Desna Misao

Слобода и њене границе

Kolumna — Аутор desnamisao @ 16:12

Пише: Катарина Анђелковић

 

 

 

 

 

Увод

Сви ми тежимо слободи и желели бисмо да будемо слободни, ма шта то значило. То једноставно звучи примамљиво. О слободи се може говорити на безброј начина, али у крајњој линији, само на два: да ли је она универзална категорија или творевина људи, друшва?

Претпоставка да слобода уопште постоји често се узима здраво за готово зато што делује интуитивно. Без те претпоставке нема смисла говорити о данашњим модерним заједницама и о етици, где без слободе нема могућности избора како можемо поступати, па самим тим, нема ни моралне одговорности. Дакле, може се говорити о слободи као универзалној категорији. Али, како то разумети?
На неки начин, то значи да је она метафизички појам, који не зависи од људи; она је људима прирођена од самог почетка, када дођу на овај свет. Пошто не зависи ни од људи нити од било чега другог, може се рећи да има онтолошки примат. Међутим, да ли се о слободи може говорити без људи?
Сматрам да је то немогуће. Слобода без људи је празан појам (или како би се у логици реклонема домена на који би се применио). Шелинг сматра да се ниједан појам не може одредити појединачно, а тек му упућивање са целином даје потпуност, тако је и код појма слободе.

Слобода је настала са људима; прецизније, они су је створили  и то онда када су почели да се удружују, да живе заједно. Можда звучи мало паракодсално то што су људи створили слободу, а увек вапе за њом. Она представља идеал, олученје чистоте, где је главни владар нашејаи наш ум. Ипак, она није ништа више до прећутни договор међу људима.

***

Либерали су сматрали да је једно од главних одређења људи њихова слобода, а слободу су узимали као једну од највиших политичких вредности. Сходно томе,  веровали су да се слобода може једино остварити кроз политичку заједницу. Међутим, политички поредак садржи један принудни апарат који називамо државом. Ту наилазимо на проблемкако помирити схватање да смо у суштини слободна бића са схватањем да живимо у политичком поретку који укључује присилу?
Да бисмо разрешили ову потешкоћу, потребно је врло прецизно дефинисати сам појам слободе. Исаија Берлин сматра да је појам слободе дефинитивно споран, и у свом чувеном есејуДва појма слободеконстатује да се, и код либералних и код конзервативних схватања, јављају два појма слободе – „негативниипозитивнипојам. Када долази до забуна и компликација, то је зато што долази до мешања та два појма, каже Берлин. Указујући на ову појмовну дистинкцију, Берлин покушава да разреши извор забуне.


***

Што се тиче појманегативнеслободе, Берлин полази од тезе да је човек слободан у оној мери у којој нико не омета његове активности. Ако нам други људи умање подручје слободе испод извесног минимума, ми тада нисмо слободни, већ смо под принудом или поробљени. Дакле, смисао негативног појма слободе је садржан у одређивању оне сфере делања у којој нека особа нешто чини, а притом не долази до уплитања друге особе или особа. Не поставља се овде питање ко управља неком особом, односно ко јој ограничава слободу, већ колико правила ограничава слободу те особе. Са овим се слаже и већина либерално орјентисаних филозофа, који теже што већем сужењ друштвене контроле над индивидуом. Друштвено уплитање у њену приватну сферу требало би да буде што мање. Могло би се ићи још даље и рећи да је једина функција државе само заштита приватне сфере појединца, који би тако имао потпуну слободу.

***

Сличног схватања био је и Џ.С.Мил у свом списуО слободи“, у коме каже да друштвени склад и напредак не искључује постојање подручја приватних сфера појединаца у које не сме закорачити држава. Ма колико та сфера била мала, прекорачавање њених граница би значио деспотизам. Такође, и ми бисмо требали да минимално сачувамо подручје личне слободе, ако не желимо да се понизимо и изгубимо оно суштинско у нашој људској природи. Милу је најважнија индивидуална слобода човека. По њему, цивилизација не може напредовати ако људима не буде дозвољено да живе како желе; наравно, у области која се тиче само њих. Зато Мил слободу дефинише као тежњу за сопственој добробити. Ипак, Мил сматра да је државни принудни апарат неопходан; пошто правда захтева бар минимум слободе за сваког појединца – а сваки појединац се мора спречити, макар и силом, да другог лиши тог минимума. Закон уствари постоји само због тога.
Оваква одбрана слободе састоји се у једном негативномциљуодбијању мешања у личне ствари, и у примеру Мила, Берлин проналази пример свогнегативногпојма слободе.

Међутим, Берлин није задовољан Миловом дефиницијом слободе, јер сматра да он мешапозитивниинегативнипојам, што је недопустиво. Можемо замислити једног деспота либералног духа, који својим поданицима допушта велику меру личне слободе или демократију која може лишити грађане појединачних слобода. Зато Берлин сматра да индивидуална слобода није нужно повезана са влашћу.Заправо, требамо разликовати одговоре на питања: „Ко мноме влада?иКолико се власт меша у мој живот?“. Управо у тој разлици је садржана супротност између Берлинова два појма слободе. Да би се то боље разумело, потребно је увести други појам слободе.


***

Позитивнаслобода (или слободаза“) је садржана у покушајима да се одреди извор друштвене контроле која одређује шта нека особа треба да чини, односно шта нека особа треба да постане у животу. Код овог појма није битно одређење сфере уплитања, већ чињеница да људи хоће сами да управљају својим животом. Зато је кључно питање појма позитивне слободе: Ко хоће са мном да управља? Овде особа жели да постане свој господар и да се према њој опходе као према индивидуи, личности, а не каопрема предмету. Берлин сматра да се појампозитивне слободе историјски развио на такав начин да је постао дијаметрално супротан негативном појму. Штавише, позитивна слобода је довела до апсурда сам појам слободе, јер се претворио у тзв.апотезу ауторитета“. Шта то значи?

Од захтева да сваки човек треба сам собом да управља, дели нас мали корак од тврдње да наше постојећејаније истинско и рационалнојаи да нам треба наметнути наше истинско и рационалноја“. Одавде се може закључити да, пошто људима можемо да наметнемо њихово истинско ја, онда имамо право да их натерамо да буду слободни, што је један апсурдан захтев. Да би реализовали слободу морамо покорити рационалности све оно што измиче рационалности вишег Ја“.

Проблем је што се товише Јаможе лако идентификовати са Умом, друштвеном целином, црквом, државом итд. Уколико се нека од ових идентификација легализује, онда би она могла постати основ једног деспотског или тоталитарног друштва.
Такође, и негативна слобода може да доведе до изопаченог захтева за подељеним ја“; рецимо, у неким доктринама, захтев за укидањем препрека (што је формални захтев негативне слободе)се тумачио као захтев за ослобођењем духовногја“. Таквојасе, по Берлину, јавља у протенстанској етици и доктринама појединих јеврејских и хришћанских теолога. Међутим, Берлин наглашава да је негативна слобода врло ретко у историји прелазила у неслободу, што није случај са позитином слободом.

***

Берлин даље каже да не постоји нужна логичка веза између ова два појма слободе. Аргумент за то тврђење је већ горе изложен, али не у експлицитном облику. Дакле, логичка веза не постоји, јер негативна слобода ретко када (скоро никада) доводи доапотезе ауторитета“, односно до стварања неслободе. 

Постоје аутори који, не само да мисле да постоји логичка веза између позитивне и негативне слободе, већ сматарају да је реч о једном појму са два аспекта. До овог закључка се долази простим испитивањем случајева. На пример, негативна слобода (слобода „од“) ограничења у јавном саопштавању мисли и уверења, може се изразити као позитивна слобода (слобода „да“) да се те мисли и уверења јавно саопштавају. Скоро свака врста слободе се може изразити или преко негативне или преко позитивне слободе, а да се притом не изгуби ништа на значењу.


Zaključak

На почетку смо се питали да ли слобода може постојати као универзална категорија или творевина друштва. Пошли смо од претпоставке да прва теза не може бити тачна, зато што би то био празан појам, а да се смислено о слободи може говорити само када говоримо о заједници људи. Најпознатија дефиниција слободе као два појма јесте Берлинова – негативна и позитивна слобода, где он даје предност негативној слободи, зато што је она донела много мање изопачења кроз историју, него позитивна. Ова два појма Берлин је представио као логички независна, међутим лако се показало да то она нису. И опет смо се вратили да почетак питања о слободи као творевини људи. Једно је сигурно – она се остварује кроз праведан политички поредак, који поштује слободу појединачних људи, и омогућава им, да се, кроз државу, остварују на сопствени начин. С друге стране, мора постојати међусобна толеранција међу људима, тражење у њима циља, а не само средства за остварење сопствених интереса – поштовање онога што је у нама суштинско.

 

 

 

 


Крај зимског сна

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:21

Пише: Милан Дамјанац

 








Када је у питању колективна уобразиља, обично је теже проценити ко се њоме служи а ко у њу истински верује. Јасно је да се овај принцип узима како би се размотрила трезвеност политичке и интелектуалне елите. За народ, пак, се одувек знало, он сања. Има тако лепих, слатких снова да се човеку не мили да се буди и устаје из кревета. Некада је, опет, стварност толико тешка и суморна да човек и народ имају итекако рационалних разлога да од тог истог сна не одустају. Међутим, улога елите јесте пробудити народ, објаснити народу. Код нас је изгледа обрнуто, већи проценат народа схвата да је сан недостижан, у односу на елиту која изиграва незаинтересоване посматраче и продавце магле. Модерним речником, политичка елита се користи тешким условима живота обичног народа како би задржала политичку моћ и друштвени утицај. То се код нас назива маркетингом.

Међутим, као и свака шарена лажа, и ова шарена лажа је близу тога да буде препозната као таква. За сада се сви и даље понашамо као народ који отпоздравља главном јунаку приче „Царево ново одело“. Сви се претварамо да је цар обучен, још и прекоревамо себе зашто то исто одело и не видимо. Мора да нешто није у реду са нама.

Реперкусије оваквих политичких злоупотреба је незахвално предвиђати. Усудио бих се, пак, да тврдим да ће обећани а никада дочекани снови коштати политичку елиту бар у делу квалитета презентоване политике. Мораће да понуде више остваривих и реалних политичких и економских садржаја у својим програмима и јавним иступањима.

Сан који Србија сања упорно и дуго, већ десет година, јесте сан о прикључењу Европској Унији. У корист тог, сада је већ јасно, недостижног сна, одрекли смо се мноштва добрих прилика на јави.

Сада је јасно да је спољнополитички циљ „и Европа и Косово“ недостижан. Тачније, не само што нам је даљи европски пут условљен признањем Косова „испод стола“ већ ни то неће бити довољно да уђемо у Европску Унију. Једноставно, сада је јасно да од уласка нема ништа. Пре пар дана чули смо да је Европски парламент усвојио резолуцију о Косову, којом позива све државе чланице и будуће кандидате да признају тзв. државу Косово и помогну јој у изградњи демократског друштва. Дакле, јасно је да Европска Унија више није неутрална по питању независности Косова. Тачније, никада није ни била. Сада је тај став само озваничен. Српској политичкој елити предстоји тежак период у коме ће власт морати да објасни народу како је и зашто политика за коју су гласали доживела крах. Међутим,уколико је веровати нашем премијеру, све је у најбољем реду. Невероватна је истрајност у одржавању овог колективног сна у животу. Прави терапеутски потез би био разбудити народ на време (мада је идеално време већ одавно прошло).

Оно што је сигурно (независно од резолуције о Косову) јесте да је проширење последње о чему владе држава чланица размишљају у овом тренутку. Европска Унија има исувише унутрашњих проблема. Први разлог је, свакако, економски. Није рационално да земље чланице приме у чланство државу која је економски руинирана, која има уништену привредну, пољопровредну и индустријску производњу. Једна Бугарска је била сасвим довољна, такву грешку неће поново направити. Последње што је Европској Унији потребно јесте Србија, у којој цветају корупција и криминал и у којој је изражено сиромаштво.

Други разлог је социолошке природе. Европски народи желе да број имиграната у својим државама сведу на минимум. Проблем са имигрантима има више димензија.

Националну – проблем није етничке природе. Иако се етничка структура становништва мења, већи проблем представља немогућност аутохтоних народа да у у довољној мери наметну сопствену културну политику и обрасце понашања. Овај проблем задире у проблем мањине који ћемо накратко поменути у трећој ставци.

Економску – у време светске економске кризе у којој мноштво људи остаје без посла, додељивање радних емста имигрантима који те послове обављају за мање новца, производи осећај мржње и угрожености који настаје из страха за личну егзистенцију.

Општевредносну – све набројано доприноси увећавању кризе модерног концепта демократског друштва. Мањине (не само у етничком смислу) озбиљно нарушавају концепт једнакости у демократском поретку.Већина се осећа угроженом и злоупотребљеном од стране мањине. Такође, обичан човек се осећа инзневереним, он осећа да је издан од стране националне и политичке елите. Мале групе монополиста држе читаву привреду у својим рукама, уништавајући конкуренцију и мале предузетнике. Позивање на толеранцију и мултикултуралност изазивају подсмех чак и у најразвијенијим западноевропским државама.

Подозрење према Балканским државама – то се посебно односи на Србију. Негативни стереотипи који владају о Србима се неће у скорије време променити. Србија има проблем са границом, са вехабијама у Рашкој области. Милитантни ислам и сиромашни људи у потрази за послом, то је оно што прети прикључивањем нових чланица. Зато тог прикључења неће бити, што се и види по резултатима европских избора.

Трећи разлог је повезан са природом спољнополитичке ситуације у којој се ЕУ нашла. Европска Унија се понаша као експонент америчке спољне политике. Владе европских држава подржавају и помажу интересе и настојања САД, како економске, тако и политичке. Покушаји да се извуку испод „америчког кишобрана“ за сада су неуспешни. Тако нешто највише покушава Немачка. Европске државе су помогле и америчку војну кампању против наше државе у оквиру интервенције агресивног ратног савеза који служи америчкој економско-политичкој машинерији НАТО пакта. Све ово говори о ограниченом суверенитету Европске Уније као целине, да не говоримо о суверенитету самих држава чланица. Такође, мноштво одлука бриселске бирократије ствара јаз између обичног народа и политичких елита. У сваком случају, резултат бомбардовања је каснија сецесија Космета. Сецесија је произвела мноштво проблема унутар саме ЕУ.

Американци су оставили европљанима врућ кромпир са којим сами не могу изаћи на крај. Разуме се, свака администрација САД у догледној будућности, избегаваће да призна сопствену грешку. Колико год сама сецесија била грешка америчке спољне политике, што се и потврдило, када је уочена спрега косовских криминалаца и милитантног ислама, она је послужила за даљу контролу над Европском Унијом. ЕУ нема капацитет да се избори са овим проблемом. Резултат препуштања проблема Космета Европској Унији био је слање мисије ЕУЛЕКС на Косово. Резултат рада на терену био је поражавајућ по европску администрацију. Дошло је до појаве страха од побуне милитантних Албанаца са једне стране, и до поплаве лоби група у корист независности. Космет је постао база за наркооперације и трговину људима у читавој Европи и свету. Отворено стављање на страну независности морало је да уследи раније, пре него касније.

Следећи потез ЕУ јесте да према Србији заузме став који је и до сада дао највише резултата. Притисци ће се појачати а условљавања ће бити постепена. За почетак, мораћемо да преговарамо са тзв.владом Косова и да одустанемо од супротстављања њиховом чланству у међународним организацијама. На самом крају, уследиће и захтев за коначним признањем. Читава стратегија притисака се заснива на неспособности елите да каже „доста“. За све то време, од дела бриселске администрације која се бави проширењем стизаће нам охрабрења и уверавања да ћемо, чим испунимо услове, ући у ЕУ. Проста истина је, да ми нећемо ући у ЕУ па макар испунили све услове којих се владе западних држава сете. Хрватска ће можда и ући, ми нећемо. И зато је најбоље да погледамо једни друге у очи, направимо стратегију и покушамо да је спроведемо, уместо што се протеклих месеци бавимо причама о регионалној сарадњи.

Та прича вероватно треба да послужи као замена за евроинтеграције. Све мирише на стварање нове, окрњене Југославије.

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/kraj-zimskog-sna.html


Године које су појели жути, црвени, и још понеки

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:16

Пише: Ненад Тодоровић

 

 

 

 

Цветковићев кабинет је напунио две године и на половини је свог мандата. Добро време да се направи пресек стања и види шта је учињено. Набројаћу само нека од обећања владајуће коалиције, да бисмо се задржали на оним темама које највише интересују „обичног човека". Покушаћемо и да се задржимо на оним, лако проверљивим показатељима, који овај текст неће начинити преопширним.

Да се подсетимо, Влада Србије је, између осталог, на почетку свог мандата обећала 200.000 нових радних места, побољшање стандарда грађана, учешће у добитку од приватизације за сваког пунолетног грађанина у вредности од око 1000 евра (или више, како нас је уверавао министар Динкић), побољшање инвестиционе климе, које би резултирало са минимално 2,5 милијарде евра страних инвестиција годишње, а посебно је обећано повећање пензија (треба ли неког подсетити да је управо то био разлог због кога се коалиција СПС-ПУПС-ЈС определила за учешће у оваквој влади). „Посао столећа“ са „Фијатом“, који нам је Влада тада обећала, подразумевао је улагање Италијана од 700 милиона до милијарде евра. Тада је обећано да ће се у 2010. години производити потпуно нови модел аутомобила, као и да ће извоз у 2011. години бити око 200.000 аутомобила годишње.

На примедбе из опозиције и јавности, да је испред нас тешко време због надолазеће кризе и да Влада Србије треба да се фокусира на припрему и примену мера за њено лакше превазилажење, власт је одговарала да је, сада већ чувена, СЕКА „Развојна шанса за Србију“ (председник Тадић), да ће „Србија зарадити на светској финансијској кризи“ (министар Динкић), да „Криза неће утицати на смањење плата и пензија“ (министар Динкић, још једном), као и да „Криза сигурно неће изазвати талас отпуштања“ (државни секретар Илић)
А каква је реалност после две године владања ове власти?

Просечна зарада у Србији је данас око 320 евра, што је пад за око 27% у односу на јул 2008. године, када је износила око 420 евра. Просечна пензија је, такође, мања и износи 210 евра, за разлику од просечне пензије из јула 2008. године када је износила око 240 евра. Неко ће рећи да је то нормално у условима кризе, али поређење са осталим земљама региона каже нешто друго. Док у Србији зараде падају, плате су у Хрватској у просеку око 700 евра, у Босни и Херцеговини нешто више од 410 евра, Црној Гори око 470 евра, док, на пример, становници Словеније у просеку зарађују преко 900 евра месечно. Успели смо да се 2010. године вратимо на само европско зачеље, чак и иза Албаније и Македоније, који имају просечне зараде у висини од 330 евра.

Трошкови живота су, међутим, порасли за око 20%. У многим случајевима, управо су цене под државном контролом највише скочиле. Примера ради, цена нафте је, за ове две године, пала на светском тржишту за око 50%, али је цена нафтних деривата у Србији скочила, искључиво због повећања намета државе кроз акцизе. Илустрације ради, у јулу 2008. године, могли сте за просечну плату добити 302 литре горива, а данас можете добити 286 литара. Килограм јунећег меса је, на дан формирања владе, коштао 400 динара, а данас, две године касније, кошта око 600 динара. Колико су цене у Србији скочиле, говори и податак да земље, као што су Македонија, Румунија, Бугарска и Пољска, имају значајно јефтинију храну и ниже цене безалкохолних пића. Сваки грађанин Србије је данас задужен 200 евра, колико износи државни дуг по глави становника, и то највише због кредита, које је Влада Србије узимала код светских финансијских институција. У периоду трајања ове власти, државни дуг се повећао за 1,7 милијарди евра. Мањак у државном буџету је повећан са 150 милиона евра, колико је износио 2008, на скоро милијарду евра, колико износи данас.

Што се тиче нових радних места, не само да нису створена, него је уместо запошљавања нових 200.000 радника, нешто више од тога отпуштено. Србија је прешла цифру од милион незапослених, чиме је стопа незапослености порасла и сада износи око 20%. Преведено на „народни“ језик – сваки пети радно способан становник Србије је данас незапослен. Поражавајуће је и то да тренутно само 17,8% запослених радника прима плату од послодаваца са плаћеним доприносима. Неко ће рећи да Срби и не воле да раде, али статистика доказује супротно. Примера ради, анкета о радној снази Републичког завода за статистику показује да од 40 до 49 сати недељно, што би потпало у оквире европске директиве о радном времену, ради 1,6 милиона запослених. Од 50 до 59 сати у раду сваке недеље проведе 199.161 радник. У најтежој је ситуацији 219.080 запослених који на послу проводе више од 60 сати недељно. Треба ли напоменути да се прековремени рад не исплаћује, јер радници нису у позицији да тако нешто траже. Ни минималац у Србији није загарантован. Око 19 % послодаваца, дакле скоро петина, исплаћује зараде мање од минималца. Има фирми, које радницима месечно дају по 3.000 динара и то на руке.

Од посла са „Фијатом“ нема готово ништа, јер италијански произвођач још увек није уплатио договорени износ, још увек се производе стари модели „Пунта“, а о извозу 200.000 возила не треба трошити речи. Од обећане исплате од бесплатних акција у износу од 1000 евра, сваком пунолетном грађанину је исплаћено око 20 евра. Што се тиче осталих инвестиција, оне износе укупно 150 милиона годишње, што је далеко од обећаних 2,5 милијарде. Опет ће неко рећи - крива је криза. Индустријска производња је, само примера ради, сада мања него 1998. године, у време Милошевићеве владавине, у време затворених тржишта за Србију, санкција, и тешке кризе у сваком погледу. Зар нас власт не уверава свакодневно да сада имамо добар рејтинг и имиџ у свету?

На крају ћемо се осврнути и на пад вредности динара у односу на евро. Сада за један евро морате да издвојите више од 105 динара. Овај пад највише осете грађани који имају задужења у еврима. Примера ради, они који плаћају рате кредита индексиране у еврима, или они који плаћају кирију за стан. Тако се сада износ месечне рате за кредит од 100 евра повећао са 7.875 на 10.355 динара, а за кирију за стан од 200 евра је сада потребно издвојити 20.700, уместо 15.750 динара. Оно што још више осликава суноврат домаће валуте јесте чињеница да се евро налазио на историјском минимуму вредности у односу на друге валуте у мају 2010. године.

Не верујем да је било ком грађанину Србије потребно убеђивање у чињеницу да данас живи горе него пре две године, када је изабрана Влада Мирка Цветковића. Свако може да изведе закључак за себе, када погледа у свој новчаник. Ипак, поредећи је са осталим Владама Европе, наша Влада има вансеријских успеха у једној области – одржању на власти. Последице незадовољства својих грађана је осетило десетак европских Влада, које су окончале свој мандат пре редовних избора. Оне друге, које се још увек одржавају на власти, суочавају се са таласима штрајкова и протестима својих грађана. Српска Влада не мора да брине о томе, јер грађани Србије, очигледно, нису толико незадовољни. Срби су овакву Владу и заслужили.
 


Српска историја у уџбенику за шести разред основне школе

Kulturna politika — Аутор desnamisao @ 23:48

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

 

Национални интерес сваке озбиљне државе јесте, пре свега, успешна и одговорна културна политика и квалитетно образовање деце. Нема ничег важнијег за будућност српског народа од демографске обнове, заштите културног наслеђа, очување националне свести и историјског памћења. У скорашњем тексту Слободана Антонића „Самомрзитељи“[1], имали смо прилике да прочитамо приказ лика и дела директора Народне библиотеке Сретена Угричића. Не само што је у нашој лепој држави могуће да неко попут Сретена Угричића постане директор једне од најважнијих установа, тиме доказујући да ова земља нема никакву културну нити образовну политику, већ су и уџбеници у служби дневнополитичких дешавања. Као што ћемо имати прилике да видимо, идеолошка злоупотреба младих почиње од основне школе.

Албанци – староседеоци Балкана и дошљаци Срби


Претходних дана, помно сам ишчитавао и бележио занимљивости из уџбеника историја за шести разред основне школе у издању Завода за уџбенике Београд. Аутор овог уџбеника Раде Михаљчић износи неке фрапантне тврдње. Након читања овог уџбеника, нисам више сигуран да познајем српску средњовековну историју. Може бити да само нисам довољно проучавао дела албанских и хрватских историчара. Наиме, у овом уџбенику који се бави историјом средњега века, могао сам да научим да „...подела друштва увек води и стварању државе која штити богати, владајући слој“[2]. Занимљива опаска. Након што сам ову значајну лекцију савладао, упознао сам се са староседеоцима Балкана – Албанцима. Након описа доласка Словена на Балкан и сукоба са староседеоцима аутор каже „...међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаје, језик, и друга народна обележја сачували су Албанци. Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се с њима“.[3] Запањен овом констатацијом, сасвим случајно сам пронашао објашњење у првој проширеној верзији истог уџбеника, у реченици које нема у садашњој: „Албанци воде порекло од староседелаца на Балканском полуострву, највероватније Илира, романизованих у мањој мери. Са њима су се мешали стари Грци, Словени и други народи...“. [4]

После оваквог сазнања, нема смисла приговарати Албанцима на својатању Косова и Метохије, српских манастира и културне баштине. Они су ионако балкански староседеоци, а Срби су узурпатори. Читајте децо, учите српски ђаци, своју историју! Ви сте припадници дошљака и узурпатори албанске земље и све што доживљавате – доживљавате са разлогом. Албанци не узимају српску земљу, већ враћају своју натраг. Ето, и то доживесмо од српског историчара који нашу децу учи средњовековној историји. Тврди човек да су Албанци потомци Илира, и тиме директно помаже њихове освајачке походе и отимачину српске земље. Одавно је утврђено да Албанци немају поморску и рибарску терминологију, чиме нам је немачки лингвиста, академик, проф. др Густав Вајганд (G. Weigand, 1860–1930) доказао да Албанци нису Илири. Ово је један од његових дванаест чувених аргумената који су преведени, објављени и продискутовани (па и усвојени) од стране свих светских признатих истраживача. Штавише, и од самих албанских трезвених научника, лингвиста, историчара и академика, као што су академик, проф. др. Eqrem Çabej (1908-1980), др Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja и пуно других. Без обзира на то што је научни свет прихватио истину о пореклу Албанаца, албанске власти, подржане од стране квазинаучних теорија, настављају да тврде да су пореклом Илири. Тиме су преплавили своју литературу, почев од буквара, који стављају у руке својој деци од првог дана школе, па све до "научних" студија и дисертација. Све то очигледно није довољно појединим српским академицима као што је случај са Радетом Михаљчићем. Кога брига за карту Европе из 814. године на којој се јасно види српска држава на Балкану и албанска која се граничи са Јерменијом и Азербејџаном. Моја непросвећена маленкост, недовољно заражена еврофанатизмом и регионалним духом сарадње и братства, не може да схвати овакву тврдњу у уџбенику за шести разред. Уколико сте помислили да је то све, варате се. Након тога сам проширио своја сазнања научивши да је „ Стефан Немања освојио Косово и крајеве северне Албаније“ [5]. Наравно, писац уџбеника је могао рећи – крајеве данашње Албаније. Ништа од тога. Понадах се, у тренутку, да је у питању случајан превид. Постоји још један случајан превид, који додуше, вероватно није ауторова грешка, али показује стање духа људи који су учествовали у припреми овог уџбеника за штампу. У одељку „Историја и легенда“, српски јунаци Топлица Милан и Косанчић Иван су, сасвим случајно, заменили имена, те се наводи „ ...њима је предање придодало измишљене, неисторијске ликове као што су Југовићи и побратими Милоша Обилића, Иван Топлица и Милан Косанчић“. Као неко ко је одрастао на косовском завету и српским епским песмама, не могу да разумем овакав превид (да не говоримо о сигурности са којом аутор тврди да су ликови измишљени).

Након свега овога, био сам убеђен да читам дело из албанске историографије. Нажалост преварио сам се. Понадам се да ће се аутор исправити у одељку о османлијским освајањима, међутим: „После Маричке и Косовске битке, Турци су све више угрожавали албанске области“[6]. Након тога говори о јунаштву Ђорђа Кастриота Скендербега и ниједном речју не напомиње да је Скендербег пореклом био Србин, нити долазак Албанаца на Балкан након слома арапске Сицилије.

„Македонски Словени“ и њихова национална самобитност

Уколико нисте знали – ваша деца знају.

Македонци су стари европски народ. Некада су се звали „Македонски Словени“ и међу првима су прихватили ћирилицу: „ ...на Балканском полуострву ћирилицу су прихватили Срби, Македонски Словени и Бугари“.[7] Међутим, каже аутор, ћирилицу су, сем Срба, Македонаца и Бугара прихватили и људи који живе у „ Босни и приморским крајевима југоисточно од Сплита“. [8] Ко ли би ти, непознати људи, могли бити? Да ли је разумно претпоставити да су у питању били Срби? Не, не, то нипошто, бошњачки историчари у својим уџбеницима уче децу да у средњем веку у Босни није било Срба. Нећемо ваљда пропагирати великосрпску политику у уџбенику за историју, није европски од нас да исказујемо претензије на суседне и пријатељске нам државе. Зато ћемо, како бисмо изгледали европеизовано и сорошевски, рећи да постоје неки неидентификовани људи, ван границе данашње Србије, који су користили ћирилицу. Та формулација звучи модерно. Аутор је овај маневар искусно извео, и самим тим заслужује награду „Најевропљанин“. Заслужни носилац овог престижног признања је и Ивица Дачић. Аутор даље говори и о патњама и страдању „Македонских Словена“. Наиме, „после слома Бугарске, над Македонским Словенима успостављена је византијска власт. Нова управа изазвала је незадовољство које је прерасло у отпор... “[9]

О патњама „Македонских Словена“ говори и у одељку о српским средњовековним освајањима: „ ... Од Византије краљ Милутин је освојио Македонију, у којој су живели Македонски Словени...“[10]

Такође, Душан Силни је освојио „већи део албанских крајева“[11]. Одмах се види да смо лидери у региону. Председник Тадић решава хрватско – словеначке спорове, а историчар Михаљчић разрешава велику енигму историје и дневнополитичких збивања. Срби и Бугари су вршили претензије на македонску територију тероришући македонски народ (шта би са свим оним Србима у Македонији који су се тако изјашњавали до 1945, они су изгледа, статистичка грешка) а Грци без разлога нападају Македонце за узурпацију грчког имена и злоупотребу историје. Дневнополитичка енигма. Управо је то и суштина овог уџбеника – пропаганда у служби дневнополитичких збивања и потреба, корак напред ка „помирењу у региону“. Научио сам, такође, да је Маричка битка била катастрофа македонске, а не српске државе и народа.[12] Македонија је, каже аутор, „ изгубила самосталност“.

Значи, наши преци су ослобађањем јужних српских крајева 1912 године у ствари извршили агресију на македонски народ. Боже, нисам имао представу да смо ми Срби народ освајача. Што би рекао Брана Црнчевић, „ колико Србија треба да буде мала да не би била велика“.

На овом месту не могу а да не споменем неколико речи Данка Поповића из уста његовог јунака Милутина: „ Заузесмо ми Кајмакчалан, синовче. Прекрисмо га лешевима. Само коња шта је остало да се распада на оним падинама... Добро, благо ујаку, а што ми онда љубисмо земљу?... Имадосмо ли ми нека друга посла него да по Македонији гинемо? Јесу ли, благо ујаку, велим, јесу ли ти чија је земља знали раније да је њина? Ако јесу, што је не освајаше и ослобађаше, како се тек сад сетише чија је?... – смеје ми се у брк... Сви они пишу сад и говоре да смо ми отели Македонију кад смо прешли преко Кајмакчалана. А ја, синовче, видим нас како љубимо земљу кад смо прешли на ову страну Кајмакчалана, па ми криво. Што је нама било потребно да љубимо земљу Кајмакчалана па да се Македонци љуте на нас... Што да Македонија буде за нас три пута гробница, па да нас чак и наши школовани људи кајмакчаланским аветима називају и да нас подругљиво зову Солунцима, ко да је лако бити Солунац. Зашто се заборавља да је и од оне шаке јада што је са Халкидикија пошла као десеткована српска војска до краја изгинуло више од половине... Зашто да испаднемо смешни на крају? “[13]

Закључак

Сваки народ покушава да у својим уџбеницима „улепша“ историјске догађаје и представи себе у бољем светлу, те често претера. Једино је код нас немогуће очекивати бар минимум објективности, бар минимум самопоштовања и поштовања историјске истине. Како изгледа концепција будуће регионалне сарадње у погледу заједничке историје и чињеница у уџбеницима, најбоље можемо видети по публикацији Сорошевог Фонда за отворено друштво Босне и Херцеговине „ Образовање у Босни и Херцеговини – чему учимо дјецу?“ [14]

Ту можемо пронаћи позитивне и негативне уџбеничке примере. Наравно, на основу процене Фонда. На пример, у критици уџбеника из Српског језика и културе изражавања у Источном Сарајеву каже се: „ Већи део наведених примера односи се на имена везана за српску културу и историју, нису присутни примери из културе и традиције других конститутивних народа и не доминирају примери везани за Босну и Херцеговину: „На пример: Улица српских владара, Улица бана Лазаревића, Улица Бранка Ћопића, Улица Немањина, Трг слободе, Трг жртава фашизма; Првомајска улица, Његошева улица ...На пример: Основна школа "Петар Кочић", Филозофски факултет у Бањалуци, Народна библиотека Србије, Грађевинско предузеће "Рад", Општина Требиње ...“ “ [15]

Занимљив је коментар на песму Алексе Шантића: „ Избор ове Шантићеве песме из целокупног песниковог стваралаштва говори о свесној намери аутора уџбеника да кроз наставу књижевности пласира идеолошку поруку, чији је примарни задатак - формирање националног бића. Песма је, с обзиром на контекст, политичка, а будући да је национално јасно одређена, и патриотска:

„МОЈА ОТАЏБИНА ....И свуда гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја, мој дом и моје рођено огњиште. ““[16]

Тако изгледа наша срећна будућност на Балкану.

Да се вратимо на крају уџбенику историје. Сем поменутих тврдњи, на неколико места аутор даје и непотребне и паушалне опаске, које су непримерене за један уџбеник историје (независно од тога да ли су исправни или не). Тако, на пример, каже да је папа Гргур сматрао да су „владари дужни да му љубе ноге“.

Шта бих у закључку могао рећи о овом уџбенику? Лично, плашим се да узмем у руке уџбеник за седми и осми разред основне школе, у којима се говори о модерној српској историји. Из свега приложеног, јасно је закључити у ком се правцу креће тумачење историјских догађаја. Тужно је користити уџбенике за децу у циљу промовисања идеолошких порука и дневне политике. Несрећа је што је овај и овакав уџбеник издао Завод за уџбенике, установа која по правилу служи управо за одбрану ђака од пласирања лажи и полуистина и њиховом исправном образовању. Просто ме обузме туга када се сетим да сам се залагао за детаљну проверу садржаја уџбеника које објављују приватне издавачке куће, када овако изгледа ремек-дело Завода за уџбенике.

Имамо ли права да било шта очекујемо од других када смо сами себи највећи непријатељи? На крају, наградно питање – шта мислите, какве ће ставове о српској држави и народу имати ова деца када порасту?

[1] http://www.nspm.rs/polemike/samomrzitelji.html

[2] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 27

[3] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 42

[4] http://www.ihtus.us/ihtus/viewtopic.php?t=490

[5] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 86

[6] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 125

[7] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53

[8] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 53

[9] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 47

[10] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 90

[11] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 92

[12] Историја, Раде Михаљчић, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 117

[13] Књига о Милутину, Данко Поповић, Књижевне новине, Београд, 1986, стр. 40,41

[14] http://www.soros.org. ba/docs_obrazovanje/2009/ analiza_sadrzaja_uzbenika_nacionalne_grupe_predmeta.pdf

[15] http://www.soros.org.ba /docs_obrazovanje /2009 /analiza_sadrzaja_uzbenika_ nacionalne_grupe_predmeta.pdf

[16] http://www.soros.org.ba /docs_obrazovanje/2009/ analiza_sadrzaja_uzbenika_nacionalne_grupe_predmeta.pdf


http://www.nspm.rs/kulturna-politika/srpska-istorija-u-udzbeniku-sestog-razreda-osnovne-skole.html




 


Србија и ЕУ

Politički život — Аутор desnamisao @ 23:39

Пише: Стефан Драгојевић

 

 

 

Срби су увек имали неко идеолизовано виђење разних идеологија као и политичких0 феномена. Тако је после Првог светског рата настала сваопшта еуфорија ка уједињењу са осталим јужнословенским народима у једну јединствену државну целину. Иако је поприличан део политичке елите као и војне био против тог политичког подухвата до уједињења је ипак дошло.

Живела Краљевина СХС ака Југославија.

После Другог светског рата, Србија постаје социјалистичка република. Комунистичка власт не само да је војно освојила Србију и тиме наметнула своју тоталитарну власт, него је и успела да победи у нечему што ни Османлије нису успеле: да потисне све српске обичаје везане за приватну својину, цркву и породицу.

Тада су Срби постали највећи Југословени, поборници Тита и партије, велики комунисти.

Тада је Србија изгубила не само по територијалном принципу него и по етничком.

Живели наши народи и народности(!)! Живео друг Тито! Живела Југославија.


После петооктобарских промена нова идеологија српских политичара звала се „Европа“. На Европу се гледало као крајни идеал слободе и развитка, као једини начин да се коначно раскине са тамном прошлошћу диктатура и тираније и заувек стави печат демократије над Србијом. Но, и тада су Срби направили грешку коју вероватно један Британац, Француз, Немац или Рус не би икада направили. Срби су се предали сопственој еуфорији према неком идеалу, уместо да хладнокрвно анализирају своју спољну политику и циљеве.

Десет година након политичким промена, ЕУ је индиректно поставила услов Србији да без признавања независне творевине Косова нема усласка у ЕУ.



Однос ЕУ према Србији и Косову.

По први пут у историји сама ЕУ се налази пред великим изазовом звани Косово. Иако је већина држава чланица уније признала независност Косова, постоје такви механизми одлучивања у самој Унији да свака чланица може да стави врсту вета на даље ширење Уније(сви за једног, један за све). Тако се сама ЕУ налази у дилеми како да реши питање Косова, које може потенцијално да угрози односе између самих чланица у Унији. Уместо да Косово постане фактор стабилности на Балкану, како су неки европски политичари као и косовски наглашавали, Косово је постало фактор политичког буре- барута не само за Србију и односе на самом Балканском полуострву, него и за саму ЕУ. Иако ЕУ успева врло вешто да сакрије тај унутрашњи проблем често може да се види и другачије. Тако, после недавне резолуције Европског парламента где се позивају све чланице ЕУ да коначно признају Косово већина парламентараца из Шпаније, Румуније, Словачке и Грчке је отворено стала против те идеје, а на сву запрепашћеност великог "србофила" Дорис Пак и неколико италијанских послоника је гласало против те резолуције.
Познато је да су за Италијане много важнији односи са Србијом него са Косовом, као и што су познате симпатије које Италијани гаје према Србима.

Индиректним условљавањем Србије да призна Косово, ЕУ покушава да покаже да има став према једном спољнополитичком процесу; пак сама ЕУ је свесна неколико чињеница:

1. Део држава ЕУ није признало Косово
2. ЕУ не жели Космет у Унији
3. ЕУ зна да Србија никада неће признати Косово

Сама ЕУ је свесна да је Косово легло корупције и криминала у Европи, и да је Њу-Борн творевина уствари једна велика мафијашка држава где владавина права не постоји. То је сасвим и потврдио извештај Савета Европе за Косово, бивши министар одбране Шведске Бјорн Вон Сидов. 

Условљавањем Србије косовом, ЕУ покуша да заустави даље ширење ка Балкану да би сама решила своја унутрашња питања као и да и сама нађе концензус у виду Косова. Што је делимично успела са ЕУЛЕКСОМ, који данас постоји да би спровео владавину права у име Косовске државе, тиме кршећи међународно јавно право као и резолуцију УН 1244. Србија је, ослепљена европизмом, допустила ЕУЛЕКС-у да уђе у територију Србије и тиме је сама себи задала дипломатски аутогол. Неискуство дипломатског кадра као и државне политике према ЕУ је довео до тога да Србија себи свакодневно задаје аутоголове. За пример може да се узме једнострана примена ССП-а, која у условима кризе доприноси губитку од 300 милиона евра економији Србије.

Србија је имала отворену политику преговарања са ЕУ током владе г. Војислава Коштунице.

Иако га много демонизују данас, основ односа са ЕУ је било разумевање и сарадња, а не једнострана примена директива као и „шлихтањ“ које води данас држава.

Остаје да се види шта ће се десити у будућности, и какав ће однос ЕУ имати према косовском питању.

ЕУ је пак, један леп политички идеал, коме треба приступити, али приступити тиме што ће Србија да штити своје националне интересе и анализирати какву корист може да има од ЕУ. Данас, овако слаба Србија, понижавана од стране саме ЕУ нема ни услова ни снаге да приступи. Тек кад Србија ојача економски да би постала конкурентна на тржишту ЕУ и добије гаранције од ЕУ да је Косово саставни део Србије, тек тада ће моћи да приступи као пуноправни партнер и да води активну улогу у ЕУ и Европи. Каква јој доликује по традицији, историји и храбрости.
 


Европска унија између монетарне и фискалне уније

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 16:10

Пише: Давид Малиш

 

 

 

Буђење старе даме

 

Чини се да Атлантски океан никад није био плићи. Док су инвеститори очајавали што Европска унија и Европска централна банка не прате у брзини и флексибилности реакције своје "парњаке" с друге стране океана, након одлуке о формирању Европског стабилизационог механизма, изгледа да се европска "стара дама" коначно потрудила да бар донекле прати млађег партнера из "новог света". Помало цинично, а више одсликавајући истину, инвестициони банкари ову, сада се чини већ историјску одлуку објашњавају тиме да су се по први пут челници еврозоне заиста уплашили. И заиста, сећања на „катастрофу“ која је уследила након гашења Лимана су још увек свежа, па су носиоци економске политике еврозоне више него свесни последица кашњења. Председнику ЕЦБ, Тришеу, како је то приметила једна велика прекоокеанска инвестициона банка, требало је мање од 30 сати да говор о „уобичајеном току послова“ са конференције за штампу замени вапајем о „системској кризи“ који је претходио одлуци о креирању плана помоћи.

 

Слично пакету помоћи Грчкој, усвојени Европски стабилизациони механизам ће обезбедити зајмове државама са финансијским проблемима у току наредне три године. Међутим, уместо билатералних зајмова, нови механизам ће се састојати од 60 милијарди евра Европске комисије и 440 милијарди у облику Special Purpose Vehicle ентитета, за који ће гарантовати чланице, сходно свом учешћу у капиталу ЕЦБ. ММФ ће обезбедити додатна средства у износу од 250 милијарди. Са гаранцијама за леђима, овај обећани износ од 440 милијарди евра ће се прибављати преко посебно креираног ентитета који ће позајмљивати новац на тржишту и онда га трансферисати држави која је у невољи. Позајмљени новац ће бити гарантован од стране држава чланица, где ће Немачка имати највећи удео (до 123 млрд евра), а Француска мањи (око 92 милијарде). Износ који је ЕУ изнела на сто, заједно са ММФ-ом, треба да увери тржиште да она може да се носи са дужничком кризом. Али и да пошаље сигнал, слично некадашњем сигналу послатом из САД, да је и најмања чланица „сувише велика да би се допустило да пропадне“.

 

Одмах након објављивања вести о усвајању овог дуго очекиваног плана, Европска централна банка је објавила да је спремна да откупљује државне и корпоративне обвезнице еврозоне, како би "осигурала дубину и ликвидност тржишта". Многи инвеститори су и раније тражили од ЕЦБ да пристане на тај корак и одбијање централне монетарне институције еврозоне да то учини био је један од разлога масовне продаје обвезница која је претходила доношењу поменутог плана. ЕЦБ је такође објавила да ће све интервенције бити стерилизоване и да стога не представљају тзв. quantitative easing[1], односно да нема места страху од инфлације. Овај стабилизациони фонд, који представља, како многи наговештавају, први корак ка фискалној унији, већи је него што се очекивало. Међутим, уколико ово не буде праћено строгим фискалним мерама, проблеми солвентности који су у основи кризе ће се погоршати и, на крају, проширити на само срце еврозоне. Насупрот свему овоме, као и увек ђаво је у детаљима: одлука о расположивом колатералу за репо-операције ЕЦБ, где је ова већ два пута променила своја правила, указује да је централна банкарска институција еврозоне постала изразито политизована током кризе. Упоредо са смањењем јасне поделе између заједничке монетарне политике и националних фискалних политика, чувена независност ЕЦБ почиње полако да бива доведена у питање.

 

Као очигледан закључак, намеће се утисак да је доношењем овог плана изражена јасна политичка воља да се стане иза евра и, самим тим, европских обвезница. Пакет, међутим, не одговара јасно на питање солвентности које је у самом срцу кризе, па су постали преовлађујући гласови да је монетарна унија осуђена на пропаст без сличног фискалног решења. Као што је криза ЕRМ почетком 90-тих подстакла да се убрза формирање дуго планиране монетарне уније, чини се да би тренутна дужничка криза могла представљати ослонац формирања још чвршће уније европских држава. Јер, не само да су земље пристале да стану једна иза друге, већ су пристале и да пренесу део свог фискалног суверенитета и да се подвргну ригорозним програмима фискалне консолидације. Сам стабилизациони фонд износи великих 8% БДП еврозоне. Такође, овај фонд води и заједничим емисијама државних обвезница преко Европске комисије. Иако досадашње искуство Пакта стабилности изазива сумњу у ефикасност процеса у оквиру Екофина и Европске комисије, то не значи да контрола неће бити пооштрена у месецима који следе. У тој контроли главну реч имаће, сигурно, и највећи гарант читаве ове конструкције и земља која је највише уложила у пројекат евра, али и највише добила његовим увођењем - Немачка.

 

Почетна реакција тржишних учесника, након одобравања ових мера преко потребне помоћи, била је позитивна. По први пут тржишни учесници сматрају да је ово довољан износ средстава, а и охрабрени су почетком интервенције од стране влада ЕУ и ЕЦБ. Међутим, централне банке из Система ЕЦБ су, у тренутку писања текста, биле једини купци на тржишту, јер су спредови још увек били велики. С друге стране, и у будућем периоду можемо очекивати изражене девијације у спредовима између различитих државних обвезница, волатилност ће и даље бити велика, а ефекат „бега“ у сигурније облике активе (flight to quality) ће остати присутан још дуже време. Обвезнице Немачке, Француске и Холандије ће и даље бити тражена роба, па самим тим и скупа, док инвеститори ван зоне евра још нису толико уверени у оздрављење и биће прилично опрезни што се тиче повратка на тржиште еврообвезница.

 

Упркос охрабрујућим вестима, постоји и тамна страна приче. Поједини тржишни учесници сматрају да, ставши као гаранти иза пакета помоћи који је ЕМУ усвојила, Немачка и Француска стају у ред земаља које би могле компромитовати свој ААА кредитини рејтинг. Или, како то Штефан Колек из минхенске Уникредит банке каже, „то је врста Понзи шеме на највишем нивоу“. У међувремену, цена осигурања грчког државног дуга путем фамозих Credit Default Swap-ова остварила је пад 10. маја од 370 базичних поена, на 577 базичних поена, што је највећи дневни пад икада (слике 1 и 2).

 


Слика 1: Кретање спреда двогодишњих грчких обвезница у односу на немачке

 

Извор: Bloomberg

 

 

 Слика 2: Кретање CDS-ова Грчке, Португала и Шпаније

  

Извор: Bloomberg


Крај грчке трагедије или рађање фискалне уније?

 

Поред, у почетку споре и донекле препотентне реакције носилаца економске политике ЕУ (када је криза почињала на subprime тржишту САД, тврдило се да ће то бити углавном амерички проблем), један од узрока тренутног стања је и то што су се у протеклих десет година инвеститори превише фокусирали на еврозону као целину, а недовољно на појединачне државе. Увођењем евра, разлике у приносима (spreads) између појединих државних обвезница су се нагло смањиле и нису више одсликавале разлике у чијим темељима леже макроекономске и фискалне основе. Инвеститори су веровали да ће чланице еврозоне ићи истим путем или ће помоћи једне другима. Разлике су, пак, лежале у неуравнотеженом расту у оквиру саме еврозоне. Немачки раст се највише ослања на стратегију у чијој основи лежи извоз. И док у Немачкој раста зарада готово да није било, ова земља је драстично добила на конкурентности – највише од свих других чланица. Пошто је две трећине немачког извоза усмерено ка самој ЕУ и не чуди што су друге државе чланице завршиле са великим екстерним дефицитом.

 

Насупрот Немачке леже земље које се сад већ уобичајено називају периферним тржиштима еврозоне. Проблем с којим се суочавају сва та периферна тржишта је тај што сви деле исте структурне неравнотеже, као што су двојни дефицити[2], што изискује снажну реакцију. Међутим, требаће времена да планови фискалне консолидације дају опипљиве резултате, мада поједине инвестиционе банке верују да се ови планови заснивају на оптимистичним плановима привредног раста на средњи рок, што опет оставља доста простора за даља погоршања. Сходно рангирању чланица ЕМУ према прогнозама Сити банке о буџетском дефициту и дефициту текућег рачуна платног биланса, проблем није само у томе како ће Грчка на краћи рок финансирати своје обавезе, већ и у дугорочном ризику солвентности с којим се суочавају слабије чланице ЕМУ.

 

Упркос појединим гласовима из Немачке који су, истини за вољу, били превасходно намењени домаћој јавности, а који су наговештавали могућност "протеривања" Грчке из клуба евра, то никад није ни био могући исход. Према Мастрихтском споразуму није могуће „протерати“ неку државу из ЕМУ, већ је напуштање могуће само ако дата држава то сама одлучи. Хипотетички, три су могућа разлога због којих би нека држава донела одлуку о напуштању било које монетарне уније. Као прво, напуштањем монетарне уније држава поново стиче контролу над монетарном политиком и политиком каматних стопа. Осим тога, након напуштања монетарне уније стиче се могућност девалвације валуте, али и већа могућност монетизације. С друге стране, трошкови напуштања ЕМУ од стране Грчке су далеко већи. Пре свега, ту су трошкови немогућности измирења обавеза (default), које је неминовно у случају напуштања монетарне уније. Такође, с истим проблемом се суочавају и корпорације, што би могло покренути талас банкротства. Други проблем је тај што би се у том случају домаћи банкарски систем нашао пред колапсом, јер би сваки осетљивији инвеститор затворио своје рачуне у банкама и претворио свој новац у евро (грчки банкарски сектор већ се суочио са проблемом финансирања и извлачењем више милијарди из саме земље). Осим тога, напуштањем Мастрихта, границе би биле затвореније за међународно кретање капитала, што такође није занемарљиво у овом случају.

 

Грчка је дуго изигравала поверење својих партнера из Европске уније, фалсификујући скоро све извештаје о државним финансијама. Али за разлику од Британије, земља Хелена предстојеће фискално прилагођавање не може ублажити експанзивном монетарном политиком или депресијацијом сопствене валуте. Пишући за Фајненшл тајмс, Мартин Волф је, поред поменуте опаске, врло јасно указао на ниску конкурентност Грчке и осталих периферних држава еврозоне, у односу на Немачку. Грчки трошкови радне снаге су, између 2000. и 2009. године, порасли за 23% у односу на немачке. Неминовно затезање фискалног каиша ће, како многи очекују, иницирати рецесију, што ће водити продубљивању дефицита. И док друге државе са великим буџетским дефицитима, попут Ирске (12,2% у 2009.) и Шпаније (9,6%) имају нето јавни дуг од 25% и 33% БДП-а, Грчка се суочава са јавним дугом од 86%. Питање које се у претходном периоду често постављало је да ли се Грчка суочава са немогућношћу сервисирања дуга (тзв. default) и да ли ће бити приморана да напусти еврозону. Ни једно ни друго не долазе у обзир: то би имало катастрофалне последице не само по Грчку, већ по еврозону као целину. Немачка је уложила исувише труда, реномеа и новца да би то дозволила. Шта је, дакле, решење?

 

Већ неко време говори се о томе да је једини начин да се тренутна дубока криза превазиђе, спровођење строге контроле над фискалним политикама земаља чланица. Другим речима, најкраћи пут прерастања у политичку унију за коју многи верују да је једини пут до упеха. Идеја уједињене Европе након Другог светског рата текла је упоредо са чувеном реченицом Лорда Измеја "држати Америку унутра, Русију ван, а Немачку спутаном". Политичка унија која се, кроз завесу спуштену на "грчку трагедију" сада назире значи политичку унију у којој ће Немачка, пошто је поново "пронашла свој глас" после пораза у прошлом светском рату, с пуним правом прописивати правила еврозоне. Али, како је то Питер Зејхан у чланку "Germany: Mitteleuropa Redux" оштроумно приметио, то није "Европска унија у коју су се европске државе уписале, већ Mitteleuropa које се остатак Европе добро сећа". Но, то више није економско, већ политичко и друштвено питање. А на њега одговор не могу дати банкари и економисти, чак ни политичари. На њега одговор морају дати грађани Европе. Какав год одговор био, мислим да присуствујемо рађању једног новог света.

 

 

Давид Малиш

У Београду, 12. маја 2010. године

 

 



[1] Један од облика монетарне политике у случају окружења екстремно ниских референтних каматних стопа (тзв. Zero Interest Rate Policy). Представља, de facto, куповину финансијске активе (државних и корпоративних ХоВ) од стране централне банке, путем новца креираног ex nihilo, како би се очувала и побољшала ликвидност и функционисање тржишта.

[2] Подразумева постојање буџетског дефицита и дефицита текућег рачуна платног биланса.

 

 

 Интегрална верзија текста објављена је на сајту "Српског економског форума":

 

http://www.sef.rs/ostalo/evropska-unija-izmedu-monetarne-i-fiskalne-unije.html 

 


Грешке Владе током економске кризе

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 17:21

Пише: Драган Марковић 

 

 

 

Ових дана смо сведоци изјава да је Србија изашла из кризе, које се понављају већ неколико месеци. Не улазећи у то колико су оне оправдане,позабавићу се грешкама које је починила Влада Србије у мерама економске политике, од момента када је започела светска економска криза.

На самом почетку, крајње поједностављено, треба подсетити како је криза у свету почела. Финансијска криза је започела на тржишту хипотекарних субпримарних кредита. У једном тренутку дужници нису били у могућности да отплаћују кредите, што доводи до масовне продаје некретнина, које проузрокују даљи пад цена. Банке активирају хипотеке, али због пада цена некретнина имају велике губитке. Ширење кризе даље од банкарског система последица је чињенице да су потраживања банака претворена у хартије од вредности које су многе друге банке, инвестиционе куће и сл. куповале због високих приноса. Због повезаности тржишта криза се брзо преноси и на друге земље.

Прва грешка Владе је негирање кризе, чак је било изражено очекивање да је криза наша развојна шанса. У 2009-ој је забележен пад БДП 2,9%, инфлација је била 6,9%, буџетски дефицит је био нешто више од 4% БДП и износио је око 100 милијарди динара, незапосленост је порасла са 14% на 16,4%, запосленост је пала са 54 на 50,8%... Бројке, али још више свакодневни живот демантују та првобитна очекивања, која и не треба превише анализирати,али је ипак неопходно подсетити на њих.



Значајне негативне последице, пре свега на продубљивање буџетског дефицита произвело је линеарно повећање пензија од 10% на почетку кризе. Повећање пензија је требало да обухвати пре свега најниже пензије, јер је то становништво најугроженије, а повишицом од нпр. 800 динара им није значајније побољшан положај.

Први удар кризе је био на банкарски сектор. Повољна околност је што банкарски сектор у Србији није био укључен у трговину ризичним хартијама од вредности, па није имао директне штете од пада вредности тих хартија. Такође, мере НБС донете у предкризном периоду на успоравању инфлације имале су као нуспроизвод високу капитализованост, значајна ликвидна средства због репо операција и високих обавезних резерви. Међутим, Влада је закаснила у осигуравању штедних улога. Са избијањем кризе долази до панике међу становништвом, које у страху за своје штедне улоге (и под утицајем лоших искустава) из банака повлачи око милијарду евра! Влада тек под притиском ових дешавања, уместо да делује превентивно, повећава висину штедног улога са 3.000 на 50.000 евра, чиме се паника смирује. Последица овог кашњења је очигледна и требало је више од годину дана да се повучена средства врате у банке.

Почетком 2009. године долази се до још једне грешке, до једностране примене Споразума о стабилизацији и придруживању, односно његовог трговинског дела. Смањене су царине на читав низ производа из ЕУ и таква мера је имајући у виду дубину кризе и значај прихода од царина била економски неприхватљива. Иако је ЕУ још крајем 2000. године олакшала увоз производа из Србије, примена споразума је једнострана, јер Србија је смањила царине, а није могла да користи заштитне механизме и фондове ЕУ као својеврсну надокнаду због тог смањивања царина. Прогнозе колики ће бити мањак због ове примене кретале су се до 300 милиона евра, али је губитак био око 100 милиона евра, јер је због кризе значајно смањен увоз.

Једна од већих грешака је све веће задуживање Србије. На крају 2008. учешће спољног јавног дуга било је око 25% БДП, а крајем 2009 већ 31,5%. Кредити су узимани од ММФ, ЕБРД, Руске Федерације, Кине, па су поједини аналитичари, правећи поређење са спољном политиком, духовито приметили да Србија почива на „четири стуба задуживања“. Јасно је да је било неопходно надокнадити смањени прилив страних директних инестиција и умањена средства од приватизације, као основног извора финансирања раста Србије у претходним годинама, али све више економиста поручује да је темпо задуживања неодржив и да доводи у опасност макроекономску стабилност. Посебно је проблематичан начин употребе кредитних средстава, посебно имајући у виду да неки кредити иду директно у буџет, односно потрошњу.

 

Оно што је Влада обећала, а јавност подржала, нажалост није у потпуности или уопште није реализовано. То се пре свега односи на обећања о убрзаној изградњи Коридора 10 и повећање нивоа јавних инвестиција, као начина борбе против кризе. Уместо тога имамо пребацивање одговорности („зашто радови на Коридору 10 касне?“) и имамо смањивање буџетских издвајања за инвестиције. У окиру решавања огромног проблема ликвидности, није ни започето регулисање проблема међусобних дуговања између приватних предузећа, јавних предузећа и државе. Громогласно најављивана и започета “гиљотина прописа” која би привредницима донела финансијске и временске уштеде готово да је потпуно замрла. У питању су недопустиви пропусти.

 

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/greske-vlade-tokom-ekonomske-krize.html 


Хапшење Капетана

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:14

 

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Растужила ме је данашња вест о хапшењу Данијела Снедена, односно Драгана Васиљковића, најпознатијег под именом „Капетан Драган“. Имао сам ту част да својевремено упознам овог великог човека. Капетан Драган представља све оно што смо ми Срби могли бити, а нисмо и све оно што ћемо морати бити како бисмо преживели. Тог јутра, почетком рата, када се у Србију спустио авион из кога је изашао аустралијски грађанин Данијел Снеден, нико није знао шта да очекује. Овај сналажљив и виспрен човек, који познаје војну и обавестајну технику подигао је квалитет своје јединице на много виши ниво од осталих оперативних јединица. Имао је прву праву професионалну јединицу коју је сам створио и водио бранећи Републику Српску Крајину („Книнџе“).

Његова љубав према отаџбини, али и песми, изненадила је многе. Увек частан и примеран човек, човек који није дозвољавао никакве моралне преступе у рату, силовања и стрељања заробљених војника налази се под оптужбом за ратне злочине у Хрватској. Сви знамо какве су то оптужнице. Капетана могу да оптуже само за то што је дошао у сопствену земљу и бранио сопствени народ. То је оно што хрватска власт и жели- да представи сваког српског војника као агресора, те самим тим и злочинца.  

 

 

 

 

 

Капетан Драган познавао је модерну технологију и одлично разумео значај исте у одбрани државних интереса. Залагао се за модерну, уређену и ефикасну српску државу, са снажном и модерном војском, полицијом и тајном службом. Начин на који је водио јединицу јасно је указивао на чињеницу да је способнији од већине наших генерала.

Његова војна тактика, брзо одлучивање, нустрашивост и непоколебљивост али и прорачунатост спасле су животе многим Србима. Велики авантуриста и хуманитарац је након завршетка рата основао „Фонд Капетан Драган“ за помоћ породицама погинулих војника. Помагао је деци својих ратних другова и других Крајишника да заврше школе и факултете, запошљавао параплегичаре и уложио значајна средства како би помогао развој програма за помоћ ометенима у развоју. Улагао је у рачунаре и нову технологију још деведесетих, када су га многи због тога исмевали и залагао се да Србија оствари свој утицај преко лоби група у најјачим земљама света. Још тада је говорио о утицају интернета, медијске слике и пропаганде.  

Сматрао је да је народ Крајине издан од стране Београда и био снажан опонент владајућој структури. Због својих непомирљивих ставова стекао је много непријатеља, али га Крајишници и данас памте и са сетом помињу.

Често је својим војницима у рату покрај логорске ватре свирао на гитари и певао љубавне песме.

Овај частан човек је ухапшен а хрватско правосуђе ће га засигурно осудити на вишегодишњу казну затвора и од остатка живота му приредити пакао. Најстрашније је што ни сада, нити ћемо икада, бити у стању да му помогнемо и да му вратимо макар делић онога што је он дао нама.

Капетан Драган живи много живота. У једном, он је познати аустралијски тренер голфа. У другом, он је познати хуманитарац, доброчинитељ Срспке Православне Цркве, српског народа и деце палих другова. У трећем, он је заљубљеник у песму, море, реке, шуме, нове хоризонте и неоткривене кутке света. За нас је најбитније да је у једном од својих многобројних живота, Капетан Драган познати, прави патриота, храбар и одговоран, који је, након што је уочио неорганизованост Срба у РСК, одлучио да остане и помогне свој народ ризикујући сопствени живот и репутацију.

 

 

 

 

Често је говорио да би у случају новога рата поново дошао и бранио сопствени народ.

Браниће га и сада, пред хрватским судом. Када смо ми већ неспособни да учинимо нешто за себе и за нашег хероја, онда морамо од Капетана тражити још једну жртву.

Држи се Кеп!

 

 

 http://www.nspm.rs/komentar-dana/hapsenje-kapetana.html

 

http://www.vidovdan.org/2010-03-21-19-46-21/498-2010-05-12-22-38-57 

 

 


Српска Касандра

Kolumna — Аутор desnamisao @ 14:33

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

Политичке прилике и сам живот у Србији доиста имају неке елементе лоше латиноамеричке сапунице. Сам поглед на странке које чине владајућу већину подсећа на класичан и никад превазиђен расплет једне дуге и отужне приче која је одувек претила да ће имати овако патетичан крај.

 

Брак

После низа година беспоштедне мржње, прозивки и најбезочнијих увреда, па чак и међусобних оптужби за убиства, две завађене стране постижу договор упркос "бројним несугласицама у прошлости" и, као у свакој лошој мелодрами, одлуче да проведу остатак живота заједно. Свекрва и снаха хитају једна ка другој срећне, раздрагане, већ заборавивши пакости које су једна другој учиниле. Отац младића коначно прихвата јадну и сиромашну девојку и благосиљајући тај брак, уводи је у друштво достојних и племенитих, готово, дама.

Говорим, наравно, о браку Демократске странке (са додацима) и Социјалистичке партије Србије. Једино остаје нејасан идентитет матичара.

Ово свечано и дуго ишчекивано весеље догодило се након превремених парламентарних избора у мају 2008, када је младожења, бесно поручивши осталим претендентима да је млада њему обећана, озваничио заруке са СПС-ом, при том обећавши да се младин мираз више неће узимати у обзир, и да је СПС сада члан хуманитарног удружења "демократске и проевропске странке", седиште Њујорк, Улица Сорошевих фондова бр. 17.

Разуме се да је господин Пендрек понуду оберучке прихватио. Не постаје се сваки дан од друга-господин. Нарочито ако си имао тако истакнутог идеолошког оца. Наравно, други разлог је Пендреков страх да не заврши као уседелица и не шета туђе мачке. У том настојању је свакако успео. Заиста, тешко да ико више помиње младиног грешног оца. Стиче се утисак да је и сам друг Пендрек прошао кроз такав духовни и ментални преображај да се свог бившег председника никако не може сетити. Кажу да ни фотографије не помажу, увек се разбесни из непознатих разлога. Мора да је у питању раздражљивост услед подсећања на велики губитак.

Заиста, његова амнезија је постала скоро озбиљна колико и Председникова. Замислите, када су чувени Слобин кофер донели из Хага, министар Пендрек није желео ни да га додирне. Имао је, кажу, лоша искуства са коферима још од "афере Кофер". Увек се испостави да јадник мора да објашњава да је кофер заменио са локалним тајкуном на путу ка аеродрому. Дешава се и то. Елем, бол и тугу за покојним председником утапа у редовном дружењу са садашњим председником. Обојица, кажу, често вежбају окретне игре. Још кажу да друг Председник може нагло да промени страну па почне да игра улево. Или удесно, већ по потреби. Важно је само да се врти. Сада је, кажу, на левој нози, десни ослонац у виду министра иностраних послова полако попушта.

 

Таблоиди

 

 

Као и у сваком медијски пропраћеном браку двоје важних, истакнутих особа, важну улогу играју њихови интервјуи, опањкавања, преваре и напади на могуће супарнике.

Како би уверили грађанство да нема места бризи због све већег пораста насиља у Србији, властодржци нас уверавају у борбену готовост српске војске. Јадне су вехабије када Србију брани таква војска! Министри и председник уверавају грађанство да места бризи нема, да је борбена готовост на максимуму и да је држава сигурна. Слажем се. Нису прецизирали само о којој се држави ради. На ову изјаву, поједини генерали су, прича се, дали духовиту опаску да ако је ово стање задовољавајуће, не би било згорег размислити о монтажним војним објектима који би се изградили уз границу. Исплатљивије је у случају тактичког повлачења. Ваља све изместити у Београд. Ту ћемо границу ваљда одбранити.

Нажалост, временом је љубавна страст престала, али је остало дубоко поштовање и сарадња. Младожења је, кажу, пажњу усмерио на младу девојку, новопридошлицу у селу, која је напречац освојила његово огромно, великодушно срце. У тешку је ситуацију доведен младожења- шта да чини? Наиме, девојка која му је запала за око је ћерка познатог „мрачњака“ и „изолационисте“. Питање је како би јавност прихватила овакву везу. Срећом, па је непознати матичар девојку учинио богатом удавачом. Од тада, сви се утркују у хвалоспевима младој лепотици.Многима ние право- зар након свега, зар након свих борби са њеним оцем Председник сада жели да је прими у своје велико срце?

Остало је да се види хоће ли се овде изродити нешто више од обичне, пролазне заљубљености.

Оно што је сигурно је да се садашњи министри не предају, а нови би, колико данас, да ускоче у европски воз без дневнога реда. Сви желе да буду покрај друга Председника и сапуњаве владе. Господин Градитељ Мостова, господин Пендрек, друг Наоштрено Перо, друг ПДВ и слични живописни ликови под вођством друга Фикуса за сада не дају своја места олако. Додуше, у периоду празника делувало је да се друг Фикус претворио у Деда Мраза. Много обећава, али је изгледа финансијска криза захватила и Северни Пол.

У овом наизглед идеалном браку има и слепих путника, као и у сваком другом. Изгледа да министри имају проблема да се сложе чак и око најосновнијих ствари. Сем око употребе пендрека. Ту делују јединствено и одлучно. Пре свега искусно. Европски пут се мора одбранити по сваку цену од “мрачњака“ и “изолациониста“. Замислите, такви су нас уочи избора убеђивали да владајућа коалиција обмањује народ...како их није срам! Европска влада је доказала да су предизборни снови били истинити. Бар тако кажу на телевизији, зар не?

Ништа не сме угрозити српски пут ка ЕУ. Оног момента када тамо уђемо чак ће престати на територији Србије и глобално загревање.

 

Претња држави (институцији брака)

 

 

Драги грађани, уколико нисте знали, претња нашој држави не долази од стране терористичких група, сецесионистичких аспирација у Војводини, Космету и Рашкој области, већ од Фејсбука!

Да, тако је, добро сте чули. Фејсбука. Сва се полиција ангажовала како би ухватила интернет криминалце који шире мржњу и прете властима. Срећна ли је ово земља ако су јој највећи проблем интернет криминалци. Устав је дозвољено кршити када се негира суверенитет државе, али то никако није дозвољено када је у питању света институција вербалног деликта. Тако је наша полиција још једном потврдила способност и одлучно реаговала. Искусни SWAT тимови упадају у станове опасних и злогласних криминалаца, одвлаче их од њиховог опаког наоружања (компјутера), а затим исти деактивирају. Сада је наша вољена држава на челу са нашим вољеним Председником потпуно сигурна!

Док Војвођанска академија наука и уметности започиње свој мукотрпан рад на стварању војвођанске нације и војвођанског језика, дотле у српској полицији праве планове за хапшење опасних терориста- српских навијача.

За вехабизам, пардон тероризам казна од 3-13 година, за убиство младића од стране полицајца 7, за убиство Катарине Марић од возача министра Веселинова 4, за гажење детета од стране пуковника у пензији у алкохолисаном стању 3,5 године, за убиство Заблаћанског од стране председника општине годину, а за тучу са тешким телесним повредама оквалификовану као покушај убиства 10 година. То је правна држава!

 

Шта нам брачни пар поручује- докле овако?

 

 

Предлажем да наши властодршци уместо српске државне химне „Боже правде“ за химну прогласе мелодију из серијала „Звездани Ратови“ коју чујемо кад год угледамо Императора или Дарт Вејдера. Такође сматрам да би требало, у обраћању медијима, уместо преноса њихових речи пустити исечак из серијала у коме Дарт Вејдер дише. Једино тада би медијска слика у потпуности одговарала реалности у којој живимо.

 

Просечан Србин нема посао или је у опасности да га изгуби и живи на ивици подношљивог.На телевизији гледа културне емисије попут „Великог Брата“ и “Тренутка Истине“. Трује се илузијама о бољој будућности “већ колико сутра “ и европским новцем.

У међувремену гледа вести. Када човек чује изјаве наших министара помисли да слуша Нострадамуса. Ех, шта све наши министри не проричу! Разгалили су нам срца и угрејали душе (а и стомаке кад смо код тога) својим говорима о рајској земљи у којој Сунце никада не залази и која само што није постала стварност. Треба само искрено веровати. Доиста, достојно Јовановог Откровења. Чак нуде и датуме остварења, свакога месеца нове! 

 

 

Европска Србија?

 

Дакле, "европска Србија", свакако! Иако тренутно више подсећа на једну озлоглашену азијску деспотију. У тој земљи, кажу, постоји само један телевизијски програм који контролише државна власт. Кажу, постоје спискови непожељних, нимало налик сабраним делима "Бисери Соње Бисерко". Кажу да људи губе посао, да им се прети и да их уходе због вербалног деликта. Кажу, док грађани живе у беди и сиромаштву, медији их убеђују у супротно.

Срећом, све друкчије од наше ситуације.

Добро дошли у Пјонгјанг, престоницу Републике Невојводине. Његова светост, господин друг Председник прима понедељком и средом. Заказати код Палме чим се врати са Бетовеновог концерта. Преосталим данима је на баскету, игра сам против себе. Увек добија. Кажу, да када баш дуго не може да погоди кош, представници медија и његови лични саветници обруч помере баш колико треба да Председник погоди. Нема зиме за Србе.

Срећом, чули смо две срећне вести, не знам за коју да се одлучим. Да ли за велику веру министра здравља у српско здравство које је мукотрпно градио протеклих десет година или то што ће председник Тадић усвојити керушу Милу?

Дижем обе руке за Милу.

Keep up with good work, mister President(e)!

 

 http://www.nspm.rs/samo-smeh-srbina-spasava/srpska-kasandra.html


Председник, демократија и предизборна тишина

Politički život — Аутор desnamisao @ 14:35

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

Пишем ово разматрање уочи објављивања резултата локалних избора у Аранђеловцу. Тема овог разматрања неће бити сами избори и неправилности на истим, већ поштовање демократских принципа од стране појединих представника владе и председника Републике. Не само што је већина министара у овој предизборној кампањи више пута обишла Аранђеловац, обећавши да ће испунити сва неиспуњена обећања, успут нудећи нова, већ су се понашали као лидери својих политичких странака.

Тако је лидер СПО-а чија је странка партнер у власти, критиковао власт, и наредио кандидату СПО-а за председника општине да скине сако, кравату и ципеле а затим извео прави уметнички перформанс. Циљ перформанса је био да покаже како Београд злоупотребљава провинцију. Наравно, све то није ништа ново- давно је смишљена парола „Трепча ради, Београд се гради“, међутим верујем да је свима било невероватно да то говори човек који је део владајуће коалиције. Господин Драшковић, изгледа, напада самога себе. Није му први пут, чини ми се.

Министар Динкић је, са друге стране, био још конкретнији. Не само што је изјавио како је ужаснут пропадањем хотела „Старо здање“, симбола Шумадије, већ је обишао и предузећа „Шамот“ и „Електропорцелан“. Исти министар који је на власти безмало десет година, обећава да ће сада, засигурно помоћи тим фирмама, само треба изнова да му поверују. Обећао је стратешког партнера, већу запосленост и још безброј ствари које није успео да обезбеди у протеклих десет година.

Могао бих да спомињем још безброј оваквих примера- Љајића, Брадића и друге, међутим сматрам да је и оволико више него довољно. И таман када сам помислио да ће ту бити крај притисцима и злоупотреби власти, ситуација у Србији успева изнова да ме изненади. У време предизборне и изборне тишине, на дан избора, са скупштине ПУПС-а обратио нам се и председник Републике директно се умешавши у изборе у Аранђеловцу. Било би у реду, и прихватљиво да је председник ПУПС-а споменуо владајућу политику у позитивном светлу, међутим невероватно је да председник републике коментарише опозицију и води негативну кампању која је апсолутно депласирана, непотребна и недемократска.

Наиме, председник свих грађана Србије нам каже  „...јуче је поново најављена коалиција коју смо победили на прошлим изборима и која је и тада упућивала поруке наставка сукоба; и када се последњи пут састала, горео је Београд и која је произвела људске жртве у Србији тих дана и ми и даље испитујемо ко је одговоран за то. Та политичка коалиција Србији не може донети добро “. [1]

Тако нам поручује председник свих грађана Србије у сред гласања у Аранђеловцу. Увек ме изнова одушевљава председникова енергија којом се бори против опозиције. Уосталом, то и сам каже: „Тадић је рекао да, пошто познаје све опозиционе лидере, не постоји та енергија коју није спреман да да земљи да би спречио да опозиционе странке дођу на власт и "гурну Србију у суноврат, нове сукобе и неспоразуме".“ [2]

Додуше, сумњам да је то посао ради којег су грађани Србије изабрали председника Тадића. Колико се сећам, грађани Србије су га изабрали како би сву ту енергију уложио у очување Космета у саставу Србије и уласка земље са Косметом у свом саставу у ЕУ. Стога, чини ми се да је боље ту енергију утрошити на испуњавање предизборних обећања. Овако, са стране, некако делује, да председник не верује у демократски принцип одлучивања и зрелост народа да изабере власт по својој мери. Сећам се да је након последњих парламентарних и председничких избора сасвим друкчије говорио о народу.

Бојим се да је овакво застрашивање народа израз очаја, а не вере у сопствену политику.

Посебно нисам сигуран да је добро прелазити неке границе пристојности када се напада или хвале туђа постигнућа. Не би било добро уколико похвала зазвучи као идолопоклонство, коме смо, ми Срби, нажалост склони. Тако, „Председник ПУПС-а похвалио је и председника Србије и Демократске странке Бориса Тадића за кога је истакао да "стоји чврст као стена" на челу коалиције која Србију води европским путем и навео да Тадић "улаже више него надчовечанске напоре у које је уграђена изузетна државничка мудрост ".“  [3]

Све ово није суштински битно за нашу тему, али говори о политичкој клими и недостатку критичког мишљења или бар, жеље да се сопствени став издвоји од других. Овакво митологизирање председника као вође нације имали смо и деведесетих када су за Слободана Милошевића такође пљуштали коментари да је „чврст као стена“ и да „мане нема“.

Нити је мудро, нити здраво, по младу српску демократију давање оваквих лакомислених коментара и похвала, нити је здраво оволико мешање министара и председника у локалне изборе. Притисци неће донети ништа добро Србији. Уколико је циљ голи опстанак на власти, онда то показује до које су мере политичке странке изгубиле контакт и са народом и са стварношћу.

Резултати избора ће свакако бити предмет неке друге анализе. Али, уколико је овакво понашање цена доброг резултата на изборима, онда је Србија у далеко већем проблему и да је светло на крају мрачног тунела- веома далеко. У том случају, сви смо изгубили.

 



[1] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=04&dd=25&nav_category=11&nav_id=426845

[2] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=04&dd=25&nav_category=11&nav_id=426845

[3] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=04&dd=25&nav_category=11&nav_id=426845

 

 

 

 

http://www.novinar.de/2010/04/28/predsednik-demokratija-i-predizborna-tisina.html 

 

 


Тешкоће данашњице или парадигма Великог Брата

Politički život — Аутор desnamisao @ 19:24

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

 

У овом тексту ћу размотрити одређене аспекте демократског система у Србији и свету данас и утицај моћи, на слободу народа и појединаца. Бавићу се и аспектима које се могу разумети као неототалитарне.


Увод


Светска економска криза разголитила је темеље лажи на којима почива данашње друштво. Модерно друштво, као и свако друго друштво кроз историју, болује од лажног представљања. Разлика је у томе што је данас читав технолошки напредак стављен у функцију лажи. Масмедији човека намерно дезинформишу и преносе интепретацију догађаја која одговара тренутним интересима и односима моћи. Разлика између данашњих поробљивача и негдашњих је у наметању интерпретације константним позивањем на њено усвајање у име истине, правде, хуманости, људскости. Малтене сваки освајач се труди да потлаченом наметне утисак да је потлачени ослобођен. Међутим, данашњи освајачи, служећи се масмедијима, то заиста и успевају. Маневарски простор сваког народа или човека понаособ је сужен, те је могућност стварања или очувања сопствене интерпретације догађаја јако мала.

Живимо у свету у коме медији креирају догађаје, у коме се уништавају културне јединствености и традиције, све под изговором различитости, демократије и људских права.

Западни човек заиста верује да је слободан иако се сваки сегмент његовог живота брижно контролише. Његов живот је строго уређен, а могућност да критички мисли сведена на минимум. Од човека се прави потрошна роба, он се десоцијализује, технолошки деперсонализује и систематски обмањује. Осећај личног испуњења се идентификује као кратко задовољење по моделу слике које намећу медиокритети, док се пажња намерно скреће са темељних људских проблема. Упркос многим позитивним променама, свеопшта компјутеризација и друштвене интернет мреже произвеле су осећај усамљености и безнађа, а депресија је постала најраспострањенија болест садашњице.

Погледајмо шта о тренутном стању каже Јан Бурума, професор људских права на колеџу Барџ у Њујорку: „Међу многим Европљанима, не само у Холандији, постоји осећање да су напуштени у свету који се брзо мења, да су мултинационалне корпорације моћније од нација-држава, да је градским богаташима и високообразованима веома добро, а да обични људи у провинцији пропадају, док демократски изабрани политичари нису само беспомоћни већ су се срамно предали тим већим снагама које угрожавају обичног човека. Толеранција се не доживљава само као слабост, већ као издаја.“ [1]

Не треба ни спомињати да, док се политичке елите на сва уста хвале вредностима толеранције и мултикултуралности, један читав континент умире од глади, док се земље трећег света експлоатишу а ратни сукоби вештачки изазивају. За то време, у Европи су на мети остаци хришћанске цивилизације, а доведен је у питање и опстанак аутохтоног европског становништва. Резултати избора у већини европских држава говоре да су Европљани свесни проблема имиграната, губитка идентитета, суверенитета и достојанства.

У бившим комунистичким државама, након пропасти комунистичког, и увођења демократског система, дошло је до првобитне акумулације капитала (транзиције), односно до постепеног нестајања средње класе, што је као последицу произвело повећавање утицаја богатих на унутрашњу и спољну политику земље, путем финансирања политичких партија. Монополи су постали уобичајени те је здрава конкуренција и тржишна утакмица остала у запећку.

Уколико овај став применимо на данашње стање у Србији, схватићемо да су први-елита на власти, подржана од стране власника крупног капитала, а други-обичан народ, односно, већина. Могућност организованог политичког утицаја које би избегло оваква ограничења и утицаје значајно је умањена. Са друге стране, могуће је, у случају консензуса свих значајнијих политичких фактора остварити минимум националних интереса на који не би могао да утиче како страни фактор, тако и домаћи представници најбогатијег друштвеног слоја. Проблем Србије је увећан самом неактивношћу Српске Академије Наука и Уметности на проналажењу излаза из безнађа у коме се налазимо.


Губитак поверења у демократију


У данашњој демократији, грађани нису учесници, већ пуки посматрачи; зна се ко учествује, а ко је обичан гледалац. Феномен спортских манифестација можда најбоље показује везу између овог глобалног поретка и глобалног поретка у време Римског царства. Дешавања на стадионима на којима се одигравају, примера ради, фудбалске утакмице прилично подсећају на атмосферу на Колосеуму; док су се некад гледаоци идентификовали са гладијаторима, односно робовима њиховог ужитка, данас се гледаоци идентификују са тимовима и обележјима. Заједничко и једнима и другима је што стварају привид-привид масовног учешћа. И док се човеку постепено одузимају сва права, па чак и право гласа (судећи по апстиненцији која расте), дотле се становништву сервирају лажи које га убеђују у његову сопствену слободу. На делу је представничка демократија; и док се некад по грчким полисима и градским трговима отворено расправљало о политици, а у скупштини сви грађани полиса имали право гласа, данас одређене интересне групе заступају већину људи која "гласа" за њихове потезе. Приговор да становништва данас има превише да би сви непосредно учествовали у доношењу одлука је на месту; али је исто тако на месту приговор да мањина не може да говори у име већине, посебно због већ поменутог проблема са апстиненцијом, која се последњих година драстично повећава.

Идеја демократије која се у савременој Европи заснива на грчким идеалима исте, заступала је став да власт и владавина нису више ствар само уских елита које суверено владају обесправљеним масама, већ да је потребно да се најширем кругу људи обезбеди учешће у власти. На тај начин, елите неће бити наметнуте народу већ ће бити изгласане и тако ће уживати поверење народа и суверено их водити у бољу и срећнију будућност. Уколико у томе не буду довољно успешне, народ ће их једноставно заменити на следећим изборима.

Савремена демократија почела је да се развија у доба ренесансе, када је држава почела да се одваја од цркве. Најубедљивији заговорник демократије био је Жан Жак Русо, који је важио за представника трећег слоја. А ипак, већ Русо је веровао да демократија може успешно да функционише искључиво у малим заједницама, у којима се вредности и особености људи сувише не разликују.Такав модел демократије био је неприменљив на велике државе. Тако је Француска револуција поставила модел представничке демократије. На изборима, грађани бирају врховни представнички орган, парламент, који између избора одлучује у име народа.

Проблем оваквог схватања коцепта демократије испливао је на површину већ током прве половине двадесетог века. Представничка демократија показала је тешкоће у функционисању. Тешкоће су се пре свега односиле на интересе мањина. Показало се да је Русо био у праву; демократија је могла несметано да функционише само у малим заједницима које су хомогене. Са друге стране, велике државе су све само не хомогене. Мањина жели права која јој већина не дозвољава (овде се не мисли само на етничку мањину) и посеже за правима заштите мањина. Тако је дошло до увођења модела који је заступао пре свега интересе мањина- самим тим је демократски принцип једнакости девалвиран. Уколико погледамо данас ситуацију у Србији видећемо да је национални идентитет ствар која се одбацује када је у питању већина, док је по питању мањине то једина и најважнија одредница. Заштита права мањина задире у све области људског друштва.

Данас је већина, у сваком смислу, најугроженија.



Психолошки притисак. Феномен политичке коректности.





Политика је унела мноштво болести у језик, јер што је избор речи мањи, мање је и искушење да се размишља. Стварањем нових термина, а укидањем старих, ствара се, условно речено, нови језик којим се не може изрећи ниједна пркосна, бунтовничка мисао. Тиме ће технолошка револуција заиста испунити свој задатак-претвориће нас у роботе без права гласа. Речима као што су љубав, слобода, правда треба променити значења.

Први који је споменуо овакав начин говора био је Џорџ Орвел крстивши га термином „новоговор“. „Новоговор“ је манипулација језиком како би се спречило свако критичко размишљање или како то Орвел каже, „криминал ума“.

У питању је наметање значења. Значење је носилац смисла. Објекат или субјекат на који израз реферише мора бити ослобођен предрасуде и мора се доживљавати као нешто истински пријатно. Стога се смисао значења мора променити. Мој омиљени, стари пример драстичне промене конотације је промена израза „министарство рата“ у „министарство одбране“. Психолошки осећај који оваква промена изазива је блаже емотивно осећање, мања одбојност и страх. Оваква врста прилагођавања реалности произвела је апсурдне ситуације, те је тако термин „црнац“ добио епитет расистичког, да би уступио место одредници „ Афро- Американац“, а термин „белац“ одредници „Кавкажанин“. Нелегални странци су сада „имигранти без докумената“, ватрогасци су „борци против ватре“(полно неутралан термин) а ђубретари „санитарни инжењери“. Бескућници су сада „стамбено флексибилне особе“. Уместо Божића, користи се неутрални термин „празник“.

Највећи недостатак оваквог резоновања је посредно ограничавање слободе говора, изражавања слободне мисли. Политичка коректност је подмукао начин за ограничавање основних људских слобода- слобода слободног мишљења и говора. Да ли ћемо можда почети и дела великих писаца да посматрамо кроз призму политичке коректности? И шта би онда преостало од вредности тих дела?

Уколико мислите да претерујем, ускоро ћете се уверити у супротно.

Пример екстремног израза овог политичког (језичког ) феномена смо имали прилике да видимо у Калифорнији. Наиме, гувернер Калифорније Арнолд Шварценегер забранио је употребу речи „мама“, „тата“, „муж“ и „жена“ у калифорнијским школама. У групи нових прописа везаних за образовни систем, Шварценегер је потписао и дозволу школским дечацима да иду у женске тоалете, као и обрнуто. Новим правилима је забрањено било какво "негативно карактерисање" хомосексуалаца, бисексуалаца и других "алтернативних начина живота". Тако су и речи за чланове породице забрањене, да се деца чији су родитељи или усвојитељи истог пола не би збуњивала. Из школског програма избачени су сви текстови који брак карактеришу као "институцију између мушкарца и жене", или пол детета "ограничавају" само на мушки и женски. Нови текстови укључиваће историјске фигуре транссексуалних, бисексуалних или хомосексуалних опредељења, а у предмет сексуално образовање је укључен и детаљан опис промене пола.

Новим правилима у Калифорнији је укинуто државно финансирање било каквог програма који не подржава сексуалну различитост, што укључује и хуманитарне организације при цркви. Обданишта, предшколске установе, јавне кухиње, склоништа, домови за старе и друге установе морају да се прилагоде новом кодексу, иначе ризикују да изгубе буџет.

Понашање родитеља и наставника такође је обухваћено изменом, па тако родитељ који у присуству хомосексуалног учитеља каже детету да је брак само за особе супротних полова, може бити тужен за сексуално узнемиравање.

Мислим да се лако да увидети да се феномен политичке коректности преобразио у своју крајност , те индиректно представља ударац на традиционалне системе вредности и породицу као основну јединку друштва. На делу је залажење државе у све области људског живота под изговором „заштите људских права“ (сличним изговором се оправдава интервенционизам), покушај преваспитавања чланова друштва, те самим тим монопол над свим аспектима људског живота.

У Србији је, на пример, у плану доношење закона који предвиђа изричиту забрану физичког кажњавања деце. Овако широко дефинисано, биће буквално схваћено. То значи да се не прави разлика између бруталног пребијања и обичног ударца. Овиме се деци даје власт над родитељима јер сама деца знају да ниједна казна није довољно ефективна, док се родитељу одузима могућност да дете васпитава по сопственим уверењима, чиме држава преузима ту улогу. Овакав закон јесте директно мешање државе у приватност грађана и покушај разбијања традиционалне породице.

Сви знамо да је једно од суштинских обележја тоталитаризма тежња одређених система моћи да своју доминацију и контролу прошире и на приватну сферу живота. Ова тежња се у тоталитаризму није испољавала искључиво као жеља властодржаца да у циљу лакше контроле руководе и приватном сфером, већ и да своју власт и идеју одржавају ширећи је благовременим профилисањем филозофског и политичког мишљења свих својих грађана, још од малих ногу. Тако се ствара идолопоклоничко друштво- и то је права позадина оваквих политичких потеза.

Медији и наметање осећаја ниже вредности




Медијска слика идеалног друштва, понашања, образаца идеалног мушкарца и жене допринела је стварању све већег броја несрећних, незадовољних и неприлагођених људи. Никада није довољно добро- увек можете боље. У интересу великих корпорација је продати производ који ничему не служи. Како би исти производ продали они се служе наметањем осећања незадовољства људима. Тако од људи праве конзументе непотребних ствари које их чине релативно задовољнима, иако је сам осећај незадовољства вештачке природе. Међутим, никада није довољно- у односу на манекене на телевизији нико од нас не изгледа довољно лепо, а у односу на глумце у серијама- урбано. Наметање вредности се врши преко серија и емисија које постепено мењају свест људи и рушећи традиционалне моралне вредности намећу вредности новог неолибералног света- исписујући нове таблице прихватљивог понашања. Наметањем нових вредности понашања истовремено исмевају старе. Стављени смо у ред пасивних посматрача, конзумената вредности на првом месту. Како сам Бжежински каже, особеност технотронског друштва је да се културно, психолошки, социјално и економски обликује под утицајем технологије и електронике. Сам Орвел у свом чувеном роману „1984“ описује негативну утопију будућности у којој појединац неће гледати телевизију већ телевизија њега. Ово се може двојако схватити- као наметање вредности и обликовање ставова и кроз контролу над приватним животима људи коришћењем прислушних урећаја, видео камера и телеекрана које већ велики градови поседују, под изговором борбе против криминала. О стварању униформног мишљења путем медија који не трпи никакву критику, не треба ићи далеко, довољно је погледати наше медије. Масовни медији су данас ефикасно средство у стварању идеолошке свести. Како примећује З. Видојевић, „улогу тајне полиције као вршиоца терора преузимају масовни медији који обезличавају појединца и програмирају га у складу с циљевима официјалне политике. Не страда тело, али страда душа и то неосетно и добровољно. То је врхунац ефикасности постмодерног тоталитаризма“.[2]

Сматрам да сам у довољној мери заголицао Вашу машту, те доказао да нажалост, у данашњем свету има доста простора за увођење неототалитаризма, који ће бити потенцијално опаснији од свих диктаторских режима у прошлости.

Треба имати у виду да је сама глобалистичка идеја, наметнута од стране англосаксонске западне цивилизације, запала у кризу, те је могуће прогнозирати повратак традиционалним вредностима и националним државама.

О свођењу традиционалних вредности на пуке интерпретације другом приликом.


Што се тиче Србије, сматрам да је најгоре решење пасивизација. Решење политичких манипулација и угњетавања слободног мишљења није повлачење у сопствени субјективитет; потребно је платити већу, личну цену, дати себе целог у одбрану начина живота за који верујемо да је исправан; јер баш то је суштина слободног мишљења и говора. Ништа се не може постићи, чекањем и прижељкивањем.

Борите се за свој став. Одважно, без страха. Да нас се не постиде ни преци ни потомци.

[1] http://www.nspm.rs/granice-multikulturalizma/rat-protiv-tolerancije.html

[2] З. Видојевић, Транзиција, рестаруација, неототалитаризам, стр. 320

 

 

 

http://www.vidovdan.org/arhiva/article2565.html

 

http://hriscanski-sabor-srbije.weebly.com/1058107710961082108611151077-107610721085107210961114108010941077.html 


Проблеми српског извоза

Ekonomska politika — Аутор desnamisao @ 14:14

Пише: Драган Марковић

 

 

 

 

 

На недавно завршеном Бизнис форуму на Копаонику, који је протекао у сенци неслагања министара у Влади Србије на тему изласка из економске кризе, стручна јавност је могла доћи до два закључка. Први закључак је да је нужно да се будући развој српске привреде заснива на већем извозу а други, да је неопходан нови модел раста и развоја, који се више не може заснивати на приватизационим и кредитним приходима. У овом разматрању бавићу се факторима који утичу на српски извоз, пошто је један од највећих проблема са којим се суочава привреда Србије, висок спољно-трговински дефицит и недовољно висок извоз. Као показатељ величине проблема може послужити податак да је спољно-трговински дефицит у 2008. години био 8,1 милијарду евра, а 2009. години 5,2 милијарде евра.[1] У 2009. дефицит се смањио под утицајем светске економске кризе, када је драстично смањен и увоз и извоз, а не као резултат структурног прилагођавања српске привреде.

У нашој јавности се помало некритички говори о интеграционим процесима као решењу многих наших економских проблема. Приближавање Србије ка ЕУ и Светској трговинској организацији омогућава приступ већем тржишту, али води и либерализацији нашег увозног режима према ЕУ што може изазвати и негативне ефекте, између осталих смањење производње и запослености. Важно је истаћи да се потписивање споразума са светским институцијама и укључивање у интеграционе токове често користи као спољни фактор за обезбеђивање легитимитета за спровођење реформи. У нашим условима, где су Владе прилично слабе и немају снаге да спроводе одлучне и конзистентне мере, Влади је неопходно позивање на спољну подршку да би се одупрла утицају разних интересних група и јавног мњења, које није за спровођење одређених мера.

Када је реч о томе који су највећи трговински партнери, илустративан је податак да је „Србија у 2007. години пласирала 88,2% свог извоза на тржиште ЕУ и земље ЦЕФТЕ. Од тога, готово половина извоза у ЕУ усмерена је на 3 земље Италију, Немачку и Словенију. Са друге стране, 90% извоза у земље ЦЕФТА отпада на БиХ, Македонију и Црну Гору.“[2] Очигледно је, из ових података, да потенцијално тржиште за српске производе не треба да чине само суседне земље и ЕУ, као што је то сада случај, него и друге земље са којима је још СФРЈ имала веома интензивну сарадњу, посебно када је реч о извозу производа наменске индустрије и извођења грађевинских радова. Овде се пре свих мисли на Руску Федерацију, са којом се велики део трговине обавља у бесцаринском режиму, али и земље Блиског истока и Африке. Међутим, утврђивање стратегије наступа на овим тржиштима мора уважити битно измењен амбијент, произашао из њихових интензивних промена, далеко већег степена отворености њихових привреда и знатно оштрије конкуренције, у односу на пре тридесетак година и златног периода за наступ фирми из тадашње СФРЈ. Отежавајућа околност је да су у периоду изолације и санкција према Србији велики део тржишта тих земаља заузели конкуренти.

Србија је имала потпуно различите приступе спољној трговини у последњих 20 година, што је последица и међународних околности и санкција међународне заједнице. Привреду Србије су до 2000. године карактерисала квантитативна ограничења у спољној трговини, комбинована са високом царинском заштитом и она су спутавала инострану конкуренцију. Међутим, са политичким променама 2000. године уследила је нагла либерализација. Као показатељ брзине либерализације може послужити податак да је 2000. године просечна царинска заштита износила 14,3%, а већ 2003. само 7,3%. Конкурентност наше привреде тако је и вештачки смањена прекомерним и наглим растом увоза, као последица пребрзе либерализације. Међутим, на дужи рок се не може остварити значајан пораст извоза ако се истовремено привреда не оспособљава да на домаћем терену трпи конкуренцију која ће постепено достићи или се приближити оном степену који постоји и на светском тржишту. Либерализација спољно-економских односа често је неопходна, јер се тако растурају монополисане и картелисане домаће тржишне структуре, али цео процес је морао бити много пажљивије спроведен.

Као веома важан фактор конкурентности српске привреде на страном тржишту, често се у нашој јавности помиње вредност динара и око тог питања воде се исцрпне дискусије. Стабилност курса динара, која је била на снази од 2000. године, па до појаве светске економске кризе 2008. године и раст девизних резерви нису били резултат структурних промена у привреди. Стабилност курса се одржавала захваљујући средствима из иностранства у виду донација и кредита међународних организација, средстава од приватизације, дознака дијаспоре.

Са појавом светске кризе, многи од наведених извора су смањени, па је и курс динара знатно ослабио, јер је у лето 2008. један евро вредео 78 динара, а данас вреди 100 динара. Ако нека земља форсира политику прецењене вредности своје валуте,као што је то чинила Србија претходних година, цене увозних производа изражене у домаћој валути су врло повољне, па долази до раста увоза. Уколико се та политика дуже примењује претерани увоз ће све више гушити домаћу производњу, а са друге стране, извозним предузећима се неће исплатити извоз. Креатори макроекономске политике су стабилни динар користили зарад смањења инфлације и пре завршетка структурних реформи из домена фискалне и монетарне политике.

Са правим почетком транзиције, после политичких промена 2000. године, постојала су оптимистична предвиђања да ће приватизација врло брзо променити структурне карактеристике привреде Србије и да ће 50-60% извоза чинити сасвим нови производи, најчешће страних трансанационалних компанија. Илузија која је, такође дуго присутна, је да ће на подручје Србије доћи много страних директних инвестиција и да ће на тај начин порасти извоз, конкурентност и учешће инвестиција у домаћем производу. Таква очекивања су се показала као исувише оптимистична. Уз процес транзиције као њен саставни део треба да тече и процес реструктуирања привреде. На нужност реструктуирања и промена у привреди указује и структура извоза и то је кључни, али и најтежи елемент на ком се мора радити да би се повећао извоз.

У структури извоза[3]највише су заступљени производи за репродукцију и већ неколико година они прелазе 50%, следи роба за широку потрошњу са преко 30 % и тек на крају опрема и машине око 10%, који се могу сматрати производима високе технологије са великим учешћем знања, иновација. Структурна димензија српске спољнотрговинске размене, а посебно њеног извозног сектора, указује на раскорак у поређењу са тенденцијама у светској трговини, где је дошло до померања ка високо научно и технолошко интензивним секторима. Постоји и прилично диверзификован извоз, када се посматра по робним секторима који указује на одсуство извозне стратегије.

Посебно је важно истаћи да су производи нижих фаза прераде под знатним утицајем цикличног кретања привредне активности развијених земаља, што је дошло и до изражаја у актуелној светској кризи. Промена структуре извоза (реадаптација извоза) претпоставља израду стратегије дугорочног привредног развоја, а посебно стратегију развоја производње за извоз, како би се фокусирањем потенцијалних носиоца конкурентске предности на светском тржишту, управо такве области подржале адекватном развојном политиком. У ту сврху би се поред финансирања извозних програма, могло користити и традиционално субвенционисање извоза примерено новој међународној трговинској регулативи. Због тога су неопходне и промене банкарског система који би са успехом пратио наступ српске привреде на иностраном тржишту, јер за разлику од већине других држава Србија нема специјализовану банку за финасирање извоза, а ни развојну банку.

Проблем је и неравномерност у развоју производно повезаних грана (кластера) тако да финални произвођач који је конкурентан нема довољну подршку у репроланцу од стране осталих произвођача. Наравно, неопходно је и реструктуирање на нивоу предузећа. Тај процес подразумева увођење нових производа при постојећој технологији, али превасходно увођење нових технологија. Зарад повећања извоза, неопходно је одређивање циљно извозно оријентисаних сектора и одређивање пратећих сектора који су неопходна подршка извозним секторима. Као додатна мера, којом би се смањио увоз, давати олакшице за инвестирање у увозно супститутивне секторе, односно подстицати производњу за домаће тржиште, којом би се супституисао увоз. Држава може помоћи извозна предузећа: формирањем информационе база података и пружањем савета извозно оријетисаним фирмама. Може помоћи у процесу преговарања са иностраним партнерима, подстицајима за увођење међународног система квалитета и стандарда.

Међутим, поставља се питање да ли влада која не може да се сложи око основне концепције, која не зна на који начин водити економску политику, има способности да доноси и много специфичније и софистицираније мере?

[1] Подаци републичког завода за статистику, www.stat.gov.rs

[2] Стратегија повећања извоза Србије за период од 2008-2011.године, стр 12

[3] Подаци републичког завода за статистику, www.stat.gov.rs

 

 

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/problemi-srpskog-izvoza.html 


Отворено писмо поводом најаве да се продаје Телеком Србија

Politički život — Аутор desnamisao @ 13:57

ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

 

 

 

 

 

 

    Одлука Владе Србије да се приступи продаји "Телекома Србија", коју сте јавно подржали, је стратешка одлука од интереса за све грађане Србије. Сматрамо да би ова одлука требало да буде плод систематског промишљања тимова стручњака и као таква оптимална за садашње и будуће генерације грађана Србије. Међутим, иступи Владиних и партијских званичника у јавности не изазивају очекивану позитивну реакцију. Стога предлажемо да Влада, у циљу побољшања јавне презентације аргумената за донети одлуку објави одговоре на следећа питања: 


1. Који стручњаци, наведени именом, презименом и референцама, су учествовали у изради студије оправданости продаје Телекома? 

2. Какви су резултати анализе последица продаје одговарајућих компанија у суседним земљама, са становишта промене обима инвестиција, квалитет и цена услуга, запослености и развоја пратеће индустрије телекомуникација? 

3. Због свог стратешког значаја, доминантни телекомуникациони оператори су државни у многим земљама: Луксембург, Белгија, Финска, Шведска, Норвешка, Италија, Словенија, Швајцарска ... Какав разлог има Влада Србије да се понаша другачије од капиталистичких земаља са најбољим телекомуникационим системима? 

4. У каквој сагласности је одлука о продаји комплетне телекомуникационе инфраструктуре Србије са реализацијом стратешких државних циљева дефинисаних у стратегијама развоја Републике Србије - Стратегија привредног развоја, Стратегија развоја информационог друштва, Стратегија развоја телекомуникација, Стратегија развоја Е управе, Стратегија интегрисаног управљања границом ...? 

5. Какви разлози стоје иза наизглед нерационалног понашања државе која 2002. поново откупљује 29% власништва од Италијана, затим обавља значајне аквизиције у окружењу (Телеком Републике Српске и М:Тел Црне Горе) - да би сада све то "препустила" страном власнику? 

6. Који су разлози за вишеструко повећање претплате без образложења, када је очигледно да ће се тиме, продајом доминантног оператора, новац прелити директно страном купцу из џепова грађана, државне управе, фирми, институција од јавног значаја? 


7. Колико је очекивано смањење броја запослених у "Телекому Србија", ЈП ПТТ Србија и телекомуникационој индустрији? 

8. Како држава планира да обештети онај део корисника Телекома који је деценијама уназад улагао средства у обезбеђење "техничких услова" за телефонски прикључак? 

9. Технички факултети универзитета у Србији школују најбоље кадрове за област телекомуникација. Како ће држава, одричући се потпуно утицаја на развој телекомуникација у Србији, обезбедити њихов останак у земљи? 

10. Како држава има намеру да обезбеди развој телекомуникација и телекомуникационе индустрије као индустрије будућности, након што отуђи телекомуникациону инфраструктуру, национални ресурс непроцењиве вредности, и телекомуникационо тржиште које обухвата готово све грађане Србије, предузећа, државну управу, војску, полицију, институције од јавног значаја? 

11. Како држава намерава да спречи обезвређивање вредности акција малих акционара (грађана, запослених и бивших запослених) ако куповину изврши Deutsche Телеком, и тиме, као већински власник постане потпуно незаинтересован за њихову куповину?

 

У нади да ћете обратити пажњу на наша питања, срдачно Вас поздрављамо,

др Александра Смиљанић, претходна министарка за телекомуникације

др Вера Вратуша, професор Београдског универзитета

др Небојша Попов, научни саветник

др Бранко Ковачевић, редовни професор, ректор Београдског универзитета

др Боривоје Лазић, редовни професор Београдског универзитета

др Миодраг Поповић, редовни професор, декан Електротехничког факултета Београдског универзитета

др Владимир Милачић, редовни професор Београдског универзитета

др Драган Антић, декан Електронског факултета у Нишу

Часлав Оцић, проф., Дописни члан САНУ

Проф. др Данијел Цвијетичанин, редовни професор Универзитета Сингидунум

Славољуб Качаревић, главни уредник Балканмагазина

 

 

 

http://www.balkanmagazin.net/otvoreno_pismo.aspx 


У Брисел ми верујемо

Politički život — Аутор desnamisao @ 13:07

Пише: Милан Дамјанац

 

 

 

       Слушајући како посланици владајуће већине образлажу предлог декларације о Сребреници, нисам могао да се не сетим теорије о вечном враћању филозофа Фридриха Ничеа. Ниче је, наиме, приликом обиласка Силс-Марије доживео нешто необјашњиво. Тамо се налази једна необична стена и он је пред њом имао интуицију о вечном враћању. Био је то за њега веома емотиван догађај. Заплакао се, понесен осећањем које није могао да протумачи ни као патњу, ни као радост. Доживео је осећај прожимања непролазности и пролазности, осећај који је изражавао јединство.

Помињем овог великог филозофа да бих направио просту паралелу. Слушајући посланике, посебно анегдоте професора Мићуновића, и посматрајући ситуацију у Србији протеклих месеци, доживљавам осећај који не могу описати друкчије него осећај прожимања непролазности и пролазности, као да се догађа нешто што се већ догодило, истим редоследом, праћено истим реакцијама. Све се изнова враћа.

Посебно су ми интересантни били патетични говори у скупштини, негде око поноћи (ваљда је то био покушај да се патетиком пробуди грижа савести код посланика који су имали још понешто да кажу о оваквој срамној резолуцији), и позивање на цркву, веру и хришћанско наслеђе. Ово је, чини се, један од ретких случајева у којем су толико пута споменути изрази „молитва“, „опроштај“, „спасење“. Да сам мало малициознији, завапио бих о угрожености секуларне државе. Врхунац је ипак било поређење Сребренице са стрељањем недужних ђака у Крагујевцу. Но, оставимо дешавања у Сребреници и око Сребренице по страни. Позабавимо се интересом Србије да донесе овакву резолуцију. Шта тиме Србија добија?

Чујем да добијамо морално право да очекујемо од других народа да донесу резолуцију о страдању Срба. Не знам по чему. Политика је ствар интереса и промишљања, не моралног очекивања. Уосталом, погледајмо шта на ту идеју има да каже Андрија Хебранг, потпредседник ХДЗ: „...каже за београдски лист да његова држава 'има пречих послова'. 'Наш интерес је да афирмишемо резолуцију о домовинском рату у којем је страдало 20.000 људи од чега је половина хрватских цивила.'“[1]

Добро сте прочитали. Њихов интерес. Свака држава има интерес. Интерес да уради оно што ће донети добробит њеним грађанима, држави и народу. Једино наша влада има интерес да удовољава туђим интересима.

Пошто смо већ једном имали искуства са аутономијама и федерализацијом, свако нормалан би очекивао да смо нешто научили. Нисмо. Чак су и аргументи које влада користи против неистомишљеника исти који су се користили 1974. године. Након што смо повукли тужбе против БиХ и Хрватске у име добре воље, а они одговорили да је то наш проблем, и своје нису повукли, човек би помислио да смо нешто научили. Нисмо. Хрватски парламент још увек није усвојио резолуцију о Јасеновцу. Човек би помислио да смо нешто научили. Нисмо.

У питању је вечно враћање глупих, погубних потеза српске националне елите. Са том и таквом елитом нешто озбиљно није у реду.

Социјалистичка интернационала нема алтернативу! Америка и Енглеска биће земља пролетерска! Европска унија нема алтернативу!



Могао бих, из свега изложеног да закључим да је секуларност српског друштва озбиљно нарушена. Једна вера, и једна религија, па и једна партија, ставља се изнад свих осталих. То је религија првога реда, вера која нема алтернативу. Ова и оваква вера има своје религијске догме чија се значења и страст за очувањем, нису изменили протеклих шездесет година. Раније се заступала у име социјалистичке интернационале, утопистичког друштва једнаких, где се мало ради, а пуно заради, у којој слободно цветају све људске вредности – срећа, слобода, солидарност, праведност, једнакост.

СФРЈ била је представник једне земље у којој цвета срећа и слобода а не „мрачњачке“ националне вредности. Некада смо ту утопију бранили позивањем на социјализам и светску револуцију која нема алтернативу. Данас, њено име је Европска унија, њене вредности су европске вредности, а бранимо је говорећи да Европска унија нема алтернативу. Ова утопистичка религија, вера у једну једину, јединствену и недељиву Европску унију, у којој се мало ради, а много заради, и у којој цветају све најлепше људске вредности и врлине, под називом „европске вредности“, не сме се доводити у питање. То је догма. На неки начин живимо у држави која суди и пресуђује по светој књизи „пут у ЕУ нема алтернативу, и свако ко то доводи у питање је криминалац, хулиган и ултрадесничар“.

Имајући у виду да се оваква религија развила на темељу утопије зване СФРЈ, радикално десно се не прихвата, док је радикално лево „прогресивно“. Жеља за ритуалним кажњавањем противника остала је иста. Он се прво медијски сатанизује, затим се кажњава презиром и избегавањем средине, а затим се изведе на суд због вербалног деликта, или данас популарног, говора мржње. У међувремену, незванично осумњичени, који је доказани неверник, има проблеме, у школи, на факултету и на послу. Тако се активни неверници дисквалификују, а други неверници, који су пасивнији, обесхрабрују и преваспитавају.

Пошто овакво веровање захтева апсолутну послушност и покоравање врховном ауторитету у Бриселу, свако заступање српских интереса изгледа залудно и погубно.

Доказ о заступљености еврофанатизма могли смо чути и на поменутој скупштинској седници, када је једна од посланица изјавила: „...није довољно говорити да сте за ЕУ и европске вредности, потребно је у то и истински веровати“.

Дакле, потребна је истинска вера а не рационално промишљање. Потребна је послушност и покорност. Уколико будемо довољно истрајни у својој политици покоравања, наши и непријатељски циљеви ће се поклопити. Тиме неизоставно доказујемо да смо најискренији верници. Да смо којим случајем у ЕУ, предложили бисмо екскомуникацју Ираца због довођења у сумњу светих принципа утопије.

Онтолошки доказ евроутопије

Онтолошки доказ евроутопије наликује доказу о постојању Бога који је формулисао теолог и филозоф који је живео у 11. веку, Анселмо Кентерберијски. Анселмова превасходна жеља није била да преобрати невернике, већ да учврсти веру монашке заједнице објашњавањем садржаја вере. Доказ, поједностављено речено, гласи: Бог је савршен, савршенство прејудицира постојање, јер уколико би Бог био савршен без постојања не би био савршен, пошто бисмо могли замислити још савршеније биће које би при томе и постојало. Савршенство укључује постојање. Из тога нужно следи да Бог, који у себи уједињује сва савршенства, постоји.

Следствено томе, уколико можемо замислити најсавршеније друштво, које у себи има све савршености, а то је СФРЈ, која не постоји, морамо потражити друштво које постоји, јер би оно морало бити још савршеније. Стога је ЕУ, пошто постоји, добило божанске атрибуте, пошто у себи садржи све савршености. Стога, нужно следи да такво друштво постоји, што значи да се веродостојност тако замишљеног друштва не сме доводити у питање. Ко год то доводи у питање срља у јерес.

Што смо ближи божанству, то смо ближи савршености.

Спроводили смо једнострано ССП, иако то наша привреда није могла да издржи, у очекивању да умилостивимо шефове држава ЕУ. Донели смо статут Војводине који федерализује Србију, пошто је европска комисија то захтевала. Донели смо резолуцију о Сребреници, како бисмо додатно показали да нема тог понижења и пропасти коју ми не можемо да поднесемо, и да ми можемо још више и то без питања. Слепи смо на дешавања у Рашкој области.

Свакодневно доказујемо да смо сами способни да уништимо сопствену државу. Међутим, погледаће и нас Брисел.

Треба само истински веровати.

[1] http://www.vijesti.ba/hot-news/8099-Parlamenti-Hrvatske-BiH-bez-deklaracija.html

 

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/u-brisel-mi-verujemo.html 


Декларација

Politički život — Аутор desnamisao @ 16:18

Пише: Владимир Пудар

 

 

 

 

Народна скупштина Републике Београд  на седници одржаној дана 30.03.3010. године доноси

 

 

ДЕКЛАРАЦИЈУ О ОСУДИ СРПСКИХ ЗЛОЧИНА

 

 

Народна скупштина Републике Београд  најоштрије осуђује злочине који су потресли Балкан у 20. и 21.  веку.  Република Београд, као сукцесор некадашње злочиначке и геноцидне Србије усваја ову Декларацију, преузима одговорност за сва недела која су у име тадашњих Срба чињена. Полазећи од тога да сваки злочин мора бити кажњен, Народна скупштина Републике Београд се извињава у име београдског народа и изражава саучешће жртвама српског терора.

 

Извињавамо се недужним мађарским цивилима за злочин који су српске фашистичке јединице извршиле над њима за време Новосадске рације. Иако је овај злочин извршен на територији данашње Краљевине Војводине, Народна скупштина Републике Београд има потребу да се за њега извини, имајући у виду да су некада давно Војвођани и Београђани били припадници истог злочиначког народа.

 

Извињавамо се и недужним хрватским жртвама из логора смрти Јасеновац. Постојање оваквог логора недвосмислено указује на намеру Срба да истреби хрватско становништво на територији Независне Државе Српске. Иако овај злочин никада није проглашен геноцидом, Република Београд  овом  Декларацијом  жели да се суочи са прошлошћу и да призна извршени геноцид у Јасеновцу. Овим путем Република Београд се извињава и за злочине које су Срби извршили у време трајања Бљеска и Олује сјајних Хрватских ослободилачких акција.

 

Иако је почетком прошлог миленијума у Народној скупштини усвојена једна слична Декларација, осећамо потребу да се још једном извинимо Бошњачком становништву за злочине које су Срби над њима учинили у Братунцу, Тузли и Добровољачкој улици. Република Београд свакако осуђује убиства војника Армије БиХ која се повлачила из својих касарни под пратњом УНПРОФОР. Иако су некадашњи Срби већ кажњени укидањем тзв. Републике Српске, Република Београд осуђује ове злочине и пружа пуну подршку званичном Новом Пазару.

 

Република Београд се извињава и Калифату Косова – светој албанској земљи што су Срби почетком 21. века покушали да изврше етничко чишћење. Извињавамо се на спаљеним и порушеним џамијама, извињавамо се што су албанска деца живела у гетоима, што су под војном пратњом морала да иду у школу. Извињавамо се на порушеним  гробљима и нападима на цивиле док су обилазили гробове својих најмилијих.

 

У уверењу да се овакви злочини никада неће поновити – јер ни Срба више нема, Народна  скупштина Републике Београд позива и скупштине других држава да осуде злочине које су некадашњи Срби извршили јер само тако може доћи до коначног помирења свих балканских народа.

 

Ову Декларацију објавити у Службеном гласнику Републике Београд.

 

 

 

У Београду, 30.03.3010. године                    Председник Народне скупштине

 

                                                                                                                                                                                                              Џејмс  Смит, с.р.

 

 


Powered by blog.rs