Desna Misao

Исповедаоница република!

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 00:23

Пише: Владимир Пудар

 

                Коначно је почело, дуго најављивано, емитовање емисије зване Велики брат all stars”. Љубитељи ове врсте забаве коначно могу да одахну. После дуже паузе на нашим малим екранима можемо коначно свакодневно да пратимо догодовштине веселе четрнаесточлане дружине. Оно што овај серијал ''Великог брата'' разликује од претходних је то то се емитује на ружичастој телевизији. Тако је културни програм ТВ Пинк заокружен. После Гранд параде и Курсаџија на ред је дошао и културно-уметнички програм намењен тзв. урбаној популацији. Посебно наглашавам оно уметнички пошто је окупио велики број естрадних уметника – Јелену Карлеушу, Сани Армани (ко год она била), Миру Шкорић...

 

      Оно што је мени било посебно изненађење је улазак у кућу једног од људи са чијом се политиком, од када знам за себе, ни мало не слажем. Ненада Чанка, главом и брадом. И штапом.

Пар дана пре почетка емитовања прошла ми је кроз уши вест да би Чанак, од милоште зван Неша могао да се појави у ''Великом брату'' Тешко ми је било да поверујем, све до последњег тренутка. Пошто ми је превише мучно да гледам поменуту емисију, пре почетка писања овог текста проверио сам на сајту и гле, међу укућанима је заиста и Неша. Наравно ово је слободна земља и свако ко жели да учествује у једном оваквом пројекту може то да учини. Ако поменуте уметнице мисле да ће им то повећати популарност нека изволе. Међутим са Чанком је друга прича. Ненад Чанак је посланик у Народној скупштини Републике Србије и Ненад Чанак има један врло одговоран посао. Док из владајуће већине стално слушамо како опозиција блокира рад парламента и како наша будућност трпи због понашања опозиционих посланика, један од њихових посланика је дао себи одмор и сада забавља нацију у ''Великом брату''. Тако неодговорно понашање Ненада Чанка штети пре свега угледу Народне скупштине. Питање је и да ли ће Ненад Чанак за време док је у кући примати плату, за свој нерад и тако константно наносити штету свим грађанима Србије. Можда ћемо поново имати нешто слично афери ''Бодрум''. Можда ће Чанак гласати из куће ''Великог брата'' а онда ће нас неки нови посланик гледати у очи и лагати да је Чанак тог дана био у Скупштини. Као што је некада лагао Бојан Пајтић. Нема везе што смо могли да га видимо на Пинку, узео је специјални такси који га је довезао на гласање. Са друге стране лично ми је драго што је Неша ушао у кућу. Шта више, волео бих да у њој што дуже остане, чак до финала (али, не и да победи). Док је он у кући неће моћи да наноси штету Србији својим беседама пуним мржње за скупштинском говорницом. Неће моћи да прети вешањем на теразијама, неће моћи да пада у транс када чује речи Сријем Хрватској, неће моћи да својим штапом, спонтано, пред  бројним ТВ екипама удара знак РТС, пљује га и виче ''злокобно знамење''.  Неће моћи да промовише сепаратистички Статут Аутономне покрајине Војводине, неће моћи да ради на стварању нове државе на територији Србије. Све што ће Ненад Чанак моћи да уради јесте да се прави паметан и да показује како зна дугачке  и озбиљне речи. Ето, могао би и, чисто ради вежбе, да се бори за аутономију кухиње, или да изађе са паролом ''Исповедаоница република!''. А може да искористи време, па да заједно са чувеним пчеларом Микијем напада носиоце конзервативне политике у Србији.

 

 

     У сваком случају Ненад Неша Чанак овим показује своје право лице и скида своју последњу маску. А испод те маске налази се лице кловна, који није ни за шта друго него за забављање широких народних маса. Од политике боље да одустане, пошто његова идеја о Војводини републици доживљава крах, а и преузели су је неки нови сепаратисти, предвођени Бојаном Пајтићем, упаковану у целофан, али у суштини исту. Његов вечни слоган ''Ди су наши новци?'' доживљава неуспех, пошто грађани који живе у Банату или Срему схватају да имају исто штете од новосадизације Војводине као од београдизације Србије. Да ли ће се паре сливати у Београд или у Нови Сад нама је све једно. Остаје му, а ја му то најискреније предлажем, да искористи популарност коју ће стећи у ''Великом брату'', да се окане политике и рушења Србије, почне да се бави певањем и сврста се у ред колега Јелене Карлеуше, Сани Армани (ко год она била) и Мире Шкорић.


Хомофобија и клерофобија

Politički život — Аутор desnamisao @ 21:34
 

Пише: Милан Дамјанац

 

     Није одржана конференција за медије удружења које се бори за права геј популације у Сава Центру. Новинари омиљене нам телевизије су од овог случаја направили скандал енормних размера који, по њима, доказује сву хомофобичност српског друштва. Новинари омиљене нам телевизије са шифром у углу екрана, готово да појачају глас за октаву када о овоме говоре, већ готово две недеље.

Тврдње да је Србија хомофобична и нетолерантна ускоро су замениле тврдње да је ово доказ српског традиционализма и заосталости, чиме су, још једном, злоупотребљени проблеми једне групе да би се касније они заборавили како би се напала Србија као држава и доказало да су Срби заостали и сељаци. Ништа ново, на овакве увреде смо навикли.

Медијска хајка функционише по следећем систему: 1- није им издата дозвола за конференцију за медије, 2- скандал, то је доказ српске примитивности и непоштовања права геј популације, 3- Србија није ни налик либералним, западним земљама.

 

 

 

 Овога пута, медији су добили ветар у леђа; антидискриминацијски закон је повучен из скупштине на поновно разматрање. Само по себи, то није довољно добро, али ако се томе дода информација да је СПЦ послала допис скупштини поводом тог закона добијамо написану пресуду за Србе. Српска православна црква је против права за припаднике геј популације, што је очигледан доказ какви су Срби народ, какви су нам обичаји и традиција. Сасвим случајно, изостављена је информација да су овај допис заједно послали представници свих традиционалних верских заједница у Србији. Такође, заборавља се да је министарство уплатило новац из буџета ове државе управо удружењу за заштиту права геј популације.

Уколико се већ жели критиковати оваква одлука владе онда се критикује влада, а не црква. Какве везе има црква са тим што је влада повукла предлог закона? Међутим научили смо ваљда да се влада не сме нападати. Лакше је нападати цркву која о овом питању има исти став као и свака друга традиционална религијска заједница и на њега има пуно право.

Самозвани аналитичари хорски певају о скандалу незапамћених размера! Како би се тачка 3. Испунила треба довести политичара који ће је потврдити. Тако је Вук Драшковић изјавио да је невероватно да се ово дешава у једној европској земљи и да је то доказ да не баштинимо европске вредности.

Овом приликом одговорио бих господину Драшковићу.

Ни у једној европској земљи није могуће да јавна установа, у овом случају Сава Центар одбије да уступи салу организацији која за њено коришћење уредно плати пун износ. На пример, ово се догодило Дверима Српским, мада се нешто не сећам да је поведена медијска хајка око тога.

Друго, ни у једној европској земљи није допуштено на телевизији са националном френквенцијом отворено и безочно вређање црквених великодостојника. Имајући у виду шта се протеклих дана јавно говори о Амфилохију, замишљам неку европску земљу и националну телевизију на којој би, у ударном термину, некакав аналитичар  за кога нико није чуо причао такве гадости о, рецимо, Папи Бенедикту. То се назива клерофобијом и говором мржње.

Треће, ни у једној европској земљи, није могуће у сваком могућем тренутку, па чак и током преноса спортске утакмице, избегавати коришћење термина српски,српско,Срби и уместо тога користити ми, наше, Србија и њени грађани. То би се окарактерисало као наметање кривице већинском народу и утисак да јекоришђење његовог имена треба да изазове неку врсту кривице.

Четврто, ни у једној европској држави не може да постоји странка која јавно износи став супротан уставу те земље.  

И пето, ни у једној европској земљи странка коју овако представља господин Драшковић не би успела самостално да пређе цензус и уђе у скупштину.

У томе, хвала богу, личимо на европске земље.   


Одбегли бубрег

Politički život — Аутор desnamisao @ 20:19

 

Пише: Милан Дамјанац

 

 

     Каква је то држава, треба се запитати, у којој грађанин оде на операцију срчане аорте а пробуди се без здравог бубрега?

На страну овај ужасавајући сценарио, треба обратити пажњу на чињеницу да се министар здравља не осећа одговорним нити, кад смо већ код тога, било који доктор. Доктори ћуте, директор болнице ћути, министар ћути. Не, министар се буни због изазивања панике у медијима!

 

 

Замислите само тај безобразлук. Човек оде на операцију ока а остане без бубрега. Треба ли да тражимо да полиција буде присутна за време операције, како доктори не би извадили пар органа и препродали. У некој нормалној земљи, не само што би доктори изгубили лиценцу за рад, већ би били ухапшени под оптужбом за трговину људским органима. Министар здравља би услед моралне одговорности поднео оставку. Пацијент би наравно, био новчано обештећен од стране државе. Свега тога нема у Србији.

Медијске хајке у Србији разликују се од случаја до случаја. Тако, медијски скандал је информација да је влада планирала да исплати милион евра у случају Миладина Ковачевића САД-у. На страну шта ја мислим о овом случају, невероватно је да је то скандал, а нема медијске хајке када су нетрагом нестале десетине милиона евра из буџета. Куповина посланика, кофери, пуни новца...да ли је неко процесуиран, да ли је против некога подигнута кривична пријава?

Шта је са пропуштеним шансама? Шта је са пропадањем концесије за аутопут Хоргош- Пожега, шта је са никад дочеканом инвестицијом Фијата? Хоће ли неко сносити одговорност?

Статус кандидата до 2009, укидање виза, 500000 стипендија, потписивање фамозног ССП-а...где је сада медијска хајка?

Засмејавају нас тврдњама да ће сиромашна Србија просперирати у периоду светске економске кризе! Тако размишља наша политичка елита.

Далеко смо ми од нормалне земље.  

 

 

 


Анатомија српског пропадања 2

Politički život — Аутор desnamisao @ 20:04

 

Пише: Милан Дамјанац

 

 

      Оно што нисмо разумели је да се противник неће задовољити ничим мањим од нашег потпуног истребљења. Нудили смо све; подршку, пријатељство, испоручили читав државни врх, председника, генерале полиције и војске. На прошлим изборима, посредно, дали легитимитет политици која се неће борити за Космет чак ни свим дипломатским средствима. Војна нисмо ни разматрали. Принуђени да се дипломатски боримо, али да никога не увредимо. Отворено размишљамо да се Космета одрекнемо у корист европске будућности.  Одрекли смо се и Црне Горе у име истих циљева. Но, све то није довољно. Политичке поруке су више него јасне. Само треба погледати пресуду Хашког суда у којој се каже да је доказ великосрпске идеје претензија Србије на Косово и Војводину. Ни Космет није крај страдања.

Никада неће бити довољно. Нисмо желели да тужимо земље које су признале независност Косова. А могли смо. На страну што бисмо тужбом против неких мање значајних земаља ван ЕУ зауставили нова признања Косова, већ бисмо и директном тужбом против Холандије могли да преговарамо о вансудском поравнању. Ми повучемо тужбу, они одблокирају наш пут ка ЕУ.

Нисмо желели да вређамо наше савезнике. Уместо тога затражили смо мишљење међународног суда правде и успели у томе, наша резолуција је прихваћена. Право, а најчешће и правда, одувек су на нашој страни. Међутим, након тога, комплетан државни врх бива осуђен у хашком трибуналу по командној одговорности. Наиме, по пресуди испада да је псотојао државни план за протеривање Албанаца са Космета. Како погодно тле за оправдање НАТО агресије и довођење у питање будуће судске одлуке по питању отцепљења Космета.

Питам се само ко је умешао прсте у доношење овакве пресуде. На страну то што, да је овакав план заиста постојао,  био би свакако спроведен. Десило се управо обрнуто. Срби су протерани. Изнова- Срби криви за све, а Харадинај, Ахтисари, Кларк, Чеку и Тачи миротворци и добитници награда за мир. Срби су сами вадили органе једни другима. Срби су се сами убијали и добровољно побегли, како из Крајине, тако са Космета. Уверљиво.

Биолошки нестајемо. Деце је све мање а старих све више. Мртвих све више.

Победници пишу историју. То је лекција коју ћемо морати да научимо. Сетимо се речи Винстона Черчила: историја ће бити добра према мени пошто намеравам да је напишем. Заиста.

Да би се оправдао конструкт садашњости мора се утицати на поимање прошлости, промену перцепције. Важно је пронаћи оправдање за гнусна дела геноцида. Неће одустати док нас не избришу и из Војводине и створе нову нацију. Можда ћемо временом расправљати отворено о тој могућности и имати партију у скупштини која ће се отворено, а не прикривено, залагати за такав циљ. Можда ћемо пристати уколико нам обећају да ће оно што од Србије преостане ући у ЕУ, бољу будућност. Затим, тражиће да се одрекнемо Рашке области. Онда источне Србије. Нема краја уценама и захтевима. Нема краја обманама и самообманама. Неће се власи досетити, бојим се.

После се питамо зашто нас најбоље разумеју судије и политичари  црне боје коже. Знају они одлично шта значи мржња, дискриминација, гето, енклава и геноцид.

Срби и јесу црнци на Балкану.  

 

 

 

За крај, за све наше пострадале мученике, стихови старе српске песме:

 

 

"Пљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим тамо куд га коноп води,
Коноп води или кудак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радити ван кулака,
Нити сјести, нити хљеба јести
Без сатанске горде заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.

 

 

Тако ишло задуго земана
Док набуја земља Србинова
Од мртвијех српскијех тјелеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме своме пријатељу,
Јединоме своме спаситељу,
Вишњем Богу светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза свега гласа:
"Доста, Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опростио."

 


Анатомија српског пропадања 1

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:34

Пише: Милан Дамјанац

 

 

    ...Србија се мора суочити са прошлошћу, Србија мора преузети одговорност за оно што је у њено име чињено на просторима бивше Југославије...Србија се мора одрећи великосрпских идеја. Колико смо само пута чули ове реченице, које звуче попут моралних императива. Трују нам умове годинама. Траже нам да погнемо главе и признамо- шта год треба,  по жељи. Признајемо по жељи. Први у свету. Криви смо, признајемо. Само нам објасните унапред о чему се ради, да не погрешимо у изјави па признамо, сачувај боже, нешто друго. Оптужба и није важна. Признајемо само јавите.

 Признајемо годинама. Извињавамо се крвницима, клечимо и молимо за кору хлеба, мало наде, да преживимо. Искључиво у наду се уздају само побеђени, изгубљени, немоћни. Победници стварају будућност и прекрајају прошлост- или то иде обрнутим смером- док се побеђени надају милости, човештву.

Србија се нада милости. Дали смо, пропорционално гледано, највише живота у Првом Светском рату, изгубили готово половину становништва. У Другом Светском рату били смо први у окупираној Европи који су дигли устанак, вођени речима да термин предаја не постоји у српском речнику. Имали смо неколико покрета, од тога два антифашистичка, који су се у паузи ратовања са Немцима убијали међусобно до истребљења. Били смо бомбардовани од стране Немаца. Били смо бомбардовани од стране савезника. У савезничком бомбардовању погинуло је више цивила него у немачком. Континуирано се врши геноцид над српским народом. Ко још памти Јасеновац који је сам однео близу милион недужних живота? Да ли се неко уистину изборио за истину о страдању под НДХ-а?

 Одбили смо да станемо на страну нациста. Одбили да убијамо наше грађане јеврејског и ромског порекла. Наша југословенска браћа додуше, нису имали ништа против, само су том списку додали Србе. Уколико могу да истребе нас, истребиће и остале у пакету, чини ми се. Све зависно од  договора.

Дочекали су нацисте раширених руку, као спасиоце и ослободитеље. Биће да су их ослободили моралних норми. Људскости.

Убијали су нас немилосрдно. Истребљивали и асимиловали, мада се то у суштини своди на исто. Нестанак. Геноцид.

 Балкан је пун јама у којима леже српске кости, већином неоткривене и непобројане. Не треба ни спомињати вишевековна страдања под Отоманском империјом, када нам ниједна западна земља није хтела помоћи. Деведесетих смо доживели геноцид на простору СФРЈ. Кажем геноцид, зато што је тада само довршено оно што је дуго било у функцији. Тада је геноцид  доживео своју кулминацију, испунио свој циљ.  Заборавили смо протеривање Срба из Хрватске и са Космета далеко пре трагичних деведесетих година. Заборавили смо хрватске упуте становништву да су Срби непожељни и да се морају терати из лијепе наше. Заборавили смо упутства у којима се наводи да треба Србима отежати живот што је више могуће, убијати им кућне љубимце и набијати на ограду испред куће, одбијати да се комшијама Србима прода храна, терорисање српске деце у школи и на улици од стране хрватских вршњака. Шиканирање српских радника на послу. Присилне асимилације. Како смо заборавили ратна зверства Хрвата, Јасеновац, па логоре за српску децу, тако смо заборавили и зверства тих истих Хрвата у Првом Светском рату у аустроугарским униформама. Мачва је добро упамтила њихову љубав према српској деци и женама. Заборавили смо МАСПОК, хрватско прољеће. Заборавили смо и натписе на хрватским кафанама осамедесетих година- псима и Србима забрањен улаз. Заборавили смо Медачки џеп, Братунац, убијање цивила и рушење кућа у околини Книна, Олују и Бљесак,те акције које Хрвати са поносом славе. Протерали и убијали сопствене грађане, и то цивиле, у једној брзој акцији уз помоћ УНПРОФОРА. Вредно спомена и славе. Бриљантно. Испунила се жеља хрватске елите- трећину Срба асимиловати, трећину протерати, трећину побити. Није ли тако било?

Заборавили смо албанске злочине на Космету, протеривање Срба, отмице, силовања, претње бесом да ће побити целу породицу уколико им се не прода имање и побегне са Космета. Ово се све догађало далеко пре деведесетих. Зaборавили смо да смо етнички очишћени са простора Херцеговине, једне од старих српских колевки.

На крају, али не и последње, наши бивши савезници помогли су нашој бившој браћи да нас се ослободе тиме настављајући светлу Хитлерову традицију.  

Протерани смо са Космета, Крајине, доброг дела Босне и Херцеговине, а онда нас гумицом избрисали из Македоније и Црне Горе. Бомбардовани смо немилосрдно, гађано је мноштво цивилних објеката, болница, кућа. Од последица бомбардовања умиремо и данас. Свако треће српско дете рођено на Космету има тумор као последицу бомбардовања осиромашеним уранијумом.

 

На послетку, предали смо се; пристали да преживимо, понудили све. Пристали смо на кривицу. Криви за злочине које смо преживели. Криви што постојимо. Схвативши да смо превише слаби да наставимо борбу, покушали смо бар да водимо уједначену политику која би бринула и о нашим  интересима поред туђих, о којима вечито бринемо. И то нам је било сувише. На недавним изборима, изабрали смо оне који ће, некад, понекад само, обратити пажњу и на наш интерес, онолико колико се мора, да се не увреде победници.

 


Након десет година

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:13

Пише: Милан Дамјанац

 

 

        24. марта 2009. године навршава се 10 година од почетка злочиначке агресије држава чланица НАТО пакта против Савезне Републике Југославије и Србије.

Бомбардовања НАТО-а била су у већини случајева усмерена на цивилне објекте, стамбене зграде, предузећа, болнице и школе. Више од 50.000 уранијумских пројектила дугорочно контаминирају животну средину, бомбардовањем хемијских комбината вршено је тровање људи и околине, а касетне бомбе и мине и данас сеју смрт.

У овом тексту, међутим, нећу говорити о бомбардовању. У овом тексту ћу покушати да кажем пар речи о тренутном односу светских моћника према нелегално проглашеној независности Косова, која је последица злочиначког разарања Србије.

Сецесионистичка творевина, настала на тлу међународно признате и суверене Републике Србије представља јединствен пример лицемерја већине западних земаља, међународних институција, пружајући нам увид у то колико живимо у свету којим не доминира ни право ни правда, већ искључиво право силе, односно интереси најмоћније светске државе САД. Управо под притисцима САД-а, већина европских држава признала је сецесионистичку творевину насталу на тлу државе Србије, чиме су прекршиле међународно право, хелсиншки завршни акт и резолуцију УН 1244.

Признавањем јужне српске покрајине владе ових земаља отворено стају на страну оних влада које отворено крше међународно право, заводећи тако тиранију над малим и мирољубивим народима који се не могу одупрети самовољи моћних и великих сила, само зато што су јачи од њих. Право јачег које је у овом случају подржало неколико десетина светских држава може нас одвести само у период нестабилности и хаоса, које су сви правдољубиви народи света хтели избећи након великих страдања у оба Светска рата у којима је пострадало више стотина милиона људи, већином цивила. Овим преседаном подстичу се амбиције сваке терористичке организације и сецесионистичке творевине, да се претњама, убиствима, прогонима и  притисцима може остварити крајњи циљ.

Крајњи резултат оваквог деловања јесу масовна кршења људских права на тлу нелегалне државе Косово. Преговори о питању статуса Косова текли су у два одређена смера- стандарди и статус. Стандарди нису испуњени, а статус је дефинисан. Прошло је готово 10 година од доласка мисије УН на Косово. За све то време, ниједан од циљева мисије која је стационирана на Косову по плану УН 1244 није испуњен. Двеста хиљада протераних неалбанаца није враћено својим домовима, а они који су остали налазе се под полицијском пратњом. Њима је угрожено право на слободно кретање, па чак и најосновније људско право- право на живот. Након неиспуњавања стандарда, флагрантно је прекршено међународно право и статус је утврђен мимо Савета Безбедности.

Треба истаћи да је аргумент " да Косово представља последње нерешено питање које је преостало након распада СФРЈ" није тачан. СФРЈ се распала по препорукама Бадинтерове комисије, која је утврдила да се она може распасти искључиво по АВНОЈ-евским границама република које је чине. Косово није било република у саставу СФРЈ, већ покрајина Републике Србије која је била у саставу СФРЈ, те је стога отцепљење покрајине потпуно нелегитимно и нелегално.  

Данас, такозвана  Република Косово представља црну рупу Европе, државу која се бави шверцом, дистрибуирањем наркотика и трафикингом људи, корумпираном владом у којој седе бивши команданти терористичке организације ОВК-а, како су је називали и сами званичници Стејт Департмента. Водеће личности у тој влади су доказане масовне убице и вође мафијашких кланова.

Ваљда не треба ни спомињати аферу о трговини људским органима која је откривена недавно и то од, ни мање ни више, већ бившег главног тужиоца трибунала у Хагу, Карле дел Понте.

 

 

Културна баштина Срба је готово уништена, велики број цркава и манастира срушен, те се многи од њих данас налазе под заштитом УНЕСКУ-а а највећи манастири под даноноћном стражом КФОРА. 

      Врхунац лицемерја је третирање косовских албанаца као народа који је искористио право на самоопредељење и називање истих "Косоварима". Један народ не може искористити право на самоопредељење два пута. Албанци су већ искористили то право када су створили независну државу Албанију. Косово представља другу албанску државу и успутну станицу ка крајњем циљу- стварању етнички чисте, Велике Албаније на рачун околних међународно признатих држава. Интересантно је како се не осуђује оваква тежња Албанаца али зато, готово свакодневно можемо чути гласове да се Србија мора дистанцирати од снова о  Великој Србији. Не могу а да не цитирам речи Бране Црнчевића: Колико Србија треба бити велика да не би била мала или колико Србија мора бити мала да не би била велика?”.

Данас, можете бити и Црвени Кмер, али уколико имате подршку САД-а, ваша земља одише демократским вредностима и поштовањем људских права. Треба само споменути Саудијску Арабију. Циљ бомбардовања је постигнут- база Бондстил на Косову је изграђена.

Доживели смо стварање војске косовских Албанаца која ће бити опремљена најмодернијим наоружањем које ће обезбедити њихов највећи савезник, САД. У току је долазак ЕУЛЕКСА на Косово, а ми се питамо- шта ће бити са преосталим Србима и осталим неалбанцима на Косову у наредним годинама и да ли је Косово доиста "последње нерешено питање након распада СФРЈ" или нам је бивши амбасадор Нeмачке Цобел говорио истину?

Да ли је Војводина следећа?


ДОКТОРКА ДЕМОКРАТА И ГОСПОЂИЦА СЕПАРАТИСТКИЊА

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:07

Пише: Душан Вучковић

 

 

         „Посланици Јерков ни на крај памети није да би, за промену, 'слушаоци' планираних трибина могли нешто и да к а ж у, а да, након тога, нешто и у ч и н е.“
Интервју народне посланице Александре Јерков у претходном броју НИН-а уверио ме је да је Необичан случај доктора Џекила и господина Хајда Р.Л.Стивенсона, једно од ретких, ванвремених остварења, не само у области књижевности, већ и антропологије и психологије.
Госпођица Јерков је замољена да прокоментарише договор председника републичке и покрајинске Скупштине да се са актом новог статута Војводине крене у турнеју широм Србије. Амбиција Славице Ђукић Дејановић и Шандора Егерешија је, по свему судећи, да се грађани и њихове локалне самоуправе увере да у нареченом акту нема ничега што би водило евентуалном одвајању Војводине од Србије.
Одговор госпођице Јерков навешћу у целини: „ Тај договор је добар, јер је договорен на нивоу институција, председника две скупштине. С друге стране, парадокс је да о статуту Војводине одлучују Нишлије, Врањанци или било ко други ко не живи у Војводини. И Нишлије и Врањанци, или неко трећи, треба сами да за своје средине одређују слична питања и како ће живети. То је и смисао децентрализације. Али, ја сам скептична колико ће та турнеја статута по Србији бити ефикасна. Питање је колико су ти људи заинтересовани да, поред свих других проблема које имају, слушају о статуту Војводине. С друге стране, то није лоша одлука, ако људи у Србији мисле да је статут Војводине некакав сепаратистички акт, тако да је потребно да им се из прве руке објасни и покаже да то није тачно.“
Оволика мере амбиваленције није очекивана од иначе жустре посланице Јерков. У њеном одговору сударају се две равни: демократска и сепаратистичка рађајући непремостиву противречност.
Госпођица Јерков најпре поздравља договор јер је он плод сарадње две демократски изабране институције. Моћ уређених правних земаља и почива у њеним квалитетним институцијама, а не у самовољи једног или неколицине грађана. Мишљење које треба поздравити.
Међутим, одмах затим у докторки демократи буди се госпођица сепаратисткиња која сматра парадоксом то што о статуту Војводине не одлучују само Војвођани, већ и остали грађани Србије. Уместо да ксенофобичне Нишлије и Врањанци, и они „трећи“ (Санџаклије, вероватно) гледају своја посла, они би да расправљају о Војводини. Њима госпођица сепаратисткиња свесрдно препоручује да поступе слично Војвођанима, јер је то, по њој, „смисао децентрализације“.
Даље у интервјуу сепаратистичка страст полако почиње да тиња, па се опет, додуше само привидно и као нека врста гарнирунга враћа она госпођица демократа. Она гаји сумњу да ће поред огромних егзистенцијалних проблема које не-Војвођани имају, они бити ради „да слушају“ о статуту Војводине.
Не знам да ли изван гласача ЛДП-а у том „остатку“ Србије има некога ко ће поверовати у алтруистичке мотиве посланице Јерков, која унапред учествује у патњи тих посетилаца потенцијалних, за њих неважних и досадних трибина са темом статута Војводине. Но, и да их има, психолошки индикативна реч слушају ће их ваљда разуверити у добре посланицине намере. Улога грађана на тим трибинама биће, како иста предвиђа, сведена на слушање онога што ће издекламовати какав сужбеник ЛСВ-а или неке НВО. Но, то онда неће личити на трибине организоване о једном важном питању унутар једне демократске и правне државе, већ на послератне конференције Комунистичке Партије, када би локални комесар или секретар Комитета прочитао какву одлуку са врха, а пар дискутатната се сложило са њим. Тада би уследило оно „Живео Тито! Живела Партија!“, и грађанство би се разишло кућама у илузији да су и они важни учесници у државном одлучивању.
Од те речи слушају, тако омиљене особама ауторитарног душевног склопа, опет на први план интервјуа посланице Јерков, ступа она госпођица сепаратисткиња, волунтаристкиња, револуционарка, а, не бојим се то рећи, и прикривена фашисткиња, док докторка Демократа одлази полако у сан,овога пута онај вечни.
Посланици Јерков ни на крај памети није да би, за промену, слушаоци планираних трибина могли нешто и да кажу, а да након тога нешто и учине. Рецимо да не поверују промотерима новог статута и да апелују на своје изабранике у Скупштини Србије да не дају свој глас при одлучивању о том кобном акту. Или, на пример, да потпишу петицију Нове Српске Политичке Мисли којом се од Уставног суда тражи да оцени уставност таквог акта. Или да, пак, у својим срединама, а зашто не и у Војводини, организују трибине на којима ће се расправљати о лошим странама предложеног статута, попут дводомности парламента.
Све ове демократске могућности изван су ауторитарног видокруга посланице Јерков.
Како пак изгледају њени погледи на јавну расправу, улогу институција, децентрализацију и уопште не-Војвођане,који при томе још нису ни гласачи ЛДП-а или левог крила ДС-а?
Демократску јавну расправу она види као слушање. Србијанци треба да буду задовољни што им је и толико дато. Становиште сасвим примерено једној “револуционарки”, али не и демократи.
Такође, владавина права и институција ваљда је некакав лукави изум српских ксенофоба и националиста, јер ће евентуално враћање акта новог статута Војводине покрајинском парламенту на поновно разматрање „само говорити о односу Републике према Војводини и њеној скупштини“. Онда би, ваљда, грађанима Војводине, а то, верујем госпођца сепаратисткиња свим срцем жели, постало јасно да јој Србија никакав напредак не жели. То што статут није прошао чак ни покрајински референдум посланицу не забрињава. Довољно би, по њој било да само Војвођани, тј. посланици њеног парламента о томе одлуче. Како се пак централни одбори неких странака, попут ДС-а или ЛДП-а не слажу са погледима својих покрајинских колега, посланица одговара: „Зар они тамо то боље знају?“. Овим реторским питањем њена се аргументација завршава. Такође класичан егземплар покушаја легитимизације волунтаризма, насупрот институционализму.
Суштина децентрализације није, како је писац ових редова до сада мислио, демократским путем изборено повећање ингеренција локалних самоуправа, већ самовољни потез тренутне(еврореформске, по могућству) власти, без икакве консултације са државном управом, а такво је отприлике гледиште народне посланице Јерков, јер војвођански модел без референдума она препоручује и осталима. Књишки пример сепаратистичке идеологије.
И на крају о посланициној перцепцији не-Војвођана. Они треба да слушају, да поновимо то још једном.Тако ће „из прве руке да им се објасни и покаже да то(да је акт сепаратистички) није тачно.“ Стиче се из речи госпођице сепаратисткиње утисак да је подухват што су га Славица Ђукић Дејановић и Шандор Егереши осмислили, личи на некакву вечерњу школу где ће се ђацима Србијанцима објаснити и показати, оно што су изумели њихови суграђани Војвођани. Ако буду само пажљиво и без запиткивања слушали, верује посланица Јерков, схватиће да у новом статуту Војводине нема сепаратистичких елемената.
Зашто Србијанци не могу сами да схвате оно што су Војвођански парламентарци направили, већ им је потребно то показивати и објашњавати? Ово питање се само по себи намеће. А једини логички одговор је да су Војвођани супериорнији од становништва остатка Србије. Делује ли, онда, она малопређашња теза о прикривеном фашизму претерано? И делује ли декларативни антифашизам посланице Јерков прилично бледо и дегутантно? И не чини ли се да је такав антифашизам, заправо ништа друго до антисрбизам?

 

 

Да се на крају вратимо на ону докторку демократу.
Можда је за њу и боље да остане у вечном сну. Када би се пробудила видела би да против ауторитарности госпођице сепаратисткиње има далеко мање шанси него доктор Џекил против господина Хајда.

Уторак, 3. фебруар 2009. године


Srbija-santa leda

Politički život — Аутор desnamisao @ 18:54

Piše: Miloš Ilić

 

        Pre izvesnog vremena pojavio se izveštaj Helsinškog odbora u Srbiji za 2007.godinu. Na stranu to šta se može očekivati u takvom štivu, ono na šta bih ja skrenuo pažnju zapravo jeste ilustracija na koricama istog. Čiwenicu da je Srbija na istoj ilustraciji prikazana bez Kosmeta kratkoročno je digla prašinu bar medju delom intelektualne elite (pre svega mislim na onaj deo iz Nove Srpske Političke Misli), no prašina se brzo slegla. Kako se eto to desilo,i to tako brzo da nismo stigli ni da razmislimo o tome a kamoli da se o tome izvestimo, smatram da data ilustracija ipak na neki način stoji.
Srbija danas zaista nalikuje jednoj takvoj santi leda, koja nevodjena nikakvim državničkim ciljem, bez jasne strategije, počupanih korena postepeno se otapa, deo po deo. Ilustracija bi smatram bila još potpunija da su na njoj prikazana i dva ledena brega, koja bi naravno metaforički predstavljala SAD I Rusku Federaciju. Srbija, svima je to jasno, grca u aferama. Možda je to i bio razlog zbog kojeg se prašina brzo slegla, tj. da bi se obratila pažnja na neke sledeće. Glas vojvodjanskih separatista sve se više i jasnije čuje, oni više svoje namere nemaju potrebe ni sakrivati. Nažalost, takve stavove, umesto da ih u najboljem slučaju čujemo na ulici, čuli smo ih za skupštinskom govornicom i to ni manje ni više nego iz grla jednog od članova vladajuće koalicije. Odmah se postavlja pitanje da li to vlast krši sopstveni ustav na koji se zaklela da će braniti. Dok rastu tenzije u preševskoj dolini, uz čak razmenu vatre iz puščanih cevi, pristalice i simpatizeri Ljajića i Ugljanina demoliraju Novi Pazar. Dok, sada već bivši načelnik generalštaba javno obznanjuje da država nema jasno definisanu strategiju za odbranu države, te sukoba istog sa ministrom vojnim, koji se rešio na već poznat nam način. Dok vladajuća i neuništiva G17 izjavljuje da je prodaja NIS-a Rusima pljačka(šta li bi se moglo reći o ostalim privatizacijama o kojima se mudro ćuti, valjda ruski novac nešto smrdi). Dok se opozicija cepa, valjda pod uticajem onih koji nam i kroje sudbinu ovakvu kakva je danas, raznih ambasadora te domaćih tajkuna. Postavljaju se dva pitanja: Šta ovu santu zapravo i drži na okupu kroz njene tolike različitosti, kroz njena trvenja, kroz njeno bezumlje i besciljno lutanje? Drugo pitanje je : koliko će sve to trajati, odnosno dokle? Na prvo pitanje je daleko lakše odgovoriti, ono nam se i samo nameće- interesi; no iz njega kao da već sledi sledeće: šta će biti kada i interesa nestane, kada se i preostala javna preduzeća privatizuju te se ostane bez enormnih bonusa, beneficija i masnih plata. Ko će tada imati želju da vodi ono što preostane od ove države?

 

 

Srbija danas stoji usamljena, besciljno lutajući po mirnom ledenom okeanu, ne znajući kamo da se okrene. Srbija danas, sa vlasti na čelu nema odgovornu državotvornu, patriotsku, časnu vladu već vlastodržce sa ogromnim uticajem na psihu običnog čoveka, već zastrašenog sveopštom medijizacijom. Način njegovog razmišljanja postaje takav da se može smestiti u kalup propagandnog programa demokratske stranke iliti “nije dobro ali bilo je i gore”. Radnici se i ne usudjuju upitati za povećanje nadnica, zastrašeni od opasnosti gubitka posla.

     Neki smatraju da je rešenje u izborima, što skorijim izborima. Ja smatram da nije, da izbori ne mogu promeniti ništa sve dok ostaju interesi i ovo parčence leda po kojem se još može gaziti. Dakle bez jasno definisanog cilja, bez jasne orjentacije ka jednom od dva grebena, Srbija će nastaviti svoju mirnu , usamljenu i bezciljnu putanju i tako obasjana ledenim suncem topiti se deo po deo…
Za kraj se nameću reči Karadjordja:”Koekude Srbijo”….


ČESTITKA

Kolumna — Аутор desnamisao @ 14:47

Piše: Miloš Ilić

  

 

      Ukoliko zelite duhovno okupirati neku zemlju morate joj uništiti stare vrednosti, morate pokolebati veru njenih gradjana u sopstvene bogove i sopstvenu snagu. Morate duh jedne nacije očistiti od njenih specifičnih vrednosti, njenog identiteta, morate slomiti bogove njenih praotaca. Morate potom njen duh poput balona ispuniti šarenim lažama, svaštarijama a u stvari ništarijama, morate potom pumpati balon duha jedne zajednice nesnosnom prazninom, prazninom koja boli, do bezumlja; do nesnošljivog straha a potom ako želite naciju srećnih robova dati malo igre na svoj način.

Tek tada, ukoliko ste dobro izvršili prethodne zadatke, dakle ako ste joj izvukli tlo po kojem je nekada gazila, što su njene vrednosti, kultura i njena duhovnost, tada možete nastaviti ubistvenom propagandnom mašinerijom. Njen poslednji vapaj tada morate umiriti totalnom pasivizacijom. Njen otpor, proistekao iz slobodoumnosti, slobodoljublja i zdravog razuma istom načiniti smešnom i retrogardnom. Do stupnja potpune idiotizacije njenju volju, kolektivizam i svest uništiti atomizacijom i polarizacijom, čoveka morate učiniti neprijateljem sopstvene zemlje. Njegovu solidarnost pretvoriti u smešni tradicionalizam, u nešto vulgarno i nazadno; jednostavno čovek mora da se oseca otudjeno kako od sebe samog, tako i od drugog čoveka. On se mora osloboditi bremena i zadataka koje mu daje sopstvena nacija da bi lakše mogao ispunjavati one koje mu zadaje druga, ali i sam njegov duh mora biti očišćen ili kako se to već kaže "dekontaminiran", ali uvek, tj.nikad ne možete biti sigurni.

Zato morate da je unizite, otklonite potencijalne lidere, nikako ne smete dopustiti da mediji, ti bogovi današnjice koji su u stanju da izmene prošlost, za stoosamdeset stepeni preokrenu sadašnjost i nametnu sliku budućnosti, budu nezavisni, oni moraju biti u vašim rukama. O ne, ne smete dopustiti da se uvidi masovna nezaposlenost- u horu pevajte o dvesta hiljada radnih mesta. O, ne nikako ne smete dopustiti da se na licu ukaže samilost i sažaljenje prema onima koji su ostali kako bez radnog mesta, tako i bez parčeta hleba te tako bivaju primorani da prose a takvih je svakim danom sve više, morate horski pevati o perspektivama Evropske Unije po svaku cenu. O ne, ne smete dopustiti da narod primeti koliko je ponižen i ugnjetavan, da mu se otima deo po deo teritorije, da je pitanje koliki deo države će uopšte ući, ako ikada uđe, u EU. Horski zapevajte o velikoj pobedi. Ali, šta, čini mi se da čujem jedan bas koji je (bar po ovom pitanju) započeo neku čudnu, vama stranu ariju, iskače iz tonaliteta, uh, to se ne sme dopustiti. Morate javnosti jasno reći da je on evroskeptik, da ne želi Srbiju u Evropskoj Uniiji, da nas taj bas svadja sa susedima; morate ga ućutkati, morate pozvati svoje miljenike da ga smene, jer zaboga horsko pevanje podrazumeva harmoniju.

 

 

Na svojim svemoćnim medijima, morate proglasiti zdrav razum za bezumlje; napor za odbranu teritorijalnog integriteta za ludost, ukazivanje na realne opasnosti od širenja separatizma za paranoju. Vi za protivustavno delovanje(umesto primerene reakcije policije, tužilaštva i sudstva) morate dati nekakva kisela i ne baš sasvim jasna objašnjenja ili ne, još bolje ne, nemojte reći ništa, možda vas neki argumentovani glas opozicionara ućutka pa ispadnete smešni, a nikako ne smete ispasti smešni. Vi u horu za nedostatak gasa morate optuživati bilo koju prethodnu vladu jer zašto biste dok sedite u istoj uradili išta po pitanju sanacije zatečenog stanja. Vi morate graditi, mesto toga, imaginarne mostove i metroe. Vi morate za 6km asfaltiranog puta prirediti spektakl. Ukoliko vas načelnik generalštaba javno opomene da ne postoji strategija za odbranu države vi ga morate smeniti da ne uzrujava vaš mirno zaspali narod, narod veselih robova. Vi morate umesto obrazovnih i vaspitnih emisija davati kojekakve reality show-e. Umesto podsticanja na vraćanje tradicionalnim vrednostima poput porodice, iskrenog prijateljstva i ljubavi u prvi plan morate istaći vrednosti poput sponzorstva, licemerja i poltronstva. Umesto efektivne borbe protiv porasta nasilja u vaše studije pozovite kojekave eksperte koji će nam lepo objasniti šta je to nasilje, a usput pustite još i koju scenu eksplicitnog nasilja. Umesto argumentovane borbe protiv "opozicije" morate jednima ponuditi novac a drugima funkcije te ih tako ućutkati po sistemu lepo nama-lepo vama, a sve u cilju da se ne budi narod "srećnih robova".
Dakle, veliki je zadatak pred vama, treba izgraditi potpuno nov govor, jedan novogovor. Zaista, veliki je posao pred vama. Moram reći da Vam i ja moram odati priznanje.Na tom ste putu daleko dogurali.

Na dobrom ste putu.


Искушавање здравог разума

Politički život — Аутор desnamisao @ 04:41

Пише: Милан Дамјанац

 

 

     У Србији се човек лако навикне на кризе. Протеклих дана смо сведоци економске кризе, гасне кризе, кризе владајуће коалиције. Могло би се рећи да је нормално стање у Србији кризно стање. Таква тврдња упућује на закључак да су српски политичари неспособни да се супротставе иједној кризи а да не изазову неку нову. Наши политичари воле да се, на пример, позивају на аргумент дуплих стандарда. Овај аргумент се највише користио у контексту одбране Косова и Метохије у саставу Републике Србије. Позивали смо се на кршење међународног права и политику дуплих стандарда према нама, и то са пуним правом. Када су нас водећи светски политичари и медији проглашавали крволоцима, геноцидним народом,великосрбима, кривцима за избијање ратова 90-тих, наша политичка елита се позивала на дупле стандарде и неправедан третман Срба и Србије, и то са пуним правом. Дакле, било је пуно момената када је Србија доживљавала на својој кожи политику дуплих стандарда, односно лицемеран однос светских моћника и њихово иживљавање над малим народима, само зато што им се може. Последње што би Србија требала да чини јесте да се руководи сличним принципима који могу нанети штету искључиво њој самој.

Конкретно, мислим на гасни споразум са руским Гаспромом око куповине НИС-а и изградње Јужног тока и споразума са италијанским Фијатом око куповине Заставе Крагујевац. На први поглед, рекло би се, два одлична уговора за Србију. Оба ће условити отварање хиљаде нових радних места и утицати позитивно на развој Србије. Међутим, добар део наше политичке елите и медија хорски позива на поништавање уговора са руским Гаспромом, тврдећи да је сам уговор штетан по Србију, да је НИС продат у бесцење, тек за неку копејку, како се изволео изразити један од министара. Исти министар даље тврди да не постоје гаранције за изградњу Јужног тока, да не треба веровати Русима на реч и да смо НИС могли да продамо некој западноевропској компанији која би издвојила знатно више новца.

Уколико упоредимо овај уговор са поимањем уговора о продаји Заставе закључићемо да је уговор о продаји Заставе знатно пожељнији за Србију. Целокупна политичка елита и сви медији, говоре хвалоспеве о овом споразуму. На питање горе споменутом министру, какве су гаранције да ће Фијат заиста уложити средства у Заставу, ако имамо у виду да не постоји потписани аргумент, министар је тврдио да је добио усмена уверавања од председника Фијата и од званичника Италије и да он у њихову одлучност не сумња. Верује им.

Упитајмо се да ли је ово политика дуплих стандарда и да ли је ово пример лицемерја републичке власти.

Са једне стране, Фијат је дао довољно гаранција усменим путем, док са друге стране, Гаспром даје гаранције писмено али необавезујуће. Резултат: Италијанима верујемо а Руси нас лажу. Са једне стране, Фијат је преплатио Заставу, са друге стране, Гаспром је НИС добио на поклон. Резултат: Влада и ресорна министарства улажу све више новца у опоравак Заставе, како би је Италијани откупили, а НИС је откупљен за новац који сад не бисмо могли ни у сну да добијемо, имајући у виду светску финансијску кризу. Са једне стране, уговор са Италијанима је сјајан за Србију, са друге стране, уговор са Русима је штетан по српске интересе. Резултат: уговор са Фијатом је заиста сјајан за Србију уколико буде спроведен, а уговор са Русима је још бољи пошто ће само од транзита гаса Србија имати велику провизију и директан транспорт гаса, чиме би избегла будуће ’’гасне кризе’’.

 

Наравно, оваква политика дуплих стандарда штети искључиво српским интересима и њеним грађанима. Одмах након избијања гасне кризе, Руси одлучују да убрзају изградњу Јужног тока како би имали алтернативни пут снабдевања Европе гасом. Да нисмо прихватили споразум са Русима, убеђују нас, помогле би европске компаније. Које европске компаније- да ли исте оне компаније које не могу да обезбеде снабдевање сопствених држава?

Српски политичари превиђају да цела Европска Унија зависи од дотока руског гаса. Да не спомињемо што су Немци, када су се нашли у сличној ситуацији као данас Србија, без одлагања прихватили сарадњу и споразум са Руском Федерацијом. Овом приликом треба споменути случај ЈАТ, када је, на инсистирање странке истог министра, одбијена понуда руског Аерофлота да купи већински део акција српског авиопревозника. Тада је тај исти министар тврдио да Руси нуде мали новац, те да има гаранције да ће ЈАТ купити какав аустријски авиопревозник. Сувишно је истаћи да Аустријанци никада нису дошли, да је већ неколико тендера за продају ЈАТ-а пропало, а да је руски Аерофлот за исти новац купио италијанског авиопревозника. Нама очигледно руски новац није једнак новцу који пристиже из осталих европских држава. Штета, игледа да остатку Европе руски новац уопште није на одмет.

Данас, Србија је у опасности да остане без авиопревозника. Да је било мудрије политике тако нешто се не би доводило у питање. Хвала Богу те се усвојио споразум са Гаспромњефтом; у супротном, видели бисмо ми још пуно хладних, ледених зима.

 

 


СМЕХОМ ДО СУЗА

Politički život — Аутор desnamisao @ 04:37

Пише: Душан Вучковић

 

 

 

„Оно што је Милошевићева „победа“ над НАТО пактом, то је Динкићева „колатерална корист“ од СЕКЕ.“

Уколико постоји каква антрополошка сличност између  Енглеза и Срба, то је свакако склоност ка црном хумору, слабо разумљивом и бизарном осталим народима.  Присећајући се неких изјава наших политичара, чини ми се као да се, уствари, присећам неког од коментара јунака фамозних Мућки. Из мора таквих изјава узмимо само две такве, по много чему парадигматичне.

Аутор прве је  Слободан Милошевић. Након прекида НАТО бомбардовања, када је испред камина народу честитао мир, обзнанио је овај шаљивџија „победу Србије“ над најмоћнијом војном силом.

Дуго времена сам мислио да ће ова изјава покојног шефа државе бити најупечатљивији пример српског црног хумора. Преварио сам се. Постоји једна друга, ако не више, а онда макар једнако упечатљива. Чули смо је баш негде с почетка „светске економске кризе“, а њен аутор је знаменити министар економије Млађан Динкић. На забринуто питање једне новинарке како ће наша, и онако зависна и економски слаба земља успети да се избори са овим колективним бауком, дао је господин министар више него оригиналан одговор. Србија ће наиме, за разлику од развијенијих земаља, од светске економске кризе извући „колатералну корист“, јер ће инвеститори схватити да је Србија у овим одсудним тренуцима више него повољна земља за улагање, а пре свих, схватио је то, по министру, потпредседник Фијата.

Црни хумор, међутим, поред шаљиве, има и другу, мрачну страну.

Убрзо након те своје „шале“,5. октобра 2000. Слободан Милошевић је извојевао сличну „победу“, а и остало је нејасно како овај „победник“ над НАТО пактом није ангажован од стране неких љутих противника Запада, Кубе или Венецуеле, рецимо? Уместо тога, Косово и Метохија су окупирани, а поред све политичке и медијске моћи, Слободан Милошевић је изгубио на изборима и окончао у Хашком казамату.

 Исто тако, време које јо непосредно након оног хумористичког бисера министра Динкића дошло, донело је непотписивање општег колетивног уговора, галопирајући раст курса евра, рестриктивни буџет,повећање цене свих намирница и услуга, а стављање личних доходака „под лед“.

 

 

Када би желели да нађемо неку сличност између ове двојице, готово по свему различита политичара, то би свакако била присуство јаке уверености да народ могу обмањивати до бесвести, и одсуство било каквог, тим положајима доликујућем, осећају за одговорност. Оно што је Милошевићева „победа“ над НАТО пактом, то је Динкићева „колатерална корист“ од СЕКЕ.

Хана Арент се једном приликом питала „да ли је права суштина истине у њеној немоћи, а права суштина моћи у подмуклости?“ Питање, разуме се, чисто реторско. Свака власт има моћ, а то укључује и скривање истине у појединим моментима, јер би њено тренутно откривање угрозило безбедност земље. Отуда и постоји институција „државне тајне“, примењивана у свакој држави. Но, на овој сличности, темељи се, како нас Арентова поучава, и један принцип разлике између  друштвених уређења. Уколико је политичка моћ добијена на поштеним изборима,  уколико се користи за постизање добробити те већине, и уколико долази до мирног одрицања исте након могућег пораза на изборима – реч је о демократској држави. Уколико се пак она користи само за задобијање, увећање и останак на власти, реч је о тоталитарном државном уређењу, полицијској, репресивној држави.

Бојим се да овде она сличност између Енглеза и нас почиње да бледи. Црни хумор у Енглеској углавном прaктикују глумци, а код нас председници република и министри финансија. Оно што се на нашим медијима прилично бенигно представља као црни хумор неких јавних делатника, у уређеним земљама схвата се као неопростива неозбиљност. А неозбиљност при тако важним државним и националним питањима знак је нечије ароганције и уверења да је недодирљив.   

Као што знамо, Милошевића више нема, али неодговорности нових политичара има на претек. Оно што не знамо је докле ће је бити. Одговор зависи од тога колико смо сви спремни да понесемо бреме одговорности које демократија доноси, и да на наредним изборима, ма кад их председник Републике заказао, покажемо немирење са ароганцијом и неозбиљношћу.

Како ствари сада стоје, овакве изјаве наших политичара, јавност је спремна да гледа као на неки виц. У суморној стварности остаје нам само да се смехом бранимо. За време убрзаног пропадања Римског царства, један посматрач са стране је, посматрајући опуштене Латине, иронично запазио Moritur et ridet.

Смеју се, а пропадају.

Уколико, пак,  и код нас све на смеху остане, брзо ће нас сустићи сузе.

Оне горке.

 

Субота, 18.јануар 2009.

 


Кратак приказ српске дијаспоре

Politički život — Аутор desnamisao @ 03:59

Пише: Стефан Драгојевић

 

 

     Реч дијаспора (расуто семе) грчког је порекла и означава припаднике једног народа који живе одвојено од матице.

 

Слободан Јовановић, Милош Црњански, Род Благојевић, краљ Петар II Карађорђевић, Борислав Пекић, сва су то велика имена српског народа. Шта им је заједничко? Живот вам отаџбине.

 

Историја српског народа је једна историја ратовања, протеривања, миграција, расејања али увек исте љубави према отаџбини и велике носталгије према родном крају и држави:

 

Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија!“

 

Да ли речи једне песме могу да објасне једном странцу шта осећа Србин далеко од своје земље? Могу? Али да ли могу да објасне другом Србину? Не могу!

Нажалост данас се ствара утисак да је наша дијаспора један неактивни колектив који нити осећа нити жели да има икакве везе са матицом. Да данас увек, људи који чују да се неко вратио у Србију, спопадају га питањима „Зашто си се вратио?“, „Шта радиш овде?“, „Ја бих одмах отишао из ове земље!“, итд... . Нажалост тешко је да се објасни појединцу да емоције, носталгија и осећај који неко има док је у иностранству, далеко од своје родбине, породице, пријатеља, земље много тежак и сетан, и да једва чека да се врати у земљу из које је отишао.

 

Наравно мора се шире сагледати питање односа матице и дијаспоре и из свих углова. Први угао је политички, пошто сама политика условљава однос према дијаспори; какво је стање у земљи по свим питањима економије, друштва и живота.

 

 

Да би још боље схватили односе у дијаспори морамо да сагледамо околности које су проузроковале исељавање(силом или милом) као и доба тих догађаја:

 

  1. Средњевековна исељавања и сеобе, попут великих Сеоба Срба у источну и западну Европу;
  2. Старо исељеништво, тј. потомци исељеника који су се отиснули у свет пре Другог светског рата;
  3. Послератна политичка емиграција, тј. Срби и њихови потомци који су били принуђени на одлазак из земље победом комуниста у грађанском рату 1941-1945;
  4. Економска емиграција: радници разних занимања и стручњаци који су отишли у западноевропске и прекоморске земље 1961-1991 у потрази за професионалним и материјалним успехом;
  5. Избеглице од рата и последица рата у бившој Југославији од 1991. наовамо.

 

Прву тачку чине Срби који се налазе на територији АП Војводине, као и Срби у Војној Крајини и Мађарској.

Другу тачку чине Срби у Америци, Енглеској (један од најпознатијих је Чедомиљ Мијатовић) и у осталим западним земљама. Већина њих је асимилована или је изгубила сваки контакт са матицом. Џорџ Војновић и Карл Малден су истакнути представници те групе.

Трећу тачку чине Срби антикомунисти, ројалисти као што су били Слободан Јовановић, Борислав Пекић, Милош Црњански, Момчило Ђујић, краљ Петар II Карађорђевић и тд. Потомци тих Срба данас имају контакт са матицом, свесни су свог порекла и држе значајне позиције у друштву, као што су Род Благојевић.

Четврту чине људи као Бранко Милановић и Наташа Радојчић Кејн.

 

Пету, последњу групу, чине људи који су због ратова и економских неприлика отишли из земље.

 


О називу

Politički život — Аутор desnamisao @ 17:00

 

Пише: Владимир Пудар

 

 

 

Када данас у Србији кажете да сте десничар, како то страшно звучи. Одмах себи прилепите етикету снаге прошлости, антиевропејца, ратног хушкача. Фашисте и неонацисте.  Бити десничар се сматра назадним, ретроградним, старомодним.  Још увек се нисмо ослободили оног комунистичког једноумља, по којем све што има другачије мишљење треба што више маргинализовати, оцрнити и по могућности забранити.  А умерена десница и конзервативна мисао су највећи противници комунизма.

Да би се разумело колико су етикете које се лепе на десничаре неутемељене, потребно је објаснити које су то идеје деснице и конзервативизма.

А како је све почело? Назив десница вуче корен из Француске револуције, када су монархисти и присталице рестаурације седели на десној страни Скупштине.  И управо је Француска револуција место на  коме настаје конзервативизам као модерна идеологија. Узећемо за претпоставку да су конзервативизам и десница синоними. Три начела Француске револуције су слобода, братство и једнакост. Од ова три начела, конзервативизам у потпуности прихвата само прво.  Слобода је заснована на достојанству свих људских бића. Али слобода није неограничена. Она је ограничена слободама других људи и зато су неопходне институције које ће реаговати уколико дође до сукоба слобода. Идеју братства ова идеологија не прихвата. Ако су сви људи браћа, онда прихватамо да будемо браћа и са убицама, силоватељима. Појам једнакости конзервативизам схвата као апстрактну једнакост - једнакост пред законом. Социјализам га схвата као конкретну једнакост – где свако треба да узима и има исто. Људи су различити, неко је способан, неко мање способан, неко је више, неко мање интелигентан. Због тога је потребно обезбедити једнакост у могућностима, али не и једнакост у исходу.

Основна заблуда о конзервативизму је да су конзервативци противници свих промена. Како кажу противници ове идеологије, да је мајмун био конзервативац човек би још увек живео на дрвету. Један мој пријатељ је приметио да би конзервативац полако сишао са дрвета, а аутор оне крилатице би вероватно пао на главу. Дакле конзервативци јесу за промене, али за добро промишљене промене, промене којим се неће негирати све оно што је претходило тим променама. Однос конзервативизма и социјализма је сличан односу појмова реформа и револуција. Када се погледа историја Велике Британије, можемо да видимо да су највећи реформатори били управо конзервативци.

Према конзервативцима, породица је основ сваког друштва. Људском бићу је потрeбна љубав, разумевање, осећај припадности, а то се најбоље учи и стиче у породици.  Због тога је, према конзервативцима , све већа тенденција развода брака, али и других појава које разбијању класичне породице опасност која прети модерном друштву. Неке друге идеологије су сматрале, или још увек сматрају, да држава треба да обавља функције породице, тј. да држава треба да се бави васпитањем деце.

 

 

Код нас се ствара слика да су конзервативци и десничари противници Европске уније. А управо су оснивачи Европске уније били два десничара. Министар спољњих послова Француске Роберт Шуман и канцелар Немачке Конрад Аденауер.

На крају, сва начела и идеје које сам овде навео јасно говоре да се не могу изједначавати идеологија конзервативизма и деснице са екстремним покретима какви су фашизам и нацизам. Ови покрети се можда могу пре сврстати на страну левице, екстремне левице по неким ставовима. Код нас постоји тенденција, верујем из зле намере, да се поистовећују ове две потпуно различите ствари. Величање побеђених снага из II св. рата , мржња према другим народима, нетрпељивост и решавање проблема силом није и не може бити тековина десне мисли и конзервативизма.

Овај текст има за циљ да одговори на најчешће заблуде које се у нашем друштву јављају у вези са конзервативизмом и десницом. За расправу о осталим аспектима ове идеологије, а пре свега економским, као и филозофским потребан би био много озбиљнији рад и много више простора.

 

 

 

 


Гранд Б92 Србија

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 20:59

Пише: Милан Дамјанац

 

       Гледајући телевизију за време празника, приметио сам велику рaзлику између српске програмске шеме и програмских шема околних, ако хоћете и свих западних земаља. Сам поглед на програм наших телевизијских станица говори о тужном стању српског идентитета и непостојању културне политике. Упоредимо само хрватске медије са српским и наћи ћемо јако мало сличности. Док се на хрватским медијима слави национализам и национални идентитет, на нашим се слави анационалност, те у том контексту имамо и телевизије које се баве искључиво пропагирањем мржње према сопственом народу, док се у исто време боре против нетолеранције.

Да све може бити другачије, показује светао пример телевизијских мрежа наше браће из Републике Српске. На овим каналима могли смо да пратимо углавном поучне емисије које се баве српском културом, вредностима и празничним обичајима, могли смо погледати квалитетне домаће и стране филмове, чути изворну српску музику, епску поезију, чак и гусле. Могли смо видети српску народну ношњу , чути трубаче, уживати у народним играма.

За то време, на нашим каналима, могли смо видети програмске шеме у којима је главно место заузимала Гранд продукција и разноразне емисије потпуно нејасног карактера, попут оне на Б92 која је била посвећена исламу. Далеко од тога да писац ових редова има нешто против ислама и муслимана у целини, али је невероватно да се за време празника који слави велика већина грађана Србије, телевизијски термин посвети обичајима друге верске групације. Уколико сте помислили да је то све, преварили сте се. Уочи празника, на поменутој телевизији, имали смо прилике да одлгедамо филм са хрватским преводом. Замислите шта би се догодило у Хрватској када би на телевизији био приказан филм са српским преводом на ћирилици?  Не треба ни трошити речи о третману српских певача у Хрватској и хрватских у Србији. Ваља само споменути да је у Хрватској тужен један радио медиј пошто је на захтев једног слушаоца пустио песму Мирослава Илића у којој спомиње српско село. Приватна тужба је образложена нанесеним душевним болима које је проузроковала песма српског аутора. А ми само и даље певајмо гас, гас.

На сам дан Божића, на телетексту споменуте телевизије, могли смо прочитати да је данас празник који празнује мањи део хришћана, те да је већи део хришћанског света Божић већ прославио по правом календару . Ова опаска на крају празничне честитке је у току дана исправљена. Писац ових редова не може, а да се не упита по којем основу је примерено да се коментаришу унутрашња питања цркве и обичаји верника? Није ли управо овакво понашање споменуте телевизије пример нетолеранције, није ли ово увреда за православне вернике у Србији, а и шире?

        Сада би био ред да се позабавимо и Гранд продукцијом. Постоји мишљење да је стара српска музика, под којом подразумевам и кафанску музику новијег датума, одраз сељачког менталитета. Коришћење израза сељак у негативном смислу смо наследили из периода комунизма, када су српски сељаци плански сељени у градове ради индустријализације у претежно пољопривредној земљи. Ова потпуно нерационална одлука довела је до пропасти српско село, а једна од функција борбе против сељака је била њихова сатанизација. Тако су они од носилаца српства и државе, који су захваљујући пољопривреди одшколовали своју децу која су касније чинила политичку елиту Србије, доживели да их називамо руглом народа, неукима, носиоцима српског шовинизма и некултуре. Једино што нису успели да објасне јесте следеће- по чему се, у културном смислу, разликује српски сељак од америчког фармера? Сељак је сељак. Једино код Срба није тако. Кад бисмо заиста били у праву, морали бисмо и већину Швајцараца прозвати сељацима, међутим, ти "сељаци" живе много боље него што ћемо ми икада живети.

 

Да је овај потез био потпуно нерационалан, видимо на примеру Београда, који данас има два милиона становника, док су села потпуно опустела, и то у земљи која би могла да живи искључиво од пољопривреде! Тако се они који остају на селу и мањим градовима називају сељацима од стране грађана, такође бивших сељака. Наши грађани  су стога чинили све како би се разликовали од тих сељака или како их једна опозициона партија данас назива, руралаца. Резултат видимо. На телевизији можемо видети/чути искључиво турбо-фолк и електронску музику. Дакле, Тома Здравковић је оличење сељачке музике, али су зато Тина, Мина, разноразне Африке и сличне, оличење урбане Србије. Човеку је довољно да преслуша стихове те модерне српске музике. Полуголе девојке (а некада и голе) без икаквог певачког талента, уз мешавину разноликих музичких праваца, певају о голим грудима, задњицама, преварама и сличном. Вредности које се пропагирају кроз овакву музику су видљиве на улицама наших градова. Полуголе девојчице, које већ од основне школе почињу да личе на своје идоле, младе спонзоруше и искусни спонзори, успешни бизнисмени . Противљење сваком моралу и пропагирање разврата јесу главне поруке ових узвишених стихова.


 

Друга варијанта је да се клатимо  на електронској музици уз неки опијат, чиме бисмо истакли разлику између грађана  и сељака.

Истина је да се нове генерације морају васпитавати у духу српске традиције и моралних вредности. У супротном, немојмо се стално жалити да су други криви за нашу неспособност и за стање у којем је наша омладина.      

 

    


Српска бајка

Kolumna — Аутор desnamisao @ 20:19
  Пише: Душан Новаковић


     

 

  

           На самом почетку, немојмо се заваравати да се некада у овој земљи живело лепо и срећно. Постојали су периоди када се живело боље и када се живело лошије, али добро се у овој земљи никада није живело. Било је доста избора од деведесете на овамо и обећавало се много тога, сећамо се сви или бар многи од нас брзих железница, еурополиса, зајма за препород, уласка у ЕУ до 2004, бољег живота, стандарда као Швајцарска, здравства, пензионог осигурања...све је то било и прошло, а од свега тога нисмо видели ништа. Зато хајде да се осврнемо макар на последње изборе када нам је обећано толико тога, а самим тим и да се подсетимо конкретних изјава неких који нашу државу данас воде (а где је воде не знају ни сами, једно је сигурно, а то је да се крава бику води, а државом да се управља).

Пре само шест месеци данашња власт обећавала нам је бољи живот, веће плате, неколико стотина хиљада нових радних места, 1000 евра најмање од продатих акција до краја 2008. године,  одбрану Косова и Метохије у саставу Србије.....много тога, а од тога? Подсетимо се само предавања једног просечног дипломираног психолога и шта је рекао студентима економије на једном од београдских приватних факултета на тему светске економске кризе. Рекао је да ће Србија профитирати од финансијског потреса у свету и економске кризе, као да Србија није део овог света и део ове Европе! Да ли је могуће да нам до јуче говоре да ми треба да уђемо у Европску Унију а данас нам говоре да је можда и добро што нисмо део ЕУ јер би криза била већа?

 

 

Овакве констатације примећује и човек који нема завршену основну школу, а камоли неко ко је ишао у још неки разред средње школе након тога. До свега овога долази услед нестручног вођења свега за шта су се данашњи властодршци ухватили, па тако: Аеродром Београд води човек који је једва завршио средњу школу, а након тога завршио курс у Лондону на тему „шадо“ економије, а данас се хвали како је Аеродром процветао, а како и не би када су таксе на београдском аеродрому највеће у Европи (то су ти ЕУ стандарди ваљда); предавања на тему светске економске кризе на Мегатренд факултету држи човек који је дипломирани психолог и објашњава будућим економистима о економском стању и кризи у свету (вероватно је и он о томе слушао од некога па је мислио да је и нешто научио); једно од најважнијих министарстава води човек који је као председник омладине своје странке пре много година добио стан од много квадрата у Београду, који иза себе има аферу с неким Нинџа корњачама са коферчетом.

 

 

 

Данашња политика, доласком оних старих опет се своди на то да се око оних главешина који се за све питају ставе глупљи и неспособнији како свог претпостављеног никада не би срушили. Сетимо се само Мирка Марјановића који је око себе имао све најнеспособније сараднике како би он изгледао као најпаметнији и најспособнији. Проблем који је пратио Мирка и неке данашње функционере јесте што су они тада, а и ови данас, знали јако мало, па самим тим сви испод њих нису знали ништа. На конкурсима се примају синови, деца, снаје, таште, рођаци...па тако данас имамо неколико генерација једне исте породице у градским и републичким властима. За сада распознајемо династије Кркобабића и Јовановића. Неки су нам чак предочили да ће се залагати за систем департизације власти а несумњиви разлог томе је сигурно тај што партија која се залаже за тако нешто нема ни чланова, а камоли кадра за било какав озбиљан посао.

Како је та департизација урађена, видимо по следећем: у систем градске и републичке власти, као и покрајинске, уведен је нови систем “фамилијаризације“ власти што је до сада незапамћено на овим нашим трусним подручјима.

Фамилијаризације власти није било ни за време Друга, а ни касније за време другова. Очигледно да су нам они који тврде да Европа нема алтернативу сервирали нешто што је ваљда у Европи уобичајена пракса.

 

 


Живети у овој земљи, дакле, захтева дозу предострожности. Пречесто смо испадали наивни и лаковерни. Пречесто су нас лагали. Стиче се утисак да имамо обичај да брзо заборављамо, те зато тако и пролазимо. Следећег пута, немојмо се поводити за медијском пропагандом коју контролише власт, већ погледајмо колика нам је држава, од чега ће сутра живети наша деца и немојмо наседати на бајке о бољем животу које пропагирају они који не умеју ништа друго но да се баве демагогијом. Немојмо да после поново испадне да је вук појео баку- и ником ништа. Другови су дошли, друговe ћемо и отерати, а све због тога да би Србија живела, јер СРБИЈА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ!

 

Живела Србија!

 


Powered by blog.rs