укинути овакву аутономију биће неизводљиво, пошто само „грађани и грађанке“ Војводине могу да одлучују о промени граница Војводине. Невероватно.

Занимљиво је да су баш 30.11.2009. године Србији укинуте визе. Поклапање ових догађаја сигурно није плод случајности. Не само што медији врше пропаганду која би и најсиромашнијег грађанина убедила да ће сада и он обићи све светске метрополе, него се самим тим сви они који протестују против усвајања статута – политички и пропагандно елиминишу. Грађани који се радују укидању виза и залажу за усвајање статута су „европејци“, а сви грађани који су против статута, су, следствено томе – „ретроградни елементи“. Визе и статут иду у пакету, што је ваљда требало свима да постане јасно након извештаја Европске комисије.

Неодговорност политичке елите према држави није случајна; она је плод урушавања националног идентитета и представља пораз здраве и одговорне националне идеје и концепта државотворности српског народа. Српска политичка елита није дорасла околностима и времену у коме се налази.

Овом приликом не могу а да не поменем злогласни Устав из 1974. године. Сви знамо да тада, уколико изузмемо пар истакнутих интелектуалаца, нико није подигао глас, нити стао у заштиту српског народа. Тада је једино било важно да смо били грађани државе с чијим пасошем се могло путовати широм света.

Темеље за још једну националну несрећу постављамо 30.11.2009. године. Као некада, народ је загледан у пасоше и бољи живот. САНУ, као некада, не реагује – част изузецима.

Нова српска политичка мисао за Србију данас представља разумно сагледавање последица – исто што је за Србе некада представљао Српски културни клуб Слободана Јовановића.

Доиста, истина је. Историја се први пут понавља као трагедија, а други пут као фарса.

Сада је тренутак да се подигне глас. Последњи тренутак.

 

 http://www.nspm.rs/komentar-dana/istorija-se-ne-ponavlja.html


Косовски вилајет

Politički život — Аутор desnamisao @ 20:02

Пише: Милан Дамјанац






Писати о приликама на Косову и Метохији је веома захтеван и мучан процес. Космет је под окупацијом, а о њој, таквој каква јесте, речено је све што се могло рећи. Међутим, последњих недеља сведоци смо расправе која се води, како међу српским интелектуалцима, тако и међу српским политичарима и народом- требају ли косовски Срби изаћи на тамошње изборе које организују нелегалне институције тзв државе „Косово”? Влада Србије послала је доста конфузну поруку тамошњим Србима. Поручено им је да бојкотују изборе, али и да је њихова одлука да ли на њих треба изаћи. Овакав одговор сведочи о конфузији српске политике према Косову и косовским Србима, којима је, по ко зна који пут, остављено да сами донесу одлуку.

Поједини представници невладиних организација, попут Хелсиншког одбора за људска права, упутили су апел косовским Србима да на изборе изађу и „прихвате одговорност за сопствену будућност”, „схвате реалност” и покажу већу зрелост од “Срба у Хрватској”. Овај апел тамошњим Србима, са подсећањем на злокобну судбину Срба у Хрватској, служи застрашивању преосталог српског живља. Просечан Србин овакав апел схватио је као претњу- „уколико не изађем на изборе, десиће ми се исто што и Србима у Хрватској”.



Демократско је право и принцип да је и неизлазак на изборе сасвим легитимна одлука. Сетимо се само Албанаца који су деведесетих година свесрдно бојкотовали изборе које су расписивали органи Републике Србије, а које они нису признавали. Реалност је тада била сасвим друкчија, али је косовски Албанци нису прихватали. Бојкотовали су све институције српске државе. Тада се, за овакво стање, нису окривљавали Албанци. Није им поручивано да је нужно „да преузму одговорност за своју судбину у своје руке”, „да схвате реалност”, и да се сете како су прошли Срби у Хрватској. Тада би то био говор мржње и застрашивања, те позивање на насиље. Данас је то легитимно иступање организација које се залажу за поштовање људских права.

Бојкот избора од стране једне националне заједнице говори о положају те исте заједнице. То је њен начин да скрене пажњу власти на свој катастрофалан положај.


Међутим, хајде да размотримо да ли су се стекли и минимални услови за излазак косовских Срба на изборе.

Покушаћу да покажем да постоји континуитет геноцида над Србима од стране косовских Албанаца и да се по том питању ништа није променило. Два су аспекта које треба имати у виду:

1. Физички терор и присилна асимилација

2. Културни геноцид

Физички терор

Средњовековни попис становништва нам говори да је 1455. године на целој територији Вука Бранковића живело само 2% албанског живља. Ови подаци се могу пронаћи у отоманским изворима “дефтер” („пореска књига”). Данас на Космету живи 97% Албанаца. Физички терор јесте први апект који ваља размотрити и који је најзаслужнији за овакво стање у јужној српској Покрајини. Под физичким терором подразумевам убијање, застрашивање и остале злочине који су свесно чињени како би се српско живље на Космету свело на минимум. Крајњи циљ оваквог деловања јесте стварање етнички чисте „Велике Албаније” (погледајте информације о „Призренској лиги”) која би се састојала од делова територија свих околних, међународно признатих држава на којима живе припадници албанске мањине. Континуирано кршење основних људских права Срба присутно је бар два века уназад, а интензивирано након српског ослобођења Космета 1912. године од турске окупације. Злочини су добили најужасније размере у периоду Другог светског рата, али и након њега. Након протеривања Срба са Космета, у периоду од 1941-1945. године, нови комунистички режим пристаје на услове албанских лидера, од којих су многи учествовали у рату на страни нациста, и пристају да забране повратак протераним Србима. Тако је демографска слика Покрајине значајно промењена.

Но, господарима албанског покрета је била недовољна јасна већина на Космету. Њихов циљ је био масовно протеривање преосталих Срба и отцепљивање Космета од остатка Србије. У периоду комунистичке владавине забележени су многи злочини из мржње према српској заједници, од којих су најучесталији прогони и убиства, силовања и трговина људима. На овај начин преко ноћи су нестале читаве српске породице. Ове злочине комунистичка власт је игнорисала.

Наш покојни патријарх, господин Павле, такође је био жртва обести косовских Албанских шовиниста. Осим погрдних речи које су му свакодневно упућивали, једном је био и зверски претучен. Овакво понашање није било страно ни многим Албанцима који су радили у државним институцијама. Тако је 1988. године, полицајац албанске националности покушао да силује игуманију манастира Грачаница, мајку Татјану која је тада била старица у седмој деценији живота.

Након последњег рата, са Космета је прогнано 200 000 Срба који живе као избеглице у остатку Србије. Ником од ових људи није враћена узурпирана имовина, нити гарантована безбедност, те тако, од доласка међународне мисије на Косово, није дошло до повратка Срба, али јесте дошло до проглашења независности Космета. Срби настављају да се исељавају са Космета, а преосталим Србима је угрожено основно људско право- право на живот. Они не могу слободно да се крећу, већ припадници КФОР-а обезбеђују српске заједнице. Срби на Космету живе у резерватима.
Од доласка КФОР-а ништа се није променило по питању терора над Србима, а ниједно од многобројних убистава у којима су учествовали Албанци није расветљено.

Говорити о асимилацији Срба захтевало би бар још оволико простора. Треба, у најкраћем, рећи да су читаве српске породице након застрашивања, малтене преко ноћи, мењале веру и презимена, а самим тим и националну припадност. Треба споменути да су албански матичари при матичним службама, уз прећутну сагласност српских комуниста, од 1971. године самоницијативно мењали српска презимена која су се завршавала са ић. Тако су, на пример, Наумовићи, после једне овакве интервенције преименовани у Науми.

Културни терор

Геноцид над српским културним наслеђем на Космету је и више него очигледан. Само у периоду од доласка међународних снага, на Космету је порушено или оштећено 150 православних цркава и манастира. Преостали манастири се налазе под даноноћном стражом КФОР-а, а налазе се и под заштитом УНЕСКО-а. Међутим, неупоредиво је више порушених домова српских породица.

Јасна је тежња да се избришу сви трагови српског постојања на овим просторима. Оно што не могу прикрити, албанске власти, једноставно, присвајају. Српске цркве проглашавају старим албанским црквама, а себе потомцима Илира, народа који је истребљен и асимилован. Иду и толико далеко да у једном „научном раду”, који је објављен на енглеском језику у САД-а, можемо прочитати тезу да је јунак који је убио султана Мурата у Косовском боју био албански витез Милош Копилићи.

Врло успешно присвајају српску традицију и мењају српске топониме. Скоро сви топоними на Космету су словенског порекла. Албанци никада не користе назив „Метохија” пошто овај термин значи „црквена земља”. Не само што су променили називе многим местима на Косову (Србица- Скендерај), већ планирају да то ураде и у местима где још има Срба. Стога, Срби ће трпети не само досељавање Албанаца и у оно мало српских средина на којима су опстали, већ ће трпети и преименовање самих места.

…избори ће променити све…



Такозвана држава Косово данас представља црну рупу Европе. То је држава са највећом стопом незапослености и са врло развијеним шверцом, трговином људима, дистрибуцијом наркотика и корумпираном владом у којој седе бивши команданти ОВК, од којих су многи масовне убице и вође мафијашких кланова.

То је такозвана држава, у којој бивши амерички председник Бил Клинтон има ту част да, док је још жив, открије свој сопствени споменик. Ова сецесионистичка творевина је дом америчке војне базе Бондстил. То је такозвана држава, која “тежи европским вредностима”, “мултикултуралности” и “толеранцији”, а која је при том готово потпуно етнички чиста, и у којој припадници српског народа живе у резерватима. Они су очигледно изоловани за сопствено добро, попут Јевреја, које су на сличан начин изоловали нацисти уочи Другог светског рата.

Да ли се вама чини да су то нормалне околности у којима је могуће одржати изборе и учествовати на њима?

Стога, за Србе на Косову и Метохији не сме бити избора - за њих нема избора.



http://www.slobodanjovanovic.org/2009/11/23/milan-damjanac-kosovski-vilajet/


Србија од цар Ненадове Суботице до цар Душановог Призрена

Politički život — Аутор desnamisao @ 20:00

Пише: Тијана Срдић 

 

 

 

 

Жртве се више не броје, већ се мере вековима. Након толико времена, Србска Војводина је ушла у састав Краљевине Србије.

А да би после 90 година, један од званичника изјавио пред Успенском црквом у Новом Саду, да је овај Предлог Статута баш због наших ослободилаца из Првог светског рата, да се данас оствaрује њихова визија. Дефинитивно се ништа ни са чим не да повезати! Луд, збуњен, ненормалан! Службена употреба језика мањина. Питам, нпр. које мањине?!

А шта је са језиком већине – Срба на просторима Војводине, која се креће од 70 до 80%. Овим предлогом се ништа друго не постиже, сем брисањe Срба у Војводини. А чија је Војводина сем Србина, који склањајући се од турских освајача преноси титулу Војводе на тло плодне равнице, како би сачувао пламен сећања на поносну Србију?! Србин се борио за Војводину, за њу синове подиже, унуке храбри причама, да би је данас чукун-чукун унучад брисала гумицом и без капи зноја оберучке предала Бачку, Банат, Срем. А да би се сутра суседне земље могле хвалити како имају сада целе регије у својим републикама – Хрватска цео Свети Срем и Барању крвљу натопљену, Мађарска целу Бачку а Румунија цео Банат.

Митровдански устав из 2006. г. је светиња наспрам овог предлога Статута изгласаног на овогодишњим Митровданским задушницама. Значајни документи се доносе на празнике, али се на дан наших упокојених ништа не ради сем нечег богоугодног за њихове душе. Предлогом Статута и Законом о преносу надлежности нити се поштују мртви нити живи.

А сви су рокови за доношење пробијени, и по Митровданском уставу и по предходном Уставу и по старом Статуту. И да се не позивају ни на титоистичке правне акте, него да покушају и актима Краљевине да нађу сламку спаса – не би могли да нађу оправдање за оволико кашњење и манипулацију. Превазишли су не само себе већ и оне које им дају ветар у леђа.

А која држава није мултиетнична? У Срба није ни најмањи проблем да дочекају друге народе, да их лепо угосте и пожеле поново у здрављу да се виде. Ако нам ти, други народи, долазе и представљају себе, а тиме и своју државу, што не бисмо и ми имали своју државу, Србију, од цара Ненадове Суботице до цара Душановог Призрена. Једно је сигурно, да ни једна држава као наша није толико мала а толико разнолика, баш је то оно што је чини толико неописиво лепом и привлачном за освајаче.

Састављања и растављања је било са другим народима у исту државу, па се ништа добро није постигло. Шта се може постићи ако се прави мала Југославија, тзв. Регионална држава Војводина?! Ако неко и није био рођен у ондашњој Југославији или је живео ван ње, опште је позната њена сахрана која је узела данак - опет животе Срба. И луд, збуњен, ненормалан би исправно поступио.

Јединство цивилизацијског простора. Са ким? Не мислите ваљда да ће се Мађари и Хрвати ујединити са Војвођанима, да би чинили то јединство? Заиста ми није јасно ко је толико наиван.

Па коме толико смета Београд, Смедерево, Шабац, Ужице, Крушевац, Нови Пазар, Ниш, Приштина, Призрен и сви остали градови Србије?! Са овим градовима Нови Сад, Сомбор, Суботица, Кикинда, Зрењанин, Врбас чине цивилизацијско јединство.

Добро, Мађари су скромни односно обазриви. Мађарске телевизије регистроване и основане на територији Србије, увелико и подуже већ приказују временску прогнозу за север Бачке и Баната, а да изнад извештаја пише Војводина. На снимцима се лепо да видети Бачка Топола на доњој ивици екрана, што ће рећи, даље им јужније не треба. Шта ће им толико Срба и њихових насеља, само би им правили побуне.

Бивши судија Уставног суда Републике Србије се јавно запитао, ако ЈАТ може да има представништво у свету, зашто не би Војводина имала у Бриселу?

Будући квази државни званичници регионалне републике Војводине (ово пас са маслом не би могао појести) сарађивали би само са европским регијама, европским државама, Бриселом и NATO-oм. Сарађивали би са неким ко не постоји, са неким са ким се подразумева јер смо на истом континенту и са онима који су нас бомбардовали, тровали и озрачили.

Имовина регионалне републике Војводине је еквивалентна тврдњи ЦПЦ да има власништво над црквама и манастирима СПЦ у Црној Гори.

Сепаратистичким предлогом Статута плаћаће се дупли порези, и Београду и Новоме Саду. А ако се једва преживљава плаћање једног пореза, шта ће нам други, који би по свему судећи био много већи, јер је у питању стварање тј. рађање нове државе чију касу треба напунити, а ко ће други до њени грађани, јер неће нико други доћи на бабине. Него ће исто то новорођенче покушати да присвоје, украду или распарчају као путем абортуса.

Премијер је требао оберучке да да подршку мерама спречавања оног најгорег што годинама буја, цвета и доживљава врхунац у Војводини – повећан број самоубистава, чвршћег деловања секти и висока стопа развода бракова. Већ данас би било другачије напаћеној Србији марљивих Срба.

Тијана Срдић

15. новембар 2009.
Свети мученици Акиндин, Пагасије и други

(http://www.dverisrpske.com/tekst/1750117)


Српски Зевс

Kolumna — Аутор desnamisao @ 20:50
Пише: Душан Вучковић
 
 
 
 
 
Врховни бог старих Грка, Зевс, био је,како митологија говори, неприкосновени владар не само богова и људи Хеладе, већ и васцелог универзума. Са муњом у руци решавао је он самоуверено све што му није по вољи. Једна од молитви овом божанству упућених гласила је: "Са Њим зора свиће,са Њим тама пада".
Како актуелно српско руководство процес "европеизације", ма шта то значило, види као кључно своје посланство, било би право да и ми имамо једног Зевса,кад га је већ колевка Европе имала.Наш Зевс, морао би да успешно изрази хеленску рационалност и племенитост, а у исто време и балканску страст и маркантност. И ето нама Бориса Тадића.
Што се каже да смо га поручили бољег не бисмо добили.

Тако је и писац ових редова добио шансу да, као и сви грађани Србије, види божанство, тако рећи тик до себе. Као и античком Грку и нама дан почиње и завршава се нашим Борисом. Како је од Зевсовог доба прохујало пуно времена, данашњи Зевс у својој служби има и свеукупну технологију, па је тако Његова величанственост још већа.
Од када је освојио други мандат на прсте се једне руке могу набројати вести и дневници РТС - а у којима српски Зевс народу не обзнањује своје мисли, а на прсте обе у којима нека Председникова активност није у првом плану. Макар једном дневно Председник мора проговорити о евроинтеграцијама, или, пак о бројним стубовима своје спољне политике. Ако ниочему другом, Председник ће проговорити макар о неком велелепном, а исто тако и нестварном путу или мосту што га је дворски неимар Мрка енергично започео.
Зевсовски - нема збора.
А као што сваком богу припада, и нашем Борису морају припасти апостоли који ће
неуморно Његовим именом оплемењивати душу народну. И тај дефицит смо, Његовом заслугом, вероватно - а како би друкчије - решили. Српски Зевс има дупло више апостола од Христа - двадесетпет их је на броју, и седе у згради која се зове Влада.
Малих апостолчића има стодвадесетпет, каткад и који више, и они седе у згради
која је некада била Скупштина Србије.
Храм Председников баш је негде на пола пута између ове две зграде, тако да неки апостол, већи или мањи, ако се нађе у каквој дилеми, не мора да разбија главу своју, него може одмах да скокне до председништва и да од Свезнајућег, под условом да није на неком од својих многобројних туристичко-дипломатских путешествија, добије одговор на питање што га мучи. 
Малих, пак, свештеника и проповедника има на претек, и, када не спавају, обично обитавају у новобеоградској ТВ бастиљи Б92. Онда када не спавају, нити су на Б92, тада су обично на РТС-у.
Ето, величина је наш Председник. Исусу је било потребно пуне тридесет и три године, колико је овај свети мученик поживео, да створи једну религију, а нашем Зевсу ни десетак. Но, не лези враже, религија не би била религија да нема своје јеретике и дисиденте који јој се супротстављају.
У ХХI веку дисидената у српском јавном животу скоро и да нема - ето првог доказа свемоћи нашег Зевса. Јеретика, тј. оних који прихватају главнину Његовог учења, а разликују се тек у нијансама, има поприлично, а окупљени су око партије која, без неког нарочитог разлога, себе назива либералном и демократском.
Особеност јеретика ове нове вере је у томе што само мало гласније говоре оно
што Председник мисли, па је много достојније име за њихову организацију ВОП, тј. Владина Опозициона Партија.

Њихови челници кажу да је такво нешто могуће, чак шта више да то служи процесу "демократизације", премда неки зли језици говоре да су такве организације далеко пре део држава у којима владају војне хунте или комунистички деспоти.
Да би се култ ширио, потребно је, то је још Платон препоручивао, да и васпитање младих генерација буде у духу нове доктрине. Тако,баш по Платоновим упутима, треба ситмулисати државном врху одане песнике и реторе. Узор реторства у нашој "идеалној" држави ,је, изгледа, надалеко чувена ода "Чекај ме, моја Европо, и ја ћу ти сигурно доћи!". Култ, такође, треба усађивати и неговати још од најранијих дана, па су, тако, ученици, за сада једне, основне школе писали писмо Председнику.
Ђачићима који су гајили по коју интимнију емоцију према данашњем Зевсу било је омогућено и да се огледају на пољу ликовне уметности, цртајући Председников лик. На тај начин појавили су се и обриси једног новог правца у сликарству, такозвани ЗЕС-реализам.
У природи је свакога бога и то да покушава да делује правично и хармонично. Истина, овом нашем богу правичност није јача страна, а једина хармонија којој каткад тежи јесте она између Његових мантри о Европи и о Косову. Тако, ако у евроидеологији
Председник баш претера, што се свакодневно дешава, увек је ту симпатични госн.Јеремић да јавност мало зачини причом о оданости Србије Косову и међународном праву.
С друге стране, ако се са косовском причом претера, мада није баш јасно да ли се то до сада догодило, Председник у први план гурне министра Чиплића, свог опуномоћеника са специјалним идеолошким овлашћењима. Тек да мало конзервативни део Срба привуче једином исправном, "либералном", тј . зевсовском. Ако се пак ни Чиплић не појави, за сваки случај, ту су увек они наши јеретици, који себе доживљавају, попут свих јеретика, уосталом, као истинске правоверце. На тај начин ова два својеврсна коректива, Јеремић са једне, и Чиплић+"Л""Д"П+"Н"ВО,са друге стране, успевају да одрже наизглед, а и по свој прилици неодрживу Председникову концепцију.
И поред свег овог идиличног стања у нашој држави, изгледа да ту ипак нешто
шкрипи.
Нешто је труло у држави Србији.
Премда вазда будни цензори готово свих јавних гласила могу овакав дефетизам оценити као нечувену богохулност, оно што је у нашој држави труло јесу лажни ауторитети, са Борисом Тадићем на челу.
Наш Зевс ипак није небески, већ земаљски.
Сходно томе, подложан је Он и неким земаљским илузијама којима су иначе сви
земаљски створови подложни.
Преседник, наиме, очигледно много држи до оне холивудске изреке, која каже да не постоји лош публицитет. Ово правило, међутим, безрезервно важи за скандал мајсторе и, рецимо, успешне порно звезде.
За државнике оно важи само делимично, и као такво има бројне изузетке. Највише је оних изузетака који га поричу,а најмање оних која га потврђују.
У изузетке Председникових појављивања у медијима који потврђују правило да не постоји лош публицитет можемо сврстати она појављивања Његовог Превасходства у којима Он ама баш ништа не говори, већ, примера ради, шармантно, ноншалантно прошета поред салонског стичића на којем стоји ваза са цвећем и притом, тобоже ненамерно, окрзне рукавом једну сасвим недужну гранчицу. Или пак кад седа са свој велики сто, откопчава сако, и једнако шармантно као у случају оне гранчице, поправља елегантну кравату. 
Мужевније него што би то учинио и Џорџ Клуни, како нашег Зевса ономад ,од миља, назва италијански први министар.

Изузетке Председникових јавних појављивања која негирају оно правило холивудског света, није потребно посебно наводити. Нека читалац само на трен баци поглед на дневник РТС-а или на Блиц и наћи ће ризницу таквих примера.
Један психолог, колега по ужој струци нашег Председника, препоручивао је скоро оном који ово пише да свој проблем са несаницом може врло лако решити. Треба прочитати само једну страницу Блица. Сан већ сам долази на очи. Скоро, па савршенство досаде.
Друга илузија овог земаљског бога надовезује се на прву: да толики
публицитет уопште не штети здрављу и лепоти, ако већ може бити штетно по
политички рејтинг. Једно скорашње истраживање сврстало је друга
Председника на двадесетшесто место најлепших политичара света. Ако ни због
чега другог, макар би због тога Председник морао да се клони севања
фотографских блицева јер њихова светлост, а то је пак једно друго
итраживање показало, врло лоше утиче на тен. Уколико Председник у то не верује,
само нека пита свој двојац од највећег поверења, Крстића и Шарпера, они то
морају знати. Међутим, уколико овако настави Председник би врло лако могао
изгубити свој вероватно највећи адут.
Трећа,а уз то и највећа илузија нашег Зевса је та што, како се чини, Он доиста верује да је божанско биће. Међутим, ако о многим државним одлукама мора најпре да се консултује са неким амбасадорима, америчким и немачким, пре свих, онда Борис Тадић није бог,посебно не врховни, већ, у најбољем случају, неки мали полубог. На велику жалост, божански атрибути се не стичу аутосугестијом.
Није довољно мислити да си бог, да би то и био.
Док је Олимп у Вашингтону дотле ће у Вашингтону и седети богови. 
У малим вашингтонским намесништвима могу седети само полубогови.
На крају крајева нека не очајава наш мали слађани Зевс због ових великих и
горких истина. И истински Зевс, на крају крајева, није био свемоћан - тасови судбине и о њему су одлучивали.
Нама, обичним смртницима, остаје нада да ће моћ нашег Зевса ишчилети, кад је већ ишчилела многим његовим овдашњим предходницима. Што пре то и боље.

Дакле, кад нам већ зоре са Њим почињу, не дозволимо да нас са Њим и Њега ради тама сустигне.
Европска или антиевропска - сасвим свеједно.
 


ЕУ и Србија -прича о једној несрећној љубави

Kolumna — Аутор desnamisao @ 20:50

 Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

 

Просто је невероватно до које мере је просечан Србин наиван и фасциниран Европском Унијом. Покушаћу да размотрим узроке оваквог стања.

Радио не радио, свира ми радио



Просечан Србин европејац није навикао да сноси одговорност и предано ради свој посао. Просечан Србин европејац је навикао да се посао сам завршава, да се не напредује сопственом заслугом већ добрим везама и познанствима, и да је увек „неко други крив“. Корупција је, мисли просечан Србин европејац, сасвим природна и врло прихватљива када је он вршилац поменуте радње, док је у супротном пошаст против које се морамо борити и коју су нам донели „они, они Срби са стране“.
Разуме се, овакве заблуде вуку корене из времена СФРЈ и омиљеног нам „братства и јединства“, када смо живели на кредитима, чекајући пензију и путовали будзашто по читавом свету.
Просечан Србин европејац доживљава ЕУ као рајски врт, а либерализацију визног режима као рајска врата. Још никада није прошао кроз њих, али је начуо да тамо новац са неба пада, да је храна и већа и лепша. Просечна лубеница је бар тридесет пута већа него она домаћа, а свако за почетак добија стан и модеран аутомобил на поклон. Није важно какви смо, само да се некако, кроз чистилиште, догегамо до рајских вртова. А ако је тамо заиста тако онда нам захтеви у чистилишту и неће деловати толико тешки као сада. Сва национална понижења само су храбри и одлучни кораци напред!
Хоћемо у прошлост, не у будућност! 
Упс, ипак је обратно.

...кад ти кажем, у ЕУ тако раде...


Чим говорник жели да истера своје и убеди саговорника у исправност свога става, он искористи чувени аргумент- „тако се у Јевропи ради“! Након тога, свака расправа престаје. Ко први помене Јевропу у позитивном светлу, однеси победу у расправи.
-Зашто усвајамо нови статут Војводине?
„У Европској Унији је обичај да...“
-Зашто подижемо порезе?
„Званичници Европске Уније су нам рекли...“
-Да ли мислите да лоше радите свој посао?
„Не, савет министара ЕУ ми је поручио...“
Уколико којим случајем доведете у питање било коју опсервацију о Европској Унији, напрасно постајете „изолациониста“, “националиста“, и “назадњак који не баштини европске вредности“.
Гебелс би позавидео нашим медијима.

„Не пишем ћирилицом, ја сам европејац“ или сторија о „Покондиреној тикви“




„Салса“ је лепа, културна европска игра. „Коло“ је рудиментарна, заостала и сељачка. „Ћирилица“ је заостало и сељачко писмо, док је „латиница“ право европско благо и прогресивно писмо. 
„Радован је сељачко име, ја сам свом сину дала име Џон. Џон Мучибабић“- рече пре пар дана жена у аутобусу. 
Просечан Србин европејац никада није био Србин, никада није гласао за Слобу и никада није гласао за Тадића- рећи ће ако му се учини да је Тадић био лош председник. Србин европејац је увек био европејац. Било би још боље када би се упознао са европском културом и, на пример, прочитао понешто од једног Гетеа. Он то не чита. Читање је за мекушце. А за све остале, ту су сабрана дела Латинке Перовић- „Од Голог Отока до Бриселског потока- у четири лаке лекције“.


Зашто волим Тита- тако нешто се не пита!




Друг Тито је био и остао први друг међу друговима и највећи европејац међу другарицама. У његово време били смо велики европски народ. Био је познат по милосрђу- у корену је милосрдно сасецао све облике неевропских елемената.
Голи Оток је био, први, модерни камп за толеранцију, који ће, верујем, поново бити отворен, а вербални деликт европска институција мишљења за борбу против неевропског мишљења.
Борити се за толеранцију захтева некада да будемо и помало нетолерантни.
„Док се земља око Сунца креће...“ рече грађанин.
„Нећемо му ништа“, рече тужилац. „У средњем веку спалили би га на старој ломачи, али ми данас расписујемо тендер за ломаче најфинијег квалитета“.

„Далеко је Сунце“


Када ћемо коначно ући у рајски врт, и зашто ови Ирци затежу толико? Зар не знају колико је у Европској Унији лепо? Зар не знају да тамо новац пада са неба и свако има колико му треба, да се зграде и улице саме граде, а грађани ништа не раде?

Ех, ти Ирци...стварно гаје неевропске вредности... 

Лаку ноћ. Останите на каналу Јавног Сервиса Европске Србије. 
Хвала Вам.


Фашизам-антифашизам и Србија

Politički život — Аутор desnamisao @ 02:21

Пише: Никола Цветановић

 

 

 

 

 

 

У последње време сам сведок неких необичних појава. Наиме, у бројним интернет дискусијама са политичким неистомишљеницима, много пута сам доживео да будем назван ''великосрпским и/или православним фашистом'', ''нацошем'' и сличним погрдама. Погледао сам мало и са стране, па сам приметио да и неки условно речено истомишљеници слично пролазе. Запитао сам се зашто је то тако, па сам решио да мало истражујем.

На основу неких претходних знања и онога што сам сазнао као резултат сопственог мини-истраживања, дошао сам до неких закључака.

Пошао сам од онога што ми је најближе, од интернет-енциклопедије-"Википедије".Знам да на том интернет-сајту може да напише ко шта хоће, али сам пошао од ње,зато што су ме они који су ме називали "фашистом" више пута упућивали на баш "Вики-дефиниције" поменутих појмова. Искључиво из тог разлога сам решио да пођем од "Википедије".
Међутим, после онога што сам о фашизму и нацизму прочитао, схватио сам да је то сасвим довољно да схватим да су политички неистомишљеници у криву.

1)УВОДНА ЗАПАЖАЊА

Прво и најважније што ми је запало за око су следеће реченице.

Фашизам:
"У науци фашизам није једнозначно одређен. Посебно историчари наглашавају разлике између покрета у појединим државама и појединим владајућим фашистичким порецима, оспоравају аналитичку исправност појма фашизам.";

и

"Постоји неслагање између историчара и академика политичких наука око природе фашизма.".

Нацизам:
1)"Нацизам није био концизна, теоретски утемељена идеологија јединственог покрета већ се заправо радило о комбинацији различитих идеологија и група..."
2)"...Због тога се састојао од најразличитијих политичких позиција које су осуђивале издају Немачке и њен пораз у Првом светском рату, а које су обухватале анти-парламентаризам, етнички национализам, расизам, колективизам,нацистичку еугенику и антисемитизам насупрот економском и политичком либерализму као и расистичком и завереничком ставу према финансијском капитализму и анти-комунизму."
3)"Историчари се често не слажу око главних циљева нацистичке партије као ни око тога да ли се нацизам може сматрати кохерентном идеологијом."


2)СИМБОЛИ И ИДЕОЛОГИЈА

За фашизам се каже да велича заједницу као услов и облик превладавања кризе,насупрот либералистичком индивидуализму. "Заједница је јединствена,органски рашчлањена држава (италијански фашизам). Јединство заједнице је услов социјалног, политичког и економског препорода. Борба је природни начин опстанка човека. Јединство нације се успоставља крвном чистотом исте. Све разлике (културне, верске, политичке и сл.) треба укинути јер оне доводе у питање темеље заједништва. Терор је легитимно средство за успостављање уједначавања."

За симбол фашизма се каже:

"Фашизам своје име и симболе води из културе и традиције Римског царства. У Старом Риму је постојао обичај да док војска маршира један војник носи испружен свежањ прућа (fascio) у који је забијена секира. Иначе, римски ликтори су такође носили тај свежањ. Значење овог симбола је следеће: један прут/појединац је слаб и безначајан, али ако је везан у сноп/заједницу са осталим прутовима/појединцима, онда сноп/заједница постаје несаломив. Такође,сноп је много јачи него сам збир прутова. Секира у снопу такође има прилично јасно значење. Она делује као да уједињује прутове у тај сноп и ако неки од прутова/појединац "штрчи" односно ако је неки појединац "неподобан", секира/државна власт је ту да га "поткрати"/елиминише".


Такође, истиче се да су фашисти и нацисти славили младост као врлину због физичке снаге, идеализма и спремности на саможртвовање.

Што се тиче национал-социјализма, помињу се неке од следећих ствари које ћу навести примера ради:
"Принцип вође (Führerprinzip) - као апсолутна вера у вођу (одговорност пред надређенима и ауторитет према подређенима) ;
нацизам и раса, расна политика Трећег рајха и нацистичка еугеника;
анти-славизам, антисемитизам;
аријевска супрематија, прецизније, рангирање појединаца на основу њихове расе и расне чистоте и фаворизовање нордијске расе;
одбацивање демократије и касније укидање политичких странака, радничких синдиката и слободне штампе."
Имамо још и анти-бољшевизам, расизам и дискриминацију, итд...

Један од основних симбола нацизма је салутирање десном испруженом руком под углом од 45 степени са отвореном шаком као и црни кукасти крст("свастика") на црвеној застави, који симболишу вези "крви и тла"(црно и црвено).

За нацизам је такође истакнуто да су његови идеолошки извори у идејама ариозофских тајних окултних друштава. Поменуто је тајно друштво"Тула". Тајне групе оваквог типа би, у данашњем смислу, оправдано могле да се назову сектама.

На овим местима сам навео само неке карактеристичне путоказе, за потпуно разумевање требало би навести целе текстове, али због прецизности и релативне краткоће то на овом месту није могуће.

3) ЗАЈЕДНИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И ПОЈАВНИ ОБЛИЦИ

Нацизам и фашизам се залажу за дискриминацију на основу еугеничког концепта-слаби и мањинске групе (сексуалне, етничке) морају бити уклоњени, да не би представљали сметњу способнима. Такође, имамо тоталитаризам, идеолошку искључивост,ограничавање основних људских права и слобода, антипарламентаризам,фаворизацију класичне културе уз отпор према модерном, идеал у моћи старовековног Римског царства, величање заједнице (породице, државе) насупрот индивидуализму и њено истицање у први план, слављење младости, окултизам,антибољшевизам, милитаризам, антисемитизам, итд...

Међутим, много важнија ствар од фашистичке/нацистичке идеологије је та што су државе у којима је овај поредак био владајући у четвртој деценији 20. века,отерале милионе људи у логоре где су читаве групе биле изложене мучењима и уништењу и што су изазвале светски оружани сукоб незабележених размера. Крајњи, сурово речено, скор фашистичких држава су геноцид, милиони мртвих и обимна разарања.

4)ЗАКЉУЧАК

Први закључак је био следећи: када неки појам није довољно прецизно одређен, он је ,као такав, веома подложан злоупотреби. Тим више ако су практичне манифестације биле катастрофалне, баш као у случају италијанског фашизма или немачког национал-социјализма.

"Заболела" ме је глава, мозгајући о следећем: Ако се историчари и политиколози, тј. стручњаци, не могу сложити, на пример, око тога да ли се фашизам може уопште једнозначно одредити, или да ли је нацизам уопште био усаглашена идеологија, како онда неки лаик, чак и натпросечно образован (али таквих је ипак мало), може са сигурношћу неког језуитског проповедника неког да прогласи за нацисту или фашисту? Веома чудно, рекао бих.

Због тога се, по мом мишљењу, приликом употребе ових појмова треба базирати на појавним облицима, дакле италијанском фашизму и немачком нацизму, уз евентуално поређење с неким елементима идеологија савремених НВО, политичких партија и покрета, итд...

На пример, људи који су припадници либералног идеолошког концепта често величају младост, али то не значи да је, на пример, ЛДП фашистичка партија.

Такође, уредништво електронске публикације "Е-новине" карактерише идеолошка искључивост, али не верујем да би се ико иоле озбиљан усудио да их назове фашистима.

Такође, они који величају традиционалне вредности- снажна породица, родољубље,православље, не могу бити фашисти, јер је то само један део фашистичке идеологије који сам по себи није проблематичан, јер као такав не угрожава никога. Због тога, на пример, Српски сабор "Двери" никако не може бити фашистичка организација. Такође, православно хришћанство је неспојиво с окултизмом.

Ако је неко, на пример, против геј-параде, не значи да је самим тим фашиста,јер он не жели да хомосексуалце, као мањинску групу, позатвара у логоре и тамо их уништи, већ неке сасвим друге ствари, као што је,нпр., заштита вредности хришћанског морала , могу бити разлог његовог противљења јавној промоцији туђег сексуалног опредељења.

Сада се долази до суштине приче. Вратићу се на резултате фашизма- милионе мртвих и невиђена ратна разарања. Такође, један не мали део резултата фашизма чине српски народ и његове жртве. Тако се оправдано долази до тога да су прве асоцијације на фашизам/нацизам конц-логори, мучења, свирепа убиства, прогони,злочини и друге крајње непријатне асоцијације.

Као такав, фашизам постаје корисно пропагандно оруђе у борби против политичких неистомишљеника, на следећи начин. Када некога назовете фашистом, он у очима јавности постаје слика и прилика Хитлера и Мусолинија, мучитеља из Јасеновца,Аушвица, Дахауа, итд...Тиме га доводите у дефанзивну позицију, јер он онда мора да се упре да "скине" такву слику са себе, да доказује да није фашиста/нациста. Кад уз све то, имате иза себе медије, лако је дисквалификовати, бар за извесно време, свакога чији вам се идеолошки концепт не допада.

Да је у нашем друштву све нормално(као што није) називање "фашистом" и/или "нацистом" би требало да буде разлог за подношење приватне тужбе за кривично дело увреде, обзиром на то да српски народ баштини снажне антифашистичке традиције- два антифашистичка покрета у Другом светском рату."Фашиста" и "нациста" би требало третирати као најтеже увреде, а не као пропагандно оруђе за дисквалификацију политичких неистомишљеника.Таквом несмотреном и непрецизном употребом ових речи се нацистичке и фашистичке страхоте ублажавају и жртве, међу којима и оне сопственог народа, нехотице минимализују и исмевају.

На то не мисле они који их користе на тај начин, већ се стиче утисак да је основни циљ да се све што има везе са традицијом, заштитом националних интереса и национализмом, фашистичком етикетом оцрни и тиме одбију људи од неких идеологија које се никако не могу изједначити с фашизмом.

Да будем прецизан, не желим да се стекне утисак како говорим да у Србији нема нечега што би се могло назвати, али врло опрезно, фашизмом. Врло опрезно, јер,како се види на почетку текста, готово је немогуће дати 100% прецизне дефиниције. То би, на пример, могле да буду групе као што су "Скин-хедси","Национални строј" и "Крв и част",јер су им идеологије готово пресликане у односу на оно што је наведено напочетку, а, осим тога, користе фашистичку иконографију(свастике, црвено-црне заставе, салутирање испруженом руком). У погледу "Образа" бих био врло опрезан, мада они јесу од стране полиције оквалификовани као клерофашистичка организација, верујем пре свега због начина деловања, а мање због идеологије. Могло би се, кад је "Образ" у питању, ући у расправу око оправданости термина "клерофашизам", обзиром да се често наводи да је једно од обележје фашизма/нацизма антирелигиозност.

Циљ овог писања није био релативизација фашизма/нацизма, већ указивање на злонамерну погрешну употребу ових речи у циљу дисквалификације политичких противника и њихових идеја. Желео сам да изразим мишљење да фашизам у Србији,по мом дубоком уверењу, нити је био, нити ће икада бити идеологија која ће окупити неки релевантан број људи око себе, јер се, у идеолошком смислу,напросто коси са основним вредностима на којима се гради здрав српски национализам, на првом месту са православним хришћанством. На другом месту, али ништа мање важно, стоји чињеница да су се Срби у Другом светском рату у великој већини борили против фашизма и дали значајан број жртава у тој борби. На овом месту не желим да "гледам у зубе" ниједном од два покрета, јер то овде није тема.
Готово је трагично што се данас у Србији једно трауматично колективно сећање народа на страдање од 1941-1945 злоупотребљава у борби на политичкој сцени. То сећање треба да представља светињу, а не да се појмовима везаним за њега "испирају уста" у сврху постизања неких краткорочних, јефтиних и приземних политичких циљева.

ИЗВОРИ:

фашизам-http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D0%B0%D1%88%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC

нацизам-http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC

 


Дуксерица- државни непријатељ

Politički život — Аутор desnamisao @ 01:55

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

                Предлажем да наши властодршци уместо српске државне химне „Боже правде“ за химну прогласе мелодију из серијала „Звездани Ратови“ коју чујемо кад год угледамо Императора или Дарт Вејдера. Такође сматрам да би требало, у обраћању медијима, уместо преноса њихових речи пустити исечак из серијала у коме Дарт Вејдер дише. Једино тада би медијска слика у потпуности одговарала реалности у којој живимо.

Просечан Србин нема посао или је у опасности да га изгуби и живи на ивици подношљивог.На телевизији гледа културне емисије попут „Великог Брата“ и “Тренутка Истине“.Трује се илузијама о бољој будућности “већ колико сутра “ и европским новцем.

У међувремену гледа вести.

Замислимо да сте добро спавали а затим укључили телевизор и окренули неки од омиљених телевизијских програма. Реконструишимо вести које сте могли чути.

(свака сличност са стварним догађајима или личностима је случајна)

 

Вест број 1

 

Сазнајете да је претходне вечери ухапшен власник новина које пишу доста критички о тренутној власти. Не чујете образложење. Чујете да је ухапшен у току ноћи, да ће се тужилаштво огласити саопштењем и да је човеку позлило на полицијском саслушању те је хитно пребачен у затворску амбуланту. Касније сазнајете да је ухапшен због наводне проневере (детаљи непознати) и да остаје у притвору.

Покушавате да реконструишете догађај. Ухапшени је власник новина које су изузетно критички настројене према раду владе. Недавно је донесен закон о информисању који, у суштини, предвиђа астрономске казне за свакога ко напише нешто што актуелној власти не одговара. Знате да је иста новина наставила да објављује критике и након доношења тог закона.

И сада, баш њихов власник је ухапшен. Коинциденција. Исти човек је ухапшен у вечерњим часовима. Замислили сте ту сцену- специјалци упадају у његову породичну кућу и хапсе га у пижами, вероватно. Након тога њему позли на саслушању у полицији.Запитате се какво је то саслушање било (и чиме су га саслушавали).

Затим дубоко удахнете и одлучите да се притајите. Од сада Вас више нико неће чути да говорите лоше о властима. Боже сачувај да се слична ствар деси и Вама.

 

Вест број 2

 

 

Гледате извештај са фудбалске утакмице Нови Пазар- Црвена Звезда. Пажњу Вам привлачи одсуство Звездиних навијача са трибина и огромни, увредљиви транспарент, као и велика турска застава у публици. Затим зачујете повике- „Убиј Цигана“ и „Убиј Србина“.У неверици помислите да ипак гледате утакмицу у Вараждину, а не Новом Пазару.

Након тога, коментатор Вас извештава да је утакмица протекла у фер и коректној атмосфери а да је навијање било на високом нивоу. Све у свему, прави спектакл.

Одлучујете да одложите обилазак Новог Пазара за неку другу прилику.

Врло сте узнемирени.

 

 

Вест број 3

 

 

Гледате слике пожара и схватате да је изгорео читав спрат болнице „Драгиша Мишовић“. Министар здравља, као високоморалан човек, одлучује да у овом тешком тренутку за српско здравство не поднесе оставку и настави да га усрећује. Тек је девет година министар.

„Најлакше би било да сада одем“- поручио нам је.

 

Пренеражени сте. Са друге стране, министар Вам показује примером да у овој земљи од врха до дна не постоји одговорност. Зашто бисте се трудили да радите свој посао како ваља када нема консеквенце за учињене грешке?

 

Вест број 4

 

 

Иако Звездиних навијача није било на утакмици, Звезда је кажњена због изгреда њеног председника који ће бити и кривично гоњен, пошто је испод јакне носио дуксерицу на којој пише:

Док се земља око сунца креће“.

Због ових речи њему прети казна од 20.000 до 50.000 динара,као и забрана вршења дужности функције председника клуба. Наиме, спорне речи су, како тужилац рече, почетак песме која позива на насиље. Споменута песма има две верзије- тужилац је аутоматски помислио на ону која позива на насиље,наравно. Прва гласи:

Док се земља око сунца креће звездини се хулигани умирити неће, звече штангле, палице и ланци, ево иду звездини лудаци

А друга:

Док се земља око сунца креће, Звездини се барјактари умирити неће, дува тајфун, дува тајфун, кошава све носи,сваком ветру, сваком ветру, барјак наш пркоси

Покушавате да схватите правилно ову вест. Биће суђено човеку због дуксерице коју је легално купио у бутику, за коју поседује фискални рачун и од чије куповине проценат иде држави зато што су на њој исписане речи које у некој верзији неке навијачке песме позивају на насиље?

Након тога, одслушате извештај о побољшању људских слобода и права у Србији.

Демократија, нема шта.

 

 

 

 

 

Након што угасите телевизор, покушавате да пронађете Вашу омиљену мајицу са ликом Хомера Симпсона. Наиме, сећате се да у једној од епизода те серије Хомер испија алохолна пића. Уколико то угледа државни тужилац, бићете осуђени за промоцију алкохолних напитака!

Када смо већ код тога, ред је да баците синовљеву мајицу са Нинџа Корњачама. Ако то није позив на насиље, ја не знам шта јесте.

 

 

 

Одлазите на починак и мислите само о једноме- како да преживите још један тежак дан.  

 

 

 


Писмо у име Србина

Kolumna — Аутор desnamisao @ 12:38

Пише: Милан Дамјанац


 

 

 

Часни суде,

 

          Принуђен сам да Вам се обратим овим писмом, пошто је о мени и мојој породици изречено пуно неистина и полуистина. Наиме, није истина да сам злочинац и лопов. Тужилац тврди да моја имовина није моја, да сам злостављао своју браћу и децу те немам права да им се обратим. Тврди и да сам узнемиравао своје бивше комшије.

Имовина,часни суде, је одувек била у власништву моје породице. Поседујем документе који то потврђују, тако да никако не стоји да сам туђу имовину узурпирао. Пре ће бити да је она узурпирана управо након ваше одлуке. У куће и станове на Космету и Хрватској уселиле су се нелегално моје бивше комшије које ми не дозвољавају да се вратим. Кажу да су то одувек биле њихове куће, а да сам их ја њима отео,те да је било праведно да их они од мене одузму. То је лаж, часни суде. Куће су бар осам векова у власништву моје породице, за шта имам јасне доказе. Данас не могу ни да одем на Космет и у Хрватску, пошто ме тамошње бивше комшије мрзе. Покушао сам, како је судско веће и само наложило, да им се извиним иако нисам ништа скривио, али без успеха. Ситуација се није нимало променила на боље. Сада, ти исти људи, који су узурпирали моју имовину купују куће и фабрике по Србији. Ја сам им то дозволио, мислећи да могу да откупим део отете имовине у Хрватској. Они ми ни то нису допустили.

Данас, захваљујући мојој наивности поседују и фабрике у Србији. Замислите, још су ме и тужили! Траже одштету за нанесене боли!

            Верујте да ја своје комшије никада нисам узнемиравао и да смо живели у миру и поштовању;бар је тако било са моје стране. Једно време, часни суде, одрекао сам се и сопствене заставе, химне и културе не бих ли њима угодио. Знате, отац ми је говорио да нас никада нису посебно волели. Међутим, ја сам био убеђен да ћу то исправити. Учинио сам све како бих био добар комшија, а видите шта ми се догодило. Закључио сам да ми се то и догодило због тога што сам покушао да будем добар комшија. Требао сам, попут деде, да гледам у своје двориште и своју породицу и да не улазим превише у комуникацију са комшијама.

            Даље, тужилац тврди да сам злостављао децу и браћу. Лаж је то, часни суде. Брат у Црној Гори је променио презиме пошто не може више да поднесе да буде у мојој кожи. Он је рационално прорачунао- зашто би он подносио све муке заједно са мном које се очигледно неће окончати у неко скорије време. Зато он тврди да никада и нисмо били браћа, исказујући чак и мржњу према мени. Жао ми је што је тако, он је мој брат и ја га волим, али верујте да га ја у сличној ситуацији никада не бих оставио.

Мој други брат из северне Србије, Војводине, није променио презиме, и даље смо у добрим односима, али осећам да је некако хладнији према мени. Прошлог пута ми је тражио сва имања у Војводини на управу. Бојим се, часни суде, да не изгубим и другог брата. Једино ме трећи брат преко Дрине није оставио, али му стално прете да ће остати и без главе и без куће, а ја му никако не могу помоћи.

 

Имам два сина. Један је променио презиме, тврди да сам преварант, лопов и злочинац. Не жели да ме види. Други сматра да сам превише млак и да морам да се борим за оно што ми је отето. Каже да сам кукавица.

 

И како,часни суде, да не полудим?

 

 

Са поштовањем,

Србин

 


Брис Татон

Politički život — Аутор desnamisao @ 22:51

 Пише: Милош Станковић

 

 

       Ја сам франкофон. Неизмерно волим француски народ, француску уметност, француску књижевност, француску културу, француску историју и француски језик. Како себе скромно доживљавам и као човека и православног хришћанина, сваки вид насиља ми је стран и достојан презира. Зато ме је истински и као човека и као православца и као некога ко је одгајан да воли француски народ (иако је моја љубав према њему утемељена више на ирационалном него на рационалном, али таква је свака љубав, зар не?) погодила и дирнула смрт Бриса Татона.

Ипак, по ономе што се догађа у последњих петнаестак дана, изгледа као да није била довољна једна смрт овог младог човека, већ се он намерно или крајњом непажњом, али свакако, одсуством сваког укуса, уљудности и доброг стила убија и по други пут.
С једне стране, као ехо непрестано одзвањају изјаве да је углед Републике Србије неповратно нарушен, да је Београд, та једина истинска метропола на Балкану окаљао свој образ. Затим се некако на крају, као закључак, готово увек постави питање "а да ли смо тиме изгубили шансе за белу Шенген листу"? Сваком иоле пристојном човеку би се згадила оваква "ожалошћеност" која младог Француза не жали јер је изгубио свој живот, већ због тога што неће моћи да се оде у његову земљу у шопинг, наравно без визе. Но, када се анализом утврди, да се сада за углед Србије највише "брину" они који су до пре 10 дана у медијима највљивали да ће јавно спалити српску заставу, када шетње против насиља организују они који су пре пар дана ликовали над хапшењима неких других који су шетали до Газиместана, када толеранцију потпаљивањем страсти пропагира и једна телевизија, онда је јасно, да у Србији нажалост, постоје не само хулигани који су спремни да вас нападну физички, већ и хулигани који газе морал, доследност и слободу другачијег мишљења.

Ко је крив? Објавили су имена, зар не? Али, да ли су учиниоци (не, починиоци) злочина на Зеленом венцу узрок свих наших невоља или последица нагодбе са онима од којих су сви тражили подршку од 1990. закључно са 5. октобром, грлећи их на трибинама и певајући навијачке песме, опет из користи, а не из срца? Хоћемо ли сазнати имена оних који нису били тамо где су морали да буду, или макар нису стигли тамо где су морали да буду за време петнаестоминутног дивљања обесних и неосетљивих горких плодова наше прошлости? Хоћемо ли сазнати име хулигана који је мучки убио демонстранта Рајка Панића? Хоће ли бити кажњен хулиган у униформи који пуцао у главу момку који прошао на црвено светло? Хоће ли бити кажњени хулигани који су у хали Пионир на кошаркашкој утакмици наредили брутални напад на сопствени народ након кога се срушила трибина? Хоће ли бити кажњени хулиган који је службеним гуменим метком разнео пола лица ученику Милану Васићу, који је у друштву свог оца мирно чекао да уђе на фудбалску утакмицу? Најзад, хоће ли се ико запитати како је могуће да су једном младом човеку, који је непосредно након што је брутално претучен био у свесном стању, касније отказале функције мозга?

Хулиган је онај који не преза ни од чега, коме су све људске вредности стране. Хулиган не нарушава само телесни, већ и духовни интегритет. него Хулиган то остаје без обзира коју униформу носи. Али, насиље рађа насиље. Зато сви хулигани морају бити кажњени. У супротном, Брисова жртва биће узалудна.


Политичка платформа београдске "Поворке поноса"

Politički život — Аутор desnamisao @ 21:27

 Пише: Никола Цветановић

 

 

 

"Platforma
Politička platforma Beograd Pride-a proizašla je iz ideja feminističkog, mirovnog, ljudskopravaškog i anti-fašističkog pokreta.

Putem ove platforme, proglašavamo vrednosti i ideje za koje se borimo:

1* ukidanje patrijarhata i dekonstrukcija patrijarhalnih struktura u našem društvu

2* pravo na različitost, koje podrazumeva i seksualnu orijentaciju i rodni identitet

3* antimilitarizam, antirasizam, antifašizam

4* ravnopravnost ljudi u svim društvenim sferama

5* solidarnost

6* socijalna pravda

7* politička participacija

8* pravo na samodefinisanje i samoidentifikaciju

9* sloboda izbora seksualnih praksi

10* nenasilje, što uključuje i odnos prema prirodi i životinjama

11* pravo na telesni integritet, što uključuje i promene pola/roda

12* pravo na slobodan pristup svim informacijama od društvenog značaja"

 

Нека ми неко сада објасни какве везе имају циљеви по бројевима 1*,6*,7* и 12* са друштвеном (не)дискриминацијом хомосексуално и бисексуално оријентисаних особа и травестита?!

1*-Због чега остварење њихових права на недискриминацију укључује рушење("деконструкција") патријархата и патријархалних структура? Зашто не могу да се паралелно, у дијалогу са тим структурама и без рушења поменутог изборе за своју недискриминацију?

6*- Чист политички циљ који нема никакве везе са дискриминацијом било које мањинске групе. Иначе, и неонацистичке групе истичу да су им два основна циља националне слобода и социјална правда.

7*- "Политичка партиципација". Прилично проблематично. Није ми јасно како неко на основу своје сексуалне оријентације може да захтева политичку партиципацију. Да ли то значи да по аналогији са Законом о саветима националних мањина у будућности треба образовати Савете сексуалних мањина који ће штитити своја права наступајући испред власти?! То би било прилично претерано,а и неосновано, јер и политичка партиципација мора имати своје разумне границе. ЛГБТ популација се никако не може уподобити националним мањинама и етничким групама, или инвалидима. Само изједначавање, по мом дубоком уверењу значи деградацију претходно наведених група.

12*-Такође нема везе са дискриминацијом ЛГБТ особа, већ се за то залаже сваки нормалан грађанин независно од политичког опредељења. Приступ грађана свим информацијама од јавног значаја је једна демократска тековина, природно стање ствари у уређеним друштвима.

Циљеви под бројевима 2*,4*,5*,10* и 11* су потпуно оправдани и могу да кажем да их у томе подржавам и да се слажем с њима, иако се не слажем са методом за који мисле да ће им у томе помоћи, чувеном "Поворком поноса". Пре ће бити да ће та метода произвести потпуно супротан ефекат, а притом не мислим на саму Параду и могуће и извесно насиље током шетње, већ на презир, чак и мржњу грађана које ће тиме навући на себе, а који ће се касније испољавати на различите начине.

Циљ под бројем 9*-"Слобода избора сексуалних пракси" се може окарактерисати као проблематичан, јер тако уопштено формулисан може да не значи ништа, а такође може да значи много. Може, на пример, да значи да два хомосексуалца могу да "практикују" секс у сред бела дана на јавном месту! Таква слобода "сексуалне праксе" би озбиљно угрозила права случајних пролазника који не би били дужни да гледају скарадне сцене. Одавно се дошло до закључка да су права и слободе једног човека ограничене правима и слободама других. Идући овом линијом, може се догодити да ова поставка буде озбиљно доведена у питање.

Циљеви под бројевима 8*(право на самодефинисање и на самоидентификацију) и 3*(антимилитаризам, антирасизам и антифашизам), не заслужују посебну пажњу, јер циљ под бројем 8* не значи апсолутно ништа, већ је нека прилично празна флоскула. Циљ под 3* је типичан циљ пацифиста, такође нема превише везе са евентуалном дискриминацијом ЛГБТ популације, али може се сагледати у ширем контексту борбе против сваке врсте дискриминације.

Ово је само једна упрошћена и лаичка анализа "Политичке платформе Параде поноса 2009.", само на основу онога што су организатори сами изрекли о онима које представљају. Постоји још један број питања. Одговори на та питања можда могу заједно са овим покушајем анализе приказати наличје "Параде поноса".

Наиме, због чега се организује упркос великом отпору јавног мњења, и то не само обичних грађана, него и водећих представника власти и опозиције и друштвених институција с ауторитетом(нпр.,изјаве Драгана Ђиласа, Александре Јанковић, отпор традиционалних верских заједница)?! Да ли и коме одговара такво "гурање прста у око" већини и шта се заиста жели тиме постићи?

Зашто се поменути скуп није одржао преко лета, када је реална претпоставка да не би могао да се окупи довољан број разбијача Параде?! Да ли то неко намерно провоцира сукобе?

Изгласан је и ступио на снагу Антидискриминациони закон. Зар то не даје довољан институционални оквир за борбу ЛГБТ организација за права своје популације?

По мом мишљењу, одговори на ова питања заједно са анализом "Политичке платформе Параде поноса" могу дати следећу слику.
"Поворка поноса" није само скуп људи који дижу глас против дискриминације по основу сексуалне оријентације. Једна од основних ствари је да тај скуп представља копију западњачко-протестантских и неолибералних цивилизацијских и друштвених модела. Само по себи то није невоља. Невоља је што ти модели покушавају да се наметну једном друштву у којем је ипак и даље(Хвала Богу!) доминантан патријархални модел и које тај део западњачког цивилизацијског модела тешко да ће прихватити(опет Богу хвала!), или га бар неће прихватити у блиској будућности. То организатори и учесници поворке и сами не крију, о чему говори ставка 1* у њиховој политичкој платформи (ukidanje patrijarhata i dekonstrukcija patrijarhalnih struktura u našem društvu).
Поставља се питање: Да ли део друштва који негује патријархалне вредности нема права да се супротстави рушењу истих?!

Такође, овај скуп не подржавају само ЛГБТ организације и удружења, него и удружења као што су "Хелсиншки одбор", "Фонд за хуманитарно право", "Жене у црном" и сл. Тиме се чини медвеђа услуга ЛГБТ популацији, јер су поменуте организације, услед свог политичког деловања, изузетно омражене у већем делу друштва и постале су синоним за оно што се некад звало квислинзима. Оправдано или не, у то на овом месту нећу улазити.

Суштина ове приче и јесте у перфидном, али насилном наметању туђинских модела који су у дубокој колизији са тренутним (надам се и вечитим) схватањима нашег друштва. ЛГБТ популација чини само један део у тој слагалици(остали могу бити "суочавање с прошлошћу, рушење вековних друштвених институција са ауторитетом, итд.)
Мислим да овде никада неће бити нормално да неко јавно промовише било који облик сексуалне и друге изопачености. Верујем да због тога и изазива толики отпор. Такође, поједине ЛГБТ организације су још од раније познате по неким проблематичним поступцима, који такође немају везе са борбом против дискриминације("Агенција за декосовизацију Србије, Косово је сусед Србије, вређање црквених великодостојника и сл.), а како смо видели, њихови циљеви су много шири и далекосежнији од простог права на недискриминацију. Посебно "боду очи" на пример, 1* "Укидање патријархата и деконструкција патријархалних друштвених структура", и 7*- "Политичка партиципација", а такође је ништа мање сумњива 7*"Слобода избора сексуалних пракси".

Међутим, оно што, уверен сам, треба урадити на друштвеном плану је да се те особе прихвате и да се заштите од дискриминације. На формалном плану је већ урађено прилично усвајањем Закона о забрани дискриминације(у погледу којег такође постоје озбиљне замерке, због недовољне прецизности), који даје институционални оквир за борбу ЛГБТ организација за своја права. Ти људи су наше комшије, суграђани и с њима морамо да живимо и да их поштујемо као што очекујемо да нас неко поштује. Оно што сачињава њихову приватност не треба да интересује апсолутно никога, нити смеју због тога да трпе било какве последице. Међутим, прича треба на том месту да почне и да се заврши.
Другим речима, позитивна дискриминација је тековина савременог демократског поретка и као таква је не само пожељна него и неопходна, али је прилично лоше када се, према схватањима конкретног друштва, она претвара у нешто што се зове мањинска диктатура. Управо се о томе ради, туђи модели се не могу "пресликавати" без неопходних корекција, које се састоје у уподобљавању модела потребама и схватањима актуелног друштва.

Има још један број апеката ове приче на које не могу да се осврнем на овом месту, али мислим да је и ово довољно. На крају, надам се да ће институције ипак реаговати и коначно забранити одржавање скупа пре свега због велике опасности по безбедност грађана. Надам се, али не верујем.


Од Љ до Ѕ

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 21:09

Пише: Дарко Бабић

 

     Ако се може рећи за гајевицу (хрватско уставотворно или државотворно писмо - латиница) да је настала по угледу на вуковицу (српско уставотворно или државотворно писмо - ћирилица) онда се исто тако може рећи да је српска кодна страна настала по узору на хрватску кодну страну.


Треба раздвојити тастатуру и кодну страну. Најједноставније речено тастатура је хардвер, кодна страна је софтвер. И немају неку обавезујућу везу. На тастатури је једноставно означено које слово или знак би дала нека типка, под претпоставком да је инсталирана и у том тренутку се користи таква кодна страна. Ако се ова два поклапају куцање је лакше, ако је кодна страна другачија, онда корисник рачунара мора да памти, или можда означи шта-је-где.


У нас је најчешће у употреби америчку тастатура, дакле потребно је памтити и то зна бити проблем. Због тога се стварају дубоко укорењене лоше навике које доводе до тога да се српски језик куца на „ћелавој латиници“. Није ни чудо што у уређеној држави попут Немачке не можете купити ниједну другу тастатуру осим немачке.

us language bar.png


И би америчка тастатура... Одлучише непознати људи да се за Гајеву латиницу осмисли кодна страна. Поставља се питање како распоредити графеме. Узимајући у обзир да се Гајева латиница састоји од 27 монографа и од 3 диграфа који произилазе из претходног скупа одлучено је из практичних разлога да се диграфи избаце у корист графема који у односу на Гајеву латиницу енглески алфабет чини различитим - Q, W, Y и X. Тиме се постигла једна компатибилна кодна страна којом се може ефикасно писати енглески и хрватски језик. Остало је само још распоредити графеме из скупа који Гајеву латиницу чини различитом од енглеског алфабета – Č, Š, Ž, Ć и Đ. Са тим словима се поступило као што је пракса да се изведена латинична слова смештају у део где се налазе знакови, а знакови се даље тумбају и настаје прави хаос када се употребљавају интерпункцијски знакови осим ако немате одговарајућу тастатуру где је све лепо означено шта се где налази. Тастатуре за босанску, хрватску и словеначку кодну страну је увек било у трговинама. Ради се заправо о једној истој тастатури иако је словеначка латиница има 25 слова за разлику од остале две.

 

croatian language bar.png


Врло је лако објаснити зашто је слово „Š“ смештено на место где се на америчкој кодној страни налази „[„, „Đ“ на „]“, „Ž“ на „“, „Č“ на „;“ и „Ć“ на „'“, ако се зна какав је некада био тастатурни распоред тастера.

iznad d je ipak z.png

Овакву кодну страну су усвојили и Словенци и поред тога што у свом латиничком саставу од 25 слова немају Đ и Ć. Само још да додам да Словенци немају ни монографе DŽ, LJ и NJ тако да се одрицање од тих графема на Хрватској кодној страни још једном показало као прихватљиво решење иако се оно користи и као словеначка кодна страна без обзира на употребу слова Đ и Ć.  Треба имати на уму да се слово „Ž“ увек налазило на тастеру „|“ које је временом мењало своју позицију тако да не треба чудити што су прво по абецедном словореду од доле ка горе ређани „Č (поред L), „Š“ (поред „P“) и „Ž“ (поред „=+“) којих има и у хрватској и у словеначкој латиници па тек онда накнадно ређани по абецедном словореду од доле ка горе графеме којих нема у словечакој абецеди – Ć ( поред Č) и Đ (поред Š).

 

              хрватска латиница

 

словеначка латиница

1

A, a

11

G, g

21

O, o

1

A, a

11

J, j

21

T, t

2

B, b

12

H, h

22

P, p

2

B, b

12

K, k

22

U, u

3

C, c

13

I, i

23

R, r

3

C, c

13

L, l

23

V, v,

4

Č, č

14

J, j

24

S, s

4

Č, č

14

M, m

24

Z, z

5

Ć, ć

15

K, k

25

Š, š

5

D, d

15

N, n

25

Ž, ž

6

D, d

16

L, l

26

T, t

6

E, e

16

O, o

 

7

Dž, dž

17

Lj, lj

27

U, u

7

F, f

17

P, p

8

Đ, đ

18

M, m

28

V, v

8

G, g

18

R, r

9

E, e

19

N, n

29

Z, z

9

H, h

19

S, s

10

F, f

20

Nj, nj

30

Ž, ž

10

I, i

20

Š, š

 

Касније је тастер са словом „Žž |” мењао позицију током каснијих година. Где би у једном тренутку имали ситуацију да би Словенац куцајући текст на словеначком језику за коришћење слова Ž морао прескакати слово Đ које је део неких других националних писама.

slovenian language bar.png



Сада долазимо на Српску кодну страну која је неопходна за употребу приликом писања на службеном језику и писму Републике Србије.


Хардвер немамо (српска тастатура), софтвер имамо (Српска кодна страна). Слова ређамо по угледу на старију сродну кодну страну. Распоредили смо двадесет и седам, остало је још три ћириличка слова која треба сместити на четири позиције (?). То су места на којима се налазе латинична слова Q, W, Y и X. Распоредимо слова скупа који у односу на Гајеву латиницу чини различитом Вукову ћирилицу – Љ (14. слово), Њ (22. слово) и Џ (29. слово азбуке). И баш тим азбучним словоредом их редом ређамо на слободна кодна места (QWYX).

 

serbian language bar



Гле? Слаже вас ја! Слово Џ се помера са позиције „Z“ на позицију „X“ америчке кодне стране. Коме је то и због чега је слово Џ уступило место? Ради се о Македонском ћириличном слову „Ѕ“ (Јуникод, хексидецимална кодна ознака 0405). Пошто је македонска кодна страна типа QWERTY (ЉЊЕРТЅ), а српска кодна страна типа QWERTZ (ЉЊЕРТЗ) слово Џ је морало да се помери на позицију где се налази слово X на америчкој кодној страни како би се смањиле разлике између македонске и српске кодне стране. Нешто попут горе описане хрватске и словеначке кодне стране.

 

macedonian language bar

На Македонској кодној страни слово З се налази на истом месту где се на QWERTY латиничним кодним странама налази слово Z.



Сада требамо размотрити још једну кодну страну, а то је бошњачка кодна страна (за бошњачки језик). Ту је занимљиво разматрање именовања што је више ствар политике. 

 

Тако Микрософт не користи  Bosniac (бошњачки) већ само „Bosnian“ (босански).

add input language

За ћириличну кодну страну босанског језика употребљено је натпис „Bosnian (cyrillic)“ док је за латиничну кодну страну босанског језика употребљен натпис „Croatian.


bosnia (cyr) language bar 

Преглед ћириличне кодне стране босанског језика

 

croatian language bar

Преглед латиничне кодне стране босанског језика

 

show the language bar

Одабир језика

 

Оста је нам још да кажемо реч-две о црногорској кодној страни. Језик је недавно прокламован (http://www.gov.me/files/1247664841.pdf). И још није постављен коначан стандард за њихову кодну страну, али има ентузијаста који воде рачуна и о томе. 

 незванична Црногорска кодна стана (за сада једино само на Macintosh-у)

http://blog.fleka.me/me/2009/03/lingua-montenegrina-sbarca-su-mac-crnogorski-jezik-na-macu-montenegrin-language-keyboard-input-for-mac/

 

 


Пинокио

Politički život — Аутор desnamisao @ 15:38

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

        Сви знамо бајку о Пинокију. Пинокио је дрвени лутак који чудесно оживљава. Као да аутору ове бајке то није било довољно, већ је Пинокију даривао још једну особину- када би слагао, њему би растао нос. Питате се, вероватно, у каквој су спрези једна бајка и политичка ситуација у Србији?

Памћење, а посебно политичко, Србима никада није била јача страна. У стању смо лако и брзо да заборавимо, још брже да опростимо.

Вратимо се, на тренутак, у време предизборне кампање за републичке изборе и подсетимо се централне теме избора.  

Прва групација странака, предвођена Демократском странком, залагала се за скупштинску ратификацију фамозног Ђелићевог потписа на још фамознији документ- ССП, тврдећи да је ратификација тог споразума пут у боље сутра, те да ће се резултати врло брзо видети, а српска привреда коначно консолидовати.

 Друга групација странака, предвођена бившим премијером, залагала се за поништавање потписивања ССП-а у скупштини Србије, тврдећи да је он противан стратешким интересима Србије, те да је неодговорно да са истим државама које су признале независност Космета потписујемо споразум о блиској сарадњи, само два месеца након проглашења сецесије, као и да потписивање тог споразума неће допринети консолидацији српске привреде и пољопривреде. Разумљиво, како то иначе у Србији неретко бива, изборе добија она коалиција, или конгломерат партија, која успешније, преко „независних“ медија заплаши бираче и која обећа што више недостижних циљева.

          Страх

 

          Вероватно се сви сећамо чувених спотова- „Гласајте за будућност, за лепшу и бољу Србију, не за прошлост и повратак у мрачне деведесете...“, постера у време изборне тишине са Војиславом Коштуницом и Војиславом Шешељем (са пиштољем у руци) на слици, испод којих је писало „премијер коалиције“. Шта тек рећи о Фијату, дефинитивно најуспешнијем маркетиншком потезу којим су, највероватније, и добијени избори?

Уколико „снаге мрака...победе, Фијат неће уложити 700 милиона евра у Заставу“.

Шта тек рећи о „независним“ аналитичарима који су говорили о мрачном периоду који нас очекује ако не победе „проевропске снаге“ и удаљавању од чланства у ЕУ?

Брзо смо заборавили.

 

 

 

       Обећања

 

       Навешћу неколико обећања наше „проевропске“ владе:

 

  1. Сваки грађанин Србије добиће минимум хиљаду евра од бесплатних акција

 (можда и више уколико „Србија одлучно крене ка ЕУ“, ако је веровати памфлету које нам је у време изборне тишине слало министарство на чијем је челу Млађан Динкић, трошећи народне паре за слање пропагандног материјала)

  1. Фијат ће уложити у Заставу 700 милиона евра плус додатних 500 милиона у нове фабрике за производњу аутомобилских делова у Србији

(до данас, скоро 4000 радника и 20000 коопераната овог предузећа остало је без посла,а улагања више нико и не спомиње )

  1. Отворићемо 200 хиљада нових радних места

(број незапослених у Србији порастао је на близу милион  људи )

  1. Србија ће добити мрежу аутопутева

(не само што ниједан аутопут није ни почео да се гради, већ је концесија Хоргош- Пожега поништена)

  1. Пензије ће порасти на ниво од 70 процената просечне плате

(коментар је непотребан )

  1. ССП ће бити ратификован у скупштини и уследиће његово одмрзавање чим проевропска влада победи

( ССП је ратификован али и замрзнут од стане ЕУ. Не само то, већ је хапшење Радована Караџића било беспредметно, имајући у виду да је ухапшен у циљу одмрзавања ССП-а. Шта тек рећи о одлуци владе да једнострано примењује ССП, чиме је буџет Републике Србије оштењен за више од 300 милиона евра)

  1. Визе ће бити укинуте у најкраћем року, а Србија ће до краја 2008 или почетка 2009 добити статус кандидата за улазак у Европску Унију

(Не само што је ово обећање лажно, већ је спољни дуг Србије повећан са 17,9 на 27,5 милијарди евра)

  1. Покренућемо индустријску проузводњу

(индустријска производња у Србији пала је у просеку за 22,01 одсто у опдносу на прошлу годину )

  1. Бићемо социјално одговорна влада

(са највећим бројем министарстава у Европи, и близу 100 хиљада људи који не могу да овере здравствене књижице)

  1. Србија ће бити стабилна земља

(регионализација,статут Војводине и мафијашка убиства говоре о томе )

 

          Погледајте добро овај списак. Ово је био део обећања победничке коалиције. Сада, поставља се кључно питање- зашто наши медији не извештавају о неиспуњеним обећањима? Куда се денуше силни независни аналитичари, новинари истраживачи и неутрални водитељи?

Одговорићу Вам који је највећи успех ове владе. То је, без икакве сумње, доношење новог Закона о информисању. Овај „демократски“ акт предвиђа астрономске казне за свакога ко се усуди да доведе у питање одлуке Председника и Његове владе.

О медијима нећу пуно трошити речи, већ ћу само дати један пример. Влада је, у случају Миладина Ковачевића, платила одштету породици Штајнхауер од близу милион евра, што је наишло на медијску осуду, док је иста влада издвојила близу 400 хиљада евра за обезбеђивање тзв “Параде поноса“ о чему медији нису ни известили. Једна одлука представља непотребно трошење пара у време економске кризе а друга не?

Двоструки аршини? Немогуће.

Зар не знате да су медији слободни?

Споменуо бих и иницијативу за забрану „ултрадесничарских“ организација. На страну што се појам „деснице“ у Србији не разуме, волео бих да ми неко објасни шта подразумева под термином „ултрадеснице“. Можда сам погрешно разумео, али зар Хитлер није био национал- социјалиста? Тешко да је у том случају био „ултрадесничар“.

Уколико влада жели да забрани „ултрадесничарске“ оргаинзације због кршења Устава, шта ћемо са ултралевичарским организацијама?

Шта ћемо са позивима на обрачун са политичким неистомишљеницима, молотовљевим коктелима баченим на грчку амбасаду, лустрацијама, списковима непожељних у издању Хелсиншког одбора за људска права?

Шта ћемо са паролама „Косово је сусед Србије“ и парламентарном странком која се залаже за кршење Устава?

Или нисмо сви једнаки?

Вратимо се на питање са почетка текста. Пинокио и ова влада имају доиста много сличности. Влада доиста личи на дрвеног лутка чије конце, врло често, повлаче како стране амбасаде, тако станари Председништва Србије.

А шта тек рећи о обманама?

Могу само да зажалим што и нашим министрима повремено не порасту носеви.

 У том случају, не би стали у кадар ниједне камере на свету.  

 

 


Powered by blog.rs